(Najveći navijački ispadi 1964-2004)

Odlučujući meč kvalifikacija za plasman na Olimpijske igre u Tokiju između Perua i Argentine ulazio je u finiš. Domaćinima je trebao jedan gol za put u Aziju, a u 89. minutu njihove molitve su uslišene. Hiljade zastava se zavijorilo, ali među masom crveno belih bila je i jedna žuta, kojom je pomoćni sudija pokazivao ofsajd. Usledio je masakr.

Nekoliko desetina besnih navijača probalo je da utrči na teren, a policija je reagovala apsolutno neadekvatno. U publiku je ispaljena velika količina suzavca. Scenario je bio sličan onome iz Gane – opšta panika izazvana gušenjem, trčanje, pad znači sigurnu smrt. Napolju – haos. Policija na konjima uteruje navijače nazad u stadion. Grupe podivljalih navijača kamenjem gađa policajce, prevrće automobile.

Tog 24. maja 1964. godine dogodila se najveća tragedija u istoriji fudbala na planeti. Po zvaničnoj verziji poginulo je 318 ljudi. Nezvanične pominju 350, 400, čak i 500 žrtava. Broj ranjenih svakako je prešao pet stotina, ne treba sumnjati da se zapravo merio hiljadama. Vlada je proglasila vanredno stanje, koje je ostalo na snazi punih mesec dana.

Iako tragični skor iz Lime srećom nikad nije nadmašen, predolimpijski masakr bio je samo uvod u eksploziju naselja širom planete. Osim u Akri 2001. broj mrtvih u navijačkim ispadima nikada nije prešao 100, a u devet situacija iskazan je sa dve cifre.

Mnogo pažnje u medijima privlače incidenti koje su pokrenuli engleski navijači tokom 60-ih, a sledili ih ultrasi širom sveta u ove četiri decenije. Međutim, krvavi bilans takvih obračuna je veoma mali u odnosu na slučajeve kojima je posvećen ovaj tekst.
Iako će većina posmatrača tipovati na derbi utakmice kao najverovatnije scene najvećih tragedija u istoriji navijanja, katastrofa se zaista može dogoditi na najneobičnijim mestima. Kajseri je grad u centralno-istočnoj Turskoj, 260 km jugoistočno od Ankare. U goste istoimenoj ekipi 17. septembra 1967. stigao je tim iz obližnjeg Sivasa. Utakmica nikad nije završena. Kako je kontrola na ulazu tada bila nepoznat pojam, gledaoci su na tribine doneli dovoljno oružja za film Kventina Tarantina (noževi, pištolji, sekire). Četiri dana posle meča situacija se konačno smirila, prekasno za 44 mrtva i preko 600 ranjenih.

Sledeće godine, bio je 23. jun, viđen je najveći derbi pokolj u istoriji. Na stadionu Monumental u Buenos Ajresu završavao se derbi između River Plejta i Boke Juniors. Grupa gostujućih navijača smeštena na gornjem spratu stadiona počela je da baca zapaljene papirne baklje na donji nivo, gde su bili smešteni Riverovi fanovi. Uplašeni od vatre navijači su se zatrčali ka izlazu. Nekada nije dobro biti najbrži – kapija je bila zaključana, a masa je nastavila da pritiska. Sedamdeset četvoro je poginulo, a između 113 i 150 osoba zadobilo je povrede.

Neki od incidenata su zaista krajnje bizarni. Šestog decembra 1976. godine u Port-o-Pransu igran je meč kvalifikacija za Svetsko prvenstvo između Haitija i Kube. Gosti su postigli gol, a jedan razočarani domaći navijač bacio je petardu. Masa je pomislila da se radi o pucnju iz vatrenog oružja, pa se u panici nekoliko ljudi bacilo na najbližeg vojnika. Dok je vojnik padao, puška je opalila, pogodivši devojčicu i malog dečaka na tribini. To je pojačalo paniku, nastao je stampedo, u kojem je poginulo još dvoje ljudi, a treći je stradao prilikom preskakanja zida. Psihički slomljen, nesrećni vojnik je zatim izvršio samoubistvo.

