Intervju sa članom jedne od najboljih i najpoznatijih navijačkih grupa iz Egipta
1. Recite nam nešto o istoriji grupe Ultras Ahlavi…
Ultras Ahlavi je se pojavio u Martu 2007. godine, kada je grupa ljudi koja nije bila zadovoljna kako stvari funkcionišu i smeru kojim ide severna tribina ( mi je ovde zovemo leva treća klasa), odlučila da napravi svoju grupu. Grupu koja će biti prva ultras grupa u Egiptu, inspirisana italijanskim stilom navijanja, sa ciljem da se stvori što bolja i živopisnija atmosfera na tribinama, i koja će braniti ime kluba od svih neprijatelja unutar i van stadiona.
Naš prvi transparent je podignut u Martu 2007. , a prva tifo akcija napravljena u Maju iste godine. Na početku je došlo da borbe sa ostalim fan klubovima zbog drugačijeg mentaliteta i načina na koji su oni podržavali klub, a to je čak išlo do toga da su ignorisali rivale na tribinama, bez uvreda i suprotstavljanja i provociranja, pa čak i pokušajima da se prave primirja sa najvećim rivalima. U periodu od nekoliko meseci i raznoraznih situacija, smo preuzeli tribinu i do da danas smo glavni faktor na istoj.
2.Navedite nam glavne grupe i ekipe na tribini, i recite nešto o njima…
Za razliku od Srbije, UA je jedna grupa, a ne grupa pod kojom se okupljaju navijači Al Ahlija. Ekipa je iz glavnog grada Kaira. Postoje još dve grupe na severnoj tribini… Devils koji su iz Aleksandrije, drugog grada po veličini iz Egipta i 250 km udaljenog od Kaira, i mlada i mala grupa Reds koji dolaze iz grada Zakazik.
3. Prijatelji / neprijatelji…
Zvanično prijateljstvo je napravljeno sa sa grupom Supras Sud, navijačima Esperance iz Tunisa. Sa njima smo se upoznali tokom njihovog gostovanja u Kairu tokom leta 2007. , kada je došlo do nereda i problema sa policijom, kada smo im pomagali na raznorazne načine. Tako je došlo do velikog broja prijateljstava između članova dve ekipe, i posle mnogobrojnih uzajamnih poseta, odlučeno je da se napravi oficijelno prijateljstvo između dve najbolje na kontinentu.
Što se neprijatelja tiče, imamo ih na svakoj utakmici gde igra naš klub. To je zato što je Al Ahli najpopularniji klub u Egiptu i dominira u domaćem fudbalu od samih početaka, gde oko 65% populacije navija za naš klub, tako da je normalno da nas ostatak mrzi, i kad odemo u neki grad koji ima svoj klub, ceo grad je protiv tebe. Najveća mržnja i neprijateljstvo dolazi iz grada Ismaeli. Mržnja je veoma jaka i duboka jer potiče još iz 1967. godine, i rata sa Izraelom kada je napao Egipat, kada su stanovnici Ismaelija pobegli i krenuli ka Kairu, a zvaničnici Kaira odbili da ih prime jer su pobegli i ostavili svoj grad ješama. Od tada je ovo „najopasnija“ utakmica. Postoji zabrana putovanja vozom još od pre dvadesetak godina, jer su jednom prilikom likovi iz Ismaelija iskidali šine na pruzi blizu grada, kako bi voz sa navijačima Al Ahlija koji su putovali na tekmu ispao iz šina…toliko. Naravno, tu je derbi Kaira i rivalstvo sa Zamalekom, koji predstavlja jedan od većih derbija u svetu, jer nije u pitanju derbi između dva najveća kluba u Egiptu, već i u Africi, jer Al Ahli ima 6 titula šampiona Afrike dok Zamalek ima 5.
