Prenosimo intervju koji je legenda severa dao za magazin “Fejm” pre tacno 10 godine…
„Delije” nisu nikakva sekta. Volimo da popijemo, ali nismo narkomani. Međutim, kada smo nezadovoljni, umemo da zatvorimo fudbalere u svlačionicu i ukažemo im na odnos prema dresu Crvene zvezde
Vladimir Šavija, vođa „Delija”, otkrio je u ekskluzivnom intervjuu za novi broj magazina Fejm, da su navijači Zvezde u „kriznim situacijama” upadali na treninge i zatvarali fudbalere u svlačionice, jer su imali „mnogo toga da im kažu”. Ipak, Šavija tvrdi da „Delije” nisu nikakva sekta, da vole da popiju, ali nisu narkomani i priča o tome kakav su uticaj na čuveni „Sever” imali Milošević, Arkan, opozicioni lideri i policija. Intervju prenosimo u skraćenom obliku i sa minimalnom redakcijskom obradom.
– O fami koja vlada o „Delijama”…
– Nismo mi sekta! Samo se dogovaramo i konsultujemo na koji način da se predstavimo na određenoj utakmici. Navijački život nisu samo tuče: treba se pokazati i u nekom drugom sv-etlu. Svi znaju koliki sam protivnik droge. Alkohol može, droga nikako! Obučemo navijačku odeću, nađemo se u kafiću, krene cirka, a čuje se i pesma…
– O odnosu prema igračima…
– Ne jednom, Zvezdini navijači su upadali na trening ili zatvarali fudbalere u svlačionicu jer su imali toliko toga da im kažu. Samo im skrenemo pažnju na njihov odnos prema grbu, klubu, a i nama. Ali poenta je birati reči kojima ćeš ih motivisati. Uterivati igraču strah u kosti može da bude kontraproduktivno. Zato je bitno da mu nađeš žicu.
– O uticaju Miloševića i opozicije…
– Mnogi opozicioni lideri iz tog doba pokušali su da nas pridobiju, ne bi li im „Sever” skan-dirao. Ali niko nije uspeo u tome. Arkan je to iskoristio i ujedinio nas u odbrani srpstva. Bili smo protiv Miloševića, jer je to bila volja naroda. I trpeli smo posledice zbog toga. Milošević je na stadionu konstantno demonstrirao silu. Već smo bili dovoljno porasli da smo mogli da se suprotstavimo. Sećam se i da je Otpor došao na ideju da se njihova crno-bela zastava s pesnicom na sredini terena sretne s našom crveno-belom, takođe s pesnicom. Iako je među nama bilo aktivista Otpora, borili smo se protiv toga.
Nismo policajcu gurali baklju
O napadu na policajca Nebojšu Trajkovića…
– Nisam bio na toj utakmici zbog smrtnog slučaja u porodici. Došlo je do koškanja na severnoj tribini, i kako sam čuo, navijači su počeli da se biju s pripadnikom Žandarmerije. Neko se tu s nekim zakačio. I to se brzo proširilo. Ono što se kasnije videlo na snimcima jeste da je taj čovek, kada je ostao sam, opalio dva metka. Niko ga u tom trenutku nije ugrožavao. I niko njemu nije stavljao baklju u usta! Prvi kontakt jeste bila tuča i na snimku se videlo kako trojica oko njega zamahuju bakljom prema njemu i on se brani koliko može. A vidi se i da su navijači sprečavali dalji sukob. Sva sreća da je tom čoveku sada dobro. Inače, čuo sam da je prvi put bio na takvom zadatku. Da se razumemo, navijači se na Zvezdinom stadionu mogu putem video-zapisa registrovati u svakom trenutku. Tako najlakše lociraš izgrednika.
Sami se finansiramo
O tome kako navijači dolaze do para…
– Nas ne zanima šta ko radi u privatnom životu. To ostavljaš ispred kapije stadiona na koji ulaziš samo kao navijač. Na koji način neko dolazi do love, nije od presudnog značaja. Najbitnije je koliko pruža grupi i tribini. Što se konkretnih para tiče, uglavnom se snalazimo sami ili putem donacija naših ljudi koji žive u inostranstvu. Registrovani smo kao udruženje građana, i kao takvi se trudimo da funkcionišemo. Mada, da se ne lažemo: onaj ko hoće da profitira od navijanja – može. Mnogo se tu raznih tipova muva.
– O Arkanu…
– Imao sam osamnaest godina kada sam se susreo sa Arkanom, on je tada bio vrlo bitan faktor u društvu. Prema nama mlađima bio je korektan. Nekoliko puta smo, doduše, došli u konfliktnu situaciju zbog stavova koji se njemu nisu sviđali. Za neku utakmicu kojom je Zvezda slavila titulu napravili smo koreografiju sa dosta pirotehnike. Ovi iz kluba su rekli da to policija mora da pregleda. Nismo imali ništa protiv. Međutim, iako nije bilo nikakvih eksplozivnih naprava, sve nam je zaplenjeno. E, onda smo se naljutili i dogovorili kako da se revanširamo. To se, normalno, saznalo i Arkan je bio taj koji je trebalo sve to da spreči. Došao je na naš sastanak, rekao da se ne slaže, ali smo mi bili čvrsti u nameri da uradimo to što smo naumili. Mislim da je on video da mi nismo barabe. Pazi, Arkan je tada bio najopasniji čovek u zemlji. Verovao sam da je njegov osnovni motiv dolaska na tribinu bio da kanališe veoma izražen nacionalni naboj. „Delijama” su bila puna usta Srbije. Je ‘l tako?! Pokažite to tamo gde treba. Naše starije drugare odveo je na ratište da brane srpstvo, a mi smo ostali da vodimo navijački život.
– O policiji…
– Stvoren je revolt prema policiji, jer nas tretira kao građane drugog reda. Ranije je postojala politička pozadina, a sada je to nešto drugo. Smirilo se malo posle Petog oktobra, ali je ponovo počelo. Stadion je najrealnija slika jednog društva, jer se tu skupljaju ljudi iz različitih slojeva. Policajci su devedetih bili simbol režima koji te je ugnjetavao i uskraćivao ljudska prava, što se na stadionu najbolje moglo osetiti. Ljudi su uvek dolazili na utakmice da budu ono što jesu, da se opuste i pronađu pravi ventil. Kada se jednom razbije ta barijera prema policiji, onda stvar izmakne kontroli. Tome se mora stati na put. Policija je servis građana, a i mi navijači smo neki građani ove zemlje.
– O sebi i „Severu”…
– Dokle vidim sebe u ovoj priči? Naravno da neću moći sebi vremenom da dozvolim neke stvari, ali Zvezda je poenta mog života. Svaka čast loži, međutim moje mesto je na „Severu”. Ni za šta na svetu se ja odatle ne bih pomerio.
