Više od hiljadu navijača krenulo je u Mostar, iako smo znali u kakvu sredinu idemo i šta nas tamo čeka. Shvatili smo to kao obavezu i tog dana svaki Grobar je morao da bude u Mostaru. Prvu provokaciju smo doživeli nadomak grada, kada nas je ustaška policija zaustavila i zadržala skoro tri sata na temperaturi od 40 stepeni bez kapi vode.
Inspektor nam je zapretio preko megafona da će svako ko pokaže tri prsta ostati bez ruke (na šta smo u tom trenutku svi podigli tri prsta i tako pozdravili tradicionalnim srpskim pozdravom) i zahtevao da sva srpska obeležja (zastave, majice, šalove…) bacimo u jednu kutiju, što, podrazumeva se, nikad ne bi uradili jer su za nas srpski simboli svetinja. Takav stav izazvao je gnev policajaca (od kojih je većina imala oko ruke vezane crne marame sa slovom “U”, poput onih koje su nosili pripadnici ekstremnih ustaških formacija u proteklom ratu), što je rezultiralo prskanjem suzavca u unutrašnjost autobusa gde se nalazila sprska zastava na zadnjem staklu, koje su odmah zatim predstavnici reda “hrabro” razvalili pendrecima.
Na stadion smo ipak stigli, praćeni gomilom psovki svega što je srpsko i širokim repertoarom srbomrzačkih povika i pretnji da nas vode u Jasenovac i sl. Bez ikakvog objašnjenja, organizator pušta samo jedan ulaz veličine sobnih vrata, koji kasnije zatvara, tako da mnogi Grobari sa uredno kupljenim kartama ostaju ispred kapija. Policija nam naredjuje da sednemo na beton, zbog čega smo pružili žestok otpor i tako se probili do ulaza na stadion. Da smo čekali da nas puste unutra planiranom dinamikom, ne bi ušli u naredna dva dana pošto smo na stadion stigli neposredno pred početak utakmice..
Veliki propust organizatora da dve navijačke grupe stavi jednu pored druge, ispostavio se kao fatalan. Njihovi navijači dočekali su nas kamenicama koje su očigledno prethodnog dana uneli na stadion i povicima i koreografijom – Kosovo Republika, Srbe na vrbe, Ubi Srbina, Svi u Jasenovac, kao i repertoarom pesama njihovog “čuvenog” seljačića Tompsona. S druge strane, policija je pokušala da nas spreči u pevanju srpske himne, prskajući suzavac- sprej u usta navijačima. Verovatno su svi očekivali da zaboravimo na ljudski i nacionalni ponos i da na sve to ćutimo, ali za nas je bilo nemoguće da ne odgovorimo na sve njihove provokacije i napade. Kada su videli da nam ne mogu ništa navijači Zrinjskog su se povukli, a ustaška policija je nastavila da provocira.
Pravi haos nastaje tek nakon završetka utakmice. Kada su igrači došli da sa nama podele radost zbog više nego ubedljive pobede, policija je prosto poludela i napala nas. Jedni su nas terali van stadiona, a drugi su zatvorili kapije i nisu nas puštali, tako da smo se našli u tzv. sendviču i tada je počeo pravi rat. Organi (u ovom slučaju) “nereda” ispalili su više od 20 patrona bojnog otrova i šok bombi u masu, i nasumice pucali vatrenim oružjem i gumenim mecima, što u vazduh, što u ljude. Svaka patrona koja bi eksplodirala nanosila je teške telesne povrede ljudima (npr. momak koji je sa ramena sklanjao patronu ostao je bez šake (da to nije uradio verovatno bi sada bio mrtav jer bi mu eksplozija pokidala vratne žile i arteriju); Navijaču iz Beograda eksplozija je pokidala pola obraza, dok je drugi ostao bez dva prsta).
U svoj toj gužvi koju je izazvala policija iz vatrenog oružja u masi je pogodjen sa tri hica u noge i navijač iz Republike Srpske koji je juče pušten iz bolnice u Sarajevu. Odlučno smo uspeli da potisnemo predstavnike policije do naših autobusa. Razjareni ustaški policajci su tada sa pendrecima počeli da nam lome prozore na autobusima i ubacuju suzavac.
Uz psovanje srpske majke izlazimo sa neprijateljske teritorije i na granici nas dočekuje milicija i ambulantna kola Republike Srpske. Povredjene odmah vode u Nevesinjsku bolnicu gde im se ukazuje prva pomoć. (Hvala Nevesinju)! Prava je sreća što neko nije poginuo, ali da sutra ponovo Partizan igra u Mostaru sve bi isto uradili što smo i tog dana. Nije nam padalo na pamet da izigravamo glinene golubove policiji van stadiona i na njemu i uvek ćemo na silu odgovoriti silom, a pogotovo ako nam je život doveden u pitanje.
