B R A V E H E A R T S
Utakmica koja je otvorila svetsko prvenstvo u fudbalu 1998. godine u Parizu igrana je između branioca titule Brazila i autsajdera Škotske. Naravno Ronaldo i drugari su slavili ali će se meč ipak više pamtiti po sjajnoj atmosferi koju su stvorili navijači u kiltovima, poznati pod imenom ”Tartan Army”, predvođeni Sean Conneryem i Rod Stewartom. Tih mesec dana koliko je trajalo prvenstvo škotski navijači su bukvalo preplavili gradove širom Francuske. Za razliku od svojih južnih komšija Engleza, nisu izazvali ni najmanji incident a jedini problemi bi nastajali u kasnim večernjim časovima kada su gazde lokala i barova muku mučile kako da pijane ali miroljubive Škote pošalju na spavanje. Ostaje zabeleženo da je u gradovima poput Sent Etjena i Bordoa za vreme boravka škotskih navijača popijeno više piva i drugog alkoholnog pića nego u toku cele godine. Na svakom stadionu dobili su više aplauza ostale publike nego sami fudbaleri Škotske. Po završetku prvenstva Fifa ih je proglasila najboljim navijačima. Škotska reprenzetacija nikada nije postigla neki zapažen uspeh na evropskim i svetskim takmičenjima, a ni situacija u nacionalnoj ligi nije mnogo sjajnija. Celtic i Rangers samouvereno vladaju severom Britanije, dok se ostali klubovi eventualno dokopaju nekog kupa. Takođe njihovi izleti u Evropu završavaju se obično već u pretkolima, a najveći uspeh neračunajući dva trofeja glazgovskih giganata postigao je Aberdeen još 1983. osvojivši kup pobednika kupova i Dundee United koji je stigao do finala kupa Uefa četiri godine kasnije. Ipak navijači ova dva tima uz fanove Heartsa, Motherwella, Hiberniana… imaju najveće zasluge što se i za škotske huligane čulo širom Evrope.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka incidenti u Škotskoj bili su vezani uglavnom za duele Celtica i Rangersa. Navijači ova dva kluba koristili su svaku priliku kada su njihovi timovi igrali prijateljske i kup mečeve u Engleskoj da se u hordama spuste u komšiluk i ostave za sobom krš i lom. Početkom sedamdesetih Rangers je igrao na Old Traffordu sa Manchesterom, a navijači protestanata mogu se pohvaliti da su jedni od retkih kojima je u to vreme pošlo za rukom da zauzmu kop ozloglašenih domaćih fanova, što nisu uspevale ni mnogo jače huliganske ekipe iz Engleske. 1977. godine prijateljska utakmica između Aston Ville i Rangersa bila je sve samo ne prijateljska. Škota je bilo skoro deset hiljada koji su se bez puno ustezanja zaleteli na domaću Holte End tribine. Tukao se ceo stadion, a u jednom momentu utakmica je bila prekinuta dok se povređenim navijačima pomoć ukazivala po celom terenu. Prekid je trajao skoro sat vremena, a preko sto navijača oba tima zatražilo je lekarsku pomoć. Na utakmici između engleskog Burnleya i Celtica scenario je bio gotovo identičan. Gostujući navijači lomili su šiljke sa metalne ograde i njima tokom celog prvog poluvremena gađali Barnleyeve fanove. Kada im je ponestalo municije srušili su ogradu i krenuli u direktan obračun sa Englezima. Reprenzetacije Engleske i Škotske još od davne 1872. godine sastajale su se dva puta godišnje i u prijateljskim mečevima odmeravali snage. Ta tradicija prekinuta je 1989. nakon neviđenih nereda koji su izbili na ulicama Glasgowa, a potom i na stadionu. Tokom sedamdesetih škotski navijači su živeli za gostovanja u Londonu. U više navrata dolazilo ih je i po sedamdeset hiljada. Provodili bi u Londonu ceo vikend i tu se napijali i pustošili pabove i prodavnice po centru i West Endu. Incidenata je bilo toliko da se nisu mogli izbrojati. Nakon utakmice ni ostali engelski gradovi i sela na putu od