Grobari u Mostaru

Mostar juli 2007g.
Imao sam mozda 3 ili 4 godine kada me je pokojni deda naucio najlepsoj stvari na svetu, da navijam za Partizan, Na utakmice sam poceo da idem u drugoj polovini 90-ih. Jos smo bili pod sankcijama, nisu se igrale evropske utakmice, tako da je, uz neka gostovanja, derbi bio mozda i jedini pravi dozivljaj. Mada, kasnije, kada smo poceli da igramo te evropske utakmice, uvek sam vise voleo male utakmice na strani, nego velike kuci. Ne znam, nekako mi je uvek bilo lepse druzenje na tim gostovanjima. Naslusao sam se bas puno prica od starijih Grobara o gostovanjima u ligi bivse SFRJ i uvek mi je krivo bilo sto malo stariji nisam i sto nisam i taj period prosao. S obirom na to da su upravo Grobari ti koji prvi poceli sa sranjima, posebno su mi isle na zivce price Cigana o tome kako su kao oni u Zagrebu poceli rat i slicne budalastine.. Da se razumemo, nisam kompleksas, ali su mi uvek isle te njihove nerealne i prepumpane price na zivce. Slusajuci price starijih Grobara, mastao sam uvek o tome da izvucemo neki hrvatski klub u kvalifikacijama i nekom takvom gostovanju. Bilo je u medjuvremenu puno dobrih tekmi, gostovanja, druzenja, opijanja…ali jedna ce ostati u secanju za ceo zivot..
Avgust, 2007, u kvalifikacijama izvlacimo mostarski Zrinjski. Mali klub iz Bosne , ali s obzirom na to da Hrvati navijaju za njega, odma je zvucalo primamljivo. Ustvari, usledila je totalna euforija oko te tekme. Vec isti dan, posto smo ih izvukli, poceli smo da se dogovaramo oko tog gostovanja. Danima, pre odlaska u Mostar, medju nama kao da se osecala neka tenzija, ali ona pozitivna. Ono kada ti u stomaku nesto igra, pa kad imas pozitivnu tremu.
Veci deo Grobara je krenuo ispred Sava centra, autobusima. Od prilike oko 1000 ljudi iz Beograda. Mi smo se, iz razloga da bismo izbegli pandursku pratnju, okupili u nekom steku na Medaku. Baneova kafana nam je oduvek bila sigurna kuca. 🙂 Pun autobus, uglavnom JF, EB94, CCJF, 50-60 ljudi. Krenuli smo dan ranije, oko ponoci.
Na izlazu iz BG-a sam se setio da sam zaboravio licnu kartu, pa sam iscimao drugara da mi je donese. Dok smo ga cekali na nekom parkingu, morao sam da istrpim saldo psovki od ostalih Grobara. 🙂 Obliznja trafika je za to vreme ojadjena, a ja sam se iskupio sa povecom kolicinom piva, koja je bila dovoljna zaliha za celu noc.
Jutro je vec svanulo, prolazimo kanjon Drine, prolazimo granicu, ulazimo u Hercegovinu.. Negde kod Tjentista srecemo bus u kojem je bio Koja iz Alians-a. Nije proslo ni 10 minuta posle toga, a nama je pukla guma! Ko poznaje Koju, zna zasto sam ovo za gumu pomenuo. 😃
Ostao nam je jos mali deo puta do Nevesinja da prevalimo, ali nam se u medjuvremenu i bus nesto pokvario. Majstor nije mogao u trecu brzinu da ubaci, tako da nije moglo brze, jurili smo 30.. 🙂 Bus se jedva nekako vukao po onom krsu Hercegovine, a mi smo imali utisak da cemo stici prekosutra u Mostar. Duz celog puta su bili pobodeni neki kocevi, pa je nekome palo na pamet, kad vec tako polako idemo, da ih cupamo i trpamo u bus, da imamo oruzje. Medjutim, nije bilo potrebe, bili smo puni k'o brod. 🙂
Posle par sati truckanja po kamenju, negde u toku prepodneva, stizemo u Nevesinje. Nevesinje je poslednji srpski grad pre te neke zamisljene granice sa hrvatsko-muslimanskom teritorijom, pa je plan bio da se tu provede ceo dan, iz razloga da nas bez veze ne bi murija drzala ispred grada. Zasto bismo dzedzali ceo dan u busevima, kada nevesinjske kafane placu za nama? 🙂 U toku dana su pristizali Grobari iz svih krajeva Srbije i R. Srpske, a te kafane su bile bukvalno okupirane. Svaka je bila puna. Centar Nevesinja pun Grobara, pesma grmi, zurka po celom gradu. Deo Grobara, u kojem sam i ja bio, je dan proveo na obliznjem jezeru. Ako izuzmemo Zareta, Sikija i ekipu, koji su na jezeru pravili rostilj, uglavnom se spavalo na plazi, posto se sa alkoholom krenulo dan ranije.
