Jedna od glavnih tema ovih dana na Balkanu je hapšenje Veljka Belivuka, poznatijeg kao Velja Nevolja i njegove kriminalne grupe.

Svakodnevno isplivavaju novi jezivi detalji o njihovom navodnim zločinima i ogromnoj količini novca koju su napravili. Nagađa se o mnogim stvarima – organizaciji, članovima, delovanju, sukobima, motivima…

Ipak, oko nekih stvari se ne mora nagađati, a to su reči samog Velje Nevolje, koji je neposredno posle ubistva Aleksandra Stankovića dao intervju Vojislavu Tufegdžiću u Newsweeku, odnosno Kuriru. U njemu je pričao o “preuzimanju” južne tribine, gašenju sukoba, ali i navodnim poslovima sa drogom.

Podsećamo, intervju je objavljen novembra 2016, dakle nekoliko godina pre nego što je Belivuk navodno osnovao kriminalnu grupu i navodno uspostavio saradnju sa Kavačkim klanom, za šta se sumnjiči.

Bilo je to i pre formiranja rivalske grupe “Partizanovci”, što je sukob koji je “rešen” na do tada neviđen način u navijačkom svetu: javnim ponižavanjem, navodnim upadanjem u stanove, čekanjem ispred kuća…

Pre svega toga, ovako je govorio Velja Nevolja…

O tome kako je uopšte došao na jug i na utakmice Partizana, gde se upoznao sa Saletom, kao i da su ubrzo počeli da rade kao obezbeđenje grupe navijača, iz čega se izrodio sukob i “preuzimanje” liderske pozicije na stadionu.

“Na južnoi tribini je bio neki sukob koji nisu mogli da reše, tadašnji “Alkatrazi”. Mi smo tu došli kao njihova zaštita. Međutim, s vremenom klupko počinje da se odmotava i mi shvatimo da uopšte nije ispravno to što rade. Tada odlučujemo da uzmemo stvar u svoje ruke. Ušli smo u otvoren sukob s tim nebitnim Vavićem, koji je prethodno ovde predstavljao strah i trepet. Od njega navijači nisu smeli ništa, maltretirali su ljude na tribini, igrače privatno, otimali im pare i tako dalje. Znate kako, fudbaleri su po mom mišljenju najgori ljudi, ubedljivo. Ima nekoliko izuzetaka, svaka im čast. Imate Saleta llića, pa Valerija Božinova, većeg Srbina od pola ovih ovde što igraju. Ali, određeni fudbaleri su voleli da izađu na splav, da se slikaju s tim Vavićem, da se voze blindiranim kolima… Zašto? Promašili su profesiju. To je kao kada taksista umisli da je kriminalac. To je taj problem. Pojedini fudbaleri su se družili s takvima, pa kada je došao dan za naplatu, onda su se poplašili i došli nama da se žale. I mi smo rešili da postavimo stvari na svoje mesto. Jer neću ja da dolazim i da branim te neke takve za dnevnicu, a oni da muzu sve živo odakle mogu. I s vremenom, spontano, dođe do toga da se ceo jug okrene prema nama i prihvati nas kao vođe”.

Naglasio je da se nikada nije deklarisao kao navijač koji će da ode na kraj sveta zbog Partizana, ali da je morao da reaguje.

“Javna je tajna da su drali mučenike. Evo primer: dečko iz Prijepolja, koji radi za 12.000 dinara mesečno, dođe u Beograd, mi organizujemo besplatan prevoz autobusom do Milana, a ekipa mu naplati 50 evra! Razumete to? Zatim, jedan momak koji fizički ne bi mogao ništa detetu od sedam godina terao je navijače da njih 20 mora da unese 50 baklji na stadion. Ko neće, dobije šamar. Ne razumem, postoji hiljadu načina da se te baklje unesu, što bi morao neko da se bije zbog toga? Bilo je svakakvih pritužbi, a kada ljudi dolaze da vam se žale, očekuju pomoć.

U tom trenutku Sale i ja smo se nekih šest meseci intenzivno družili i, ulično rečeno, potpuno skapirali. Ne predstavljam sebe i svoje drugove kao dobre Samarićane, mada generalno tako jeste, ali mi rešimo te probleme. Nama su došli ljudi s juga i prihvatili nas kao vođe. Oni ranije su postajali vođe tako što su išli na tuče, boli neku decu, skidali im majice, radili sve na silu. To je bilo 2013, kada su nam se i pojedini igrači požalili da ih dotadašnji ‘prijatelji’ reketiraju, bukvalno im traže pare. Onda smo porazgovarali sa tadašnjim vođama navijača, objasnili im da je njihovo vreme prošlo, da su završili karijeru, da su dosta draili ljude i da od sada puste da se to radi kako treba”.

Belivuk kaže da od kada su oni “preuzeli priču” tenzije stvorile na drugoj strani, između istoka i juga.

