Prica o cuvenoj pesmi Ziga-Zaga i Celzijevoj huliganskoj grupi Headhunters

Ziga,Ziga,Ziga,Ziga-Oi!,Oi,!Oi!
Bila je čuvena pesma na stadionima 60-tih i 70-tih. Svaki put kad čujem ovu ili pesmu “Likvidator” koju izvodi Heri DŽ. i OI Stars setim se Šeda i Čelzija, hiljade ljudi koji tapšu u ritmu stare rege stvari. Čelzijevi navijači su najoptimističniji od svih koje znam. Takođe organizuju odlična gostovanja i učestvuju u dosta incidenata tokom sezone. Na taj način su stvorili svoju reputaciju. Na gostovanja mahom idu mlađi navijači,tako da kad nešto krene naopako svi uleću u gužvu. U sezoni 1974/75. Čelzi je ispao u drugu ligu. Odlučujuća utakmica je odigrana na Vajt Hart Lejnu sa Spursima. I Čelziju i Spursima je trebala pobeda tako da je rat trajo celu utakmicu kako na terenu tako i na tribinama. Čelzi je izgubio na terenu, ali što je još gore izgubio je i na tribinama. Taj dan za Čelzi je bio najcrnji dan njihove istorije na tribinama. Reputacija je veoma važna, osramoćeni Čelzi je morao da povrati ugled u drugoj ligi. Do povratka u prvu ligu navijači Čelzija su dobili zabranu odlaska na gostovanja. U Bridžu je tad bilo moderno nositi majicu sa natpisom “Nema zabrana za Čelčzi fana” (You can`t ban Chelsea fan). Šta god drugo da je huligan, on je sigurno “lojalan navijač”. Čelzijevi navijači su dolazili i ulazili na stadion u čoporima. Sećam se jedne večeri kada su na vestima pustili reportažu sa Čelzijevog gostovanja (nezaboravite da su imali zabranu), pokazali su gol koji je postigao Čelzi, a onda prebacili kameru na tribine gde su oko 2000 Čelzijevih navijača divljali od sreće. Kako policija, čiji je posao čuvanje javnog reda i mira, da dozvoli da 2000 navijača preplave centar grada? Ne, panduri su uradili jedinu logičnu stvar: pustili su navijače tamo gde mogu da ih kontrolišu, a posle tekme ih sproveli do štajge i strpali na voz, kući.Dobar način da se otarasiš bede. Luton Taun je rupa od stadiona, neprikladan za navijače. Te sezone je Luton došao na ideju da zaposli obezbeđenje koje bi održavalo red i sarađivalo sa policijom. Oni su trebali da smiruju goropadne i izbacuju problematične navijače. Takođe su morali da nose roze jakne, jer je to,navodno neutralna boja koja nikog neće provocirati. Policija, koja obično nervira rulju, bi stajala diskretno u pozadini – tako su bar planirali. Momak koji ovo smislio mora da ima čelo dva prsta. Obezbeđenje je dobilo nadimak “Pink Panteri”, a sistem je funkcionisao perfektno dok se Čelzi nije pojavio u gradu. Pink Pahteri su startovali Čelzijevog navijača koji je bio izbačen sa stadiona. Huligani poštuju pandursku uniformu, većinia ljudi razmišlja: ako je pandur okej, onda je sve u redu. Ali, Pink Panteri nisu mogli da prođu. Čelzijevi navijači su ispizdeli, počele su tuče i stalno istrčavanje na teren. Pri povratku na štajgu je došlo do masovne destrukcije centra grada. Radnje su bile opljačkane, a voz zapaljen. Naredne sezone je Čelzi ponovo gostovao u Lutonu, navijači su ponovili svoj program. Priča se da je sa njima išao i neki tip koji ne voli fudbal ali je fetištista, pali se na razbijanje izloga, sigurno se dobro proveo. Mentoli se često prišljamče navijačima, zbog zabave. Sledeća priča je sa gostovanja u Boltonu. To je bila bitna tekma jer su se oba tima borila za prestiž. Čelzijevi navijači su hteli da naprave šou za severnjačke idiote. Uvek su bili dobro organizovani. To je bila jedna od prvih ekipa koja je obraćala pažnju na organizaciju akcija na tribinama. Glavni likovi su se dogovorili da po dvojica njih budu na svakom vozu koji ide za Bolton. Išli su vozom prenoseći istu poruku: “Danas idemo na Boltonov kop! Idite na njihov kop, ako vas ne puste, obiđite oko stadiona i pokušajte ponovo da uđete.” To je funkcionisalo. Oko 2.45 začuo se urlik, Čelzi je napao. Nastao je krkljanac. Kalj i Džeko( za one koji ne znaju,uz Hikmota glavni likovi hedhantersa) su navalili. Na obližnjoj kući se otvorio prozor, izvirio je neki rumeni čilager i na čistom lankaširskom akcentu viknuo: “Braćo, ustala je Engleska!” Onda je zatvorio prozor. Kajl je pričao kao da je bilo kao u pozorištu,svi su prasnuli u smeh. Niko ne zna zašto je otvorio prozor, niti kome se obratio, čovek je naprosto imao potrebu da kaže šta ima. Čelzi je ispao, poslednju tekmu je igrao sa Aston-Vilom, zadnja šansa da prvoj ligi