Kolumbijski grad Kali u našim krajevima je poznatiji kao sedište jednog od narko-kartela, ali za Južnoamerikance to je dom dva odlična fudbalska kluba. Gradski derbi između Amerike i Deportiva, 18. novembra 1982. godine, završen je tragično u okolnostima koje podsećaju na Buenos Ajres ‘68. Finiš utakmice, gostujući navijači pod uticajem alkohola dolaze na ideju da – uriniraju po domaćima sa donje tribine. Sledi panika, stampedo, 24 mrtva i preko 250 povređenih.

Dva puta u deset godina Tripoli je bio pozornica nereda sa tragičnim krajem. Desetog marta 1987, tokom prijateljskog meča između reprezentacija Libije i susedne Malte dve grupe su se potukle, izvađeni su noževi, a masa se razbežala. Jedan deo te mase popeo se na zid, koji se pod težinom srušio. Nacionalna agencija DžANA prijavila je dvoje mrtvih i 16 ranjenih. Stvarne posledice su znatno surovije – između 20 i 30 mrtvih, najmanje 120 povređenih osoba.

Devet godina kasnije, četrnaestog jula, igrao se derbi domaće lige, između Al Ahlija i Al Itihada. Osim klupske, navijače deli i politička pripadnost, jer je čelnik i kapiten jednog od klubova Al-Saadi Gadafi, pukovnikov naslednik (sećamo ga se i kao fudbalera Peruđe s početka ovog veka). Počelo je prepucavanje, a policija je sprečila da se situacija otme kontroli – rafalno. Osam osoba je poginulo, 39 je ranjeno.

Osmog jula 2000. godine u duboko podeljeni Zimbabve došla je selekcija Južne Afrike na kvalifikacioni meč. Tenzije su izuzetno visoke u zemlji, koja je prethodnog meseca prošla kroz parlamentarne izbore, na kojima je posle dvadeset godina na vlasti predsednik Robert Mugabe zadržao većinu u parlamentu, ali većinu od samo dva poslanika.

Fudbal i politiku povezao je opozicioni MDC (Pokret za demokratske promene), koji je u središte kampanje stavio crveni karton za Mugabea, simbol da je vreme da ode sa vlasti. Za vreme intoniranja himne Zimbabvea simpatizeri opozicije naoružani pomenutim kartonima, plakatima i zastavama MDC-a izvikivali su slogane protiv predsednika i njegovog sina Lea, koji je, kako obično biva u takvim državama, predsednik fudbalskog saveza.

Parole su se ponavljale tokom meča, a policija je uspela da odoli iskušenju sve do samog finiša. Tada je Delron Bakli (ove sezone u Bilefeldu, od leta u Dortmundu) postigao drugi gol za Južnoafrikance. Iako je Bafana Bafana bez sumnje bila favorit, deo domaće publike reagovao je ružno, bacajući konzerve i plastične flaše na teren. Policija je odgovorila suzavcem.

Iako je na prepunim tribinama panika izbila momentalno policija je nastavila da dugo ubacuje suzavac u masu. Nezavisni posmatrači utvrdili su da niko nije izdao takvo naređenje, već je očigledno neko od policajaca instinktivno reagovao, drugi su ga pratili, a zatim se situacija otela kontroli. Iako je stradalo ‘samo’ 13 ljudi, mučan utisak pojačava podatak da je među njima pet žena i četvoro dece, od kojih je najmlađi petogodišnji dečak.

