Ultras medju fudbalerima

Ultras koji igra fudbal – Paolo Di Kanio
Možda nije najbolji fudbaler koji je ikada zaigrao u nebo plavom dredu Lacija ali je Paolo Di Kanio sigruno jedan od najvećih ljubimaca koje je severna tribina Olimpika ikada imala. Mnogi će se usuditi da kažu i mnogo veći od Aleksandra Neste koje 2002 godine napustio Rim i otišao u Milan. Upravo to je lacijali Nesti nikada nisu oprostili, a samo dve godine kasnije dočekali su da se u klub vrati ikona, veliki ljubimac kurve nord sa kraja 80-ih godina Paolo Di Kanio. Mnogi su tog leta bili skeptični po pitanju sudbine slavnog rimskog kluba, tima koji je prethodnih sezona doživeo totalni krah. Jedino su navijači znali da će dolaskom rođenog Rimljanina početi nova era Lacija pa se na promociji napadača u trening kampu Formelo skupilo 3000 simpatizera nebo plavih. Bio je to izuzetno emotivan trenutak za sve pošto se Di Kanio vratio u klub posle 14 godina. Rođen u malom delu Rima, Kvartikolu, Paolo Di Kanio se već od malih nogu odlučio Lacio. Iako nikoga u njegovoj porodici fudbal nije preterano zanimao, Di Kanio je krenuo na utakmice nebo plavih i kako mnogi tvrde, dečko je već sa svojih 12 godina išao na sva gostovanja. Upravo u to vreme, nastaje jedna od najrespektabilnijih navijačlih grupa u Italiji Irriducibili sa kojom je Di Kanio gradio svoj životni put. Sećam se da je jednog dana skoro preko cele tribine osvanula ogromna zastava 30h30 metara. Na njoj je pisalo Irriducibili i čim sa je video rekao sam sebi “Paolo moraš da budeš član ove grupe” – priseća se svojih prvih navijačkih dana Paolo Di Kanio.

 

 

 

 


Ne dugo zatim počeo je da igra fudbal u mlađim kategorijama Lacija, a 1988. godine uradio je ono zbog čega ga ceo sever Olimpika zavoleo za sva vremena. U gradskom derbiju protiv Rome, Paolo je postigao pobedonosni gol, a ono što je narednih dana bilo predmet prepričavanja u večnom gradu bio je odlazak Di Kanija na jug Olimpika gde je izvređao navijače Rome koji su tradicionalno zaposedali ovaj deo stadiona. Upravo taj potez označio je večitu vezu između Laciovih ultrasa i Paolo Di Kanija koju do dan danas nije prekinulo ni sramno proterivanje veterana iz kluba 2006. godine.

Privrženost Paolu Di Kaniju tvrdo jezro Lacijala iskazalo je 2002 godine u vreme najveće krize koja je pogodila klub. Tadašnji predsednik Serđo Kranjoti uložio je u tim 200 miliona maraka, a skupo plaćene zvezde nebo plavih doživele su najveću blamažu u istoriji pošto ih je gradski rival Roma demolirala 5:1 ! Razočarani igrama svojih ljubimaca navijači Lacija su ih vređali nazivajući ih plaćenicima, a širenjem transparenta sa natpisom Di Kanio pokušavali su da im pokažu kakvu dozu posvećenosti žele i kod njih da vide “Compra se Di Canio” (kupi nam Di Kanija), bila je poruka lacijala gazdi Kranjotiju. Iako je tada bio član londonskog Vest Hema, Paolo Di Kanio je zdušno podžao navijače tvrdeći da su potptuno u pravu kad traže maksimum od igrača. Morate uvek biti spremni da poginete za dres koji nosite. Ja sam uvek razmišljao na ovakav način: Možete da imate loš dan, promašite dobru šansu ili penal ali nikada ne smete dozvoliti da navijači vide da se ne borite i da lako odustajete od svakog duela. Možda su navijači upravo to videli kod nekog od igrača i to im je zasmetalo i mislim da imaju svako pravo da budu ljuti – tvrdio je tada Di Kanio.

