Najveci navijacki neredi u Engleskoj

Polovinom decembra 2003. godine u industrijskom gradu Barnsley gostovao je lokalni rival Sheffield Wednesday, nekada veliki klub, koji se vec drugu sezonu takmici u drugoj diviziji (trecoj ligi). Pošto je rivalitet dva tima veliki a udaljenost izmedu gradova svega dvadesetak kilometara, preko šest hiljada Sheffieldovih navijaca okupiralo je Barnsley. Policija je radi predostrožnosti, pojacana sa dvesta specijalaca, ogranicila radno vreme pabova i lokala u centru grada. Ipak neredi su poceli vec dolaskom prvih Sheffieldovih navijaca. Polupano je nekoliko izloga u blizini stadiona a prva tuca izbila je ispred gostujuceg sektora. Policija je ipak uspevala da situaciju drži pod kontrolom pre utakmice, ali se zato pravi ulicni rat dogodio nekih pola sata po završetku lokalnog derbija, kada je grupa od preko 300 Barnsleyevih huligana (od kojih polovina nije ni bila na stadionu) nasrnula na kolonu Sheffieldovih navijaca koji su išli ka stanici. U opštem haosu nije se znalo ko koga udara, a najdeblji kraj izvukao je cetrdesetšestogodišnji policajac koji je na nosilima hitne pomoci izdahnuo od posledica srcanog udara. Ovaj incident podigao je veliku prašinu na ostrvu. Vec narednog jutra policija je sprovela raciju i privela preko tridest lokalnih huligana za koje se sumnja da su ucestvovali u neredima. Istog popodneva sud u Sheffieldu izrekao je kazne zatvora dvanaestorici huligana Sheffield Uniteda zbog tuce sa gradskim rivalom – Wednesdayem, par nedelja ranije, a sve je uticalo i na sud u Hempshireu koji je ubrzao proces i presudio navijacima Lutona i Watforda koji su se tukli na utakmici izmedu dva tima pre više od godinu dana. Njih cetrnaest je takode završilo iza brave.
Pre par nedelja istog vikenda igrana su tri velika ostrvska derbija: Southampton-Portsmouth, Cardiff-Millwall i Ipswich-Nowich. Policija je izdala jedinstven proglas za sva tri meca: ” Ni jedan gostujuci navijac nece moci da ude u grad osim u aranžmanu oficijalnog kluba navijaca ”, preko kojeg opet ne možete dobiti ulaznicu niti mesto u autobusu ako vam dosije nije cist. Blokirane su sve autbuske i železnicke stanice kao i drumski ulazi u gradove odigravanja rizicnih meceva. Tako su vrlo uspešno spreceni najavljivani incidenti.
Krajem oktobra u trecem kolu liga kupa sastali su se londonski rivali Tottenham i West Ham. Domaci tim je otišao dalje posle pobede u produžecima, ali su dešavanja na terenu ostala u senci velikih nereda koje su izazvali navijaci, uglavnom West Hama na svom putu od stanice ka stadionu White Heart Lane. Uporište domacih fanova, pab ” thingyeral ” je potpuno demoliran, kao i još nekoliko lokala u nizu, a jedan navijac Tottenhama je u besvesnom stanju prevežen u bolnicu. Policija je uhapsila cak devedesetsedam navijaca West Hama!
Ovi poslednji incidenti samo govore o tome da su fudbalski huligani i dalje izuzetno aktivni na ostrvu, i demantuju sve laike koji uporno ponavljaju kako su neredi u Engleskoj iscezli uvodenjem zakona o ponašanju na fudbalskim utakmicama.

 

 

 

