Navijacka “moda” u Evropi i kod nas

Nakon što je u prošlom broju CKM šetao ulicama Londona, pred sam Božić naša fudbalsko-navijačka ekipa takođe je posetila prestonicu Engleske kako bi proverili šta se novo dešava na i oko fudbalskih terena.

Najveća pažnja Engleza usmerena je bila na žreb za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje će se, za par meseci, održati u Nemačkoj. Nakon izvlačenja relativno lake grupe, u kojoj će četi Svena Gorana Eriksona najveći konkurent za osvajanje prvog mesta biti baš njegovi Šveđani, navijače je uhvatila panika kako doći do ulaznica.

Nemci prete do sad neviđenim merama zaštite svih ulaznica, koje navodno niko neće moći da falsifikuje, kao i relativno malim kontigentom koje sleduju svakom fudbalskom savezu. U Engleskoj se procenjuje da će početkom juna biti izvršena najveća migracija ostrvljana ikad, pošto je kofere za put u Nemačku već spakovalo preko sto hiljada navijača Gordog Albiona. Naravno možda će ih tek trećina imati ulaznice, ali je za Engleze veoma bitno da budu tamo, na licu mesta, bez obzira na to da li će utakmice posmatrati uživo sa tribina ili u pabovima preko TV. Poput navijača spremaju se i policajci, koji su odlučni da svakog potencijalnog “troublemaker”-a zadrže kod kuće i onemoguće da otputuje u Nemačku.

Do Nove godine, spisak onih kojima neće biti dozvoljen odlazak na prvenstvo, prelazio je tri hiljade, a pretpostavlja se da će se do početka juna, broj i udvostručiti.

Da je policija stvarno nemilosrdna prema navijačima uverili smo se već prvog dana našeg boravka u Londonu, na utakmici između šampiona engleske Chelsea i najprijatnijeg iznenađenja sezone, debitanta u premijer ligi Wigan Athletica. Zahvaljujući poznanstvu sa navijačima Wigana uspeli smo da obezbedimo ulaznice za gostujući sektor, pošto je karte za domaće tribine na Stamford Bridge-u gotovo nemoguće naći u slobodnoj prodaji. Atmosfera na Chelsea je pozorišna i ni ne podseća na fudbalsku. Navijači sede, pošto je to zakonom propisano, a sa svojih mesta se dižu samo u slučaju postizanja gola ili neke dobre šanse.

Na svako duže zadržavanje u stojećem položaju redari će vas opkoliti i “zamoliti” da sednete. Navijanja nema, pošto svako sedi na mestu koje mu je označeno na ulaznici tako da, iako se na stadionu nalazi skoro četrdeset hiljada navijača Chelsea, ne postoji ni jedna organizovana grupa koja je raspoložena da peva. Roman Abramovič je “plavcima” doneo titulu ali i najskuplje cene ulaznica u ligi. Tako, najjevtinija karta za utakmicu Chelsea-Wigan košta “bagatelnih” 48 funti (skoro 80 evra), što je više nego duplo skuplje od ulaznica za Svetsko prvenstvo.

Najviše zbog toga, Chelsea bolju podršku ima na gostovanjima nego kod kuće, pošto pozeri i šminkeri koji imaju preskupe sezonske karte za Stamford Bridge ne putuju na gostovanja, pa se tu otvara prostor za one prave navijače, da i oni gledaju svoj omiljeni tim. Wigan je na toj utakmici bodrila grupa od skoro tri hiljade fanova, koji su sve vreme pevali i u potpunosti potvrdili činjenicu da već duže vreme na engleskim stadionima bolje navijaju navijači gostujućih timova.

Da je policija stvarno pooštrila mere u borbi protiv huligana, govori i činjenica da je jednom Wiganovom navijaču zaplenjena zastava na kojoj je pisalo “Bolton Are Scum” (Bolton je Wiganov najljući protivnik), pošto je ocenjena kao izuzetno pogrdnom. Inače reč Scum znači đubre ili šljam i koristi se u svakodnevnoj štampi i govoru i nije ni blizu pogrdna kao mnogi slogani i parole koji se viđaju na našim stadionima.

