Prica o Peci Pankeru

– Današnji navijači idu samo na velike utakmice. Niko neće da gleda Zvezda – Radnički. Nekada si, bre, na utakmicama s nebitnim klubovima, recimo sa Slobodom iz Tuzle, imao standardno 30.000 ljudi na „Marakani”. A pogledaj sad
Pecu Pankera niko nije pozvao na današnju proslavu 60 godina Crvene zvezde. Ne ljuti se. Niti je to ni tražio. Nikada, kaže, nije bio navijač po profesiji. Samo je voleo Zvezdu. Zato ga je u novobeogradskoj kafani „Fontana” ovih dana jedan umalo poljubio u čelo kada ga je ugledao u Zvezdinom dresu i trgao se: „Ovo kao da je ‘91. kad smo postali šampioni”.

Tad je Peca bio vođa Zvezdinih navijača. Na prvu utakmicu je otišao sa 14, a danas ima 43 godine, dugogodišnji staž prodavca benzina na kante, sitnih propalih poslića i dobrovoljca na ratištu. Kad pogleda unazad u crveno-belu prošlost, ne zna od čega da počne.

– Dal da izdvojim kad sam išao auto-stopom za Švajcarsku na Zvezda-Arau. Pređem granicu, sretnem drugara iz vojske, on mi nađe smeštaj. Al’ smesti me da spavam u istoj sobi sa šiptarskim irendentistima koji su pobegli s Kosova. Oni ispoštuju pa me nisu zaklali na spavanju jer sam drug njihovog druga. Dal da izdvojim kad smo išli na Zvezda-Viljnus u Litvaniju i putovali autobusom sedam dana jer su vođa puta i šofer non-stop nalazili neke prečice po Sovjetskom Savezu koje su uglavnom bile pogrešne.

 

 

Zamisli, ideš 200 kilometara nazad jer si promašio put. Strašno! Stigli smo dva sata pred utakmicu, a trebalo je da stignemo jutro, dan ranije. Dođemo u Viljnus da popijemo nešto, kad ono Dan mrtvih, sve radnje zatvorene. Psovali smo im i oca i majku. U Drezdenu tuča sa neonacistima. Razvalimo neonaciste, polomimo pola grada, polomimo i miliciju. Stignu na kraju specijalci. Oderu nas od batina. Vraćamo se iz Glazgova, svi pijani, drogirani, bacamo se s jedne na drugu stranu aviona, izazivamo turbulencije, pilot urla: „Smirite se, prevrnućemo se”.

Milko izdajnik

Od svih igrača Zvezde u istoriji najveći laf je, kaže, bio Vladan Lukić. – Uvek je znao da stane i popriča s nama navijačima. Kad nije igrao i nije bio na klupi dolazio je kod nas na sever, navijao sa nama, i dokazivao da voli Zvezdu. Da nije tu samo zbog para. Idu onda Maza Vasilijević. Adžić, Đorović… Najomraženiji ubedljivo je Milko Đurovski. Muka mi je i da mu pomenem ime. Obrukao dres koji je nosio, zamenio pravoslavni dres Partizanovim. Bruka i sramota.

Džaju miniraju

Džaja je legenda. Koliko puta nam je pomagao, dođemo u Zagreb, odem kod njega u hotel, on mi da besplatne karte, bilo nas 50 ili 5.000. Sad ga miniraju ovi što ne mogu da lapaju pare dok je on tu. Oćeš da uđeš u Ligu šampiona prodaješ Vidića i Mladenovića. To nije Džaja uradio. Nisam ja išao kod njega, ko što se sad radi, da mu govorim koji igrač mora da igra sutra na utakmici. A taj trčkara ko neka baba-sera, i beži od protivničkog igrača ko đavo od krsta. Nego odem samo kad navijačima nešto treba.

I tako ceo put. Stignemo do Beograda, pilot popizdi i krene da pikira ka zemlji. Mi se svi otreznimo u trenutku, uključujući stjuarte i stjuardese koje smo uspeli da nateramo da duvaju marihuanu zajedno s nama. Toliko su duvali da je na pola leta naš drug Čelzi stao na vrata od kokpita i rekao: Nemoj da nekom j… mamu ako slučajno ponudi pilotu da i on duva!