Londona do Škotske nisu bili spašeni od invazije pijanih i nasilnih Škota. Najveći incident ipak zabeležen je 1977. kada je trideset hiljada navijača u kiltovima preplavilo teren Wembleya. Pocepali su mreže na golovima, polomili prečke i razrovali svu travu, a u zatvoru ih je završilo ”samo” dvestaosamdesetdevet. Ipak šenlučenje Škota po Londonu nije moglo večno da traje, pa su se 1981. godine huligani londonskih klubova Chelsea, West Ham, Arsenal, Spurs udružili i priredili gorštacima nezaboravan ispraćaj. Devedeset navijača u suknjicama je zadobilo povrede, nekoliko ih je izbodeno, a policija je uhapsila preko stotinu Engleza. Sedamdesetih godina klub iz Edinburgha Heart Of Midlothian, ili skraćeno Hearts imao je navijače kojih su se svi plašili. Razgovarali smo sa četrdesetosmogodišnjim Mikeom, Englezom osnivačem Heartsovog fan kluba u Manchesetru:
# Većina engleskih navijača simpatiše i neki tim iz Škotske i obrnuto. To se posebno odnosi na navijače engleskih klubova čiji timovi retko igraju u Evropi, pa sa svojim škotskim favoritom odlaze na evropska gostovanja. Ja sam navijač Boltona, a Hearts je moj drugi tim. 1974. godine dvojica momaka sa kojima sam radio navijali su za Hearts. Pred početak fudbalske sezone Hearts je izvukao engleski Oldham u Texaco kupu (takmičenje u kojem su igrali engleski timovi koji se nisu kvalifikovali za evropske kupove i jednak broj škotskih ekipa). Naša kancelarija nalazila se nedaleko od Oldhamovog stadiona, pa je većina kolega sa posla logično navijala za Oldham Athletic. Dogovorili smo se da svi zajedno odemo na utakmicu. Ušli smo na domaću tribinu i našli se u čudu. Preko pet hiljada navijača Heartsa isteralo je Oldhamovce i zauzelo im kop. To je bio šok za sve, a vest o invaziji Škota brzo se pročula i po Manchesteru koji je udaljen od Oldhama svega 20-tak kilometara, pa je veliki broj navijača Citya i Uniteda već prvim vozom pohrlio u Oldham kao ispomoć. Hearts je ipak tog dana bio nedodirljiv. Rušili su sve pred sobom i jurili Engleze po celom gradu. Tog dana Hearts mi je osvojio srce.
Kada si počeo redovno da pratiš Hearts?
# Ta utakmica protiv Oldhama je bila prva na kojoj sam gledao Hearts. Zbog obaveza na poslu nisam mogao redovno da putujem u Edinburgh pa sam sporadično odlazio u Škotsku i druge gradove Engleske gde je moj tim gostovao. Krajem sedamdesetih igrali smo u Newcastleu. Izbila je velika tuča na domaćoj tribini Gallowgate, ali moram da priznam da se taj put nismo proslavili, iako navijači Newcastlea nisu uspeli da nas izbace napolje. Većinu navijača Heartsa tih godina činili su pankeri i skinhedi. Mislim da ih toliko nije bilo ni na jednom drugom stadionu. Utakmica protiv Middlesbrougha bila je mirna ali su zato veliki neredi izbili na ulicama grada i glavnoj železničkoj stanici. Početkom osamdesetih sve češće sam odlazio na Heartsove utakmice. U maju 1982. igrali smo odlučujuću utakmicu za povratak u Premijer ligu u gostima protiv Dunfermlinea. Na stadionu je bilo deset hiljada navijača od čega su više od pola činili Heartsovi. Policija je imala pune ruke posla. Kada je domaći tim poveo pred kraj poluvremena stvari su izmakle kontroli. Heartsovi huligani srušili su ogradu i napali policiju i domaće fanove. Igrači su se pojavili na početak drugog poluvremena tek nakon četrdeset minuta kada je policija konačno uspela da smiri situaciju i gostujuće navijače vrati na svoju tribinu. Hearts je u nastavku uspeo da preokrene rezultat i pobedi 2-1. Pobedonosni gol proslavili su i panduri kojima je laknulo, jer su znali da bi u slučaju poraza Heartsovi divljaci nakon utakmice poravnali ceo grad.
