Znaš onaj osećaj u stomaku, kada jedva čekaš da nešto počne, kada zbog toga ne spavaš noćima. Kao kada nekog ko ti dosta znači nisi video godinama pa brojiš sate, minute i sekunde do susreta. Normalan čovek bi odmah pomislio da se radi o susretu momka i devojke, muža i žene, brata i sestre, ma bilo koja dva živa bića koja se nisu videli dugo. Normalan, da.

Ja sebe nikako nisam mogao svrstati u normalne. Kada je čovek u stanju da se posvađa sa rođenom majkom i ocem, slaže da ima proces na plućima i ne ode na posao, zaboravi godišnjicu zabavljanja, i iz kasice prasice trogodišnje sestričine drpi 1000 dinara, onda za reč normalan nema mesta ni pod tačkom razno. I sve to zbog fudbala. U stvari, citiraću svoju devojku: „… jebenog fudbala!!!“.

Sezona je počinjala. Prvi meč, evropska utakmica, leto u najvećem zaletu. Izvukli smo neke paćenike čiju ligu u ponudi nema nijedna kladionica, čiji stadion prima manje publike od sale osnovne škole planinskog sela, i koja isto kao i mi, kreće sa takmičenjem u vreme dok igrači ozbiljnijih klubova lade jaja na moru i jebu manekenke na kokainu. To nam ni najmanje nije smetalo da počnemo sa kurčenjem kako smo najjači, najbolji, najlepši, i da je ova sezona ona što je čekamo poodavno i da svima treba da se tresu gaće od nas.

Po mišljenju mog ćaleta, jedina gora stvar od navijačke horde je navijačka horda koja se loži na tim iz drugog grada, i spremna je da zbog toga prevali stotinak kilometara u jednom pravcu samo da bi se drala do iznemoglosti, popila tonu alkohola, uradila lakšom ili težom drogom (zavisno od finansija), pobila sa murijom, i rekla sudiji da je peder.

Sedam dana ranije smo sve ugovorili. Prevoz je organizovao lokalni prevarant, koji kada nema ture, švercuje sir, kajmak i Turke u zapadnu Evropu.

Prelep dan, kao stvoren za nasilje na sportskoj priredbi. Pošli smo na ugovoreno mesto, naravno, sa flašom rakije. U najbližem diskontu kupili smo brdo piva, koje smo, dve nanosekunde kasnije, odmah otvorili. Ljudi su pristizali i zabadali se pored dva parkirana autobusa. Nazdravljali su vidno pripiti, a još nije bilo ni podne.

– Živeli, dečko – nazdravljao je matorac u kačketu i izbledeloj majici.

– Živeli, matori!

– Eee, kad sam ja bio mlad, kakav se fudbal igrao u ovoj zemlji. Sve majstor do majstora. Ovo sad… to ti je nekad bilo u trećoj ligi – zaplitao je jezikom.

– Ideš i ti sa nama?

– Idem… Hik… Naravno da idem… Ja sam šofer. Vežite se, polećemo.

Pripiti vozač odvio je narodnjake do daske. Džoni je seo pored njega. Počeo je da rola džoint i da ga loži da ga kasnije pusti malo za volan. Tabla koja označava izlazak iz grada, bila je signal da šou program može da počne.

– Majstore, je l’ možeš da staneš na sekundu molim te – čulo se uglas – Pripišalo nam se!

Stara fora. Stajanje kod pumpe šatro zbog odlaska do klonje. Početnička greška šofera. Ne sluteći sa kim ima posla, zaustavio je autobus i priusustvovao sceni najbrže masovne krađe u istoriji. U džepove se trpalao sve, a Boga mi i u gaće. Cigare, piće, čokolade. Sve to ispred zabezeknute kasirke i radnika. Čak je jedan klinac potegao crevo kojim se toči benzin, ali nije uspeo da ga pokida. U besu je pokupio felnu starog fiće koji je tu stajao u fazi raspadanja i uneo je u bus.

Izlaz iz Topole. Prva žrtva. Komešanje sa zadnjeg sedišta.

– Brate, ovaj se ne pomera! – drao se mlađi Simić.

– Uništio se totalno od alkohola.

– Koliko ja vidim, upišao se u gaće.

– Majstore, stani negde sa strane!

Izneli smo ga napolje, Džoni i ja. On za ruke, ja za noge. Spustili smo ga na neki najlon pored puta i okrenuli hitnu. Pola sata nismo mogli da im objasnimo gde smo, dok nismo provalili koja je kafana u blizini. Hitna je napokon stigla.

– Ime žrtve? – pitao je bolničar.

Muk.

– Alo, bre, ljudi, šta ćutite!

– Mi smo samo pili sa njim. Nije iz našeg grada, studira kod nas. Sreo me na ulici i pitao je l’ može sa nama na tekmu. Ne znam kako se zove, čini mi se da reče Uta.

Sve lepše od lepšeg. Nije imao kod sebe ni lična dokumenta, ni mobilni.

Hitna ga je strpala u sanitet. Par ludaka koji su u međuvremenu otišli do obližnje kafane se vratilo i počelo da ljulja sanitet sa sve sestrom, bolničarem i palim saborcem unutra uz pesmu „Da Bog da se svi prevrnuli“.

– Stoke jedne nevaspitane!!! – vrištala je iznervirana sestra – Za takve je samo zatvor. Zvali smo policiju. Dolaze sve da vas pokupe!!!