pokažu šta gubi, a drugoj ko im dolazi u pohode. Po Bridžu su kružile priče. Čelzi se nameračio da zauzme Vilin kop-Holte. Holte kop je ogromna tribina, jedna od najvećih i najbolje pokrivenih u celoj ligi. Čelzi je ušao i izmešao se sa Vilinim navijačima. Na prvi urlik svi Vilini navijači su se razbežali. Cela tribina je bežala, neverovatan prizor. Zaista ne znam šta ljude nagoni na takvu bežaniju, ali je scena kad se čitava tribina daje u beg zaista je impresivna. Podseća na “Opstanak”, kada krdo gazela beži pred par leoparda. E sad da objasnim šta znači zaletanje u navijačkom žargonu. Najbolji način da se zauzme protivnički kop je da se nagomilate na vrh tribine pa se onda stuštite nadole udarajući i šutirajući sve što mrda, dok se u panici ne razbeže. Čelzi je ispao u drugu ligu.Milvol je iz treće prešao u drugu, pozornica huliganskog sukoba je postavljena. Čelzi-Milvol, tekma se igrala na Stamford Bridžu. Tu će biti akcije. Stajali smo malo dalje od sredine tribine. Na Šedu je vladala čudna atmosfera. Čelzi je znao da će se Milvol pojaviti, ali ne i gde i kako. Ustvari, ušli su u malim grupama i čekali da izbije prva tuča, kao znak za okupljanje.Vins (Vordov ortak, i takođe član prve ekipe Arsenala) i ja smo došli samo da gledamo gužvu, ali je očekivana tuča izbila baš na mestu gde smo mi stajali. Vins je od Milvolovaca dobio udarac u usta, pao je i popio šutiranje. Čelzijevi navujači su stajali kao stondirani ili su bežali kada su Milvolovci pošli ka njima preko tribine. Milvolov navijač je priterao Čelzijevca uz ogradu i sadistički uživao:
“Ti si Čelzi?”
“Ne”
Dinge! Pripalio ga je.
“Nemoj da me lažeš!”
Prišao je drugom nesrećniku.
“Jesi ti iz Čelzija?”
“Jesam”
Dange! Direkt u glavu. “Mrzim Čelzi!”
Izbila je tuča i na tribini ispod nas, uleteli su panduri. Na drugom kraju su Milvolovi navijači srušili ogradu, izgledalo je kao da se sprema izletanje na teren. Iznenada se Čelzi okrenuo i nasrnuo na Milvol. Tek što sam Vinsa podigao na noge, bio je malo uzdrman, kad me jedan Čelzijev navijač udario u glavu, bio je ubeđen da sam iz Milvola.
“Jes`ti Milvol?” pito me je.
“Nisam, some!”
“Izvini, zajeb`o sam se.”
Onda se sjurio niz stepenice na Milvolove navijače koji su se povlačili u žurbi. Veliki broj Čelzijevih ih je gonio. Policija je izvela Milvol na atletsku stazu i odvela ih na suprotnu tribinu gde su ostali do kraja meča. Čelzi je trijumfovao, razbili su Milvol. U suštini nije bilo većih povreda od slomljenog nosa. Milvol je znao da će do prave bitke doći tek na ulici. Posle tekme Vins i ja smo se malo promuvali malo okolo. Čelzi je znao kakav će biti rezultat i nestao je u hladnom noćnom vazduhu. Milvolovci su malo čekali, a onda su pošli kući. Stajali su na ulici ispred Britanija paba. Ni jedan Čelzijev navijač nije tuda prošao. Jedno je braniti svoj kop, a sasvim drugo je sukob na ulici sa Milvolom. Mnogo kasnije Čelzi je igrao sa Milvolom u FA Kupu, na Stamford Bridžu. Milvol ovog puta nije došao na Šed, stajali su na Ist Stendu. Posle tekme Čelzijevi navijači su čekali ispred Šeda. Čekali su jer su mislili da tako treba. Niko nije hteo da stoji blizu izlaza. Milvolovci su bili pametni, sačekali su da svi izađu sa stadiona. Znali su da ekipa koja ih čeka predstavlja elitu Čelzija. Milvol je izleteo napolje pravo na Čelzi koji se povukao. Blago rečeno. Bilo je isuviše pandura za neku veću akciju. Niže niz ulicu je izbio još jedan sukob ispred Ganter Arms paba, u kojem je Čelzi malo bolje prošao. Na ovu utakmicu je došlo 5000 navijača Milvola. Pošto se kod nas, a i u Evropi mnogo priča o casual pokretu, izneću stav Kolina Vorda koji je bio prisutan u zlatnom dobu engleske navijačke scene (kraj 60-ih,70-te i 80-te). “Fudbalska gostovanja su bila razonoda za radničku klasu, što se očitovalo i u načinu odevanja. Kačket i radnička odela su bili uniforma 70-ih: jakne od magareće kože i džins, uz obaveznu industrijsku obuću – famozne Doktor Martens čizme. Kasnih 70-ih moda se promenila. Došla je era poznatih modnih kreatora: Armani, Pringl, Taćini i Lakost su postali huliganska uniforma. Dobro odeven navijač je jednostavnije izmicao pandurima, a i lakše je dobijao piće u pabu. Kada je na stadionima pojačano prisustvo policije pozeri su dobili odrešene ruke za širenje i egzibicije u oblačenju. Pitam se kako bi prošli deset godina ranije?