Kada je osnovan klub navijača Heartsa u Manchesteru, i koliko sličnih klubova ima još u Britaniji i širom sveta?
# 1985. godine moj prijatelj Dez Burns i ja osnovali smo Manchester Hearts Supporters Club. Ja sam bio predsednik do 2002. godine kada sam, zbog prezauzetosti na poslu, prepustio mesto jednom malđem navijaču. Pre tri godine imali smo rekordnih 165 članova, dok nas je danas 130. Brojna je i ekipa iz Londona kao i iz Severne Irske. Takođe klubovi navijača Heartsa postoje i u Oslu, Stokholmu, Majorci, Berlinu. Ne treba zaboraviti ni zvanično registrovan fan klub koji je pre nekoliko godina osnovan u Beogradu! Napomenuo bih još da je naš klub navijača iz Manchestera najbolje organizovan. Redovno se ide na svaku utakmicu. Ja sam 1986. godine pokrenuo prvi Heartsov fanzin “Heartbeat” koji je izlazio punih pet godina i koji se prodavao u tiražu od preko hiljadu i po komada. “Heartbeat” je inspirisao i direktno uticao na pokretanje kasnije najtiražnijeg Heartsovog fanzina “No Idle Talk”, koji je izlazio punih četrnaest godina prestavši sa radom 2003. Danas izlazi samo jedan fanzin, “Always The Bridesmaid”.
Navijači najjućeg rivala Hiberniana su uglavnom katolici iz Edinburgha. Da li je i vaš rivalitet poput glasgowskog zasnovan na verskoj osnovi?
# Ne, ne može se ništa meriti sa mržnjom Celtica i Rangersa. Hibsi jesu katolici a mi protestanti, ali je naš rivalitet uglavnom zasnovan na klupskoj osnovi. Brojne tuče koje su se dešavale i dešavaju se i danas nemaju toliko jaku versku pozadinu, iako je bilo pojedinačnih slučajeva kada smo se mlatili sa njima zato što su katolici. Hearts je neuporedivo popularniji klub u Edinburghu i uvek je imao više navijača od zelenih. Čak i dok smo igrali u drugoj ligi a oni u prvoj naš stadion je bio puniji od njihovog. 1970. godine Hibernian je igrao protiv Rangersa u večernjem terminu, Heartsovi navijači besni zbog poraza od Dundee Uniteda po povratku sa gostovanja upali su na tribinu punu Hibsa i svoj bes iskalili na njima.
Koja će ti sezona ostati zauvek u sećanju i koje bi evropsko gostovanje izdvojio kao najbolje?
Mnogi navijači Heartsa će reći da je naša najbolja sezona 1998. kada smo nakon tridesetšest godina posta osvojili trofej, kup Škotske. Ja ću ipak ceo život pamtiti sezonu 1985/86. Tada smo igrali najlepši fudbal i atmosfera na utakmicama je bila za nezaborav. Hearts nije izgubio čak dvadesetosam utakmica u nizu, ali smo na kraju ostali praznih šaka. Kako se prevnstvo bližilo kraju nekoliko ključnih igrača se povredilo. Za titulu nam je trebao jedan bod u poslednjem kolu na stadionu Dundeea. Dva dana uoči utakmice čak sedmorica igrača dobiju grip, pa je na teren istrčao gotovo rezervni sastav. U slučaju da mi izgubimo 1-0, Celticu je trebala pobeda od pet razlike protiv St. Mirrena. Oni su naravno pobedili sa 6-0, a mi primili dva gola u poslednjih sedam minuta i izgubili titulu. Nakon svega nedelju dana ekipa još u šoku izgubila je i finale kupa od Aberdeena.
