Navijaci iz EX-YU

“Neko će možda reći ua jugonostalgičari, ali voleli bi da vidimo samo jednog navijača koji je proživeo SFRJ fudbalsku ligu, a da mu suze ne krenu na oči. Bila su to vremena kada je jugoslovenski fudbal bio cenjen u svetu. Jaču ligu od te naše imali su Englezi, Italijani, Španci i Nemci i to je to. Kakvi crni Francuzi, Holanđani, Turci, Grci… Panatinaikos je na Marakani primao tri komada, Galatasaraj koji više, a da ne govorimo o Rozenborgu, Celticu, Queens Park Rangersu…

U svakom kolu od devet utakmica na bar pet stadiona je bilo preko petnaest hiljada navijača. Skupljale su se sličice fudbalera i timova, i najnormalnije je bilo da se napamet zna sastav Čelika, Rijeke, Slobode… Živelo se od vikenda do vikenda, žurilo se kući na sportske preglede ili ponedeljkom u sedam na “Indirekt”, kupovali su se Tempo, SN Revija, kasnije i Sprint. Sedamdesete godine su donele prve masovne odlaske navijača na gostovanja.

Tada su u modi bile zastave na drvenim motkama koje su zabranjene tek desetak godina kasnije kada su te motke više služile u premlaćivanju protivničkih navijača nego stvarnoj nameni. U Splitu je uvek bilo užareno, pogotovo u vreme dok je Hajduk igrao na starom stadionu kraj plinare. Poznati po svom vrelom temperamentu, ‘ajdukovci su često palili pirotehniku (koja im je uvek bila na dohvat ruke) i stvarali paklenu atmosferu.

U Vinkovcima su na protivničke navijače žene bacale saksije sa terasa, a veoma nezgodno je bilo ići i u Rijeku, Zenicu, Prištinu… Sećamo se i invazije navijača sarajevskog Želje na teren stadiona JNA nakon pobede nad crno belima 1972. godine kada su osvojili i jedinu titulu prvaka, kao i veliko slavlje Partizanovaca na terenu u Ljubljani četiri godine kasnije. Potom dolaze osamdesete godine i pravi navijački bum. Sve više mladih ljudi je putovalo širom zemlje i pratilo svoje klubove.

Srpski navijači, a tu pre svih mislimo na Zvezdine i Partizanove najviše su se radovali odlascima u Zagreb. To je uvek bilo atraktivno gostovanje koje je važilo za veoma nezgodno, ali sa kojeg se u Beograd uglavnom vraćalo sa oreolom pobednika. Navijači Partizana, koji su se već uveliko zvali Grobari, napravili su lom na železničkoj stanici u Šidu 1984. godine kada su se sukobili sa policijom.

Dogodila se potom tragedija na Hejselu, koja je mnogo uticala na dalja dešavanja na navijačkoj sceni ne samo kod nas. Englezi su bili uzor svima. Englezi, pa potom Italijani. Grobari uveliko skandiraju You'll Never Walk Alone, a na svim stadionima vrhunac navijanja nastaje uz pesmu “Here We Go”, s’ tim što je ona kod nas postala “evri go”.

Nastaju prve organizovane navijačke grupe, uglavnom stranih naziva i pojavljuju se prve zastave i transparenti: Ultras, Commando, Red Devils, Bad Blue Boys, Front, Armada i mnoge druge. Splitska Torcida je pod tim imenom postojala već punih dvadeset godina (čak se pominje i 1950. kao godina osnivanja), ali se i kod njih pravo, organizovano navijanje počelo dešavati tek tokom osamdesetih.

Redakcija tinejdžerskog časopisa Ćao, krajem osamdesetih pokreće navijački list Ćao Tifo, koji se prodavao u preko trideset hiljada komada.

Grobari, navijači Partizana, ime su dobili od svojih komšija, navijača večitog rivala Crvene Zvezde, koji su ih zbog crne boje na dresu tim imenom prozvali početkom sedamdesetih. Ovi su naravno to ime prihvatili, i od tada ponosno pevaju “mi smo Grobari najjači smo, najjači!” Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bili su bez premca na ovim prostorima. Dugo vremena su se okupljali na terazijskoj česmi. Jednom prilikom pred utakmicu protiv Hajduka u Splitu, grupa Grobara je iz Beograda ponela registarske tablice i šrafcigere.