U novinama je objavljen i kraći intervju sa jednim navijačem nižerazrednog kluba Oldham Athletic kojem je policija takođe zaplenila zastavu pod izgovorom da podstiče nacionalizam. Na zastavi je pisalo: “Born In England, Live In England, Die In England” (rođen u Engleskoj, živim u Engleskoj, umreću u Engleskoj).

Policija bez većeg razloga zaustavlja, legitimiše i ispituje navijače koji na sebi imaju karirane Aquascutum i Burberry šalove i kačkete, a ta praksa kako smo saznali traje već godinu dana. Primetno je bilo da je na tribinama sve manje takvih odevnih predmeta. Naravno, to ne znači da se Aquascutum i Burberry ne nose, već se samo izbegavaju karirane stvari.

Još jedan razlog zašto je to tako je i taj što se na ulicama Londona pojavio veliki broj falš Burberry kačeta i šalova koji koštaju po pet funti i nose ih svi, pogotovo srednjoškolci, koji su od Burberry-a napravili marku za izbegavanje. U početku je sve to izgledalo kao zezanje, da bi danas preraslo u čitav jedan pokret nazvan “Chavs”.

U najgrubljem prevodu “Chavs” su naši kičeraj-dizelaši ili šabani, mada ni to nije tačan prevod. “Chav” je po nekoj teoriji skraćenica od “Council Housed And Violent” pa neka svako prevodi kako misli da je najtačnije. Ako kojim slučajem zalutate u neko školsko dvorište u istočnom ili južnom Londonu naletećete na veliki broj “poganih” klinaca koji su obučeni u krem-kariranu kombinaciju od glave do pete sa jevtinim zlatom na prstima i oko vrata.

Ponedeljak uveče je bio rezervisan za odlazak na White Heart Lane, stadion Tottenhama, gde je gostovao Portsmouth. Pomoću srpskih veza u tom klubu (Mandarić, Stefanović, Vukić) obezbedili smo karte, ponovo, za gostujući sektor. Ispostavilo se da je situacija u mnogome slična onoj sa Chelsea. Domaći navijači su tek u par navrata odgovorili na prozivke navijača Portsmouth-a, i bučno su proslavili postignute golove.

Za to vreme, fanovi popularog “Pompey”-a navijali su sve vreme, i u pravom smislu te reči “dali domaći” iz navijanja pristalicama Tottenhama, iako moram priznati da me je malo začudilo to što su sve vreme odjekivali bubnjevi, što je retkost na engleskim stadionima. Redari su u nekoliko navrata ulazili među gostujuće navijače i opominjali pušače da ugase cigarete, pošto je na svim premijerligaškim stadionima pušenje strogo zabranjeno, a u dva navrata je intervenisala policija koja je na najbrutalniji način izvela dvojicu mladih fanova Portsmouth-a, pošto su iz daljine, gestikulacijom rukama, pretili smrću domaćim navijačima.

Dan nakon utakmice proveden je u obilasku prodavnica u kojima se oblače “casual” navijači. Pravac centar grada, Oxford Street, i najveća robna kuća “Selfridges”. Tu se možete komplet obući, baš kao i u “House Of Frasier” koja se nalazi u istoj ulici, par stotina metara dalje. Slična robna kuća je i “Harrods”, ali je ona nešto udaljenija. Kada se popnete na muški sprat “Selfridges”-a, glava vas zaboli, kako od ponude tako i od cena. Jedno za drugim ređaju se odeljenja Stone Island i CP Company, Hackett, Ralf Lauren, Armani Jeans, Evisu, Napapijri, Prada, Hugo Boss, Burberry i druge. Stone Island i CP Company (ista firma, slično kao npr. Benetton i Sisley) su ubedljivo najskuplji.