Svako evropsko gostovanje je priča za sabe, a ja nisam propustio ni jedno od te godine. Proputovao sam Evropu uzduž i popreko, od Mostara do Taliana. U Bordou prošle godine bilo je fenomenalno. Preko četiri hiljade navijača Heartsa očitalo je lekciju Francuzima iz navijanja i što je najbitnije pobedili smo 1-0
Hearts je prvi u Škotskoj imao huligansku ekipu. Koji incident ćeš uvek pamtiti?
Tokom sedamdesetih godina Hearts je imao najbrojniju i najnasilniju ekipu u Škotskoj. Nije bilo organizacije kao danas. Jednostavno, išli smo na gostovanja i mlatili sve pred sobom. Nismo imali ravne sebi. Gde god su se pojavili Heartsovi huligani su izazivali incidente, a od pesme “Hello, hello we are Gorgie Boys” (naziv Gorgie je po istoimenoj tribini na kojoj su se okupljali najvatreniji navijači Heartsa) protivničkim navijačima se dizala kosa na glavi. U poslednjem kolu u sezoni 1981/82. na našem stadionu igrali smo protiv Motherwella. Nama je za ulazak u Premier ligu trebala pobeda, dok su oni već obezbedili prvo mesto i rezultat im nije značio. Kada je Motherwell poveo na tribinama je nastao haos. Heartsovi navijači su odlepili. Utakmica je nekoliko puta bila prekidana zbog uletanja navijača na teren i gađanja protivničkih igrača i sudija. U jednom momentu gostujući navijači bili su napadnuti sa obe strane. Ne pamtim da je neko dobio slične batine! Narednih petnaest godina izbegavali su da dođu na naš stadion. Svi Motherwellovi autobusi, uključujući i onaj koji je prevozio igrače bili su polupani, a neredi su trajali do kasno u noć. Najužasniji prizor bio je kade je grupa Heartsovih huligana prvo opkolila a potom prevrnula i razbila policajski kombi u kojem je bilo dvanaest prestravljenih pandura. Potom su se neredi preselili na železničku stanicu kada su Heartsovi navijači napali i fanove Hibsa koji su se vraćali sa gostovanja u Glasgowu. Nakon dve, tri sezone svo to nasilje na utakmicama Heartsa odjednom je iz neobjašjivih razloga isčezlo. Osamdesete su potom u potpunosti pripale navijačima Aberdeena, koji su prvi imali casuals ekipu.
Aberdeen je 1980. igrao protiv Liverpoola. U tuči navijača posle utakmice jasno se videla razlika u odevanju dve zaraćene strane. Dok su navijači Aberdeena na sebi imali klupska obeležja, Scouseri (navijači Liverpoola) su bili odeveni drugačije. Dominirali su Burberry šalovi, Pringle puloveri, Lacoste i Fila majice. Škoti su maznuli fazon od navijača Liverpoola i ubrzo se na stadionu Aberdeena pojavila prva casuals ekipa na severu Velike Britanije, “Aberdeen Soccer Casuals” ili skraćeno ASC. Šopovi u Londonu bili su prepuni moderne casual odeće koja se nije mogla kupiti u Škotskoj. Momci iz prve Aberdeenove ekipe bili su česti posetioci britanske prestonice. Kupovali su i krali vredne krpice i njima snabdevali sebe i svoje prijatelje. U to vreme nisu postojali sigurnosni alarmi i kamere u prodavnicama, pa se bez problema u njima operisalo. ASC su ubrzo promovisani u najjaču ekipu na huliganskoj sceni Škotske, koja je brojala i do hiljadu ljudi. Tek dve godine nakon njih casulasi su se pojavili i među Motherwellovim navijačima, koji su sebe nazvali “Motherwell Saturday Service”. Tako su osamdesete godine protekle u čestim okršajima Aberdeenovih i Motherwellovih huligana. Jedna od najbrutalnijih tuča odigrala se na Motherwellovom stadionu kada je ASC upao na domaću tribinu i primorao domaće fanove da spas potraže begom na teren. Ubrzo su casualsi zapali za oko policiji i upravama klubova, pa je čak Motherwell izdao zvanično saopštenje po kojem niko od navijača ko je na sebi imao Kappa ili Fila odeću nije mogao na tribinu. Interesantno je da se u to vreme i u Glasgowu pojavila Celticova casulas ekipa “Roman Chatolic Casuals”, koja nije dugo trajala pošto su im najvećeg protivnika predstavljali obični navijači Celtica. 1985.