Kako se vece polako priblizavalo, mi smo se skupljali u centru grada i spremali se da krenemo za Mostar. Nevesinje je u tom trenutku grmelo od grobarske pesme.
Ostalo je mozda sat i po-dva do pocetka utakmice. Ulazimo u buseve i krecemo za Mostar. Na ulicama neverovatna scena.. Ljudi su izasli na ulice, masu, pozdravljaju nas, kao u rat da idemo. Pretpostavljam da su to tako i dozivljavali, posto se znali gde idemo i sta nas ceka. Neki od njih, koji i nisu navijacu, su krenuli sa nama. Izmedju ostalih i gazda kafane u kojoj smo ceo dan pili, koji je pre toga ko zna koliko tura okrenuo i, nisam siguran, ali mislim i da nije hteo nista ni da nam naplati.
Priblizavamo se Mostaru i nailazimo na tu zamisljenu granicu, gde nas ceka njihova murija. Totalni pretres! Morali smo svi da izadjemo napolje, oni su pretresli sve buseve pa posle nas kada smo ponovo ulazili u njih. Nasli su deo baklji i raznog oruzja, ali smo dobar deo uspeli da sakrijemo jos ranije i da ga sacuvamo. Dok su nas pretresali, po njihovom nacinu razgovora, odnosno tonom kojim nam se obracaju, pogledu…videli smo ustvari koliko nas mrze. Imao sam osecaj da skripe zubima od nervoze dok nam se obracaju.
Usli smo u Mostar, pod policiskom pratnjom prolazimo gradom i naravno sa tri prsta salutiramo Hrvatima i Muslimanima koji su izasli ispred kuca da nas ”pozdrave”. Cim smo stgli i izasli ispred stadiona, odma je pocela tuca sa murijom. Ne znam ko je i zasto poceo, nije to toliko ni bitno, a mi smo to iskoristili da udjemo na stadion bez karata. Deo Grobara, koji su medju prvima usli, je propisno olesio redare koji su bili na stadionu. Kasnije sam cuo da su ti redari ustvari bili navijaci Veleza i da su nosili salove svog kluba, bez kojih je dobar deo njih ostao.
Pocela je utakmica.. Sektor za gostujuce navijace se popunjava i postaje krcat. Navijanje nikad jace! Imao sam osecaj da grmi cela Hercegovina. Pada i prvi gol, krece totalna ludnica, galama, euforija, pale se baklje.. Prva baklja, koja je upaljena, je posle mozda 6-7 sekundi odma bacena na njihovu tribinu. Krecu i ostali i kako ko zapali, tako baca prema njima, a oni su ih vracali. Od njih nas je delila samo zicana ograda, koja je u svakom trenutku pretila da se srusi, dok murija nije usla i napravila tkz. tampon zonu. Krece opste sranje, ludilo…tuca sa murijom, gadjanje bakljama i kamenjem sa njima.. U tom trenutku sam se setio svih onih prica starijih Grobara o gostovanjima u staroj ligi i onih ciganskih budalastina o Zagrebu. Opet kazem, nisam kompleksas, ali mi je u trenutku palo na pamet, ono kao e evo vam kurac sto ste, kako pricate, kao vi najvece sranje napravili!!! Puk'o me je adrenalin kao nikada u zivotu i pozeleo sam da to sto duze potraje. Zvuk lomljavine, galame, poklica…miris dima, suzavca…rame uz rame, jedni uz druge, niko da odstupi, svi se guraju u prvi red.. Jebeno dobar osecaj! Prekid utakmice je trajao sigurno 20-ak minuta. Do kraja tekme se malo to smirilo, ali je ostalo na sporadicnom gadjanju bakljama i kamenjem tokom cele utakmice. Sto se navijanja tice, bukvalno smo ih oduvali, a bilo nas je sigurno 5 puta manje od njih. Zasto cutite, picke ustaske.. Grmi Mostar i brda oko njega!
