Od sumraka do svitanja

Bilo je to post-briselsko vreme, što se Partizana tiče. Posle najvećeg evropskog uspeha – drugog mesta u Evropi i poraza u finalu Kupa šampiona od Reala, 1966. godine, klub je zahvatila letargija. Nemoćni da se odupru odlivu asova posle nesrećnog finala i nesposobni da ustroje ozbiljnu klupsku organizaciju, klupski čelnici su iz godine u godinu posmatrali kako Partizan uglavnom statira u najjačoj jugoslovenskoj ligi. Dva druga mesta i boravak pri vrhu tabele bili su najveći dometi Partizana tih godina. A sa ove distance, nije da nije bilo vrhunskih igrača: Ćurković, Paunović, Vukotić, Bora Đorđević, Bjeković, Katić, Antić, Radaković…ipak, nešto je falilo. Verovatno to što je klub i dalje živeo od sećanja na 1966. i briselsko finale. Ni 1975/76 nije obećavala mnogo više, ali je verna Partizanova navijačka armija ostala i dalje uz klub. Tih godina, navijati za Partizan značilo je suprotstaviti se nadolazećem populizmu iz komšiluka, biti u senci medija koji su otvoreno favorizovali onaj drugi gradski klub.

Tim Partizana te sezone bio je svojevrsni miks već prekaljenih asova (Vukotić, Bjeković), zatim mladih ali afirmisanih igrača poteklih iz Partizanove škole (Nenad Stojković, Golac, Boško Đorđević) i igrača svojevremeno pridošlih iz manjih sredina (Ivančević, Aca Trifunović, Zavišić, Đurović, Perović, Istatov, Antić, Kunovac, Kozić…). Na klupi je sedeo Tomislav Kaloperović.

Pisati o toku prvenstva sa ove distance je možda nepotrebno. Ipak, ostaju u sećanju pobede u Sarajevu od 3-1 protiv Željezničara i 5-3 protiv Sarajeva. Partizan se tokom šampionata iz senke nametnuo kao jedan od favorita iako su rezultati tima išli od sjaja do očaja. Ipak, na kraju jeseni Partizan završava na prvom mestu.

Kada je trebalo potvrditi šampionske ambicije, na proleće 1976. usledio je bolan poraz od C. zvezde od 1-4 na Stadionu JNA:

To nije pokolebalo “crno-bele” pa je usledila serija pobeda, dovoljna da se sa bodovnom zalihom uđe u derbi sezone protiv splitskog Hajduka na našem stadionu. Ogroman broj gledalaca, fantastična atmosfera…

…i utakmica koja će, uprkos katastrofalnom porazu, ući u Partizanovu istoriju kao primer pripadnosti voljenom klubu, bez obzira na rezultat. Uprkos brojnim šansama Partizana, samo je Hajduk pogađao tog popodneva pa su splitski “bili” došli i do 6-0 u sred Beograda, a kada je Partizan postigao utešni gol, stadionom se prolomio huk kao da je to bio gol za pobedu Partizana. Ali, semafor je bio bolno precizan:

Ostali su tadašnji “grobari” na tribinama i pevali Partizanu. Esencija “grobarstva”. A ja sam, kao klinac, trpeo zadirkivanja komšije iz ulaza, starog Hajdukovog simpatizera. Nije lako “grobar” biti, pa čak ni mali. Saznao sam to tog popodneva na vrlo bolan način. Cena odrastanja uz voljeni klub, valjda…

Ipak, kao i posle poraza u “večitom derbiju”, Partizan se pridigao u narednim utakmicama i ređao skoro sve pobede. Da sezona sasvim dobije epitet “lude”, zaslužni su rezultati – pobede od 5-2 nad Vojvodinom u Beogradu i 3-0 u Zenici, uz već pomenute 3-1 i 5-2 u sred Sarajeva, a o 1-4 i 1-6 u derbijima već je i previše rečeno.

U poslednje kolo Partizan i Hajduk su ušli sa istim brojem bodova – 48. Hajduk je čekalo gostovanje na beogradskoj Karaburmi protiv OFK Beograda, a Partizan je gostovao u Ljubljani, domaćoj Olimpiji. Izgledalo je sve rešeno – Hajduk bi pobedom osvojio i prvenstvo jer je imao bolju gol razliku od Partizana. Partizan je samo čudo moglo da promoviše u šampiona. Sa druge strane, OFK i Olimpija nisu više imali nikakvih takmičarskih ambicija, ali su, kasnije se ispostavilo, igrali pošteno, ili tačnije – OFK se borio da pomogne Partizanu, a Olimpija Hajduku. Ipak, očekivalo se da Hajdukova “zlatna generacija” predvođena Šurjakom, Žungulom, Jerkovićem, Mužinićem…bez većih problema pobedi u Beogradu i osvoji treću uzastopnu titulu.

Ipak,na Karaburmi samo 1-1. Petar Borota je branio kao “lud” i sačuvao, uz pomoć drugova, remi do kraja utakmice. Bio je to remi za Partizan, koji, činilo se, nije umeo to da iskoristi. Jer, u Ljubljani je i dalje bilo 0-0. Iako je bar 5.000 “grobara” doputovalo u Ljubljanu, što iz Beograda, što iz cele države. Iako je cela Partizanova navijačka armija čekala kraj posta od 11 godina. Iako je i jedan klinac u beogradskom predgrađu sa svojim ocem željno čekao da reporter iz Ljubljane kaže “gol za Partizan!!!”. Avaj, ništa od gola. Ostade samo nadoknada vremena. Partizanovci pod Bežigradom su već izgubili nadu, onima širom Jugoslavije prst je već krenuo ka dugmetu koje isključuje tranzistor, a mali dečak iz beogradskog predgrađa je već otišao pokunjen da se igra i ostavio oca samog pored tranzistora. A onda…

Goooooool!!! U poslednjem napadu Bjeković postiže gol za Partizan, i to je tačka na prvenstvo – ogromna želja navijača Partizana za titulom je ispunjena, i posle 11 godina Partizan se vraća u Beograd kao šampion! Urnebes u mnogim domovima širom zemlje, onaj klinac od malopre već se našao na rukama svog oca, a u Ljubljani ludilo, o kojem najbolje svedoče ove slike…

…ili još bolje, ovaj sjajan video, klasični “detektor laži” – ko se ne naježi gledajući ga, taj ne voli Partizan. Kratki prikaz atmosfere i dešavanja na terenu u Ljubljani, uz antologijski snimak radio – prenosa finiša utakmice na kraju ovog snimka: