FOOTBALL CASUALS
Moda na stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina ” normalnog ” sveta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima…bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko pogledati… ” a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata…” Kod nas je možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa… Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi… redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo…
April 2002, Charlton-Southampton… Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. ” Tišina momci ” povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. ” Ok, koliko vas ima? Gde ste? Maze Hill stanica… stižemo za deset minuta… ” Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: ” Zvali su Saintsi…ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu… biće ferka! ” Ja sve vreme ne verujem. On je ‘ladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi ” Casual odeću ”. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio ” na ruke ”. To tamo prolazi, pomislio sam… kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge… bam, bam… sevaju pesnice, noge, šake… i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i viče: ” Bež’ te! Panduri! ”, i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odeće.
” Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! ” ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith…
A kako je sve počelo?
Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens … na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima…
Bilo je prestižno imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se ” in ” robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i ” operisali ” po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ”Stone Island on Tour” sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše ” Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ”
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: ” Ja sam navijač Arsenala, ova govna su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! ” Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: ” Burberry banda napala policiju ” i ” Stone Island huligani rušili sve pred sobom ” digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na ” markirane ” navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island… jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea… u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i ” fashion ” euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji. Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil srpskih navijača.
BURBERRY
1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu…
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. ” Burberry Brit ” naziv je novog ženskog parfema.
AQUASCUTTUM
1851. ustaoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.
STONE ISLAND
Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog rukava i zamenjen malim logom.
LACOSTE
1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak ” Aligator ”. Rene Lacoste prihvata taj nadimak oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s’ kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost ” krokodilčića ” širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.
HENRI LLOYD
Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.
HACKETT
Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire… Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.
Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,… kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra…
