Započeću temu sa svojim najvećim porazom koji sam doživeo. Imao sam veliku sreću da kao navijač nikada ne budem akter poraza naše grupe od Grobara, ali to je stvar više okolnosti od kojih je sreća ubedljivo najveći faktor. To kažem zato što sam jako dugo u priči i zato što sam imao prilike da se nađem u dešavanjima sa raznim grupacijama i formacijama našim, znači nije bio slučaj da je uvek bio neki krem Cigana.

Ali eto, nisam imao tu nepriliku da doživim poraz od najvećih rivala, Bogu hvala, ali naša tribina ih je doživela gomilu od njih pa će biti onih koji će o tome da pišu. Ali zato sam bio akter događaja koji je jedan od najvećih pehova tog vremena za Sever. Naime, Zvezda je gostovala Obiliću na Vračaru te 2000. godine ako se ne varam, a ispraviće me neko ako grešim. U isto vreme, Rad je gostovao na Lionu tako da je bilo logično da se tu negde u kraju možda i susretnu naše grupacije.

Odmah nakon utakmice bila je neka neprijatna situacija sa jednim momkom koji je nešto pre toga prešao sa Severa na Rad pa su ga verbalno napali neki naši ali su ga drugari iz bivše grupe zaštitili, tako da se to nekako provuklo kao nebitno dešavanje. I ja sam se obreo u jednoj grupici od 30ak Cigana, odlične ekipe uglavnom tadašnjih mlađih ali i više starijih momaka. Iako mnogih dobrih ljudi nije bilo tu, pored odlične ekipe mlađih bilo je i više starijih koji su predstavljali krem Severa.

Ušli smo u privatni autobus (tih godina su se pored gradskog prevoza pojavile i mnoge privatne firme sa svojim busevima koji najčešće nisu bili predviđeni za takav vid prevoza nego su bili klasični busevi za duže relacije) i nakon par stanica, tu negde na ćošku Mileševske i Vojislava Ilića, primećena je puna trola Radovaca. Obzirom da smo bili u zadnjem delu busa, trebalo je malo vike da ubedimo vozača da stane, i nekih 30-40 metara niže od njihove trole bus se zaustavio i mi smo krenuli da izlazimo na ta zadnja vrata.

Već sam spomenuo da je klasičan putnički bus tako da su ljudi izlazili jedan po jedan, razlika između onih koji su izašli prvi i nas poslednjih bila je pola minuta ili više, puno. Kada su naši ljudi dotrčali do trole prvo su je “diskonektovali” da ne može da beži Very Happy Pa su onda napali Radovce koji su bili unutra.

To je trajalo jako kratko jer su ovi unutra ubrzo shvatili da je intezitet napada nikakav, nije bilo nikakvog oružja dok su ga ovi unutra imali i ubrzo je usledio kontra napad i naši ljudi su se bez otpora dali u beg. To je taman toliko trajalo da mi koji smo poslednji dotrčavali do trole nismo ni stigli da učestvujemo u tom našem nazovi napadu, već su se ljudi okrenuli za 180 stepeni i krenuli da beže, tako da sam se i ja samo pridružio bežaniji. Što bi reko naš narod, ispali smo baš pičke Laughing Iskreno rečeno, nikad neću zaboraviti kako sam se osećao poniženo dok smo bežali a ovi nas jurili i vređali otpozadi.

Uleteo sam u neku garažu i tamo naleteo na još jednog našeg koji me nije znao pa nije bio siguran da li ulećem da ga napadnem ili sam “naš” Smile Tu smo se uštekovali neko vreme i posle toga izašli i kao popišani polako kući. Velikom pehu i velikoj sramoti Severa dodatno otežavajuća okolnost za ovaj slučaj jeste da je glavna ekipa Forsa čekala neke naše (to nije vreme mobilnih telefona i čuda da se moglo baš toliko precizno predviđati sve pa i na koga ćeš tačno da naletiš na Terazijama, i da li ćeš uopšte na kraju krajeva) na drugoj lokaciji u gradu, što smo kasnije saznali. U to vreme su svi na tribini bili ekipa, pa i na Severu a kamoli kod njih, ali opet ta njihova grupacija nije bila njihova najjača.

PODIJELI