“Pazite, Alkatraz je najmanja moguća grupa koja postoji. To je grupa koja broji nekoliko ljudi i koja ne može ništa da uradi. Sve je počelo kada ja još nisam išao na utakmice, kada me nisu ni zanimale. lgrom slučaja mi je drugar s kojim sam radio obezbeđenje po klubovima rekao da njegov poznanik ima problem sa ‘Zabranjenima’ i ponudio da ih čuvamo za dnevnicu. Dolazilo je nas 10-15 spremni da ih odbranimo ako se pojave. U tom periodu sam dobio dete i to mi se činilo kao odlična ideja. Dinara tada nisam imao, bukvalno ni hleb da kupim. Sećam se da sam imao 30 dinara u kući, pa nisam mogao da kupim hleb koji je koštao 33 dinara, a pola hleba u radnji nisu hteli da mi prodaju.. Tako sam počeo. Nije me interesovalo ništa drugo, moje je biro da sačuvamo te momke ako se pojavi suprotna ekipa”, govorio je Belivuk.

On je priznao da nije oduvek navijao za Partizan, a na pitanje novinara da li je nekad bio član neke druge grupe, Belivuk je “uz širok osmeh odgovorio: ‘Jesam malo’.

“Kada bih bilo šta drugo rekao, slagao bih. I na jugu me cene zbog toga. Imali smo sastanak, iz cele Srbije smo zvali Grobare, da dođu po dvojica predstavnika. Bilo ih je između 300 i 400. I pred svima sam rekao da nisam ovde zato što volim Partizan i zato što su poginuti za njega, već sam ovde zbog drugarstva prema nekim ljudima. A ljubav prema Partizanu se samo nekako stvorila. Ne u toj meri kao nekom Sikiju, Čegiju ilii nekoj toj staroj ekipi. Nikad ja ne mogu da budem grobar kao oni. To je priča. I nije tajna da je Sale kao mlađi išao na Zvezdine utakmice, ali su gluposti da je bio vođa neke grupe sa Severa”, rekao je Belivuk.

Uvek kada bi neko ko ima veze sa tribinom bio ubijen, pominjala se trgovina drogom i primat na tom tržištu.

“Napokon i to pitanje, pošto od droge navodno svi kupismo kuće, kola, stanove… Kad god se desi neko ubistvo navijača, u novinama čitate da je to bilo zbog sukoba na narko-tržištu. Stariji ste od mene i mnogo mangupa ste upoznali, pa vas pitam – gde to ima da se tek tako zarađuju pare i da se tek tako ubijaju zbog droge? I koja se to droga prodaje na stadionu? Ima nekih koji su pijani, nekih koji su pod dejstvom nečeg drugog, to je sigurno, ali šta ja da radim? Kome sam ja nešto prodao i odakle to ide, da li se dobija uz kartu? Otprilike tako piše u novinama – bore se za prevlast nad tribinama jer onda drže narko-tržište. Imam 31 godinu, nikada priveden, nikada osumnjičen, nikada s drogom posla nisam imao”.

FOTO: ZORANA JEVTIĆ (kurir.rs)

A na pitanje da li je hapšen, odgovara sa “Da, ali za nešto fizički”.

“E pa, kako me vidite, take me i drugi vide. I onda hoće nešto. Kad god sam bio privođen, bilo je to zbog posla koji radimo u obezbeđenju klubova. Tamo su bili ti sukobi, ovako se to nikada nije desilo. Ma znate šta, našem čoveku možete da priđete i najljubaznije ga zamolite da nešto ne radi i u najboljem slučaju će vam reći ružnu reč. A ja, kakav god da sam, imam tu kulturu da se svakom ko je stariji obraćam sa ‘vi’. Kad ste fini, ljudi to često zloupotrebe. Radio sam s momkom koji je viši od mene, istetoviran, pa kad on opomene ljude na ponašanje, oni se smire. Kad ja to uradim, oni mi nešto loše kažu. A kratak mi je fitilj. Baš kratak”.

On je tada govorio da igrači više nemaju razloga za strah od navijača, pa je ispričao zanimljivu anegdotu.

“Prošli put kad je Marko Nikolić bio trener, kaže nam da neki loše igraju jer im roditelje izbacuju iz stana zbog neplaćenih stanarina. Odemo Sale i ja kod njih pred trening i pitamo kome treba da se plati stan, da ćemo da platimo, a da će nam oni vratiti kada dobiju plate, bez ikakve kamate ili nekog reketiranja, iz najbolje namere. Jer ja znam kako je to nemati. A oni se preplaše, misle da hoćemo da ih time držimo u šaci. Daleko od toga da oni nemaju, ali ima momaka koji su u takvoj situaciji. Nemaju svi platu od 10.000 evra. Neki momci dobijaju 300 evra, pa kad mu ne daju platu tri meseca, njemu izbace na ulicu oca, majku, ženu… I kako da igra fudbal? Ali, sve u svemu, dosta tu ima igrača koji nemaju veze s Partizanom, njih to ne interesuje, oni su došli samo da bi se dalje prodali”.

PODIJELI