Sud ne može vratiti nastradale, ali može donekle uspostaviti pravdu. Dan posle utakmice vladine novine napale su policiju zbog neprimerene reakcije, a deset dana kasnije ministar Čihuri saopštio je da će protiv petorice odgovornih policajaca biti pokrenut krivični postupak, sa optužbom za ubistvo iz nehata. Sasvim dovoljno od režima, koji sopstvene građane pljačka, ubija i otima im zemlju samo zbog boje kože.

Posle te tragedije i serije iz sledećeg leta, u Africi se razvio pokret koji se zalaže za drastičnu promenu načina policijskog kontrolisanja mase. Akcenat je na ukidanju upotrebe suzavca, a rezultat – već četiri godine nije bilo takvih incidenata. U Južnoj Americi to su shvatili još posle peruanskog masakra, ali se tada nije stiglo do suda. Odgovornom komandiru policije nikad nije ni postavljeno pitanje kako je i zašto naredio bombardovanje publike suzavcem.

I ovu epizodu završićemo u Africi, kontinentu na kojem su ljubav i strast prema fudbalu u potpunoj disproporciji sa tehničkom opremljenošću objekata i obučenošću zaduženih za red na na njima. Pred početak prvenstva Južne Afrike 1991. godine, dve najpopularnije ekipe u toj zemlji – Kajzer Čifs i Orlando Pajrats – zakazale su prijateljski meč u gradiću Orkni, oko 150 km jugozapadno od Johanezburga. U finišu meča jedna sudijska odluka nije se dopala grupi navijača. Počela je svađa, koja se uskoro pretvorila u tuču, a posle nekoliko desetina sekundi tukle su se stotine navijača. Oni koji nisu želeli da učestvuju u pesničenju, potrčali su ka izlazu. Zaključana kapija izazvala je smrt prignječenih u prvom redu, drugi su stradali od noževa u epicentru tuče. Četrdeset osoba je izgubilo život, preko pedeset je završilo u bolnici.

( Najveće stadionske nesreće)

24.05.1964. (Lima, Peru), Peru – Argentina 318 (do 500) 500+
17.09.1967. (Kajseri, Turska), Kajserispor – Sivasspor 44 600+
23.06.1968. (Buenos Ajres, Arg), River Plate – Boka Jnrs. 74 113 (150+)
04.03.1971. (Salvador, Brazil), Baija – nepoznato 4 1500+
06.12.1976. (Port-o-Prans, Haiti), Haiti – Kuba 6 nepoznato
18.11.1982. (Kali, Kolumbija), Amerika – Deportivo 24 250
29.05.1985. (Brisel, Belgija), Juventus – Liverpul 39 400+
10.03.1987. (Tripoli, Libija), Libija – Malta 20 (30) 120
13.01.1991. (Orkni, Južna Afrika), Kajzer Čifs–Orlando Pajrats 40 50+
1996. (Tripoli, Libija), Al Ahli – Al Itihad 8 39
11.1998. (Kinšasa, DR Kongo), Vita Klub – Motema Pembe 4 nepoznato
11.01.1999. (Aleksandrija, Egipat), Korm – Al Itihad 11 nepoznato
08.07.2000. (Harare, Zimbabve) Zimbabve – Južna Afrika 13 nepoznato
30.12.2000. (Rio de Žaneiro), Vasko da Gama – Sao Kaetano 0 200+
29.04.01 (Lubumbaši, DR Kongo) Lupopo – Mazembe 14 51
09.05.2001. (Akra, Gana) Harts ov Ouk – Asante Kotoko 126 150

Deset godina posle tuče u Orkniju, koja je završena sa 40 mrtvih i preko 50 povređenih navijača ponovo će jedna utakmica Kajzer Čifsa i Orlando Pajratsa zaslužiti mesto u medijima širom planete.

Jedanaesti april 2001. godine, stadion Elis Park u Johanezburgu, odlučujući meč za rasplet nacionalnog šampionata. Nekoliko dana pre utakmice izgledalo je da će meč biti formalnost, ali su Pajratsi u prethodnom kolu neočekivano izgubili bodove i stvorili uslove za dramatične događaje koji slede. Kapacitet stadiona je 60 hiljada mesta, a 57 hiljada karata prodato je dva dana pred utakmicu.