Još tokom petnaestog i šesnaestog veka fudbal, koji tada nije licio na današnji, je zabranjivan u Londonu, Liverpoolu, Manchesetru i Cambridgeu zbog makljaža izmedu ucesnika samih dogadaja i posmatraca. 1843. godine, dve decenije pre osnivanja lige i fudbalskog saveza, preko dvesta vojnika jedva je izašlo na kraj sa zaracenim stranama Prstona i Sunderlanda.
Prvi incidenti u zvanicnim ligaškim takmicenjima vezuju se za mec Aston Villa – Preston kada je domaca publika prekinula utakmicu uletanjem u teren i napadom na gostujuce igrace. 1905 godine u neredima za vreme lokalnog derbija izmedu Prestona i Blackburna policija je uhapsila više desetina navijaca oba tima medu kojima i sedamdesetjednogodišnju pijanu staricu koja ih je gadala kamenjem.
Prva veca tragedija na stadionima u Engleskoj dogodila se 9. marta 1946. godine na stadionu Boltona kada je zbog gužve pao zid jedne tribine i usmrtio tridesettri gledaoca.
Svi mecevi na kojima su prisustvovali navijaci oba tima ( a retki su oni na kojima gostujucih nije bilo) decenijama su bili puni naboja. Millwall na primer, konstantno ima problema sa svojom publikom. Fudbalski savez je još davne 1920. godine prvi put izrekao zabranu jednom klubu da mora da igra bez prisustva publike zbog nereda njegovih navijaca. Millwall je potom bio kažnjavan i 1934, 1947, 1950, 1978… Oni su prvi na ostrvu morali da postave visoku ogradu koja je razdvajala gledaoce od terena, kada su navijaci prekinuli mec protiv Aston Ville, daleke 1967. godine, i bukvalno lincovali sudiju okrivljujuci ga da je svirao nepostojeci penal za goste. Tih godina na stadion se ulazilo bez kontrole, pretresa, i mogao si slobodno da se šetaš tribinama jer nisu postojale ograde koje su razdvajale istok od severa ili jug od zapada. Tako su navijaci bili izmešani a incidenti su se uglavnom dešavali prilikom postizanja golova, kada bi prvi do tebe skocio da proslavi vodstvo svoga tima a ti ga poklopio šakom preko face.
Pojavom prvih organizovanih odlazaka na gostovanja strasti su se maksimalno uzburkale. Engleska je tokom sedamdesetih podrhtavala od tuca navijaca. Bukvalno se nije moglo zamisliti da neka utakmica, bilo kog ranga, prode bez opšte makljaže navijaca. Navijac Barnsleya i moj prijatelj Boyce sa setom prica o starim vremenima: ” Secam se sezone 1975-76, Barnsley je tada igrao u staroj cetvrtoj ligi a ja sam imao dvanaest godina. Stric i njegovo društvo su poceli da me vode na utakmice. Na gostovanju protiv lokalnog rivala Huddersfielda imali smo karte za domacu tribinu, a ja sam u pocetku mislio da ih je stric greškom kupio. Ipak vec nakon desetak minuta sve mi je bilo jasno kada su se stric i trojica njegovih ortaka pobili sa gomilom domacih ludaka. Nisam mogao da verujem. U istom trenutku sam osecao veliki strah i uzbudenje. Strah ce me ubrzo napustiti, a zamenice ga neopisivo ludilo kojim je bila zaražena vecina mojih vršnjaka. Nije bilo utakmice te sezone na kojoj sam bio a da je prošla bez incidenata. Dve godine kasnije poceo sam na utakmice da idem sa drugarima iz kraja. U sezoni 1980-81. u našem gradu vladalo je opšte ludilo. Barnsley je izborio ulazak u drugu ligu. Svaka utakmica pretvarana je u pravi rat izmedu nas i gostujucih navijaca. West Ham, Portsmouth, Blackburn, Leicester, Bolton, Chelsea, Newcastle, Cardiff,… velike huliganske bande gostovale su Barnsleyu, a mi smo se samo trudili da ih u maniru velikih domacina ugostimo kako dolikuje vodecim huliganskim ekipama u to vreme! ”

 

 

 


