Intervju sa navijačicom Spartak Nalčik iz Rusije

Koliko dugo navijaš za Spartak?
-Aktivno navijam za Spartak već četiri godine, ranije sam samo pratila Premijer ligu Rusije, ali u to vreme još uvek nisam išla na utakmice. Gotovo redovno sam gledala mečeve na televiziji, a tek povremeno su me stričevi i braća vodili na utakmice. Počela sam sa posetama pre godinu dana, nakon što sam shvatila da imamo navijačke grupe. Za mene je to bilo iznenađenje, pogotovo kada sam saznala da među njima ima i antifašista. Upoznala sam se sa njima preko društvenih mreža, oni su me pozvali na utakmicu, od tada sam uključena u priču, shvatila sam da je to prava stvar za mene.

Kako si došla do antifašističkih uverenja?  Da li se to desilo pre nego što si se posvetila fudbalu?
-Da, za sve to sam počela da se zanimam mnogo pre nego što sam se zainteresovala za fudbal. Sve je počelo onda kada sam rešila da malo bolje upoznam skinhede. Ne znam čak ni otkud mi ta ideja. Isprva sam generalno smatrala da su svi oni rasisti, nacisti i fašisti (uostalom, kod nas na Kavkazu i danas mnogi tako misle). Bila sam prijatno iznenađena kada sam saznala da osim ozloglašene desne grane postoji i leva.Kako sam počela da se udubljujem u izučavanje leve grane, pažnju su mi privukli šarpovci, odgledala sam gomilu filmova i pročitala puno knjiga koje detaljno opisuju njihovu kulturu, pa sam shvatila da je sve to meni jako blisko. Smatram da mi Kavkasci imamo neposredan odnos prema tome, zato što predstavnici naših naroda dobro znaju šta su naci skinhedi i koliku štetu mogu da nanesu. Za mene to prvenstveno nije politički pokret, već nešto lično, može se reći jedan od životnih principa.

Jesi li imala probleme u navijačkom pokretu zato što si devojka?
Isprva sam imala, naravno. Mnogi naši muškarci smatraju da devojkama nije mesto na tribinama, oni veruju da mi tu dolazimo kako bismo sebi našle momke. U očima tih muškaraca devojka automatski postaje “laka cura”. Toliko o običnim navijačima. Međutim, među tifozima situacija je malo drugačija – većina je odmah reagovala pozitivno na moje prisustvo, drago im je što u svom društvu vide cure koje se razumeju u fudbal. Bilo je u pokretu i onih koji su na izuzetno grub način govorili kako mi nije mesto na tribinama. Sada gotovo i da ne čujem slične primedbe na svoj račun, svi su se navikli na mene i shvatili ko sam.

Kako se, po tebi, u navijačkom pokretu odnose prema pojavi ženskog huliganizma? 
Jako loše, rekla bih. Naše je društvo još uvek izrazito patrijahalno. Mladi Kavkasci, čak i kada dobiju batine, ne mogu da uzvrate udarac, zato što nisu navikli da ovde vide takve cure. Za njih je to nešto nesvakidašnje.

Ne, mislio sam na međusobne tuče ženskih grupa.
Nema  nas toliko da bismo mogle krenuti jedne na druge, mada bi retko koja i pristala na to. A gotovo svi bi nam se još i smejali.

Ima li puno cura među navijačima Spartaka?
Ne baš, lično poznajem najviše 10-15 njih. Na utakmice dolaze samo pojedine, jer sve studiraju ili rade po drugim gradovima.

Ideš li na sve utakmice kluba? Pomažeš li u pripremanju performansa pred utakmice?
Ne propuštam nijedan meč. Pripadnica sam navijačkog pokreta. Išla sam na par gostovanja, doduše samo po Kavkazu. Pomažem, naravno.

Koje si gradove posetila?
-Vladikavkaz u Osetiji i Nazranj u Ingušetiji.

Kako se organizujete za gostovanja i koliko ljudi odlazi u druge gradove?
-Obično se vest o predstojećem gostovanju pojavi po grupama na društvenim mrežama. Tamo se javljaju oni koji nameravaju da putuju i u skladu sa njihovim brojem ugovara se prevoz. Broj stalno varira. Na primer, početkom jeseni smo na meč sa Ingušetijom išli jednim kombijem, a evo, na kraju je u Osetiju na utakmicu s Alanijom već bilo 3-4 mini-busa. Na Kavkaski derbi ide mnogo više ljudi nego u druge krajeve. U udaljene gradove na gostovanja obično stižu pripadnici grupe “Moscow Djigits”, ostali na žalost nemaju mogućnosti, jer je jako skupo.

