Radovic Aca, tragedija na derbiju…

Sedamnaestogodišnji Aleksandar Radović iz Opova je došao da bodri svoje ljubimce u “večitom derbiju”, ne sluteći da će to biti poslednja fudbalska utakmica kojoj prisustvuje

Te subotnje večeri Opovo je bilo najtužnija varoš na svetu. Tuga, teška kao olovo, pritiskala je sve njegove šorove. Ta štura zvanična vest kao bodež je pogodila u srce pet hiljada duša ovog pitomog banatskog mesta. Tog dana se u Beogradu igrala fudbalska utakmica između “Partizana” i “Crvene zvezde”. Mnogo je njihovih mladića otišlo da gleda taj kobni sto trinaesti “večiti derbi”.

A vest je bila strašna.

Videli su, televizija je prikazala, zlo se nadvilo nad ovom beogradskom fudbalskom arenom. Stadion je goreo. Pucalo se i lomilo. Jedna od raketa je pogodila sedamnaestogodišnjeg A. R. iz Opova. Tako je javljeno. Bio je na severnoj strani, među “Zvezdinim” navijačima. Prevezen je u Urgentni centar, ali mu nije bilo pomoći.

Dežurni lekar je saopštio da je preminuo.

Tu najdužu opovsku noć mnogi su probdeli pred kapijama svojih kuća i u centru varoši. Ugasla je i poslednja nada. Brzo se pročulo da je taj nesrećni mladić zaista njihovo dete, njihov Aleksandar Radović.

– Naš Aca – širilo se šapatom.

Iz stana u prizemlju višespratnice na početku Ulice Borisa Kidriča čuo se samo plač i lelek.

“Bio je naš ponos”

Mnogo je ljudi od te noći prošlo kroz dom Radovića. Da im kažu da tuguju sa njima. Za nesrećne roditelje, oca Tomislava, agronoma i direktora tamošnjeg PKB-ovog preduzeća, i majku Slavku, nastavnicu hemije, nije bilo reči utehe. Skrhana bolom neutešno je plakala i Acina starija sestra Vesna, student Više turističke škole u Beogradu.

Prvi novembarski dan je bio sunčan kao usred leta. U Opovu mu se niko nije radovao. Bio je to treći dan tuge za Aleksandrom Radovićem.

Ljudi nisu mogli da se pomire sa užasnom istinom da više neće videti tog divnog plavookog mladića i njegov osmeh. U grupama su dolazili pred kuću tuge. U trosobnom stanu Radovića nije bilo mesta za sve. Zato se čekalo na malom platou.

Tog ponedeljka je trebalo da dovezu Aleksandrovo telo. Čulo se da će biti sahranjen sutradan.

– Joj, ja ovo neću preživeti – duboko je uzdahnula uplakana devojka.

Kraj nje je za Acom tugovala i njena drugarica.

– Bio je naš najomiljeniji komšija. Volelo ga je celo Opovo.

Oni stariji, koji su se tu našli, poznavali su Acu odmalena. Miodrag Dragović sa Acinim ocem druguje dvadesetak godina. Kolege su na poslu.

– Kada sam čuo onu vest u subotu uveče, sve mi je bilo jasno – reče nam Acin “čika Dragović”. Tako ga je zvao. – Mislio sam da je Toma bio sa njim. Uvek su ranije na derbije išli zajedno. Bili su pravi drugari. Aca je bio Tomin i Slavkin, ali i naš ponos. Bilo je to dobro, zdravo i pametno dete. Fudbalski talenat, perspektivni centarfor našeg “Omladinca”. Mnogo je voleo “Zvezdu”, odmalena. Obećavali mi njemu, dok je bio mali, “Partizanov” dres da ostavi “zvezdaše”. Šalili smo se, a on ne pristaje, ni za šta.

Sedeo je tu i postariji čovek, duboko izboranog lica. Cigareta mu je vidno zadrhtala u ruci. Potresle su ga te reči. Oči mu zasuziše. Đura Koran mu je ime. Doskora ekonom u opovskom “Omladincu”.