 

 


Inače Paolo Di Kanio je uvek javno branio tvrdo jezgro navijača Lacija, čak i kad nije igrao u Italiji. Iako su ga mnogi optuživali da se privatno druži sa vođama lacijala i da je po političkom uverenju potpuno isti kao oni, Di Kanio je svaki put bio odmeren i staložen. – Naravno da poznajem te momke je je Rim moj grad, a Lacio moj klub. Nikad nisam morao da se upoznam sa vođom navijača, Fabricijom Tofolom na staromodan način. Dovoljno je bilo da se pogledamo u oči i tačno znamo na čemu smo, jer je on čovek kroz koga se reprezentuje tribina koja je deo mog života. To vam je kao u fudbalu. Kao što kapiten reprezentuje tim tako i vođa svojim ponašanjem predstavlja tribinu – smatra Di Kanio.
Drugi boravak u Laciju u periodu od 2004 do 2006 godine ostaće upamćen kao jedan od najburnijih perioda u životu Paola Di Kanija. Presudni trenutak dogodio se 19. januara 2005. godine na gradskom derbiju protiv Rome, kada je posle trijumfa u kome je postigao jedan od tri gola za Lacio, Di Kanio otpozdravio lacijale visoko podignutom desnom rukom , tzv. rimski pozdrav. Mnogi političari su ga tada kritikovali nazivajući ga fašistom i tvrdeći da nije ništa bolji od navijača kluba za koji nastupa, a koji su sa oduševljenjem prihvatili potez svog ljubimca.
Di Kanio koji je i pre toga kao i većina navijača Lacija fasciniran likom i delom Benita Musolinija, je i tad smireno odreagovao pa je na sve optužbe jednostavno odgovorio: – Nisam uradio ništa čega bi trebao da se stidim. Ja sam fašista ali nisam rasista. Pozdravio sam navijače tradicionalni rimskim pozdravom jer je to način na koji drug pozdravlja druga i bio je namenjen samo mojim ljudima koji u u potpunosti razumeju. Osim što u svojoj kući drži ogrmonu statuu Benita Musolinija, Di Kanio kao i većina Lacijala ima na ruci istetoviran natpis DVX što na latinskom značiks duks ili ducis – vođa, titula koju je Musolini nosio u periodu svoje vladavine.
Kada je odmah posle derbija počela medijska hajka protiv Di Kanija sve maske su spale. Iskusni napadač je konačno uvideo ko su mu pravi prijatelji, a i do dan danas nije jasno zašto klub nije stao u zaštitu svog igrača Paola Di Kanija. Osim nekoliko inteletualaca rimskih uglavnom desne političke orijentacije, jeduno su lacijali podržali svoj kapitena poručivši novom predsedniku Klaudiju Lotitu da problem nije samo u rimskom pozdravu, već da je on mnogo veći i da bi Lacio mogao propasti zbog njegove sebičnosti.
Lik i delo Paola Di Kanija su posebna priča. Njegova dela, ma koliko bila neobična uvek su izazivala divljenje u svakom čoveku bio on pristalica nebo plavih ili ne. Kada je 2004. godine prelazio iz Čarltona u Lacio, Di Kanio je pristao na drastično smanjenje plate od 80% kako bi postao član rimskog kluba ! Paolo je takođe čovek koji je noć pred derbi sa Romom gledao film Hrabro srce ne bili se pripremio i motivisao za meč koje je za njega pitanje života. Nijedan igrač Lacija nije nikada bio toliko posvećen klubu i navijačima kao Di Kanio koji je na svakoj utakmici ispod dresa nosio majicu sa natpisom “pravi samuraj se vraća iz bitrke na dva načina. Ili sa neprijateljskom glavom u rukama ili bez svoje na ramenima”.
Mnogi su se zapitali da li je to bio razlog hajke na njega, zbog gesta koji je bio upućen svim istomišljenicima, jer je to učinio u trenutku, ponešen radošću zbog velikog tijumfa. Podigao je ruku u vazduh da sa 40000 ljudi proslavi pobedu. To je 40000 duša koje bio istovetno odreagovale da su bili u koži Paola Di Kanija, za koga svi tvrde da predstavlja klub. Jednostavno rimski pozdrav i Di Kanio, to vam je Lacio. Oni na taj način pozdravljaju jedne druge i tako od davnina. Još jedan vrlo važan podatak krije se u njegovoj autobiografiji. Iako se u knjizi u vidi njegova fasciniranost Musolinijem, Di Kanio u nekim segmentima i kritikuje dučea tvrdeći da nije bio uvek u pravu. Upravo je to nešto što možda da mu umanji popularnost među ultrasima koji su mahom fašistički nastrojeni.
Opet, njega to ne bi mnogo brinulo jer je navijačima na severu Olimpika davno poznato ko je Paolo Di Kanio.

 

 

Možda je najbolji odgovor na ovo pitanje pružio njegov autobiograf, Gabrijele Markoti. On je u jednoj do svojih kolumni u italijanskim novinama napisao: – Razlog za takvo ponašanje Di Kanija među među Laciovim ultrasima leži u činjenici da je Paolo jedao od njih – on je ultras koje profesionalno igra fudbal !

PODIJELI