Veče pre utakmice zamenili su nekoliko tablica, da bi sutradan navijači Hajduka izlupali ta kola, a neka prevrnuli u more… Pamti se i premlaćivanje Hajdukovaca početkom osamdesetih, koji su se jednom prilikom drznuli da u Beograd dođu autobusom na kojem je pisalo Naš Dragi Hajduk (početna slova dovoljno govore), potom divljanje u Vinkovcima i gerilski rat u maksimirskom parku 1983, zatim izazivanje požara i opšteg haosa na utakmici protiv Rome 1988, pa spektakularno navijanje na finalu kupa protiv Veleža 1989. kao i lomljenje reklama i tuča sa policijom na stadionu u Zagrebu godinu dana pre one čuvene neodigrane utakmice između Zvezde i Dinama.

Grobari su na utakmici protiv Intera 1990. godine prvi upalili baklje u krug oko terena, na sve četiri tribine, a gostovanje u Milanu bilo je jedno od brojnijih i boljih.

Delije zvanično nastaju na Božić 1989. godine kada su se ujedinile grupe sa severa Marakane predvođene Ultrasima, Red Devilsima i Zulu Warriorsima. Uvek su bili najbrojnija navijačka grupa u ovom delu Evrope. Bez problema su izlazili na kraj sa gotovo svim navijačima sa kojima su se sretali na gostovanjima. Krajem osamdesetih su bili u najvećoj ekspanziji, koja je kulminirala uspehom kluba u kupu evropskih šampiona 1991. Rado se sećaju prebijanja drezdenskih neonacista, kao i gostovanja u Kelnu, Glazgovu, Milanu, Cirihu… U Bariju ih je bilo više desetina hiljada.

Osječanima su tih godina pokupili sve važnije transparente, Dinamovcima 1987. veliku šetalicu koju su naredne godine kao trofej raširili na večitom derbiju… Veče pred utakmicu protiv Milana u Beogradu 1988, milicija je provalila u stan jednog od vođa navijača i zaplenila veliku količinu pirotehnike… Ipak jednog gostovanja se uvek rado sećaju, u Viljnusu krajem osamdesetih. Sedmodnevno putovanje do SSSR-a i nazad prevalili su autobusima. Kada su stigli do odredišta u gradu ništa nije radilo, a pošto se u vreme sloma komunizma u SSSR-u slabo šta moglo naći na rafovima u prodavnicama, izgladnele Delije bile su prinuđene da jedu samu vegetu. Jedan lokalni gospodin nudio im je ženu i ćerku na korišćenje u zamenu za flašu rakije.

Na proputovanju kroz Poljsku stigli su da se potuku sa lokalnim mangupima u Krakovu, da bi za kraj, pred povratak u Jugoslaviju u centru Budimpešte zaustavili saobraćaj.

Zagrebački Bad Blue Boys zvanično nastaju 1986. godine. Par momaka su pod svežim utiscima hit filma Bad Boys, nazivu samo dodali Blue i tako je nastala najžešća navijačka grupa navijača Dinama. Transparent BBB prvi put se pojavljuje na utakmici protiv Sarajeva. Redovno se odlazi na gostovanja gde je retko kada sve prošlo bez sukoba da li sa protivničkim navijačima ili milicijom (Novi Sad i Banja Luka).

Jedno od najboljih izdanja Bad Blue Boys su imali u Bergamu kada su igrali u kupu Uefa protiv Atalante. Iako nisu naleteli na prvu ekipu protivničkih navijača BBB su se potrudili na njihova poseta Italiji ne prođe nezapaženo. Pred kraj osamdesetih aktivno su učestvovali u propagiranju HDZ-a koji im je čak napravio i veliku šetalicu “BBB za HDZ”. Pre nastanka Bad Blue Boysa Dinamo je imao publiku a ne navijače.
“Ko ne voli Dinamo sa Save, taj će kući razbijene glave!”