– Da, naš centarfor – prozbori tiho, više za sebe, pa podiže glavu. – Dete za primer. Malo je takvih momaka. Poštovao je nas starije, onoliko! Ne umem ti ja o Aci onako kako on to zaslužuje. Zlato, zlato, eto to je on bio.

O tragično nastradalom Aleksandru Radoviću bio je pun hvale i Luka Četnik, direktor opovskog fudbalskog kluba. “Omladinac” se takmiči u Vojvođanskoj ligi, u grupi “istok”.

– U našoj omladinskoj selekciji Aca je bio golgeter – kaže prvi čovek “Omladinca”. – Bio je najbolji među vršnjacima… Tih, nenametljiv, disciplinovan, veliki borac, hrabar i fer u duelima. Očekivali smo da igra za seniore. Dan pre ove tragedije rekao mi je da ne može to da prihvati. “Plašim se, čika Luka”, kaže, “da ne popustim u školi”. Kakva tragedija!

“Sručio se kraj mene”

Iz kuće žalosti izašao je mladić obučen u crno. Milan Terzić. Aleksandrov vršnjak i najbolji drug. Bili su nerazdvojni, rasli su na istom spratu. Obojica beogradski gimnazijalci, vrlo dobri đaci, učenici trećeg razreda. Aleksandar u Prvoj, a Milan u Petoj beogradskoj.

Milanu je teško. Pokušava da bude pribran. Često duboko uzdahne i zavrti glavom. Ne može da shvati da nema više njegovog Ace.

– Voleli smo iste stvari, sport najviše – pričao nam je Milan. – Zajedno smo trenirali fudbal i obojica navijali za “Zvezdu”. Utakmice između “Zvezde” i “Partizana” gotovo da nismo propuštali. Ti “večiti derbiji” bili su nam strast. Naročito fudbal, ali i oni u košarci i rukometu.

Svakim danom su do škole putovali trideset pet kilometara u jednom pravcu, ali im nije bile teško da zbog utakmice u Beograd dođu i subotom.

– Od poslednjih dvadesetak fudbalskih derbija Aca i ja nismo propustili nijedan – nastavlja Milan svoju tužnu priču. – Ranije smo išli sa roditeljima, a u poslednje vreme sami. Prošle subote nam se pridružio i Perica Polimac. Bili smo, kao i uvek, na “Zvezdinom” “severu”, negde u sredini. Išli smo da uživamo u fudbalu i u toj atmosferi, a ne da pravimo nered. To nikada nismo radili. Onda je Milan zastao. Pogledao je ka prozoru Acine sobe, duboko uzdahnuo i raširio ruke. Kao da je hteo da vrati svog drugara, koga je voleo kao rođenog brata, da ga opet ugleda na tom njegovom prozoru.

– Posle prvog “Partizanovog” gola na severu je nastao tajac. Bilo je to u šesnaestom-sedamnaestom minutu. Na suprotnoj strani “Partizanovi” navijači su se burno radovali. Praštalo od petardi, dimnih bombi i raketa. Nas trojica smo stajali. Na dva-tri metra od nas primetio sam da nešto leti ka nama. Čuo sam Acin krik. Sručio se kraj mene. Taj beli predmet, nalik na čep od šampanjca, kažu da je bila neka raketa, pogodio ga je u prednji deo vrata. Zario mu se ispod jabučice. Tada je počelo da varniči, kidalo mu je grudi, gušilo ga. Krv mu je šiknula i oblila ga po licu. Pridigli smo ga, pokušavajući da mu pomognemo. Prihvatio sam ga u naručje. Nije stigao ništa da kaže… Bio sam nemoćan, a umirao mi je na rukama. Sve je trajalo kratko, možda desetak sekundi, a činilo mi se kao večnost. To čudo ga je pogodilo pod uglom od devedeset stepeni. Siguran sam da nije moglo da doleti sa severne tribine. Došlo je to sa “juga”.