Navijači širom Afrike imaju običaj da kupuju ulaznice pred samu utakmicu, pa je sat pred početak počeo haos. Iako je stadion rasprodat, podmićivanjem policajca ili redara mogli ste da uđete bez problema, i to su iskoristile hiljade prisutnih. Kasnija istraga ustanovila je da je na stadionu bilo prisutno 120 hiljada ljudi! Ozbiljan problem nastao je pola sata pred početak, kada je do kapija stigao veliki broj ljudi sa kupljenim kartama.

Objašnjenja redara da je stadion već pun nisu ubedila nikog da odustane. Kapije su zatvorene 25 minuta pred početak utakmice, ali su navijači sa kartama bili uporni. Deset minuta pred početak navijači su uspeli da polome severoistočnu kapiju na četiri mesta. Nekoliko ljudi ostalo je ispod ograde, a proboj j izazvao stampedo ka unutrašnjosti stadiona, a odmah zatim i u suprotnom smeru.

Utakmica je počela u zakazano vreme, a igrači i zvaničnici bili su još uvek nesvesni tragedije. Posle dvadesetak minuta igre izneto je prvo nepomično telo sa tribina. U 33. minutu meč je prekinut pri rezultatu 1:1, kada su razmere katastrofe postale jasne. 29 mrtvih ostalo je na tribinama, 14 je poginulo u gužvi ispred kapije, a četvoro podleglo ranama sledećih dana. Broj povređenih bio je 155 ljudi.

Krvavi mesec u Africi

U tom trenutku Elis Park je predstavljao najveću tragediju afričkog fudbala. Sledeće četiri nedelje doneće tri velike nesreće, od kojih će ona u Akri sa 126 žrtava preuzeti neslavni rekord. Širom kontinenta problemi su slični – stadioni u katastrofalnom stanju, loša organizacija, opšta korupcija, nesposobna i razdražljiva policija, fanatična i često nerazumna publika, odsustvo bilo kakve kontrole na ulazima i konačno – navika da se karte kupuju pred samu utakmicu.

Prethodne godine Južna Afrika je izgubila za jedan glas pravo na organizaciju Svetskog prvenstva 2006. godine. To je izazvalo masovne proteste u toj zemlji, ali i optužbe širom sveta da je ‘crni kontinent’ izložen diskriminaciji.

Predsednik FIFA Sep Blater obećao je ofdmah Afrikancima SP 2010, a u međuvremenu organizacija je dodeljena upravo Južnoafrikancima. Nikome u Svetskoj fudbalskoj federaciji nije smetala činjenica da se tri četvrtine nesreća na stadionima u poslednjih 16 godina dogodilo južno od Sahare.

Glazgov vs Moskva

Prva velika stadionska nesreća dogodila se u Glazgovu 5. aprila 1902. godine. Za vreme utakmice između reprezentacija Škotske i Engleske srušio se deo zapadne tribine Ajbroks Parka. Poginulo je 25 navijača, a povređeno njih 517. Meč je završen 1:1, ali je naknadno proglašen nevažećim u počast žrtvama.

Isti stadion, 69 godina kasnije, novogodišnji veliki derbi. Seltik je 2. januara 1971. vodio kao gost, a Rendžers je izjednačujući gol postigao u 90. minutu. Veliki broj navijača već je napustio tribine, ali ih radost onih koji su ostali ubedila da potrče nazad. Na stepeništu broj 13 stvorila se jeziva gužva i ljudi su ostali zaglavljeni.

Tek posle pola sata redari, policija i bolničke ekipe uspele su da razgrnu masu sa stepenica. Do tog trenutka život je izgubilo 66 bukvalno zgnječenih navijača, a povređeno ih je peko 150. Mnogi su preživeli zahvaljujući ljudima iz neposredne blizine koji su ih šamarima i pričom održavali u budnom stanju, a posledice po zdravlje osećali su mesecima kasnije.