Ponekad su se ti “manekeni” udruživali po dvojica, jedanput se to dogodilo u Arndejl Centru u Mančesteru. “Duet” je prolazio pored paba prepunog navijača Mančester Sitija. Sedeli su u bašti i pili, kad su ova dvojica naišla počeli su da im zvižde kao ribama. Jedan od njih je stao. “Šta zviždite čobani? Sad ćete da vidite.

 


Skinuo je farmerke, ispod je imao Taćinijev šorc koji je nosio umesto gaća. Okrenuo je bulju i pokazao markicu. “Jel` vidite-Taćini! Jednog dana ćete i vi to da nosite-kad naučite nešto o modi.” Navukao je pantalone, ostavljajući zapanjene Mankunijance da sede otvorenih usta. Drugi put je Čelzi igrao u Njukaslu, kao i obično hiljade navijača su pošle na sever. Džordiji su mrzeli Čelzi više od moderne odeće. Kev Tajler je bio tipičan fan za 1982. godinu, nosio je markiranu odeću, zlatan nakit uz obaveznu kajlu oko vrata. Stajao je uz ogradu koja je delila Koknije od Džordija. Pevao im je: “Kako je nezaposleni?” Pandur ga je snimio i izbacio napolje. Znao je da će Kev da najebe na ulici. Rekao mu je: “Čekaj samo da te snimi lokalna ekipa. Poješće te za večeru, pizdo šminkerska.” Naravno, odmah je bio zapažen, jurili su ga pola sata po gradu. Nekim čudom je uspeo da im zapali, ali više nikad nije obukao markiranu odeću na gostovanju.” Sledeća priča je o legedarnom Stivenu Hikmotu-Hikiju: “Fudbalski stadioni su prepuni najraznovrsnijih ljudi: lucidnih, zabavnih, tvrdih… Ličnost koja je zaista nešto značila na stadionima bio je Hiki.io je poznat na svim stadionima u zemlji, njegova reputacija mu je omogućila status, takoreći,narodnog heroja. Jedanput ga je u Bristolu startovao neki ogromni majmun:
“Tražim Hikija, vođu Čelzija.”
“E,pa, našao si ga.”
“Ne glupiraj se, ti nisi Hiki. On je veliki i jak momak.”
Njegova reputacija mu je često služila kao štit, ili kao pokriće za neaktivnost. Voleo je da vodi bitke na tribinama. Problem je bio što je on i dalje živeo u 70-im, na njegovu nesreću, policija nije. Dani kada se za ometanje reda i mira plaćala samo neznatna kazna od 10 funti davno su prošli. Na gostovanjima reprezentacije Hiki je sklapao prijateljstva sa drugim navijačima, a kada bi sa nekim postao ortak nikad se više sa njim ne bi tukao na utakmicama kod kuće. Sećam se razočarenja jednog klinca iz Čelzija kada je u Portsmautu video Hikija kako beži. Ali, ne možeš da traješ toliko dugo kao Hiki ako sa vremena na vreme ne podviješ rep. Hiki je bio vrhunski organizator buseva za gostovanja, imao je neverovatan rečnik, dubok glas. Često je nosio avijatičarske naočare, ali nije bio zao ni pokvaren čovek. Ljudi su voleli da budu viđeni u njegovom društvu, ako ti se Hiki javi automatski si dobijao kredibilitet.
U svakom klubu ima poznatih faca, ali je u hedhantersima koja je putovala svuda po svetu bio ogroman broj zabavnih likova, ipak niko od njih nije bio takva zvezdu.