Torcida je bila najbolja vanbeogradska navijačka grupa u SFRJ. Prve narandžaste dimne bombe i baklje još kao deca, videli smo u izveštajima sa utakmica iz Splita. Zbog bačenog suzavca na utakmici kupa Uefa protiv francuskog Olimpika polovinom osmadesetih Hajduk je dobio zabranu učešća u istom takmičenju. Protiv Partizana, u septembru 1990. pri vođstvu crno belih od 2-0 uleteli su na teren i prekinuli meč. Razjurili su igrače, skinuli jugoslovensku trobojku sa jarbola, zapalili je, a potom je ponovo podigli. To je bio definitivni kraj Jugoslavije.

Torcidina pesma “ako ne postaneš novi prvak ti…” bila je jedna od najlepših navijačkih pesama u to vreme.
“ko ne voli ‘ajduka iz Splita dabogda mu ćaća poma'nita!”

Susreti klubova velike četvorke uvek su bili pravi spektakli, bez obzira da li se igralo u Beogradu, Splitu ili Zagrebu. U drugoj polovini osamdesetih dueli srpskih i hrvatskih klubova dobili su još više na žestini zbog političke tenzije. Dok su Grobari pevali: “Partizan to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se s’ njim!”, Delije su odgovarale sa “Delije, ‘ajmo svi u glas, Slobodan Milošević navija za nas!”

U to vreme u Hrvatskoj se uveliko klicalo i pevalo Stipetu Šuvaru, Franji Tuđmanu, HDZ-u… Neredi koji su se dogodili na Maksimiru maja 1990, a u kojima su glavni akteri bili Delije i Bad Blue Boysi, i danas se navode kao jedan od najbitnijih događaja koji su prouzrokovali raspad zemlje.

Utakmice Zvezde i Partizana protiv Hajduka i Dinama bile su prepune pesama u kojima je malo šta imalo veze sa klupskom pripadnošću. Hrvati su skoro sve srpske klubove častili skandiranjem “cigani, cigani”, dok su im ovi odgovarali psovkama u sličnom fazonu. Kada se u Beogradu otvorio McDonalds, na prvom sledećem gostovanju u Hrvatskoj ponosno se skandiralo: “mi imamo Mekdonalds, Mekdonalds, gde je vama?”, a neretko je prozivana i popularna pevačica Tajči.
“Večeras je naše veče, večeras se Sloba / Šuvar / Tuđman peče…” (u zavisnosti ko je peva)
“Zora rudi dan se beli jebaćemo Zagreb celi ili jebo Zvezdu Zagreb celi…” (u zavisnosti ko je peva)
“Mrzim Hajduk i Torcidu, mrzim tebe Marjane, sam sa sekirom u ruci poklaću sve Splićane!”
“Marijana, slatka mala Marijana, tebe ću jebati ja, i Dinama!”

Sarajevo je uz Beograd (neračunajući u par navrata Zagreb i Novi Sad) bio jedini grad koji je u staroj ligi imao gradski derbi. Za nastanak Hordi Zla vezana je jedna anegdota. Naime, navijači Sarajeva do tada poznati po imenu Pitari, na stadionu Koševo bili su smešteni na istočnoj tribini, sve dok na utakmici protiv Zvezde 1987. godine nisu ubacili poskoka u teren. Utakmica je prekinuta, a milicija ih je zbog bezbednosti svih aktera premestila na severnu tribinu, koja je mnogo udaljenija od terena nego istočna. Ubrzo zatim, na derbiju protiv Želje prvi put se pojavljuje zastava Horde Zla. U naredne dve, tri godine Horde Zla su bili pravi hit na navijačkoj sceni. U septembru 1990. u Beogradu su se potukli sa Grobarima, i tom priliko izboli dvojicu navijača Partizana.

U sjajnom izdanju su se pretstavili kako u Zagrebu tako i u Novom Sadu, gde su se sukobili sa policijom kada su iziritirani skandiranjem domaćih navijača (“odavde do Irana biće groblje muslimana”), izašli sa tribine i pokušali da se domognu Red Firma.

U dobrim odnosima bili sa navijačima banjalučkog Borca. Ženska frakcija se zvala Kraljice Zla! Kao i svi BiH navijači kleli se u Jugu do samog raspada i imali transparent “po nacionalsti Jugosloven”.
“Od Vardara pa do Triglava, nema jačih od nas Pitara…”
“Horde Zla, Horde Zla, na motorima, obrezanih kurčeva prave ludila!”