Sve te tuce su bile manje više bezazlene dok navijaci nisu poceli da koriste i razna pomagala poput motki, kamenja, lanaca i pre svega noževa. Stanley britva je tih godina bila najomiljenija navijacka alatka. Koliko je navijacko ludilo na ostrvu uzelo maha dovoljno govore i podaci da je iz nedelje u nedelju broj povredenih i uhapšenih navijaca bivao sve veci, a pale su i prev žrtve!
1971. godine u neredima tokom gradskog derbija Celtic – Rangers, poginulo je cak šezdesetšest ljudi, a nekoliko stotina ih je povredeno. Ipak toj nesreci nije dat veliki publicitet, jer je bila lokalnih razmera, a vlada nije želela da samo još više pospešuje mržnju izmedu katolika i protestanata. Vec naredne sezone Glasgow Rangers osvaja evropski kup kupova, a njegovi navijaci luduju Barselonom i tako bivaju prvi na ostrvu zbog kojih ce jednom klubu UEFA izreci jednogodišnju zabranu igranja u evropskim tekmicenjima.
Dve godine kasnije i Tottenham je morao da pauzira godinu dana zbog nereda njegovih navijaca u Roterdamu protiv Fejenorda, a 1977. Manchesterov Red Army sravnio je francuski grad Sent Etjen, da bi klub bio kažnjen samo sa jednom utakmicom igranja 300 km van Manchestera.
Svi dogadaji tokom sedamdesetih bili su uvertira u još žešce i krvavije obracune naredne decenije. Kada je West Ham kao drugoligaš osvojio FA kup fudbalski zvanicnici su se uhvatili za glave. Cekicare ja na svim gostovanjima pratio veliki broj navijaca, a ozloglašeni Inter City Firm samo je potvrdio svoju reputaciju i na kontinetu. U utakmici protiv španske Castille domaca policija imala je pune ruke posla citavih pet dana koliko su West Hamovi huligani divljali ulicama Madrida, pa je revanš u Londonu na Upton Parku odigran bez publike.
1982. godine u svom pohodu na titulu evropskog prvaka i navijaci Aston Ville imali su svoj šou program gde god su se pojavili. Manji incidenti protiv Bajerna u roterdamskom finalu kao i tuca sa policijom u istocnom Berlinu ostali su u senci velikih nereda koje su Englezi napravili u Briselu na utakmici polufinala protiv Anderlehta.
1983. godina pamtice se po rušilackom pohodu Engleza ulicama glavnog grada Luxemburga. Engleska je u odlucujucoj utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo pobedila, ali joj to nije bilo dovoljno da se plasira na završni turnir pošto je i reprenzetacija Dnaske slavila u Atini. Po završetku utakmice besni navijaci sa ostrva rasturili su sve lokale i prodavnice u užem centru grada, a jedna grupa je cak upala i u staracki dom gde su svoj bes zbog eliminacije iskalili na bespomocnim starcima.
Zbog cestih poseta Engleza Brisel kao da je postao ukleti grad. Vec naredne sezone i Tottenhamovi huligani zadavali su mnogo problema belgijskoj policiji, a svega sedam dana kasnije u finalu kupa šampiona Rim je pretvoren u bojno polje. Navijaci Rome i Liverpoola ganjali su jedni druge sve dok policija nije i poslednjeg Engleza poslala kuci… a potom se dogodio Heysel!

 

 

Finale kupa šampiona u maju mesecu 1985. ostace upamceno kao najkrvavije fudbalsko finale, pošto je u okršajima navijaca Liverpoola i Juventusa na samom stadionu, pred TV kamerama, živote izgubilo tridesetdevet navijaca ( ni jedan Englez). Fan Liverpoola Jeff koji je tada imao devetnaest godina poveo je svog starijeg brata od tetke na finale u Brisel: ” Brat mi je bio šizofrenicar i tetka nije htela da ga pusti samog. Platila je put obojici i zamolila me da se ne odvajam od njega. Putovali smo autobusom, a preko kanala ferijem. Sišao sam u bar po pice i dok sam cekao u redu ispred mene su dvojica navijca vodili razgovor. Jedan je cak navijao za Tottenham, ali je pricao kako nece propustiti ni jednu priliku da ode u Brisel i osveti se belgijancima zbog toga što je godinu dana ranije jedan barmen, uoci utakmice Anderleht – Tottenham, iz pištolja ubio navijaca londonskih petlova bez ikakvog povoda. Vec tada mi je bilo jasno da ce u Brisleu biti ludo, ali niko nije mogao very *friendly* personiti šta ce se kasnije dogoditi. Po dolasku u grad culi smo price da je jedna grupa Engleza opljackala nekoliko robnih kuca i zlatara. Italijana je bilo neuporedivo više na ulicama, ali vecih tuca sa njima nije bilo. Ušli smo na stadion dosta ranije. Prostor izmedu nas i navijaca Juventusa, koji je trebao da ostane prazan, bio je pun. U njemu je bilo izmešano i naših i njihovih, ali su vecinu cinili Italijani, kao uostalom i na celom stadionu (od 70.000 više od dve trecine su bili navijaci crno belih). Dvojica Engleza izvedeni su razbijenih glava iz tog sektora u kojem su sitnije carke konstantno trajale. Onda su sa naše tribine poleteli projektili ka Žabarima, i tako je sve pocelo. Ovi su uzvratili, da bi se Englezi potom zaleteli na ogradu koja je pod pritiskom mase pukla. Italijani prestravljeni naletom engleskih huligana, pocinju da beže. Neki su se branili motkama od zastavi. Jedni spas pokušavaju da nadu na terenu, ali u toj jurnjavi i pritiskanju popušta betonska ograda, pa je one u nižim redovima pregazio ljudski stampedo. Bilo je grozno sve to gledati. Ljudi su ležali zgnjeceni ispod ograde. Neki su cak spas pronašli u skaknju preko tribine van stadiona. Policija je sve nemo posmatrala. Potom su poceli neredi na celom stadionu. Besni navijaci Juventusa sa drugih tribina tukli su se sa policijom. Povredenih je bilo na stotine. Ja i brat smo sve vreme posmatrali šta se dešava i sve nam je izgledalo nekako daleko od nas, kao da smo gledali TV prenos. Takve jurnjave i zaletanja jednih navijaca na druge, kao što su na Heyselu Englezi krenuli na Italijane, bile su uobicajena pojava na ostrvskim stadionima. Ne opravdavam nikoga, ali je definitivno da su propust organizatora i policije, koji su dozvolili da se izmešaju suparnicki navijaci, veliki kao i da je iznenadujuci strah i panika brojnijih navijaca Juventusa ucinili svoje. Nisam mogao da verujem da su nakon svega što se desilo zvanicnici UEFA dozvolili da se utakmica odigra. Juventus je pobedio 1-0 golom iz penala, nakon prekršaja koji je napravljen bar pet metara izvan šesnaesterca. ”