Znači, u Moskvi postoji vaš fan-klub. Imate li navijače i u drugim gradovima?
-Naravno, u mnogim ruskim gradovima.

Dolaze li vam u goste navijači-desničari?
-Naravno da dolaze – doduše, ne toliko često i u većem broju, ali dolaze. Zadnji put su bili navijači volgogradskog “Rotor”-a, s njima je bilo sukoba. Pre utakmice su hteli da “popričaju” s nama.

Znači, u principu vam dolaze na gostovanja. A desničari su tobože želeli da bojkotuju gostovanja na Kavkazu.
-Dolaze, ali u malom broju. Po 5-10 ljudi. Pretpostavljam da se plaše.

Da li vas napadaju na gostovanjima van Kavkaza?
-Da, u mnogim mestima nas ne vole. Recimo, u Rostovu su naše navijače zasuli kamenjem, a u Saransku su ih jurili po celom gradu.

Možemo li da čujemo neke detalje?
-Evo šta kaže jedan učesnik tih događaja.
“Povodom tuča: bilo je nekoliko incidenata, ali oni nisu vredni pomena. U vreme Premijer lige, jako puno smo putovali po zemlji, bolje rečeno – u većini slučaja smo kao gosti imali daleko veću tribinu od većine premijerligaša. I tako, u svakom gradu smo primećivali protivničke navijačke grupe: uvek iste smešne, ležerno obučene p***ke u ulozi izviđača koji su se muvali u blizini ili viseli na izvesnoj razdaljini i tome slično. Nikada nismo imali napade na otvorenom, nikada se nismo nešto preterani maskirali, uvek i svuda smo na otvorenom išli sa svojim navijačkim šalovima i majicama. Ništa strašno. Sve pretnje za nas su obične pretnje i ništa više. Ilustrovaću to na dva primera: Prvi – Perm, 2010. Dolazi 10 navijača iz “Moscow Djigits”-a na tri dana, uzimamo gajbu, šetamo po gradu u navijačkim bojama, fotkamo se, zajebancija i sve to. Nakon utakmice dolaze neki momci, sve sami sportisti, po broju ne manje od nas (otvoreni desničari, kako se kasnije ispostavilo), upoznajemo se, sve ih živo zanima, jedan mi traži klubski bedž, generalno – navijači su među sobom drugovi i braća, sve je puno pozitive. Rastajemo se, oni idu ispred, udaljavaju se na oko 50-100 metara i – kreću da skandiraju kako smo mi zli zoofili.
Drugi slučaj: čini mi se, takođe 2010. godine. Igramo sa “Mesom ” u Moskvi. Nakon utakmice idemo na par piva u jedan lokal. Zauzmemo svoja mesta, pa počnemo da pevamo naša pesme; u pivnici je i gomila spartakovaca koji nam otpevavaju, tipa, mi grunemo – “crveno-beli, j*****mo Spartak celi”, oni uzvrate sa “Konji , Zenit, crveni – redom smo ih je**li”. Uopšte gledano, sve je bilo manje-više mirno, malo smo sedeli, malo se šetali, razišli se i to je to. Sutradan čitam kako se hvale da su “upali u pivnicu, gde su zatekli gomilu ovcoje**ča koji su se, čim su krenuli da im skandiraju “Za Rusiju”, ukenjali, ućutali i povukli se.”
I još desetine takvih pozitivnih dogodovština.”

Kaži nam nešto o stanju u ruskom fudbalu u celini. Otkud agresija prema navijačima sa Kavkaza?
-Nacionalističko raspoloženje u zemlji uzima maha i, sad već možemo reći, postaje mejnstrim. Kavkasci i Jevreji su dežurni krivci za sve probleme. Uzroka za provokatorsku agresiju prema Kavkascima ima jako puno i nažalost taj problem uveliko prevazilazi okvire fudbala. Ogroman imigracioni talas naših ljudi u veće ruske gradove u vreme nezaposlenosti, terorističke akcije širom Rusije, drugačiji mentalitet, drugačija religija – uzroka je mnogo. I naši se ne ponašaju uvek najbolje. Od malih nogu Ruse uče kako su Kavkasci loši, te da ih treba goniti i istrebiti. Ljudi imaju potrebu da ispolje svoju agresiju, pogotovo omladina. Zato se i skupljaju u grupe, ujedinjuju pod jednom ideologijom i onda već zajedno produžavaju “da mrze Kavkasce” na sve moguće načine, propagirajući nacizam na mitinzima, u fudbalu, na muzičkoj sceni itd. Sve dok ne dođe do sveobuhvatnog obračuna sa fašističkim i nacističkim pojavama u Rusiji, taj problem neće biti iskorenjen. Sramota je to reći, ali čak i kod nas na Kavkazu postoje navijači sa desničarskim stavovima.
Nacizam je među navijačima jako popularan i izražen. Svaki treći, ako ne već i svaki drugi klub, ima desničarski pokret. Na gostovanjima napadaju naše navijače, viču uvredljive slogane. Čak se dešava da dođu ovde na utakmicu i skandiraju nebuloze kao što su “Naljčik će uskoro biti beo”, “Fudbal za Ruse” i sl.
Mnogi pominju kavkaski nacionalizam. Postoji li nešto slično u Kabardino-Balkariji?
-Postoje pojedinci sa nacionalističkim stavovima, no zasebno organizovanih grupa na našoj tribini nema, niti će ih biti. Jednostavno to nećemo dozvoliti.