Manijaci, navijači Želje osnovani su u zimu 1987, ali su se prvi put zvanično pojavili u januaru sledeće godine. Ponose se razjurivanjem Hordi Zla ispred robne kuće Sarajka pred derbi 1990, potom paljenjem voza na putu za Beograd koji mesec kasnije, kao i tučom sa Delijama naredne godine ispred Holidej Ina iz koje su izašli kao pobednici. Krajem 1989. godine kao ogranak Manijaka osnovana je grupa Joint Union, koju su činili mahom Željovci odrasli na punku i hard coreu. Istakli se na svetskom prvenstvu u Italiji. Tokom rata poginuo im je vođa Džilda.

Pre nego što je nastala grupa Manijaci, navijači Želje su u velikom broju (preko deset hiljada) došli u Beograd na finale kupa protiv Veleža. Jedan od njihovih navernijih navijača bio je izvesni Stole iz Bora poznat po zastavi Željo/Jugo – voli te Stole iz Bora (u zavisnosti da li je igrao Željo ili reprenzetacija)
“Danas ćemo život dati, Željo mora zaigrati!”
“Sve što želim u ovom trenutku, igraj Željo, igraj i pobedi, za nama će ostati neredi… Veselo nam nekad s’ tobom beše, dok je Osim predvodio plave, tad smo bili na vrhuncu slave…”

“Navijam za Želju i koristim drogu, drogiram se neprestano dok ne padnem s’ nogu!”

Ovo su samo neke od pesama koje su se mogle čuti na mečevima između Želje i Sarajeva: “U tunelu u sred mraka jebo Pitar Manijaka!”, “Slušaj Željo, evo ti ga evo, pa sa njega gledaj Sarajevo!”, ” Sastali se Pitari na brijegu, pronašli su kurac u snijegu, pa ga pušu, da mu vrate dušu!”

Od ostalih navijačkih grupa u BiH, najbrojniji su bili mostarski Red Army, fanovi Veleža, koji je tokom osamdesetih bio veoma uspešan klub. 1986. godine preko 5 hiljada ih je otišlo u Split, a par meseci kasnije duplo više na finale kupa Maršala Tita u Beograd protiv Dinama. Nakon te utakmice su se prozvali Red Army. Do tada su bili poznati po imenu Crveni Šejtani.

Nisu krili svoju privrženost Titu i partiji, a najveće incidente su napravili u Tuzli krajem osamdesetih, kada su u poslednjem kolu izgubili titulu. Policija je pustila pse, koji su izujedali nekoliko Veležovih navijača.
“Hercegovka, Hercegovka, najbolja je loza, s'njom se greje, armija tifoza!”
Zeničani su uvek važili za negostoljubive domaćine, a atmosfera na, možda i najboljem stadionu u zemlji u to vreme,Bilinom polju (izgrađen po uzoru na stadione u Engleskoj) uvek je bila paklena. Krajem osamdesetih Čelik je imao par grupa navijača, od kojih se jedna zvala Čelzi, da bi se svi ujedinili pod imenom Robijaši. Osim fudbalskog, pratili su i lokalni košarkaški odnosno rukometni klub.

Jedna od najbrojnijih grupa navijača koji su krajem osamdesetih gostovali u Novom Sadu (neračunajući navijače velike četvorke) bili su fanovi tuzlanske Slobode. Došlo ih je preko hiljadu i zauzeli su celu istočnu tribinu. Kada su se na terenu pojavili igrači Vojvodine, svi su skočili na noge i počeli da skandiraju: “evo naše žrtve!!!”

Prozvali su sebe Fukare, vođa im je bio čupavi, krezubavi Suljo, a često su pevali pesmu: “mi smo Fukare iz grada soli, kurac nas boli!”
Navijači Borca iz Banja Luke, osnovali su grupu Lešinari ili Vultures krajem 1987. godine, a zastava im se prvi put pojavila na utakmici protiv Voše sa čijim su navijačima i danas u dobrim odnosima. Na finalu kupa u Beogradu protiv Zvezde bilo ih je skoro dve hiljade, dok su u velikom broju otišli i na utakmicu u Osijeku.