Lesinari i Firma bratstvo

LEŠINARI & FIRMA

BRATSTVO

Retka su prijateljstva između navijačkih gru­pa koja uspevaju da na duži period pobede izazove i smetnje koje donosi vreme. Uglavnom ona su zasnovana na dobrim odnosima između prvih ekipa i kada dođe do smene generacija tako i prijateljstva odlaze u zaborav.

Bratska priča između Lešinara i Firme započinje u sezoni 1989/90 prilikom gostovanja Borca u Novom Sadu. Evo kako je sve to video jedan od neposrednih svedoka, i danas vrlo aktivan na Severnoj tribini (konkretna ime­na nećemo pominjati iz razumljivih razloga): „Kada sam tog dana stigao na stadion bio sam iznenađen nesvakidašnjim prizorom. Naime, na pomoćnom tere­nu se skupio veći broj navijača pre utakmice i veoma raspoloženi igrali su fudbal. Kada sam prišao video sam da naša prva ekipa igra sa njihovom i da su svi odvaljeni od alkohola. Ostalo mi je u sećanju i to da je kod Lešinara bilo metalaca sa dugom kosom i vojnim čizmama a slična situacija je bila i kod naših, s tim što je kod nas bilo dosta skinheda“.

Banjalučani su iste sezone uzvratili Firmi gostoprimstvo prilikom gostovanja Vojvodine u gradu na reci Vrbasu. Za razliku od današnjih dana, kada policija prati svaki pokret navijača, ondašnja gostovanja su bila obeležena prekomernom upotrebom alkoholnih napitaka i oba­veznim pljačkanjem benzinskih pumpi. Treba takođe napomenuti da je Banja Luka i onda bila izuzetno vruće gostovanje, tako da se tamo nisu dobro provodile ni najveće navijačke grupe ondašnje zemlje. Prilikom te prve uzvratne posete Firmaša Lešinarima, jedan od osnivača naše grupe i tadašnji vođa – Šima upravo je ulazio u bračne vode. Kako je njegova buduća supruga poreklom iz krajeva oko Banja Luke, Šima je iskoristio ovo gostovanje da se predstavi budućoj rodbini. Da li možete da zamislite izraze lica mladine rodbine kada je pred njih izašao budući zet, lica ofarbanog u pola belo, pola crveno, sa sve punim autobusom alkoholiziranih navijača Vojvodine iza sebe? Eto, samo ilustrativno da preds­tavimo koliko duboke tragove je ovo prijateljstvo ostavilo na neke od Firmaša.

Zatim se u sezoni 1990/91. ponovo išlo u Banjaluku kod braće. Naš „dobro obavešteni izvor“ nastavlja priču: „Igrali smo u Banjaluci. Gostovanje je imalo veliki uticaj na mene jer to je bilo moje deseto gostovanje i tek drugo dalje od 200 km od Novog Sada. Sa ekipom sam se našao oko 2 sata ujutru i bili smo napaljeni do jaja. U jedan bus se natrpala jako dobra ekipa puna pozitivne energije. Imali smo dva dobra stajanja u Hrvatskoj, valjda na osiječkoj ili vinkovačkoj pumpi, gde se u par navrata neprimetno iznelo barem 100 boksova cigara i mnogo piva. Posao je procvetao kada se stiglo u Banjaluku i ti boksovi su prodati trafikama, nakon čega se nastavilo sa cuganjem. Pošto smo došli rano, dočekao nas je mali broj Lešinara i u nekoliko ekipa smo se raštrkali po gradu. Napisano je i nekoliko grafita, koji su i dan danas na zidovima grada. Ja i mlađa ekipa smo sa nekoliko Lešinara posetili hotel sa igračima i oni su nas zaista lepo ugostili, iako je prizor za obične ljude bio gadan, jer smo bili mladi i poprilično pijani. Švedski sto je bio opustošen, kao i svi napici na stolu (bezalkoholni, jel’), a salama i med u pakovanju su završavali u džepovima „kombata“. Stvarno smo tad bili ponosni što smo stoka. Na utakmici je u našem sektoru bilo i Lešinara i zajedno smo navijali sa ostatkom Lešinara sa istoka. Bilo je i grudvanja sa vojskom na poluvremenu, koji su se naročito obradovali kada smo ih gađali sa boksovima cigara. Svega je tu bilo tog dana, a ja sam se još više vezao za učestalu naviku odlaska na svako gostovanje Voše, koja me drži i dan danas“.

Jedna od najzabavnijih epizoda ovog prijateljstva u tom pe­riodu je bila kada su naši otišli u Zrenjanin da bodre Borac u finalu rukometnog prvenstva SFR Jugoslavije. Evo kako je to bilo iz ugla našeg očevidca: „Sa nekoliko drugara sam otišao da dočekamo braću Vulturese. Pre utakmice Indijanci ne mogu da veruju da ćemo mi navijati za Borac. Mi smo prvih pola sata bili sami u prostoru za gostujuće navijače sa zastavom i čekali prijatelje da stignu. Medison je bio krcat i euforičan. Indijanci su pevali sve vreme i onda su sa zakašnjenjem stigli i Lešinari. Na našu veliku radost, jer smo mislili da neće uopšte ni stići na meč. Odlično se navijalo ali i vređalo. Utakmicu je ipak dobio Proleter i svi su utrčali u teren, ali nije bilo frke. Ekipa Lešinara nam je ponudila prevoz do Novog Sada, iako im nije bilo usput, tako da se druženje nastavilo još nekih sat vremena“.

Izbijanje građanskog rata u SFR Jugoslaviji za­mrzlo je na jedan period rad Lešinara. Ratišta, zatvori i droga su uklonili mnoge ljude koji su gradili ovo prijateljstvo sa navijačke scene. Kontakti su prestali, veze su pogubljene, ali brojne zajedničke avanture ovih grupa su bile garant da će se prijateljstvo nastaviti kada se za to steknu uslovi.

Prvi klub iz Srbije koji je po završetku rata gosto­vao u Banjaluci bio je FK Vojvodina. Nove generacija navijača oba kluba obnovile su prijateljstvo koje su ustanovili njihovi prethodnici. Od tada, bilo da Borac kao gost igra u Srbiji ili Vojvodina u Bosni i Hercegovini ovi klubovi nisu bez podrške. Takođe, tokom sezone obe grupe ugošćuju jednu drugu i zajednički odrađuju važne utakmice. U ovom periodu obe grupe su mnogo uticala jednu na drugu u vizuelnom izgledu i navijanju (izgled tribine, transparenata i navijačkih pesama).

Firma je poznata po tome da ne gaji pri­jateljske odnose sa drugim navijačkim grupama, pa upravo zbog toga bratstvo sa Lešinarima, koje traje gotovo dve decenije, predstavlja jednu od najlepših, ali i obavezujuću tradiciju naše grupe.