Utakmica je pri kraju, vodimo 6-1. Murija od jednom ulece na nasu tribinu, baca sok bombe i krecu da tuku koga stignu. Jedan Grobar je bez prstiju ostao, jer mu je to sranje eksplodiralo pored glave. Zbog suzavca i sok bombi smo morali da izadjemo sa tribine na pomocni teren, koji je bio iza gola glavnog. U svom tom metezu i ludilu nisam ni primetio da sam od sok bombe dobio neki geler, ili sta vec, u glavu. Neko od drugara je primetio da su mi lice i majica krvavi, pa me je odveo do sanitetskog vozila, gde su mi usili arkadu. Jenog decka su previjali, dobio je 2 metka u nogu! U medjuvremenu je vecina Grobara izasla sa stadiona i usla u buseve, spremajuci se za povratak u Nevesinje. Dok su izlazili sa stadiona, neki pandur je vikao kako ce sad da nas odvedu na neko brdo i da nas sve pobiju. Govno smrdljivo, ne mogu da verujem da neko nekog toliko moze da mrzi! Ja sam sa zakasnjenjem izasao sa stadiona, iz razloga jer su mi usivali glavu. Skoro svi su vec bili u busevima. Jos jedan decko iz Nove Pazove je ostao sa mnom i Sima, koji je ostao dok se ne uveri da i poslednji covek ne napusti stadion. Kasnije je i Sima zbog toga dobio propisne batine. Izlazim sa stadiona, krecem ka busu, a napolju se sve plavi od murije. Krecu prema meni, ruse me, tuku, gaze.. Sa zavijenom glavom!!! Nekako sam uspeo da pobegnem do autobusa, ali su me i tu cekali. Vrata od busa, ne znam zasto, nisu mogla da se otvore, a ja sam stajao, ledjima na njima, okrenut prema muriji, koja je opet kidisala. Mnogo ih je bilo i obavezno uz reci:”Gde ti je sad Ratko Mladic”.. Onaj osecaj kada u trenutku pomislis da je gotovo, pa kada u tebi nesto proradi, ono kao ma sta kurac gotovo, kada ti poslednji atom snage proradi.. Branim se, udaram, sutiram.. Neko me je pendrekom po glavi zveknuo i srusio me dole, ali su drugari iz busa u tom trenutku uspeli da otvore vrata i uvuku me unutra. Dok su me uvlacili, jedan pandur me je bukvalno za nogu uhvatio, pokusavajuci da me otme, sto je par njih iskoristilo da me jos koji put opali pendrekom. Kreten je dobio protivpozarni aparat (ili tako nesto, nisam siguran..) u glavu. Ljubek i Zemunac su me uvukli u bus i njima sam zahvalan sto mozda i zivot nisam tad izgubio.
Krecemo nazad prema Nevesinju.. Gadjaju nas kamenjem, na busevima pucaju stakla, a od suzavca, koji ulazi unutra, ne moze da se dise. Bili smo opkoljeni murijom, pa nije ni bilo sanse da se izadje napolje. Niko nije mogao ni vodu da unese u bus, a meni je ostala jedna flasica u dzepu. Valjda su toliko bili zeljni da me prebiju, pa nisu stigli da me pretresu. Ceo autobus je delio tu jednu flasicu vode, pili smo svako po pola gutljaja, deo je morao da ostane za nekoga kome je bilo lose. Dolazimo opst na tu zamisljenu granicu, gde nas ceka srpska murija, koja napusava Hrvate i kaze im da smo od sad pod njihovom nadleznoscu i da su voljno.

Negde oko 1h ujutru stizemo ponovo u Nevesinje. Opet neverovatan prizor.. Gomila ljudi nas ceka na ulici i docekuje kao neke ratnike, koji se vracaju iz bitke. Imao sam utisak da je ceo grad izasao na ulicu. Uvode nas u kuce, nude vodu, pice, klopu.. Bilo je dosta povredjenih, pa su kolima vozili u hitnu, kome je bilo potrebno. Na centru opet pesma, opet bakljada, ludnica, slavlje.. Ja sam seo na neku obliznju klupu. Sve mi je tutnjalo u glavi od suzavca i batina, koje sam na kraju dobio. Neke dve devojke, koje sam tad prvi put video, su mi prisle. Jedna od njih me je pitala da li mi je dobro, da li mi treba nesto i donele su mi led i vodu. Sad mi je krivo sto nisam im uzeo broj telefona, ili neki kontakt. Ne sad da bih ih nesto muvao (dobro, sad malo i serem 😃 ) vec cisto da im kazem da ako nekad budu dolazile za Beograd, ako im bilo sta treba, da mi se jave. Zbog svega ovoga, Nevesinje zauzima posebno mesto u mom srcu.


Povratak za Beograd.. Usput se svraca u neku kafanu, okuplamo se, sabiraju utisci.. Neko je pricao kako su Sikija isto tako krenuli da tuku, isto ga pitali gde mu je Ratko Mladic, ali da je uspeo da ih namagarci, pobegne im i da su dobili odgovor:”Eno ti ga tamo u sumi, idi trazi ga, jebo te on”.. 🙂
2007. godina i utakmica u Mostaru ce ostati ubelezena kao moj nabolji navijacki dozivljaj. S obzirom na novonastale situacije i podele medju Grobarima, ne verujem da ce se u skorije vreme tako nesto ponoviti i to me jako boli. Poslednjih par godina sam imao nekih povreda, lomova.. Izmedju ostalog i iscaseno rame u jednoj tuci sa ciganima, sa kojim jos uvek imam problem, tako da sad ni nisam za neku takvu guzvu. Mada, kada bismo opet tako nekog izvukli, kada bih znao da me opet ceka isto takvo drugarstvo, jedinstvo…isti tj osecaj, adrenalin.. Opet bih isao! Jeb'o rame, valjda zna neko da ga namesti, ako i ispadne
Bata Raka