Navijacka prica iz sezone 1926/1927

Predstavljamo Vam navijcku pricu iz sezone 1926/1927 i putovanje 5 momaka iz Beograda u Zagreb na utakmicu BASK-Konkordija,putovanje u vreme kad se fudbal igrao iz ljubavi…

 

 

 

 

Evo ja ću da podelim jedan moj doživljaj sa vama… Davno je to bilo, ne sećam se baš najbole dal je bila ‘26 ili ‘27, uglavnom igra BASK protiv zagrebačke Konkordije u gostima (tada, pre Partizana, pratio sam BASK sa drugarima iz kraja). I rešimo mi da odemo za Zagreb na tekmu, tada to niko nije radio, nisu postojale navijačke grupe kao danas, tada je bio više neki kežual fazon… jedino po čemu si mogao da raspoznaš navijača od običnih ljudi je bilo to što nikada sa sobom nisu nosili džepne satove jer se redovno dešavalo da ih polome u tuči. Tada su na tribini takođe bili popularni plitki šeširi velikog oboda sa trakom u boji voljenog kluba…

Elem, nađemo se mi u kafani “Albanija” (tada su se tamo skupljali navijači, kao kasnije ispred “Snežane” ili “Avale”), nas par momaka sa Savamale, Dorćola, Zereka – u principu urbana ekipa… Iako su nas i tada pljuvali po štampi, te da smo ovakvi, te da smo onakvi, da pravimo nerede i šta ti ja znam – to su sve bili fini momci (trgovački pomoćnici, apotekari… jedan momak je čak bio poručnik u kraljevoj Gardi).

 

A bila je tada i zajebana situacija, Radić priča svašta po skupštini, HSS stalno pravi neke demonstracije, dočekaće nas tamo kao neke provokatore, braćemo kožu na šiljak… ali uz litre špricera hrabrost brzo raste i konačno odlučismo da ćemo ići, pa kud puklo puklo.

Dva dana pred utakmicu polazi nas 5 iz Beograda, totalno inkognito, imali smo samo odeću na sebi, jednu košaricu sa sendvičima, veliku buteljku belog vina (Smederevka) i dve boce soda-vode. Krenuli smo polako i napredovali ka svom konačnom cilju… Špricer je grejao našu krv a pesma naša srca… pevale su se tada popularne “Kad bi ove ruže male”, “Jesenska ruža”, ” Vi dražesne žene”, “Na rastanku”, a kada smo malo više popili, bogami smo počeli i sa rodoljubivim pesmama “Jeremija pali topa”, “Nizamski rastanak” i “Marširala kralja Petra garda”…

I tako… posle celog dana puta i nekoliko usputnih stajanja kako bi popunili vinske zalihe (par debelih demižonki smo kupili uz put), stigosmo i na zagrebački kolodvor. Niko nas nije očekivao, tada u Savskoj banovini i nije bilo organizovane navijačke grupe… a pošto smo bili kežual, rešismo da sednemo u neki birc u centru na par gemišta, pa će odatle lagano ka igralištu Konkordije. I prođosmo park ispred JAZU i ceo Zrinjevac i izađosmo na trg Bana Jelačića… i eto dileme – hoćemo li sesti u Dubrovnik ili Gradsku kavanu? Hajdemo ipak u Gradsku kavanu. Sedosmo, naručismo špricere, nestrpljivo očekujući predstojeći derbi.

Posle par pića, opustismo se mi (jer treba biti pošten i pomenuti da nas izvesna napetost nije napuštala tokom celog puta) i započe, prvo tiho, pa zatim sve glasnije i glasnije i pesma – BASK ale,ale,ale; samo za BASK svi mi živimo i samo njemu se divimo; Beogradske lole znaju, za BASK život će da daju i sve u tom tonu. Tada smo već počeli da privlačimo pažnju, ljudi su počeli da zastajkuju i da blenu u nas jer tako nešto još nisu videli. Utom je prišao i konobar i na uvo mi šapnuo: “Prosim vas, Gospon, dajte budite malo tiši, bute mi rasterali sve mušterije, ne. A budu i žandarmi došli.” Oterah ga ja tad u kurac i rekoh da brzo donese još jednu butelju i sifon sa sodom… Tada se ispred kafanske bašte okupila i jedna mala grupica ljudi, očigledno iziritirana našom pojavom i poprilično bahatim ponašanjem. Uskoro su počeli i da dobacuju ponešto: “Cigani, idite u Beograd!”, “Kaj ćete vi ovde?” a ubrzo se začula i pesma “Ustani bane” i “Još Hrvatska ni propala”… Mi se tu trgosmo sa stolica i počesmo glasnije da pevamo, ovog puta pesme o proboju solunskog fronta a uskoro se naša ekipica našla oči u oči sa tih 20-tak purgera… poče gurkanje i povlačenje i komešanje… oni nama psuju majku cigansku a mi njima i Radića i Josipa Franka i Starčevića i generala Sarkotića i Đuru Basaričeka… poleteše i flaše i stolice i taman kada je počela prava tuča, dotrčaše žandarmi, njih pedesetak i razdvojiše nas… Iskreno, da nisu oni naleteli, verovatno bi najebali jer smo u našoj pijanoj ludosti pomislili da bi mogli da se nosimo sa višestruko brojnijim neprijateljem.

 

Žandari su nas otpratili do igrališta i smestili iza gola na južnoj strani… ja se utakmice ne sećam nešto posebno, bio sam pijan ali se sećam da smo navijali ceo meč i da smo palili novine i ubacivali na teren… naši su odigrali 1:1, posle tekme su nas samo spakovali u kočiju jednu i doterali na kolodvor, gde su nas u izolaciji držali sve dok nije došao prvi voz za Beograd. U povratku pesma, sve dok nisu popadali i pozaspevali od alkohola i umora negde kod Slavonskog Broda.

 

Prvo moje gostovanje… jako rado ga se sećam, šteta samo što nema više mojih drugara da ove uspomene podelim sa njima… rasula se ekipa, neki su poginuli za vreme okupacije, neki su otišli u emigraciju… samo sam ja ostao. Evo i danas, 80 godina kasnije, iako sam još uvek redovan na tekmama (Partizana, pošto BASKa više nema), najradije se sećam mladosti i svojih navijačkih početaka.

 

 

Sve vas ljubi,

Janićijević M. Života,