Nema ni verske netrpeljivosti?
-Ne. Religijske teme se generalno nikada ne iznose ni na našoj tribini, ni na gostovanjima.

Jeste li imali problema sa policijom na stadionima?
-O, to je već priča za sebe! Ne mogu da nas smisle. Svakog trena gledaju da se uhvate za nešto. Ne daju nam da kačimo banere, cepaju nam zastave. Uzgred, letos smo sa njima imali incident. Na utakmici sa Alanijom odlučili smo da upalimo dimnu bombu, nakon čega su jednostavno nagrnuli na tribune i redom tukli ljude, pa i nas devojke. Polovinu su odveli, a drugu polovinu su isterali, ne dozvolivši nikome da se vrati na tribine.

Zabranjeni su i politički baneri?
-Da, uglavnom. Recimo, onaj sa Subkomandantom Markosom uvek cepaju.

Reci nam nešto o Naljčiku. Kakvim znamenitostima raspolažate?
Ima ih puno. Jezera i vodopadi su posebno primamljivi turistima. Atažukinski park je jedan od najvećih parkova u Rusiji. Elbrus je sam po sebi prelepa planina. Postoje i termalna vrela. Generalno, sva draž grada svodi se na lokalne prirodne lepote. Što se tiče ostalog, potpuna pustinja. Nemamo nikakva mesta za zabavu, posle 10 uveče grad jednostavno umire.

Da li se ultraški pokret u klubu pojavio davno? Koje navijačke grupe imate?
Pre par dana obeležen je 15. rođendan pokreta “Red-White Djigits”. Upravo se on javio kao prva organizovana navijačka grupa našeg Spartaka. Pored njega, danas funkcionišu još dve grupe – “Rebels” и “Southern Eagles”, koji su ranije bili zajedno, ali su se iz određenih razloga razišli. Postoji i “Спанч Лэдис”, koji čine samo devojke, ali on nažalost ne funkcioniše zasebno. Tu je naravno i već pomenuti “Moscow Djigits”.

– Ti ne pripadaš nijednoj grupi?
-Ne mogu nigde da se svrstam. Dosad sam bila u “Rebels”-ima, ali sam zbog ličnih sukoba sa njihovim vođom izašla iz grupe.

Kako skupljate novac za izdržavanje navijacke grupe i ostalo?
-Novac uvek skupljamo sami, sve članovi daju, onoliko koliko mogu. Niko nikada ne ostaje po strani.

Jeste li u prijateljskim odnosima sa nekim klubovima?
-Naravno, kavkaske timove ne treba ni pominjati – drugarstvo je izuzetno jako. Dešava se da idemo da ih podržimo na utakmicama, pozivamo ih u goste. Što se tiče drugih klubova – ja lično nemam nikakve kontakte, ali momci, koliko ja znam, imaju jako bliske prijatelje u raznim klubovima. Najbolje odnose naši momci imaju sa klubovima Himki, Saturn i Zenit.

Sa pojedincima iz tih klubova? Njihovi navijači su ultradesničari.
-Sa pojedincima, naravno. Praktično, ni sa jednom celom grupom se ne družimo.

A turski Bešiktaš? Video sam na vašoj tribini baner njihove navijačke grupe “čarsi”.
Turci su uvek sa nama, čak dolaze i na gostovanja po Kavkazu. Ima i Sirijaca. Oni dolaze u naš grad i upisuju fakultete, uče ruski.

Koliko ljudi vam sada dolazi na utakmice? Da li je opao broj posetilaca nakon ispadanja iz Premijer lige?
-Izuzetno. U principu, poseta zavisi od vremenskih prilika. Ako pada kiša, sneg ili je mraz – najviše 500-700 ljudi se skupi na tribinama, dok po lepom vremenu zna da nas bude 2-3 hiljade. Na utakmici s ekipom “Krila Sovjetov” u baražu za plasman u Premijer ligu na tribinama je bilo oko 13 000 ljudi.

