Krenulo nas je 50-80 iz Bgda. U vozu, neshto sto nisam ocekivao – ljudi kao na struju (ja mislio, sedimo I putujemo do odredishta), zuje, smeju se, vrishte I stizu od jednog kraja voza do drugog u rekordnom roku, razjapljenih celjusti I raskolacenih ociju ( za one sto su sedeli, ucili I pametovali ceo zivot – to je bila zelja za zivotom, ono sto oni dobiju kasno, pa polude pod stare dane).
Mada, vec oko 15-tog minuta putovanja neki me prilicno pristojno pitaju da im pozajmim neku kintu, sa neverovatno interesantnim razlozima za to (videli ljudi gushtera), a potom slede I oni koji je zahtevaju. Hvala bogu za cuveni dzep na Kangaroo patikama.
Povlacim se sam u neki kupe, da se saberem gde sam I sa kim sam. Covek sa kojim sam krenuo isao je sa mnom u prvi razred srednje, s tim shto sam ja imao 14, a on 17 godina, i nema ga nigde. Taman sam seo da se sredim, kad u panici utrcava neki klinac poput mene, a za njim par vidjenijih Grobara, koji krenu da ga cimaju, prete mu silovanjem, krenu da ga razvlace (kasnije ce se uspostaviti, naravno, iz zezanja..ali te face, Mr. Stanley iz dzepa, za`ebi radnju..).
Uredno kupljenu kartu sam, naravno, vec predao nadleznom Grobaru, koji ce je pokazati kontroloru i onda mi je svakako vratiti. Stizemo do Rume I krece mala panika. Buka je utihnula, ekipa me sada tiho I brzo mimoilazi po vozu. Nestaju ko bubashavabe. Ulazi dosta rudnapa, koji sa voza skidaju sve sto, po njima, ne lichi na ljude na koje su navikli. Mene skidaju prevashodno zbog nemanja karte. Mislim da sam u ostalom mogao da prodjem..
Napolju nas postrojavaju. Meni ipak drago da tu ima poznatih faca sa Juga, nas negde 40-tak (Vecernje Novosti su izbacile tacan podatak u ponedeljak). Boli me uvo, sa ekipom sam. Iza nas, iz voza me neko zove: “Mali, baci nam zastavu shto drzis, da okacimo na ogradu u osijeku”. Naravno. Nikada vishe nisam video kevin mukotrpan rad.
Ovamo, pandur koji se ocigledno tripovao na SS iz partizanskih filmova, seta unakros I gleda nas postrojene nakrivljenom glavom I sa rukama iza ledja. Odjednom se zbuni I vracamo se u Rumu `85. Gleda neshto dole, a ekipa se smeje. Pita lika Grobara, koji ima polu-chiroki, polu- new wave frizuru: “ A, gde si ti tako pos`o?!”… Covek u onim klasicnim penzos braon kariranim papuchama. Ovaj mu, naravno, odgovori: :”Na utakmicu”.
Navodno je lik, a takvih prica ima puno I neproverene su, da bi izasao iz kuce, jer se sumnjalo da ce na gostovanje, rekao svojima da ide da baci djubre I zapalio za osijek. Sa jos vise neproverenosti, pricalo se da ga je po dolasku kuci cale ironicno pitao: “ Gde si ti do sada? Je si li otpushivao smetlarnik?”.
Ono sto sam siguran je, da sam jednom sa ortakom krenuo za Suboticu na away stvar I da ga cekam u 6 ujutro na stanici trole, kad majstor ladno pretrcava ulicu na 10 metara od mene, obucen kao Fara Fosit, sa nekim znojnicama oko ruku I glave, I nestade u parku. Par minuta kasnije prolazi njegov cale u jutarnjoj setnji I mi se pozdravimo, pita me kako sam I ode dalje. Ovaj moj par minuta kasnije izvire iza nekog drveta u parku, i kao `ajde idemo..Rek`o sam mu da idem da dzogiram. Ja rekoh :”dobro, samo skini tu fluorescentnu znojnicu sa glave..”
U Rumi, u stanici, interogacija. Navodno, par incidenata sa putnicima, a i neka navodna kradja nakita (?!). Mene neki osioni kljun odmah provaljuje I postavlja mi niz nezgodnih pitanja pred svima, ali ja ne znam nishta. Istina je I da sam njegovim mangupiranjem nad klincem bio na ivici placa, zbog cega su me kasnije podjebavali Tomas I Glisha, meni takodje deo legende Juga o kojima se malo prica, ali ostaje i zadovoljstvo sto sam ostao sa svojima, sa svojom ekipom. Ostali su, naravno, iskusno odradili, inace, besmisleno izdrkavanje odavno rastrojenih.
Vracamo se za Bgd, bez mog prvog gostovanja. Kasnije, u prebrojavanju gostovanja to mi se nepravedno oduzimalo, kao i Novi Sad, jer odavno se zna da NS nije gostovanje.
Na putu nazad, neko umalo da me obradi da zavucem ruku u Kangaroo..
Par dana kasnije, rudnapi me zovu da posetim 29-ti, roditelji u shoku. Odlazim, sledi slikanje, redovna procedura I dobijam redni broj 9 hiljada I neshto. To je bio neki odeljak za nas koji idemo na tekme. Kasnije, po kraju i okolo vidimo da ima likova i sa 5,6, 7 hiljada I neshto..
A, tek je `85-ta..
Sledeci vikend, kako je onda bila tradicija, na kraju tekme se oglasi vodja ili se ostane kod shipke radi instrukcija (kakvi fiksni, mobilni, net), I cujem sam da se ide na sledece gostovanje u Zenicu…A, sto ne bi?
