Ni osamnaest godina nakon brutalnog napada na legendarnog glumca Dragana Maksimovića, koga su u centru Beograda zverski pretukli skinhedsi zbog čega je kasnije podlegao povredama, krivci za ovaj zločin nisu odgovarali, a ovaj umetnik skoro da je nepravedno zaboravljen.
>Napad na Dragana Maksimovića Maksu (52) odigrao se hladnog i sumornog 17. novembra 2000. godine ispred pivnice koja se nalazi u sklopu autobuske stanice na Zelenom vencu. Dragan je sedeo sa jednim rođakom kada je u lokal upala grupa skinhedsa, navijača fudbalskog kluba Rad. Agresivni mladići bili su puni ljutnje i besa, nezadovoljni zbog poraza njihovog omiljenog kluba u susretu sa Obilićem i odmah su se ustremili na Maksimovića, ubeđeni da je on Rom.
Čuveni glumac bio je dugogodišnji astmatičar, dijabetičar i tek je operisao kataraktu, pa se nije suprotstavio svojim napadačima, trudeći se da sačuva operisano oko. Gazda kafane, ne samo da ni na jedan način nije pokušao da zaštiti glumca, već ih je sve isterao napolje i ispred pivnice počelo je zversko prebijanje Dragana Maksimovića. Prolaznici takođe nisu ništa preduzimali, neki su ravnodušno okretali glavu na drugu stranu, dok su drugi samo nemo posmatrali ovaj životinjski masakr. Glumčev rođak ga je kasnije taksijem prebacio u Urgentni centar, gde su konstatovani prelomi butne kosti i karlice. Potom je prebačen na ortopediju, a zatim na pulmologiju. Butna kost nije mogla da mu sraste pa su ga ponovo vratili na ortopediju ali lekari, zbog sve lošijeg stanja u kome se nalazio, nisu mogli da ga operišu. Početkom februara 2001. godine pao je u komu, a preminio je 4. februara 2001. od embolije. I posle svirepog napada i bolna tri meseca koja je proveo u bolnici, do samog kraja ovaj veliki umetnik i još veći čovek odbijao je da sarađuje sa policijom i pruži podatke o napadu jer je zahtevao da se, kako je tada rekao, ovi mladi ljudi ne gone krivično.
Spomen-ploča Maksimoviću postavljena je 18. novembra 2006. na inicijativu reditelja Gorana Markovića, koji je, u pismu gradskim vlastima, ukazao da je Maksimović iz nekog razloga zaboravljen, a njegov strašan kraj zataškan, te da ubice nisu privedene pravdi. Da ga jedino porodica, prijatelji i kolege nisu zaboravili govori činjenica da se svake godine mali, ali odabrani krug ljudi okupi na godišnjicu smrti ovog velikana kod njegove spomen-ploče na Zelenom vencu gde polažu vence.
Prilikom polaganja ove godine venca Marković je kratko poručio: Njega su ubili dripci, oni su još na slobodi, a on je mrtav. Glumac Miki Manojlović prošle godine izjavio je kako je Draganova smrt zastrašujuća i predstavlja opomenu, dok je Voja Brajović rekao
da je sramota što se u ovom gradu desilo nešto tako strašno kao što je Maksimovićevo prebijanje.
Inače, Dragan je iza sebe ostavio suprugu Gabrijelu i ćerku Katarinu Stradner (20) koja je u vreme očeve smrti imala samo sedam godina.
Rođen je u Podujevu 7. februara 1949. Tokom 25 godina odigrao je više od 60 filmskih i pozorišnih uloga. U Narodnom pozorištu u Beogradu debitovao je 1971. ulogom Vojnika u predstavi Majka Hrabrost i njena deca. Igrao je i u televizijskim serijama Otpisani, Duvanski put, Priče iz majstorske radionice, Četrdeset osma – Zavera i izdaja, Otvorena vrata, Gore dole... Glumio je u filmovima Poslednji krug u Monci, Lepa sela lepo gore, Mi nismo anđeli, Rane, Crni bombarder, Stršljen, Otpisani i Priče iz radionice, ali je svoju najbolju ulogu ostvario u liku Mise u kultnom ostvarenju Petrijin venac.
Deceniju nakon njegovog ubistva, 5. maja 2011. godine spomen-ploča glumcu oskrnavljena je neofašističkim simbolima. Ovo je bila jasna poruka da njegove ubice i dalje divljaju na slobodi. Dragan Maksimović Maksa živeo je i otišao je sa ovog sveta dostojanstveno, a sahranjen je tiho, na beogradskom Bežanijskom groblju. Aleja velikana ga, izgleda, nije zaslužila, baš kao ni mi, jer se ni dan-danas ne znaju počinioci ovog brutalnog zločina, a država je i skoro deceniju i po nezainteresovana za glumčevu smrt koja je naša kolektivna sramota.
Teks preuzet od: Milica Prelević