Najveći konkurent Glazgova u borbi za naziv ‘najnesrećniji grad Evrope’ je Moskva. Međutim, za vreme komunizma sovjetske vlasti su skrivale punu razmeru posledica stadionskih nesreća. Dvanaestog marta 1975. godine posle meča olimpijskih reprezentacija SSSR i Kanade na stadionu Sokoljniki dvadeset ljudi poginulo je na mračnom stepeništu, pod nogama ostalih uspaničenih navijača. U poređenju sa onim što se desilo sedam godina kasnije, to zaista nije bio ozbiljan incident.

Dvadesetog oktobra 1982. godine u Kupu UEFA sastali su se moskovski Spartak i holandski Harlem. Meč se približavao kraju i navijači su počeli da izlaze sa stadona, a policija ih je sprovodila na usko i zaleđeno stepenište. Kao na Ajbroksu ‘71 domaćin postiže gol u 90. minutu i čelo mase sada kreće uzbrdo, a krvavu cenu platiće oni u sredini.

Dan posle meča policija poriče krivicu i tvrdi da je poginuo 61 navijač, dok partijski organ Izvestja navodi da je broj žrtava 66. Istraga obavljena 1989. godine, posle pada Gvozdene zavese, pokazala je zastrašujuću istinu – život na stepeništu stadiona Lužnjiki izgubilo je 340 ljudi, u najkrvavijoj stadionskoj tragediji ikad.

Bredford gori

Navijači su u prethodnih 50 godina stradali širom sveta u različitim okolnostima – od Kaira (rušenje tribina) do Katmandua (panika zbog oluje), od Gvatemala Sitija (pad jednog navijača niz stepenice prouzrokovao ljudsku lavinu) do Sarija u Iranu (klizište srušilo krov tribine). Ipak, najviše pažnje privukle su tri katastrofe u Engleskoj.

Četvrtog marta 1946. godine na Burnden Parku u Boltonu gostovao je Stouk Siti u meču FA kupa. Bezbednosni standardi praktično nisu postojali – stadion je posle rata bio u veoma lošem stanju, a navijači su u pojedinim mečevima tog vremna sedeli i na krovu. Ovog puta problem se dogodio na gornjoj tribini. Pod pritiskom mase tribina se zaljuljala, ograda je pukla, a navijači popadali unapred, direktno na ljude smeštene na donjem nivou. Trideset tri osobe umrle su pod pritiskom, a preko 500 je povređeno.

Godine su prolazile, a o stanju stadiona niko nije vodio računa. U problematičnim osamdesetim većina engleskih stadiona bila je u stanju raspada. Međutim, tek će dve katastrofe pokrenuti proces obnove sportskih objekata i izgradnje novih, uvođenjem standarda koji danas važe u Premijer ligi, ali i nižim rangovima takmičenja.

U sezoni 1984/85 Bredford Siti igrao je odlično i rano obezbedio promociju iz tadašnje Treće u Drugu diviziju. Proslava uspeha zakazana je za poslednji dan sezone i meč sa Linkoln Sitijem. Na utakmicu je došlo oko 11 hiljada navijača i sve je bilo normalno do finiša prvog poluvremena. Tada je, kako se pretpostavlja, jedna neugašena cigareta bačena na pod drvene tribine izazvala požar.

Za samo nekoliko minuta kompletna Glavna tribina stadiona Veli Perejd bila je u plamenu. Ljudi su bežali na teren, ali nisu bili dovoljno brzi. Pedeset šestoro ih je poginulo, a preko 350 zaradilo opekotine i povrede u haosu. Istraga koja je pokrenuta ukazala je na problem, pa je zatraženo opsežno obnavljanje stadiona širom Engleske. Međutim, problemi sa huliganima i ljudski nemar sklonili su taj problem iz fokusa, pa u sledeće četiri godine ništa nije preduzeto.