Aberdeenov ASC i Motherwellov SSC dobili su brojnu konkurenciju. “Capital City Service” bio je najekstermnija Hibernianova ekipa. Pojavili su se i Rangersov “Inter City Firm”, Heartsov “Casual Soccer Firm”, St. Mirrenov “Love Street Division” kao i “Utility Crew” koji su bili sačinjeni od huligana oba kluba iz Dundeea. Čak su i mali klubovi imali svoje ekipe, a najbolji primer su Arborathov “Soccer Minority” i Airdriev “Section B”, koji iako malobrojni znali su da iznenade i mnogo jače i organizovanije bande od sebe. Tuče su postale sve brutalnije, i nije bilo velike razlike u odnosu na dešavanja u Engleskoj. Aberdeenov fan izboden je u tuči sa Hibsima 1987, a već naredne sezone dug je naplaćen. Škotski huligani ustalili su odlaske na utakmice u Engleskoj gde su kupili fazone i sticali mnoga poznanstva. Tada su engleske ekipe bile izuzetno brojne. Manchester United i Chelsea imali su na svakoj utakmici preko dve hiljade momaka uvek spremnih za akciju. Čak i mali timovi poput Blackpoola bez problema su brojali i po petsto huligana. Najpoznatije huligansko prijateljstvo koje traje već dvadeset godina sklopljeno je između Rangersovog ICF-a i Chelsea Headhuntersa. Aberdeenov ASC se sprijateljio sa Tottenhamovom ekipom, a par godina kasnije i sa Leedsovim Service Crewom, dok je veoma čvrsto prijateljstvo i između huligana Hiberniana i Stoke Citya. Krajem osamdesetih neredi na stadionima u Škotskoj su se proredili. Jedan broj huligana zasitio se svega i jednostavno digao ruke od fudbala, dok su drugi shvatili da šibanje po stadionima nije vredno ležanja u zatvoru, pošto je policija maksimalno postrožila kontrolu i kazne za izgrednike.
“Mislim da je veliki udeo što je casual scena u Škotskoj splasnula imala nadolazeća dance/rave kultura.” kaže Dave Low, originalni član Aberdeen Soccer Casulasa i nastavlja: “U periodu između 1988. i 1992. godine mnogim navijačima je bilo zanimljivije da uz ecstacy đuskaju u diskotekama nego da idu na utakmice. Naravno navijački pokret tu nije ugašen, već se sve samo malo primirilo, a ekipe su se prepolovile. Najaktivniji su bili Hibsi, koji su početkom devedesetih imali zapažene uspehe u tučama sa navijačima Aston Ville, Oldhama, Millwalla, kao i fanovima belgijskih klubova Anderleht i Standard sa kojima su igrali u kupu Uefa.” Na Daveovu priču nadovezao se njegov prijatelj Stan Thain: ” Policija u Škotskoj se ugledala na kolege iz Engleske, pa su oformljene posebne jedinice za borbu protiv fudbalskih huligana. 1994. igrali smo protiv Hibsa u Edinburghu. Panduri su zaustavili naš autobus i svi smo bez razloga završili u stanici. Držali su nas tamo šest sati, a potom nas poslali nazad za Aberdeen. U maju iste godine naša prva ekipa otputovala je u Holandiju na utakmicu reprenzetacije. Udružili smo se sa navijačima Hiberniana i pošteno se pošibali sa Holanđanima u Utrehtu. Pedeset Škota je bilo uhapšeno u tim neredima, a to je bio prvi put da su se na istoj strani našli huligani Aberdeena i Hibsa. Dve godine kasnije na evropskom prvenstvu u Engleskoj dogodila se slična stvar. Huligani nekoliko klubova napravili su ekipu od četristo momaka. Aberdeenovih je bilo najviše, oko stodvadeset. U neredima na Trafalgaru grupa od preko dvesta Škota, uglavnom casualsa, uspela je da probije obruč pandura i napadne pab pun engleksih navijača na Leicester Squeru.”
