Neki novi klinci su za njega samo čuli. Mnogi koji polako zasnivaju svoje porodice, nisu ga nikada videli na delu. I ne čudi, uskoro će tri decenije otkako ga nema među nama. A bio je toliko sjajan da i sada, 34 godine od tragične smrti, njegovo grobno mesto uvek krase latice. Dragan Mance, legenda Partizana koja i posle života živi.
Njega Zvezdaši baš i nisu mnogo voleli. I ne čudi, dao im je četiri gola. A igrao je tako malo, tako kratko. A opet, dovoljno da uđe u večnost.
Imao je samo 23 godine kada je poginuo. Na autoputu, u punoj brzini, udario je u stub, pa u zid, pa u drugi stub. Tek tako, završila se njegova priča. A zapravo, kao da je tada tek počinjala.
Partizanovi “grobari” su ga smatrali najboljim koji je u tom trenutku igrao fudbal na svetu.
Navijački pogledi često nisu potpuno racionalni jer emocije itekako umeju da prevladaju, ali da je neko, tada, ponudio nekog svetskog asa u zamenu za njihovog Mancea… Teško da bi to prihvatili. Valjda zato što su se ovde oduvek cenili oni koji su verni nekim vrednostima.
A Mance je voleo Partizan. Pobeđivao je bolje od sebe talentom i radom na njemu. Autobusom je dolazio na treninge, dok nije malo stasao, pa ušao u kola. Kobna kola, tog 3. septembra, pre 33 godine. Ali, pre tog tužnog dana, igrao je svakog dana – kao u transu. Imao je samo 23 godine kada je poslednji put seo za volan. Samo 23 godine, a iza sebe već 174 gola za Partizan. Bio je i mladi, i olimpijski i “A” reprezentativac. A, pre svega, sjajan golgeter.
Zvezdaši ga baš i nisu mnogo voleli. I ne čudi, dao im je četiri gola. Ali, jedno je ljubav, a drugo poštovanje. To, verovatno, niko od crveno-beli nikada nije prevalio preko usana, ali su na mnoge načine pokazivali. Ne verujete? Da probamo ovako:
Čuvši za Draganovu želju da i on ima kopačke koje je nosio Maradona, baš nove i baš skupe kopačke, Zvezdaš Boško Đurovski je mladiću iz rivalskog kluba – ispunio želju. Kupio mu je baš te kopačke i poklonio. Mance nije stigao da ih proba na utakmici.
Dobio ih je 1. septembra, a trećeg, baš na ovaj dan, kolima je otišao u večnost. Samo što je počela njegova karijera. Samo što je počela sezona. Do kraja te sezone niko u Partizanu nije nosio Manceovu devetku. A i kako bi? Ona je bila njegova. I one kopačke, isto. I sva ona ljubav, i sve one pobede, i sve one suze. Ali, tako to ide kada se legende presele .
I sada, 32 godine kasnije, kada prođete beogradskim Novim grobljem, pa u onom delu bliže Severnom bulevaru prođete jednom poprečnom grobljanskom stazom, u parceli 108, na grobnom mestu 398a, videćete latice.
Uvek sveže. I skulpturu, u prirodnoj veličini. Na kolenima, radosnu. A na skulpturi – dve podignute ruke stisnute u pesnice.
Pobeda.
Tako se jedino i nazivaju trenuci u kojima i slučajni prolaznici, čak i oni kojima je život crveno-belim protkan, zastanu, pomole se i osmehnu – jer su imali čast da gledaju jednog takvog igrača.