 

 

 

 

Samo par nedelja pre tragedije na Heyselu na stadionu Bradford Citya došlo je do velikog požara. Od bacenog opuška zapalila se stara drvena tribina. Nastardalo je pedesetšest domacih navijaca. U istoj sezoni na utakmici Luton – Millwall, koju je nacionalna TV direktno prenosila, gostujuci navijaci su izlomili na stotine stolica i uleteli u teren. Sukobili su se sa policijom i izašli kao pobednici, isteravši sa stadiona sva uniformisana lica. Velika tuca izbila je i izmedu navijaca Birminghama i Leedsa u kojoj je jedno lice izgubilo život. Sva ova dešavanja uticala su da reaguje britanska vlada. Uvedene su rigorozne mere za navijace a UEFA je, zbog tragedije na Heyselu, engleskim klubovima izrekla petogodišnju zabranu igaranja u evropskim kupovima. Gazda Chelsea je cak uveo i elektricnu ogradu kako bi zaustavio huligane u slucaju da krenu u teren, ali je ona ipak vrlo brzo morala da bude skinuta zbog bojazni da bi i neko nevin mogao da nastrada. Narednih nekoliko godina policija je hapsila navijace ne pitajuci koliko je ko bio kriv! Rasformirane su mnoge huliganske ekipe, poput Chelsea Headhuntersa, West Hamovog ICFa, Leedsovog Sevice Crewa, Manchester Cityevih Guvnorsa…, a vode su završile iza rešetaka. Sve te mere uticale su da se na utakmicama bitno smanji broj gledalaca. Stadioni su postali bezbedni, a navijacke aktivnosti su se prenele na ulice. 1986. godine manja grupa navijaca West Hama sukobila se sa Manchester Unitedovim navijacima na feribotu koji je iz Engleske išao za Holandiju gde su oba tima igrala prijateljske utakmice. Sukob je bio toliko žestok da je kapetan broda bio primoran da se vrati u polaznu luku. Kada su policajci ušli na brod prosto nisu mogli da veruju da niko nije nastradao, pošto je krvi bilo na sve starne, a povredeni navijaci su ležali na svakom koraku.