Po bivšoj SFRJ išao je na gostovanja tamo gde niko nije išao. Šesnaestina finala Kupa u nekoj zabiti, sedne sam na voz i pravac gde treba. Prva utakmica kad je Priština ušla u Prvu ligu otišli samo on i drugar Zelja. Upalili baklje, njih dvojica. – Milicija se šlognula. Nisu znali u to vreme šta je to baklja. Tuča na „Maksimiru” bila je samo kruna svih sranja koja su se dešavala na gostovanjima po Hrvatskoj, ali se o tome tada nije pisalo da se ne razgrađuje bratstvo i jedinstvo. Ja sam zbog Zvezde bio u zatvoru četiri puta i uvek je to bio neki nacionalizam.

Osamdesetšeste, posle utakmice Zvezda-OFK, krenemo u pravcu štajge da se fajtamo s „grobarima” koji su se vraćali iz Kragujevca. Usput polomimo nekoliko šiptarskih semenkara, spontano, ispadne strašna frka u državi, hteli da me rebnu 15 godina zatvora zbog raspirivanja mržnje među narodima SFRJ. Ali advokat izmuva i dobijem četiri meseca. Onda u Mostaru posle utakmice uzmem da psujem muslimanima majku, pokupe me, dobijem 15 dana mardelja. Dobio bih i više da nije uprava Zvezde urgirala.

Treći put u Novskoj, uđem u kafanu „Sjever” na autoputu i kažem: Ajde, ustaše, napolje! Cela kafana izađe napolje, mi uđemo i naručimo pasulj sa srpskom kobasicom. Dobijem metar dana zatvora. Četvrti put sam ošišao na nulu nekog Slovenca koji se šetao u dresu Olimpije po Beogradu. To me koštalo 20 dana – seća se Peca, koji je svoju „egzotičnu” ljubav prema narodima i narodnostima pretočio u članstvo u Srpskoj radikalnoj stranci. Bio je prvooptuženi za čuvene nerede na „Maksimiru”. Raspala se država pa ga nikad nisu ni osudili.

– Vratili se mi u Beograd, reportaža na TV Beograd, ja na svim snimcima. Dođe murija, odvedu me u policiju kod ovog neopevanog komuniste Dragiše Blanuše, sada velikog demokrate. Taj nije mogao mesec dana da spava ako mene ne uhapsi bar jednom. Doveli i dva inspektora iz Zagreba. Pitaju: Šta je tebe iritiralo na „Maksimiru”. Rek'o: „Kako šta, ustaške zastave”. A i pretili su mi dinamovci telefonom dva dana ranije da će kiselinom razvaliti ogradu na stadionu i prebiti nas, pa smo mi hteli da im pokažemo kako se ograda razvaljuje, bez kiseline. I kako se bije – priča Peca.

Priznaje da je sever klicao Slobi i da su ga maltene oni dovukli na vlast. Posle je otišao u Arkanove „tigrove” i postao, kako kaže, najveći ratni profiter. Buduću ženu je „doneo” sa fronta. – Zvezda ti je ko droga. Navučeš se kao klinac i nema više. Kao što su se navukli ovi što sviraju violinu i harmoniku. On ne može da ti objasni zašto voli violinu, ne mogu ni ja zašto volim Zvezdu. Ušlo u krv, i doviđenja. Ja od Zvezde nisam dobio ništa osim uspomena. Jednostavno, ja Zvezdu volim. Moje je da navijam za nju, da se radujem kad pobedi i tugujem kad izgubi.

Danas vi imate pojedine navijače koji od toga žive. Tapkaju karte koje dobiju da besplatno podele navijačima, ovo, ono, ali gde je tu ljubav… Današnji navijači idu samo na velike utakmice. Niko neće da gleda Zvezda – Radnički. Nekada si, bre, na utakmicama sa nebitnim klubovima, recimo sa Slobodom iz Tuzle, imao standardno 30.000 ljudi na stadionu. Pogledaj sad. Na severu više nigde nemaš transparent „Delije”. Nego ima transparenata raznih grupa, od kojih se jedna zove: „Kenjaj”! Kakve to veze ima sa Zvezdom?! Gde to ide, bre – nervira se Peca.

Ćerkicu je još sa dve godine naučio da izgovori tri reči: mama, tata, Zvezda. Sad ima četiri pa tečno viče: Zvezda šampion. Kad čuje Bajaginu pesmu o Zvezdi, penje se na kauč i skače.

– Tako da nema šanse da se jednog dana uda za nekog ko navija za Partizan, bože me sačuvaj. Na vreme sam to ja vaspit'o – kucnuo je u drvo Peca Panker, da razbije maler, i ispio sok jer posle teške operacije pre tri godine ne sme da pije alkohol. Ali ne brine, veli, „popio sam ja sa Zvezdom da sam nadoknadio sve do kraja života”.