Koje fudbalske navike postoje u vašem klubu?
-Naš najvažniji običaj je poseta navijača treninzima naših fudbalera pred teže utakmice.Idemo da ih podržimo i ohrabrimo. Postoji i običaj da pevamo nacionalne pesme ili sviramo lezginku  (kavkaski ples) na bubnjevima kada ekipa da gol. A postoji i jedna čudna stvar koju primećujemo več godinu dana – kada igramo na domaćem terenu po kiši, ekipa ili pobeđuje ili igra nerešeno. Nijedan poraz nismo zabeležili po kiši.

Imate li neka postignuća ili titule kojima se ponosite?
-Ponosimo se uspesima našeg rodnog tima – plasman u Premijer ligu 2005. godine, u prvom delu sezone 2006. godine Spartak je posle prvog kola bio prvi (isti slučaj je bio i 2010.), do poslednjeg kola 2010. godine borili smo se za plasman u Ligu Evrope, uprkos tome što Spartak raspolaže najskromnijim budžetom u ligi (10-12 miliona dolara).

Kakva je saradnja sa rukovodstvom kluba i igračima?
-Sa igračima imamo odlične odnose, gotovo posle svake utakmice idemo kod njih, razgovaramo. Ako ih slučajno sretnemo negde van stadiona, oni obavezno zastanu, pozdravimo se. Sa rukovodstvom je priča malo drugačija. Nije da smo protiv njega negativno nastrojeni, odnosi su u celini uzev normalni. Organizuju se sastanci rukovodstva i navijača, puno se raspravlja, ali za mnogo toga nas uopšte ne pitaju. Baš nedavno se desilo nešto što nas je jako povredilo – predsednik Saveta direktora nepristojno se izražavao na naš račun, i to u direktnom prenosu meča.
Uzgred, klub je trenutno u problemima. Nakon smene rukovodstva, ostali smo bez sponzora. Po svoj prilici, to je kraj Spartaka. (Sa smenom predsednika, sve je krenulo nizbrdo.) Predstavnici kluba su razgovarali sa novim predsednikom republike, navodno je obećao pomoć za opstanak tima. Ali nešto tu ne štima.

Kaži nam nešto o vašem stadionu. Koliko koštaju ulaznice za utakmicu i je li moguće ući besplatno?
Imamo prosečan stadion, kapacitet je oko 15 000. Generalno, nije loš, štaviše, teren nam je jedan od boljih u NFL-u. Što se tiče tribina, nekoliko puta smo tražili od rukovodstva da uklone stolice s naše tribine i postave platforme, ali osim obećanja ništa nismo dobili. Jako je neudobno. Stojimo ceo meč, navijamo za tim i sedišta nam nisu potrebna. Osim toga, pri svakom  skakanju ili slučajnom udarcu ona otpadaju i upliću nam se u noge. Kada je u pitanju kontrola, na našem stadionu je puno lakše nego u drugim gradovima, gde treba proći 2-3 kontrole. Kod nas kontrola postoji samo na ulazu u stadion. Ranije su predstavnicima navijackih grupa delili besplatne karte, ali nakon nekoliko prozivki na račun rukovodstva karte su nam uskraćene. Sada ih kao i svi ostali navijači plaćamo po 100 rublji.

Ima li vaš grupa neko mesto gde se možete skupljati?
-Stalno mesto nemamo. Kako kad. Po lepom vremenu, skupljamo se na samom stadionu. Postoji prodavnica navijačkih rekvizita čiji je vlasnik jedan od vođa navijača, ponekad se skupljamo tamo.

Koji ultrasi i navijačke grupe iz sveta ti se najviše dopadaju?
-Imai h puno. Na prvom mestu, to je svakako klub “Sankt Pauli” i njegovi navijači, ali i navijači Mančester Junajteda (iskreno rečeno, navijam za njih, jer je to moj omiljeni fudbalski klub), kao i ukrajinskog Arsenala. Možemo dodati i Ajntraht iz Frankfurta.

Planovi za budućnost?
-Planova ima mnogo. Pre svega, treba ojačati navijački pokret u republici, svake godine ljudi je sve manje. Privući ćemo omladinu u naše redove, pravićemo akcije. Trudićemo se da nas bude mnogo više na gostovanjima. Verovatno ćemo gledati da se maksimalno približimo rukovodstvu, ne bi li konačno počeli da nas makar malo poštuju.

Poruka za naše čitaoce?
-Hoću da svima poželim više saveznika, manje neprijatelja i pobede omiljenih klubova.