 

 

 

Maja meseca 1988. godine Chelsea je na svom stadionu igrao odlucujucu utakmicu za prvoligaški status sa Middlesbroughom. Gosti su pobedili sa 2–1 poslavši tako londonski tim u drugu ligu. Poslednji sudijski zvižduk bio je znak za navijace Chelsea da preko terena krenu ka gostujucoj tribini. Usledilo je polusatno gadanje dve grupe navijaca svim i svacim. Dvadesetdva lica su povredena (medu kojima i dva policajca), a preko sto ih je uhapšeno. Iste godine na Wembleyu u prijateljskoj utakmici su se sastale reprenzetacije Engleske i Škotske. Neredi u kojima je povredeno preko devedeset navijaca trajali su citav dan a broj uhapšenih bio je dvostruko veci. Najveca tragedija dogodila se po povratku škotskih navijaca kada je jedan pijani navijac ispao iz voza i poginuo. U septembru mesecu tukli su se navijaci Stockporta i Burnleya a kada je došla policija, zaracene strane su se udržile protiv nje. Od ukupno dvadesetšest povredenih samo trojica su bili navijaci.
15. aprila 1989. godine, dogodila se najveca tragedija na engleskim stadionima. Utakmica polufinala FA kupa Liverpool – Nottingham Forest prekinuta je kada je na tribini sa navijacima Liverpoola došlo do pravog masakra. Veliki broj navijaca došao je bez karata stvorivši gužvu na ulazu. Policija je pokušavala da uspostavi red ispred stadiona ali su navijaci navaljivali da udu kako ne bi propustili pocetak utakmice. Masa je pocela da se stiska ka ulaznim kapijama, i u tom trenutku policija pravi najvecu grešku. Otvaraju se široka izlazna vrata kroz koja su navijaci nagrnuli i u stampedu zgazili pred sobom stotine drugih potisnuvši donje redove ka ogradi. Devedesetpet navijaca Liverpoola nastardalo je tog dana na stadionu Hillsborough u Sheffieldu.

 

 

 

Ponovo je reagovala vlada uklanjanjem visokih ograda koje su delile publiku od terena, ali i uvodenjem zakona u kojem je tacno navedeno kakva kazna ocekuje navijaca koji kroci na teren. U borbu protiv huligana zajedno su krenuli i klubovi. Ulaznice su iz sezone u sezonu bivale sve skuplje. Pretplatnu kartu danas ne može da kupi niko ko ima dosije u policiji, a za odlazak na gostovanja prvenstvo pri kupovini ulaznica opet imaju provereni clanovi klubova i vlasnici pretplatnih karata. Zbog svih tih mera, veliki broj navijaca kojima je skupo da potroše po pedeset funti za ulaznicu i par pinti piva, okrenuli su se malim lokalnim timovima. Prilikom posete Engleskoj pricao sam o ovome sa Andrewom iz Durhama, navijacem Newcastlea: ” Ja naravno navijam za Newcastle, ali jako teško uspevam da nabavim kartu za St. James Park. Imao sam porodicnih problema kada sam otkazao svoju pretplatnu kartu pre sedam godina. Danas i da hocu da je ponovo uzmem ne bi došao na red, a i nemam toliko para. Nije mi preostalo ništa drugo nego da pocnem da redovno pratim lokalni amaterski tim Tow Law F.C. U ekipi nas ima cetrdesetak, redovni smo na svim utakmicama. Vecina nas smo navijaci Newcastlea. Njih nekoliko je dobilo doživotne zabrane odlaska na St. James Park zbog huliganstva. Na utakmicama nižih liga (od konferencije naniže) lakše dolazi do kontakta sa protivnickim navijacima. Nema policije, nema kamera, nema numerisanih karata i ostalih sranja kao na utakmicama Premijer lige. Pre dve sezone igrali smo protiv Bedlington Terriersa sa kojima je došlo preko sto navijaca. Jedan deo njihove ekipe navija Middlesbrough, naše smrtne neprijatelje. Tuca koja je izbila na parkingu ispred stadiona podsetila nas je sve na stara dobra vremena! ” završio je svoju pricu Simon pokazavši mi vizit kartu na kojoj pored onog uobicajenog ” cestitamo dobili ste batina od Tow Law huligana ” u potpisu stoji ” Tow Law Misfits – podgrupa Newcastleovih Gremilina. ”