4. Recite nešto o vašim najboljim akcijama…
Pa svaka akcija ima svoju draž zbog svog povoda, značaja ili uslova, tako da ne možemo oceniti koja je najbolja. Za mnoge od nas je možda najbolja akcija kada smo prvi put u Egiptu uspeli da napravimo veliku koreografiju preko cele tribine sa trakama i šetalicom sa značajnim motivima Egipta i parolom – mi smo Egipat!, kojom smo preneli poruku rivalima ko dominira nacijom. Druga je sigurno kada smo u gorespomenutom Ismaeliju upalili i napravili rekord ovde sa 70 baklji.
5. Kako finansirate gostovanja…marketing…koreografije?
Ovde je sistem sličan kao u Holandiji, jedini način da dođeš do karata za gostujuće utakmice je preko kluba, gde u kombinaciji plaćaš kartu i prevoz. Redovno se organizuju dva busa za gostovanja, a za bitnija i više. Ako ovo nije moguće ide se vozom, pogotovu na dalja gostovanja. Uglavnom zastava UA je okačena na mnogim gostovanjima širom afrike, pa čak i u Japanu na klupskom svetskom prvenstvu.
Što se tiče koreografija, finansiramo ih sami ličnim prilozima članova grupe. Kao i prilozima onih koji nisu u ekipi ali žele da daju svoj doprinos u bojenju tribine. Takođe se fond dopunjuje prodajom našeg materijala, koji se uglavnom prodaje na tribini posle objavljivanja na našem sajtu, mada se organizuje ponekad i prodaj naručenih stvari van stadiona.
6. U kakvom ste odnosu sa upravom kluba…i da li imate neki vid saradnje?
Saradnja sa upravom kluba gotovo da i ne postoji. Jedini vid saradnje do sada koji smo imali, ako se to tako može nazvati , je kada su nam dozvolili jednom prilikom da jednu tifo akciju pripremimo na klupskom igralištu, i na to smo ponosni što sami vodimo svoje stvari. U više navrata smo odbili nuđenu finansijsku pomoć direktora kluba i pojedinih igrača.
7. Recite nam nešto o policijskoj represiji u vašoj zemlji…
Ta stvar kod nas je nešto što se ne može videti kod vas gore u Evropi. Egipat je policijska država i represija je na državnom nivou prema svim građanima a ne samo prema navijačima. Za neke važnije utakmice, moraš da uđeš na stadion 3 sata pre početka, jer policija ,može zatvoriti kapije iz „sigurnosnih razloga“, i nema ulaska čak iako imaš kartu. Pretres se vrši tri puta pre puštanja na tribinu, ne smeš da uneseš upaljač, a ako imaš motku na zastavi, uzimaju ti je i vraćaju ti zastavu. Nedavno se vodila javna debata zbog dešavanja da policija ponekad skida pantalone i obuću pojedincima na ulazima stadiona dok ih proverava. Prema ovome možete da zamislite kako se ophode prema našoj grupi. Najnovija stvar koja opisuje situaciju, pogotovu posle poslednje velike bakljade koju smo napravili i pobacali baklje u teren, je preventivno hapšenje vodećih ljudi, a ukoliko te ne zateknu kod kuće, mogu da uhapse tvog oca ili brata i da ih drže dok se ne pojaviš u policiji.
Nekoliko puta je na derbijima ljudima zabraljivan ulaz u našim majicama i duksevima, dolazilo je čak i do hapšenja., tako da se moramo snalaziti na razne načine kako da se izborimo sa svim tim, a najviše kako da unesemo tranparent. Nedavno je došlo do nereda sa policijom ispred stadiona zbog zabrana za transparant i bubnjeve.
