Jedno sasvim uobicajeno jutro tog 23. novembra nije moglo nikako da sluti da ce upravo taj dan biti jedna od najtuznijih subota u istoriji Radnickog. U grcevitu borbu za opstanak u ligi fudbaleri Radnickog su krenuli kod jednog od direktnih konkurenata za opstanak u eliti, a sa fudbalerima su krenuli i njihovi najverniji navijaci Crveni Djavoli. Medju njima je bio i Dusan, jedan sasvim obican mladic, dobrocudan, miran, sportista, pravi momak za primer. Svoju ljubav prema Radnickom je pokazao od malih nogu pa je nekoliko poslednjih godina bio redovan na Cika Daci, a u poslednje vreme krenuo je i na gostovanja sa svojim drugovima koji su uvek bili velika podrska svim sekcijama Radnickog. Njegovo ponasanje nikako nije ukazivalo na tregediju koja se dogodila samo nekoliko minuta pre gola kojim je njegov Radnicki poravnao rezultat u Ivanjici. Na stadionu je nastao muk, Dusan je pao na zemlju, bez ikakvih znakova zivota i pored svih napora koje su ulozili njegovi drugovi sa tribine, a kasnije i medicinsko osoblje sa stadiona i bolnice u Ivanjici nije uspeo da prezivi. Junacko srce je prestalo da kuca, bitka je bila izgubljena, reka suza prolila se tih dana u Kragujevcu, cela Srbija je bila soku, gotovo sve navijacke grupe odale su pocast preminulom clanu pokreta. Skrhtana porodica i mnogobrojni prijatelji oprostili su se od Dusana, oprostili su se tog dana ali nisu zaboravili na njega i to se nikad nece desiti jer je on sin kragujevacki i dok god postoji Radnicki i Crveni Djavoli postojace i secenje na Dusana.