Policajci su se brzo stvorili kraj njih. Prihvatili su Acu i odneli ga do sanitetskih kola. Posle toga je na severnoj tribini “Partizanovog” stadiona nastao haos. Pobesneli “zvezdaši” lomili su stolice i bacali ih na sve strane. Doduše, počelo je to još na početku ovog meča. Bila je to osveta “delija” za lom koji su “grobari” napravili na “Marakani” u prethodnom derbiju.

Stolice trojice mladića iz Opova ostale su čitave do kraja utakmice.

Milan Terzić i Perica Polimac dali su inspektoru svoje lične podatke i broj telefona Acinih roditelja.

– Tada su nam rekli da je Aca živ i da lekari nastoje da ga spasu – nikada Milan neće zaboraviti te trenutke. – Posle pola sata čuli smo da je umro. Ne znam kako sam se vratio kući. Bio sam u šoku. Najteže mi je bilo kad sam stigao do naše zgrade. Bio sam sav krvav kad sam ušao u stan Acinih roditelja. Još čujem njihov plač. Te slike su mi stalno pred očima. I u snu i na javi.

Iz Milanovih grudi se oteo još jedan dubok uzdah. U tom času sivi “volvo” sporo se približavao zgradi na početku glavne ulice u Opovu. Kroz zatamljena stakla se nazirao beli kovčeg.

Iz stana Radovića se čuo plač. Svog Aleksandra su dočekali njegovi najmiliji. U očima majke Slavke i sestre Vesne više nije bilo suza. Kovčeg sa Acinim telom izneli su njegovi najbolji drugari. Među njima i njegov Milan.

Tomislav Radović je prišao svom mrtvom jedincu. Rukama je obgrlio kovčeg, spustivši glavu tamo gde su bili Acini obrazi. Tiho mu je šaputao kroz suze.

– Aco, naše jedino muško, naša nado – ote se iz grudi njegove ujne Mace.

Njegova baka Ivana je kršila ruke. Potoci suza slivali su se niz obraze tetaka i sestara Aleksandra Radovića.

Prazno mesto u klupi

Acini drugari iz razreda tog ponedeljka su bili u popodnevnoj smeni. U trećem jedan Prve beogradske njegovo mesto ostalo je prazno. Na prvoj klupi do katedre veliki buket belih hrizantema i Acina slika.

Vest o Acinoj pogibiji Mihajlo Ćulum, njegov razredni, čuo je iste večeri.

– Odmah sam se uhvatio za glavu i rekao: “To je moj đak, moj Aca”. Njegove drugarice i drugovi javljali su mi se do duboko u noć. Sutradan, u nedelju, otišli smo njegovoj kući u Opovo. Deca su ridala od bola. Svi su tugovali za njihovim Acom. Bio je omiljen, obožavali su ga, ja sam to znao. U Prvoj beogradskoj gimnaziji tog prvog novembarskog dana bilo je tiho i na odmorima. Tom tišinom kao da su vršnjaci iz škole odavali poslednju počast preminulom Aleksandru Radoviću.

– Ponekad bih došao neraspoložen na čas – seća se Acin razredni. – Bilo je dovoljno da pogledam njegove plave, uvek nasmejane oči, pa da se razvedrim. Njegov osmeh mi je ulepšavao dan. Bio je jak vrlo dobar đak. Putovao je iz Opova, a samo jedanput se dogodilo da zakasni. Bilo je to u prvom razredu. Taj izostanak je opravdao potvrdom da se “Lastin” autobus tog dana pokvario. Eto, kao da i Bog uzima najbolje.

Drugari iz razreda su tužni i ljuti na vinovnike za smrt njihovog vršnjaka Ace.

– Za Acinu smrt nije kriv samo onaj koji je ispalio tu raketu već i ljudi iz “Partizanove” uprave koji ga nisu sprečili da sa njom uđe na stadion – bio je izričit Marko Lovrić. – I oni treba da sednu na optuženičku klupu.

U radnom stolu u sobi Aleksandra Radovića bile su složene sve ulaznice sa derbija. U njegovom računaru se nalazila kompletna statistika poslednjih dvadesetak susreta “večitih rivala”.