Krajem devedesetih huligani škotskih timova pokrenuli su inicijativu za osnivanje ekipe koja će pratiti reprenzetaciju. Vođe Rangersovih, Hibernianovih i nekih manjih timova okupile su se i oformile Scottish National Firm, SNF. Jedan deo umerenijih Heartsovih huligana im se pridružio. Poziv je stigao i na adresu Aberdeenovih casualsa, ali je usledio negativan odgovor. ” Jednostavno nismo mogli na istu stranu sa omraženim neprijateljem. “, kaže Dave Low. ” Između nas i SNF je zbog našeg odbijanja da im se priključimo zavladala netrpeljivost, koja je kulminirala pred svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Ugovorili smo tuču u Bordou, ali je škotska policija to saznala i sa kolegama iz Francuske i Španije organizovano pratila kretanje škotskih huligana. SNF su odseli u jednom letovalištu u Španiji odakle su trebali da krenu put Bordoa, ali su ih panduri sprečili i vratili nazad za Škotsku.” na Daveovu priču ponovo se nadovezuje Stan: ” Unutar SNF-a stvari su počele da idu naopako. Navijači Hiberniana zaratili su između sebe. Pojedinci su se okrenuli raznim prljavim poslovima poput tapkanja karata, dilovanja droge… sve je moralao ubrzo da pukne.”
U poslednjih nekoliko sezona jedino su se Aberdeen Soccer Casuals održali na sceni. 1997. sukobili su se sa navijačima Rangersa u centru Glasgowa. Neredi na utakmici u Kilmarnocku bili su najžešći u celoj sezoni. Jurnjava sa policijom trajala je čitav dan, a pričinjina je velika materijalna šteta u brojnim pabovima i lokalima u centru grada. U prijateljskoj utakmici sa Evertonom izbilo je nekoliko sukoba između ASC i Scousera. Naknadno je policija uhapsila pedesetak huligana oba tima na osnovu video snimaka. Nereda je bilo i u Sheffieldu, sa navijačima Uniteda, gde su Aberdeenovi momci proveli vikend nakon prijateljske utakmice sa engleksim Rotherhamom. Incidenti sa Rangersovim ICF-om postali su sve učestaliji. U aprilu 2000. nakon tuče u centru Aberdeena uhapšeno je sedamnaest domaćih huligana, a žestoko je bilo i godinu dana kasnije u Glasgowu. Prošle sezone grupa od osamdeset ASC putovala je u London da bi zajedno sa prijateljima, navijačima Tottenhama, učestvovala u okršaju sa West Hamom. Početkom 2002. godine na utakmici između Rangersa i Aberdeena koju je televizija direktno prenosila, domaći navijači gađali su novčićima povređnog fudbalera protivničke ekipe. Tada je sa suprotne tribine na teren utrčala Aberdeenova ekipa i zaletela se prema Rangersovom sektoru. Policija ih je sve pohapsila, a oko tog incidenta podigla se velika prašina. Tih dana su se sukobili i navijači Heartsa i Celtica odnosno nižerazrednih klubova Ayr Uniteda i Airdriea, što je javnost osudila.” Ova sezona je prilično mirna, pošto su jednom broju naših momaka stigli sudski pozivi za neke ranije incidente. Ipak primetno je da se nakon par godina zatišja sve veći broj casualsa okuplja i reaktivira i u drugim ekipama, tako da neće biti iznenađenje ako sve uskoro ponovo eksplodira.” završavaju svoju priču Dave Low i Stan Thain.
