Prica o Bosketu

Najveća atrakcija Čukaričkog stadiona nisu utakmice već Boske, legendarni navijač istoimenog kluba sa Banovog brda.

Boske živi na stadionu Čukaričkog poslednjih 17 godina. Zove se Nebojša Stanković, ali ga većina zna po nadimku koji je dobio zbog toga što je došao iz Bosne. Ono što ne znaju je da taj nadimak krije jednu tužnu životnu priču.

Otkud vi u Srbiji?

– Došao sam iz Maglaja kod Doboja 1997. godine. Nisam više mogao da podnesem da živim u mestu za koje su me vezivale ružne upomene. Gledao sam samo da odem glavom bez obzira, nije bilo važno kuda.

Zvuči kao da ste bežali?

– Jesam, seo sam na prvi voz, išao je za Beograd. Imao sam tada i neke prijatelje ovde. Ostavio sam sve za sobom bez mnogo razmišljanja. Ničeg bitnog za mene tamo više nije bilo. Ono najvrednije mi je već bilo oduzeto.

Na šta mislite?

– U ratu sam izgubio ženu i ćerku.

Kako su stradale?

– Ne znam, bio je prokleti rat (jedva je odgovorio kroz plač). Ne želim da se sećam.

Da li su vam se prijatelji našli, primili kod sebe?

– U prvo vreme jesu, ali nisam želeo da im smetam. Svako ima svoj život i ja nisam hteo nikoga da remetim. Otišao sam, našao se na ulici.

Gde ste onda spavali?

– Gde sam stigao. U ulazima zgrada, uglavnom. Lutao sam, naišao na ovaj stadion i zavukao se da spavam ispod tribina. Vremenom sam zavoleo klub i ostao tu. Ljudi su me ovde lepo prihvatili. Postao sam najveći navijač Čukaričkog. Znam sve igrače unazad 17 godina. Navijanje za ovu decu je sada moj život. Dali su mi jedan kontejner da u njemu spavam. Dobro mi je ovde.


Radite li negde?

– Ne, kada sam došao pokušao sam da nađem neki posao, ali to nije išlo. Postao beskućnik, a niko neće da zaposli čoveka koji se hrani iz kante za đubre. Vremenom sam digao ruke.

Kako preživljavate?

– Imam gde da prespavam i to je dovoljno. Ulica me je već naučila najtežem. Neko vreme sam boravio u jednom metalnom kontejneru koji je služio kao pomoćni objekat na stadionu, ali je on potom pretvoren u ambulantu za navijače kada se potuku na utakmici. Onda su iz uprave kluba naredili da se za mene kupi poseban kontejner. Moj posao je da održavam toalet, ne moram to da radim svaki dan, ali važno je da je čist.

Gde se hranite, koristite li narodnu kuhinju?

– Ne koristim. Ovde u kraju me svi poznaju. Znaju me kao dobricu. Svako me pozdravi i da neku paru. Tako se hranim i zahvalan sam im na tome, ali nikada im nisam sam tražio.

Kako provodite dane?

– U svom kontejneru ili na terenu, tu sam kad su treninzi, utakmice fudbalera. Izgubio sam svoje dete, a pošto mnogo volim decu, njih posmatram kao svoju. Mnoge sam gledao kako odrastaju. Prošetam ponekad, ali se ne spuštam sa Banovog brda. Ne udaljavam se mnogo, uglavnom sam u blizini stadiona.

Miša Tumbas mi nije konkurencija

Mnogi vas porede sa čuvenim Mišom Tumbasom, velikim navijačem Partizana, da li ste vi maskota Čukaričkog?

– Voleo bih da jesam. Miša i ja smo prijatelji, poštujem njegov rad, ali mi smo ipak različiti. Svako vodi navijanje na neki svoj način, ne vidim ga kao konkurenciju. On je pravio neke ispade, skidao se, ja to nikada nisam radio. Ipak čuo sam da se smirio, snašao i da neka žena sada vodi računa o njemu. Ko zna, možda se i meni posreći.

rascal.de | ULTRA ODJEĆA