Prica o Dzeriju

Otrgnuto od zaborava:

Džeri Spasić

Rođen 20.11.1971.god u Torontu u Kanadi. Par godina pre rata, dolazi u Srbiju i radi kao novinar. Nije bio oženjen niti je imao decu. Živeo je u Novom Beogradu.
Bio je navijač PARTIZANA , član Fronta. Bio je ranjen u obe noge a potom zarobljen. Ubijen je na dan svoje krsne slave, 21.11.1991 godine u Laslovu ( Slavonija-Hrvatska). Inače u trenutku ranjavanja imao je PRESS prsluk na sebi.

25.11.1991 god. masakriran je transportovan na VMA. 27.11.1991 god. sahranjen je na Novom bežanijskom groblju. Sahranila ga je baba.
Obzirom da je bio kanadski državljanin, kod pandura se vadio na tu činjenicu.Bio je prepoznatljiv po crnoj speet-fire jakni, I nosio je šal sioux atack i bejzbol kačkete. Dugo se posle Titove smrti, svaki 4. maj obeležavao tako što se u 15h.05 zavijale sirena u znak sećanja na „preminulog predsednika“. 4.maja 1990 godine, godine na demonstracijama protiv obeležavanja smrti Josipa Broza Tita Džeri ulazi u srednju Pravno-birotehničku školu, penje se na sprat, uzima Titovu sliku u baca je na ulicu kroz prozor.

Posle utakmice sa Seltikom u Mostaru, septembra 1989.godine Džeri sa još jednim ortakom utrči u kafanu prepunu Škota, i tu Džeri krene da priča ne perfektnom engleskom jeziku sa njima. Škoti su tu oduševe i tu krenu ture pića, priča i zezanje. U nekom trenutku Džeri i ortak skapiraju da će zakasniti na voz, odlaze iz kafane, naleću na pandure i ovi ih pod rotacijom dovoze na stanicu i oni u poslednjem trenutku uleću u voz za Beograd.

Počivaj u miru Grobarski brate!

 

Žile o događaju sa Džerijem:

Posle napornog puta do Mostara, ludačke kiše koja nas je dočekala, uzbuđenja pre i tokom utakmice, zadovoljni pobedom, krenemo sa Bijelog Brega ka železničkoj stanici. Dok smo šetali u velikom društvu, Džeri mi predloži da se izdvojimo i probamo da pronađemo Škote i malo se ispričamo sa njima. Skrenemo u prvu kafanu u centru grada, a unutra sve zeleno.

Priđemo stolu gde je sedelo osam robusnih Škota. Predstavimo se, oni nas ponude da sednemo i krene priča. Iznenadio ih je Džerijev perfektan engleski, pa su nas prihvatili maltene kao svoje. Posle nekoliko tura pića, nazdravljanja i zezanja, bacim pogled na kafanski sat i provalim da imamo jedva dvadesetak minuta do polaska voza za Beograd.

Škoti navalili da ostanemo celu noć i zezamo se po gradu, pa da idemo ujutru, ali mi smo, za tu vrste akcije, već bili premoreni i dekintirani. Pozdravili smo na brzaka, izmenjali adrese i telefone, uz obećanje da ćemo se prvom prilikom javiti jedni drugima. Istrčimo iz kafane, kapiramo da voz kreće za nekoliko minuta i u panici zaustavimo pandurski auto.

Lokalni milicajac nas prihvati bez pogovora, uključi rotaciju i doveze pravo ispred voza. Samo što smo ušli, voz je krenuo emotikon smile Nismo se pošteno ni smestili u vozu i prepričali drugarima kafanske utiske, kad je odjednom iz mraka grunula kanonada kamenica po vozu. Ustaše iz Lištice (Široki Brijeg), poželele su nam srećan put. Dosta prozora bilo je polupano, a nekoliko ljudi zadobilo je lakše povrede od razbijenog stakla…

Zauvek sa nama Dzeri Spasic