Situacija u fudbalskim klubovima Dundee i Dundee United nije ni malo vesela. Oba kluba su u dubokoj finansijskoj krizi, pa se čak prošle godine pojavio predlog o fuzionisanju dva tima. Ipak, najvatreniji navijači oba kluba izričito su se usprotivili tom predlogu. “Istina je da utakmice oba tima posmatra po pet-šest, maksimalno deset hiljada gledalaca, ali to nije znak da odmah treba zaboraviti i ugasiti tradiciju i rivalitet.”, kaže navijač Dundee Uniteda Alan Dalziel, novinar. “I dalje ima i onih ekstremnih navijača koji zbog vere ne bi pristali da se mešaju. Ipak verska netrpeljivost se ovde gotovo i ne oseti. Oko Dundeea su se u prošlosti okupljali protestanti, dok je United važio za katolički klub. Mnogima je bilo čudno kako to da katolici nose narandžaste dresove, ali treba napraviti razliku između protestanske Orange boje i Dundee Unitedove Tangerine narandžaste nijanse (od prilike kao i razlika između crnogorske plavetne i srpske plave, prim.aut.). Jedino što je zajedničko za oba tima su huligani kojih nema mnogo i koji moraju da se ujedine kada u grad dolaze Aberdeen, Hibernian, Motherwell ili Rangers.”objašnjava Alan i za kraj dodaje: “Meni je reprenzetacija na prvom mestu. Ne zanimaju me huliganske aktivnosti. Mislim da je čast biti u koloni od nekoliko desetina hiljada “Tartan Army-a” dok se maršira gradovima evropskih metropola.”
Finansijska situacija tamna je i u fudbalskom klubu Hearts, koji je zbog duga od sedamnaest miliona funti prinuđen da na kraju ove sezone proda svoj stadion Tynecastle, na kojem igra još od daleke 1886. godine. Klub će svoje utakmice kao domaćin igrati na obližnjem ragbi stadionu Murrayfield, koji ima kapacitet od skoro sedamdeset hiljada i koji je proglašen najboljim stadionom u Škotskoj. Dobra atmosfera sa Tynecastlea će tako nestati, pošto će se deset hiljada navijača, koliko je trenutno Heartsov prosek, izgubiti na ogromnom stadionu, ali će klub zaraditi na utakmicama protiv Celtica i Rangersa tako što će gostujućim navijačima dati po trideset hiljada ulaznica, a zanimljivo će biti i u gradskom derbiju protiv Hibsa na kojem već dugo nije bilo više od petnaest hiljada navijača.
Škotska reprenzetacija svoje domaće utakmice igra na čuvenom stadionu Hampden Park u Glasgowu, koji je prošle godine proslavio stogodišnjicu. Do pre par godina veliki stadion je pripadao malom klubu Queens Parku, ali ga je fudbalska asocijacija Škotske renovirala i otkupila, ostavivši pravo prvom vlasniku da svoje prvenstvene mečeve igra na njemu. Zanimljivo je reći da je za vreme renoviranja stadiona reprenzetacija svoje utakmice igrala na stadionima Celltica i Rangersa, ali je atmosfera na tim mečevima bila veoma čudna. Naime, na Ibroxu su se uglavnom okupljali navijači Rangersa i pri tom pozdravljali samo igrače koji su igrali ili igraju za protestante, a ostalima zviždali. Na Celtic Parku situacija je bila razumljivo obrnuta.