– Možda će krivca za smrt mog sina pronaći i osuditi. Ali to neće vratiti našeg Acu – govorio je svojim prijateljima Tomislav Radović.

U utorak, 2. novembra, na opovskom groblju je sahranjen mladi Aleksandar Radović. Prva žrtva naših fudbalskih arena. Svi koji su ga poznavali i voleli suzama i cvećem ispratili su u nezaborav plavookog opovskog anđela.

Oni su uneli i ispalili rakete

Pred zaključenje ovog broja, MUP Srbije, Sekretarijat u Beogradu, saopštio je da su posle tragičnog događaja na “Partizanovom” stadionu privedena 154 lica. Potpukovnik Mijodrag Gutić je izjavio na konferenciji za novinare da je krivična prijava podneta protiv desetorice punoletnih lica.

U istrazi je utvrđeno da je Zoran Živanović zvani Čegi (1967), vođa “Partizanovih” navijača, od nepoznatog lica kupio šezdeset baklji i deset signalnih raketa. Sat pre početka utakmice predao ih je u torbi Časlavu Kurandiću (1971) a ovaj je uz pomoć Branka Vučićevića, ekonoma kluba, ubacio na stadion. Kroz prozor svlačionice kadetskog tima paketi su predati Goranu Matiću iz Beograda i Draganu Petroviću iz Valjeva.

Zoran Živanović Čegi je naprave preuzeo na južnoj tribini i podelio ih je navijačima.

Prema Gutićevim rečima, nesumnjivo je utvrđeno da su signalne rakete ispalili Majk Halkijelvić (1975) iz Krnjače, Nenad Kecojević (1976) iz Malog Mokrog Luga, Aleksandar Aleksić (1975) iz Krnjače i Zoran Jovanović (1974) iz Beograda.

– Oni su na sudu rekli da nisu znali da su to rakete, već da su mislili da su petarde. I svu odgovornost svaljivali na ekonoma kluba. Kad smo mi tražili odgovornost za ekonoma, rečeno nam je da je dobio otkaz. Suđenje je bilo pravo mučenje za roditelje i mene. Niko od okrivljenih nam nije izjavio saučešće, a prisutni navijači su čak likovali zbog blage presude. Osuđeni su na 8 do 23 meseca zatvora, ali nisam sigurna da su uopšte bili na izdržavanju kazni – kaže Vesna, koja je išla na sva ročišta.

Suđenje u Drugom opštinskom sudu trajalo dve godine. Četvoro sudija se promenilo, kao i mnogo veštaka i advokata. Umesto za ubistvo, osumnjičeni su se teretili samo za remećenje javnog reda i mira, kao da su učestvovali u tuči.
Majka nastradalog mladića, profesorka hemije Slavka Radović, kako tvrdi njen suprug, zbog tuge i stresa tokom suđenja dobila je najpre visok pritisak, pa dijabetes, a onda i moždani udar.
Acin pogreb je bio targičan. Iza belog kovčega koji su poneli Acini drugovi formirala se nepregledna kolona drugova, rođaka i poznanika. Dok je tužna povorka prolazila Opovom, ovom vojvođanskom varošicom odjekivali su samo jecaji i zvuci posmrtne muzike. Na poslednjem ispraćaju vatrenog “delije”, obučeni u trenerke, od ostalih su se izdvajali samo prvotimci Crvene zvezde i drugovi iz lokalnog kluba Omladinac, u kome je Aca igrao na mestu centarfora. Pored fudbalera Crvene zvezde, sahrani je prisustvovao i kompletan stručni štab ovog kluba, na čelu sa Draganom Džajićem i Vladimirom Cvetkovićem.

Dok je ožalošćena porodica već dopratila telo do večnog prebivališta, začelje kolone još je bilo daleko od groblja.

Veliki broj “delija” sa crveno-belim šalovima ispratio je svog druga sa tribina a na kovčegu je bio i venac od Crvene zvezde. Dok su odjekivali zvuci melodija “Tiho noći” i “Na te mislim”, sahranjen je Aleksandar Radović.

Aco, neka ti je laka zemlja.