Na pomen murije svi su utrčali u bus, a sa vrata je krenula pesma upućena sestri:

– Baci sisu da se igramo, skini gaće da se ljubimo…

Prekrstila se. Bog se nije javio. Vozač je dodao gas.

Izlazak iz Mladenovca. Ponovno stajemo na pumpi. Ovaj put stvarno zbog pišanja, ali ni ovaj put bez problema. Zola je odbio da plati 20 dinara baba seri za pišanje, a ona je odbila da ga pusti unutra. Zato je izvadio vršnjaka i zapišao stolicu pored nje. Besna žena je otišla uz psovke. Za manje od pet minuta stigla je marica sa tri pandurska pežoa. Ko se zatekao napolju postrojen je uz bus. Murija je upala unutra i počela da pretresa i legitimiše redom. Diki se najviše bunio.

– Ali gospodine – obraćao se panduru – ja uopšte nisam krenuo na utakmicu (sa sve dresom i šalom), nego da kupim deo za auto – i pokazao panduru zarđalu felnu od fiće. Ne znam da li je pandur stvarno bio toliko glup i retardiran, ali Diki je jedini dobio ličnu kartu nazad i ostao u busu kreveljeći se kroz staklo dok su nas ostale izveli napolje. Brkati komandir je prvo ćutao, gledao nas, razmišljao, a onda počeo da psuje sebi u bradu.

– Momci ovo stvarno nema smisla! Dobili smo prijavu o vama još kod Topole! Je l’ treba sad sve da vas hapsim?! ’Oćete da gledate fudbal u stanici?!… Da se dogovorimo… Neću da vas hapsim i da pišem prijave… Ali do stadiona nema zaustavljanja, pa makar pišali u gaće! Pratimo vas do tamo.

Ljudi su uleteli u autobus uz opšte oduševljenje. Zola je pokazao srednji prst baba seri i razdrao se – Kurvo, puši ga!

Izlazak na autoput. Autobus u srednjoj traci, ispred njega panduri sa rotacijom, levo i desno panduri sa rotacijom. Kao da prevoze masovne ubice na pogubljenje. Ceo bus je pokušavao da nađe kesu za Žeksa koji je rešio da pegla. Ispovraćao se, a onda kroz šiber zafrljačio kesu koja se raspukla na krovu autobusa. Gledali smo kako sadržaj kese curi niz levi prozor, i pitali se šta je sve pojeo tog dana.

Stigli smo do stadiona malo jače od čuku pre početka utakmice. Raštrkali smo se u manje grupe. Ostao sam sa Dikijem i starijim Simom. Sima je bio pijan kao majka. Prvo je imao napade euforije, skakao okolo i pevao, a onda se skljokao pored i cvileo kako mu nije dobro i da umire. Ušli smo, ako ništa bar da odmorimo negde do početka. Redar je jedva pustio Simu zato što mu je ovaj umesto karte uporno pokazivao ličnu. Čim je kročio unutra, razdrao se i stropoštao niz stepenice. Odneli smo ga do šipke, postavili neke novine na koje je legao, i istog trenutka je zaspao…

Fudbal… Utakmica nije bila ništa posebno, bar što se događaja na terenu tiče. Bitno da smo se mi izdrali, zezali i naravno pobedili. Navijanje, standardno na nivou. Uželeo se narod. Sima se naglo probudio u zadnjem minutu i počeo sa drekom:

– Ajde, pičke jedne! Što ne navijate! Ajmo svi zajedno!

Nastao je opšti smeh.

– Brate, iskuliraj, sad će kraj, vodimo sa 3:0.

Sačekali smo da gužva prođe i krenuli ka busu. Prebrojali smo se i ustanovili da nam fali pet momaka. Pošli smo bez njih. Jebiga, ko je došo došo. Ko nije, stopira do kuće.

Vozač je na TV-u pustio jedinu kasetu koju je imao. Koncert Ace Lukasa sa specijalnim gostom Sinanom. Iz zadnjih redova čulo se tiho pevušenje hitova…

Probudio sam se negde pred ulazak u grad. Džoni je insistirao da svi odemo u neki klub i nastavimo zezanje. Stali smo u jednoj od prometnijih ulica i tridesetak ljudi je utrčalo u najbliži lokal. Izlašao sam iz busa i onako mamuran krenuo za njima. Ljudi u lokalu su nas gledali čudno. Skoro svi u trenerkama i dresovima, izgledali smo kao upravo pristigli sa fronta.

Sipaj, eksiraj, sipaj, eksiraj. Diki je maltretirao DJ-a oko muzike. Gosti su masovno napuštali lokal. Naručio sam novo pivo i pijan đuskao sam sa sobom…

Baš kada je Aksel Rouz pevao svojoj velikoj ljubavi „Don’t you cry“, neko me je potapšao po ramenu tvrdim predmetom. Okrenuo sam se. Šest pandura je stajalo ispred. Diki je i dalje maltretirao DJ-a, Sima je komiran ležao u separeu na sisama neke klinke.

– Dobro veče.

– Dobro veče…

Napustio sam policijsku stanicu u 05:25. Nova prijava. Remećenje javnog reda i mira. Ništa novo. Dikija i Simu su zadržali dok se ne otrezne. Počelo je da sviće. Stavio sam ruke u džepove i pošao ka kući. Počeo sam da pevušim u sebi: „Pune tribine ludih navijača…“

PODIJELI