Košulje i tanke majice dugih rukava ne možete naći ispod sto funti. Na tom odeljenju osim kapa ne postoji ni jedan odevni predmet kojem je vrednost označena sa samo dve cifre. Stone Island se na stadionima i dalje nosi, možda više nego ikad, ali je primetno da je sve više onih navijača koji pre kupuju CP Company baš zbog toga što je na njima znak neupadljiv za razliku od Stone Islandovog velikog znaka na rukavu. Inače nije mali broj pabova oko stadiona u kojima nije dozvoljen ulazak osobama u Stone Island odeći, pošto ste se navodno nošenjem te marke deklarisali kao potencijalni izazivač neprilika.

Tako ste primorani, da ako vam je stalo da uđete u pab na kojem je istaknuto “No Stone Island inside” ostavite jaknu – duks u kolima, ili da skinete znak sa rukava (koji je prikačen dugmićima). Nije mali broj pabova koji osim Stone Islanda zabranjuju i nošenje kačketa kao i ostalih “casual” marki. Kada iz Oxford Street-a naletite na poprečnu Regent Street ulazite redom u Hackett, Lacoste, Aquascutum, Burberry.

Prve dve su po cenama najpristupačnije, i nude širok asortiman kako jakni, košulja, džempera i dukseva, tako i polo majica odnosno “accessorize” stvarčica, kapa, kačketa, šalova, rukavica. Dok je Lacoste tradicionalno teniserska marka, tako Hackett ima čitavu kolekciju po uzoru na ragbi dresove. Prugasti duksevi pastelnih boja, sa visokom belom polo kragnom i brojem na leđima koštaju između 60 i 80 funti, dok su kačketi svega 20-tak. Lacoste je jevtiniji nego kod nas.

Onaj ko je u prilici da ode u London neposredno nakon Božića, kada su najveća sniženja, moći će u Lacoste da kupi dve majice za cenu jedne kod nas. Aquascutum i Burberry su za izbegavanje kada nije sniženje u toku. Aquascutum kačketi po punoj ceni koštaju “svega” 52.99 funti, što je opet “svega” oko 7000 dinara. Sitnica! Aktuelni su jednobojni modeli sa kariranim obodom šilta. Lakše vam je zato otići malo dalje do Hanover Street-a gde se nalazi prodavnica “House Of Hanover”, u kojoj se nalaze prošlogodišnji Aquascutum modeli.

Tu možete pazariti šalove po ceni od 30-tak funti (prava cena im je više od duplo veće), kao i prolećne jakne za stopedesetak funti što je opet skoro duplo jevtinije od pune cene. Sličnih prodavnica ima još. Jedna od takvih je “Woodhouse” u James Street-u, ili robna kuća “TK Max” kojih ima na nekoliko lokacija u Londonu (Brent Cross, Croydon, Wood Green). Tu se po “normalnim” cenama mogu kupiti duksevi, košulje, jakne Stone Island i CP Company, kao i Aquascutum, Polo, Ralf Lauren, Paul And Shark, iako su i to uglavnom modeli iz prethodne kolekcije. U samom centru je i Carnaby Street, koja je nekada bila centar dešavanja mod i punk kulture. Danas je Carnaby “fensi” ulica, prepuna turista.

Negde na polovini nalazi se Henri Lloyd prodavnica, koja je koliko toliko pristupačna svima (bar Englezima). Polo majice su 40-tak funti, duksevi i džemperi 70-tak, a zimske jakne od 150 do 300 funti. Kačketi su prilično jevtini i koštaju između 12 i 25 funti. Tu je i Stone Island prodavnica (Beak Street), ali tamo ulazite samo kao u muzej sa rukama iza leđa, bez pomišljanja da gledate cene. U Carnaby Street-u se nalaze i uvek popularne prodavnice Ben Sherman odnosno Merc.