8. Kako se snalazite?
Zastava nam je bila zabranjena, kao i bubnjevi. Posle jedne utakmice u tišini, dozvolili su samo dva bubnja da se unesu na utakmicu. Nedavno smo na jednoj utakmici izborili prolaz zastavi tako što smo oborili drvo i stavili na sred velike ulice blokiravši veliku ulicu oko stadiona, pa su nam pustili zastavu kako bi što pre rešili problem. Na drugoj smo u velikoj grupi krenuli ka kapiji sa nekom drugom zastavom, i kada je policija intervenisala, druga ekipica je inkognito preko ograde prebacila glavni transparent i ušla unutra, a policija ostala zgranuta kada se pojavila zastava, koju smo držali u rukama i branili na pokušaje policije da je uklone, zajedno sa zastavom drugova iz Supras Sud koji su bili s nama. Na pokušaj da zabrane momcima da uđu sa jaknama sa simbolima UA, ponovo smo blokirali saobraćaj tako što smo seli na ulicu, pa su nas pustili. Za prošli derbi nam je bila zabranjena koreografija kao i za super kup. Toliko o trenutnoj situaciji…
9. Da li postoji neka ultra scena u Egiptu?
Prva prava grupa je naša, i ima nekoliko pravih grupa kod najvećih klubova ( Zamalek, Ismaeli, Masri, Ithad ), ali im mentalitet i nije na visokom nivou, i treba još vremena da bi sve to razvilo još kako treba.
10. Kako javnost reaguje na navijački pokret u vašoj zemlji?
Nije lako biti pionirska ultra grupa u našoj zemlji. Kao i svaki početak i naš je bio težak da javnosti nametnemo i upoznamo sa tim novim stilom navijanja, pogotovu u konzervativnoj zemlji kao što je Egipat. Ljudi u principu ne razumeju naš agresivan nastup, agresivno navijanje i poneku frku. Trebalo je malo vremena da se ljudi naviknu i prepoznaju, i polako se sve više ljudi pridružuje pokretu. Ljudi i dalje ne kapiraju naš mentalitet i činjenicu da nismo samo klupski navijači, već sledbenici jednog pokreta i ideje. Za grupu koja postoji tek par godina, mislim da smo digli peščanu oluju u Egiptu, jer danas svi znaju za našu grupu, i da li nas vole ili ne vole, svi nas poštuju!
11. Sudeći po fotografijama koje mogu da se vide…ultra pokret u Severnoj Africi se rađa…Da li je to stvarno?
Strast prema fudbalu je ista kao i svugde u svetu. Ovde u severnoj Africi, priča oko fudbala je uvek bila ozbiljna, i fudbal ima dugu tradiciju. Na primer, naš klub Al Ahli je osnovan 1907. godine, i uvek je publika bila strastvena prema svojim klubovima, bez obzira na postojanje grupa.
Danas skoro svaki klub u Tunisu i Maroku ima i svoju navijačku grupu, kao i u Egiptu, pa čak i drugoj ligi. Navijačka grupa se pojavila čak i u Alžiru, a i u Sudanu postoji jedna. Stilovi se razlikuju od zemlje do zemlje… npr. u Tunisu grupe više pažnje pridaju ultra akcijama na tribini dok i nisu preterano zainteresovani za incidente, dok u Maroku je obrnuto, i dosta se trude oko otimanja zastava. U Egiptu je nešto između…tako da…da, scena u severnoj Africi je stvarna!
12. Da li je neko tu možda upoznat sa srpskom navijačkom scenom?
Mnogo ljudi ovde se interesuje i zna sve o sitaciji na Balkanu, i pogotovu u Srbiji. Jedna od stvari koja nas zapanjuje je odnos i izgled policije i „robokap“ izgled, koji objašnjava neke stvari, kako država gleda i koliko se „boji“ ultrasa širom planete. Za mene lično, jedna od prvih susreta sa svetom ultrasa je bila bakljada Zvazdinih navijača u Bariju, kada sam kao klinac ostao zabezeknut i oduševljen.
13. Planovi za budućnost grupe Ultras Ahlavi?
Veoma interesantno pitanje…jer kako je grupa napredovala za samo dve godine postojanja, možemo se smatrati jakom silom ne samo sa navijačkog gledišta , već u celom sportskoj zajednici…od policije, medija, uprave kluba, javnosti. Izborili smo reputaciju širom kontinenta da ukoliko se neko pojavi u Kairu, mora da računa i na nas. Naravno , moramo još raditi na sebi u budućnosti…