Hilzboro

Petnaestog aprila 1989. godine na stadionu Hilzboro u Šefildu trebalo je da se odigra polufinalni meč FA kupa između Notingem Foresta i Liverpula. Veliki broj navijača sa Mersisajda prešao je preko Peninskih planina da bi pomogao timu u pohodu ka duploj kruni.

Posle dve decenije konstantnog nasilja na tribina i masakra na Hejselu stadioni na Ostrvu dobili us metalne ograde, koje su razdvajale teren od publike. Upravo će ta metalna ograda prouzrokovati masovnu smrt u Šefildu.

Pola sata pred početak utakmice ispred kapije stadiona rezervisane za navijače Liverpula, bilo je oko dve hiljade ljudi. Već tada su policajci bili uplašeni nereda na ulici i razmatrali šta da učine, ali kada se broj petnaest minuta kasnije povećao na skoro pet hiljada doneta je fatalna odluka.

Policija je otvorila izlaznu kapiju, zahvaljujući čemu je ogroman broj ljudi mogao istovremeno da uđe. Nekoliko minuta kasnije pritisak na publiku u prvom redu bio je neizdrživ, a zbog visoke metalne ograde, mesta za bekstvo nije bilo. Pet minuta pred zakazani početak meča, neko je konačno otvorio jedan od prolaza na ogradi. Navijači su počeli da ulaze u teren da bi se spasli smrti. Drugima su pomagale kolege sa gornje tribine. Za mnoge je bilo kasno.

U 3:06 glavni sudija je u dogovoru sa policijom otkazao utakmicu. Do tog trenutka 95 osoba je umrlo, a preko četiri stotine je povređeno. Spisak žrtava najveće tragedije u istoriji britanskog fudbala zaokružen je kada je u bolnici preminuo jedan od povređenih navijača. Ime šefa policije Dakenfilda, koji je doneo fatalnu odluku, zauvek će ostati zapamćeno u gradu na ušću reke Mersi.

Istraga je poverena sudiji vrhovnog suda Tejloru, a rezultat je danas očigledan – Britanija ima najviše standarde stadiona na celoj planeti. Problem je samo što je 96 ljudi umrlo da bi se neko udostojio da uradi svoj posao.

datum mesto utakmica broj mrtvih broj ranjenih
05.02.1902. (Glazgov, Škotska), Škotska – Engleska 25 517
04.03.1946. (Bolton, Engleska), Bolton – Stouk Siti 33 500+
02.01.1971 (Glazgov, Škotska), Rendžers – Seltik 66 150
17.02.1974. (Kairo, Egipat), Zamalek – Dukla Prag 49 nepoznato
12.03.1975. (Moskva, Rusija), SSSR – Kanada 20 nepoznato
08.02.1981. (Pirej, Grčka), Olimpijakos – AEK 24 54
20.10.1982. (Moskva, Rusija), Spartak – Harlem 340 nepoznato
11.05.1985. (Bredford, Engleska), Bredford – Linkoln 56 350+
12.03.1988. (Katmandu, Nepal), Džanakpur–Mukti 94 300
15.04.1989. (Šefild, Engleska), Liverpul – Not. Forest 96 400+
05.05.1992. (Bastija, Francuska) Bastija – Olimpik M. 17 1900
16.06.1996. (Lusaka, Zambija), Zambija – Sudan 9 78
1996. (Gvatemala Siti), Gvatemala – Kostarika 83 200+
11.04.2001. (Johanezburg, J.Afrika),Kajzer – Orlando 47 155
06.05.2001. (Sari, Iran), Sari – Piruzi 21 150+
25.03.2005. (Teheran, Iran), Iran – Japan 5 40

rascal.de | ULTRA ODJEĆA
PODIJELI