Ipak i pored svih mera prdostrožnosti i rigoroznog zakona strasti su se pocetkom devedestih samo malo primirile. 1993. godine u kvalifikacijama za odlazak na svetsko prvenstvo u Ameriku Engleska je poražena u Holandiji, a navijaci sa ostrva su tri dana pravili nerede u raznim gradovima. Blizu hiljadu ih je uhapšeno a preko cetiristotine deportovano. Do tuce izmedu huligana i policije došlo je cak i u aerodromskoj zgradi. Naredne godine Millwall je igrao baraž protiv Derby Countya za ulazak u najviši rang. Mnogi navijaci i danas veruju da je Derby morao da dobije tu utakmicu jer fudbalska javnost jednostavno ne želi Millwall i njegove navijace u premijer ligi. Poraz Millwalla propracen je neredima na i oko stadiona uz veliki broj povredenih i uhapšenih. U narednoj sezoni Millwall je gostovao na Stamford Bridgeu u FA kupu i uspeo da iz daljeg takmicenja izbaci favorizovani Chelsea. Konjica je morala da interveniše na samom stadionu i potisne domace huligane ka svojoj tribini nakon njihovog pokušaja da se domognu Millwallovih navijaca.
Prijateljska utakmici izmedu Irske i Engleske odigrana 1995. godine u Dublinu prekinuta je u dvadesetsedmom minutu nakon vodstva domace reprenzetacije pošto su engleski navijaci poceli da lome stolice i bacaju ih na Irce koji su se nalazili na sektoru ispod njih. Jedan stariji navijac je preminuo od posledica srcanog udara, a preko pedeset ih je povredeno kao i desetak policajaca. Incidenti su poceli još u ranim jutarnjim satima dolaskom u Dublin prve grupe engleskih huligana, nastavljeni su na stadionu vec pri izlasku ekipa na teren kada su Englezi zviždanjem propratili intoniranje irske himne. Policija je uz krajnje napore nekoliko sati nakon utakmice konacno mogla da odahne kada je i poslednji Englez napustio Irsku. U polufinalu kupa iste sezone koje je igrano u Birminghamu došlo je do velike tuce izmedu navijaca Manchester Uniteda i Crystal Palacea, na parkingu nedaleko od Villa Parka. Tuklo se preko trista ljudi, bilo je mnogo krvi, a kada je policija stigla pobegao je samo onaj ko je mogao da stoji na nogama. Tridesetpetogodišnji navijac Palacea Paul Nixon pao je pod tockove jednog automobila i poginuo.

 

 

 

Neredi na Trafalglaru posle poraza od Nemacke u polufinalu evropskog prvenstva 1996, pa sa Italijanskim navijacima i policijom u Rimu, tuce sa arapskim življem u Marseju na svetskom prvenstvu dve godine kasnije, pa sa Nemcima u belgijskom gradu Šarloa i policijom u Briselu 2000, pogibija dvojice navijaca Leedsa u Istambulu, pravi ulicni rat u Kopenhagenu pre finala kupa kupova izmedu navijaca Galatasaraja i Arsenala, tuca sa policijom na stadionu u Bratislavi i mnogi drugi incidenti svima su i dalje u secanju. Momci obuceni po poslednjoj modi u skupocenoj odeci sa Burberry ili Aquascutum kacketima i dalje haraju ostrvskim stadionima svesni kazni koje ih cekaju u slucaju da budu uhapšeni. Tuce se zakazuju mobilnim telefonima na mestima udaljenim od ociju javnosti i policije. Stare ekipe se ponovo okupljaju što dokazuje i reaktiviranje stare garde West Hamovog Inter City Firma. Na BK televiziji u direktnom prenosu prošle sezone imali smo priliku da vidimo rat na tribinama izmedu lokalnih rivala na utakmici Aston Villa – Birmingham, a prašina koja se podigla posle nereda na utakmicama Cardiff – Leeds, Engleska – Turska, Ajax – Celtic kao i u baražu za ulazak u premijer ligu Millwall – Birmingham , odnosno kavlifikacijama za odlazak na prvenstvo u Japan u Minhenu izmedu Nemaca i Engleza još uvek se nije stišala. Stoga ne cudi što se fudbalska javnost Engleske kao i UEFA vec hvataju za glavu nakon izvlacenja kvalifikacionih grupa za odlazak na svetsko prvenstvo u Nemacku 2006. Naime Engleze ocekuju po dva meca sa: Severnom Irskom (može li neko da zamisli koliko ce Engleza promarširati Belfastom? ), Velsom ( Cardiffov Soul Crew ne može da doceka dolazak engleskih huligana u njihov grad), Poljskom ( ciji su navijaci možda i najludi na kontinentu i kod kojih se u gostima vec godinama niko nije lepo proveo, a i sami Englezi još uvek pamte poslednji odlazak u Poljsku pre par godina), a ni gostovanja u Becu odnosno Azerbejdžanu nece biti ni malo naivna.

PODIJELI