Iako se na stadionima slabije nose, Ben Sherman i Merc će uvek biti “in”. Najveći potrošači su stariji likovi, i simpatizeri mod i skinhead kulture. U Mercu možete kupiti i Fred Perry, čija se specijalizovana prodavnica nalazi nešto dalje, u Covent Garden-u. U New Bon Street-u su smeštene prodavnice Ralf Lauren, Gant i Pringle. Gant je po cenama sličan našem dok je Ralf Lauren za nijansu skuplji u pojedinim artiklima.

Pringle, decenijama poznat po svojim džemperima na romboide, danas je sve više ponovo prisutan na stadionima. Još početkom osamdesetih kada su se pojavile prve “casual” grupe navijača na ostrvu, Pringle je uz Fred Perry i evropske marke Ellese, Sergio Tacchini, Fila, Kappa, Lacoste i slične, bio izuzetno popularan, baš kao i Burberry i Aquascutum koji su nekada bili pristupačniji. Jedna od etiketa koja je popularna svuda u Evropi, pa i kod nas, Lonsdale, kupuje se u sportskoj robnoj kući “Lillywhites” na Piccadilly-u.

Cene su više nego smešne i za naše pojmove, tako da se dobar duks može kupiti za deset a jakna za manje od dvadeset funti. Lonsdale je u Engleskoj u rangu drugih sportskih-fudbalskih marki poput Umbro i ne spada u “casual” odeću iako je dosta navijača koji je nose pogotovo od kada je Lonsdale počeo da pravi i fudbalske dresove (Birmingham, Blackburn, Millwall) Kada je obuća u pitanju, podjenako se na stadionima među “casual” navijačima nose i cipele i patike, a Lacoste, Henri Lloyd i stari Adidas modeli su i dalje aktuelni.

Kada je CKM, pre nešto više od dve godine, u svom četvrtom broju, pisao o “casual” modi na engleskim stadionima, kod nas je bilo malo navijača koji su to pratili a još manje onih koji su se tako oblačili. Što iz nemogućnosti da se dođe do tih marki, što zbog paprenih cena, srpski navijači i dalje uglavnom furaju evropski stil navijačkog oblačenja.

To u prvom redu podrazumeva nezaobilazne fajerke, trenerke i sportske patike. Od marki koje se nose na stadionima u Italiji, Nemačkoj, Holandiji kod nas su popularne Hooligan Streetwear, Pitbull, Mentalita Ultras, Lonsdale, Umbro a sve češće i “parke” (duže zimske jakne sa kapuljačom) koje su modovi nosili još pre tridesetak godina. Fred Perry je u Srbiji oduvek imao potrošače, prvenstveno među pankerima i skinhedima, a od nedavno masovno i na stadionima. Očekuje se da se i kod nas uskoro pojavi slična srpska marka koja će po svom kvalitetu moći da parira Pitbullu, Hooliganu ili Mentalita Ultras.

Ipak, primetno je da je u poslednjih godinu dana sve više navijača i na našim stadionima sa Burberry kačketima. Ima originala, ali preovladavaju veoma verne kopije koje stižu iz Turske. Tako je kod nas najveći broj onih navijača koji su izmešali sve živo. Na glavi falš Burberry, od gore fajerka ili jevtina “parka” iz Terranove, ispod koje viri navijački šal, dole trenerka, a na nogama najnovije “svemirske” Nike patike. Lacoste i Gant su dostupni samo onima sa dupljim džepom, pa navijači kojima je stalo do originala češće “štekuju” pare za nešto što će doći od preko, poput Aquascutum-a, Henri Lloyd-a ili Paul And Shark-a.

Stone Island stiže sa italijanskih rasprodaja, ali i tada je teško kupiti tanku prolećnu jaknu za manje od 150 evra, odnosno džemper ispod 120. Naravno ima i onih navijača koji su precrtani “casuals”-i sa engleskih tribina, ali se oni mogu izbrojati prste.

PODIJELI