Gost nove emisije “Sportlajt” bio je Emir Kusturica, čovek koga ne treba posebno predstavljati i neko ko nije bio na televiziji deset godina.U emisiji se pričalo o umetnosti i o životu i naravno o sportu. I fudbalu i navijanju, naravno. Ispričao je Kusturica kako je kao dečak igrao u omladincima Sarajeva, a kasnije je navijao za – Željezničar.
„To je neka strast, video sam kako to ovde biva. To je strast koja se načne nasleđem, a onda to postaje jedna sinteza društveno-politička, istorijska.
Kad pogledaš ko navija za Zvezdu, ko navija za Partizan vrlo lako dođeš do tih ideja ko je za Zapadnu Evropu, ko je za Srbiju, ko je za Srbiju i Zapadnu Evropu. Odjednom se tu napravi i otkrije mnogo slojeva.
Ja nisam takav bio. Ja sam voleo Željezničar zato što je bio radnički tim, a Sarajevo je bio tim pitara, što znači čaršijskih zanatlija, ono što oni zovu građanskim životom ili muslimanski. A Željo je bio, kao što mu i samo ime kaže, omiljen zato što je na onoj svojoj nesrećnoj Grbavici, ja ne znam kako to sada izgleda, skupljao uglavnom tipove koji su dolazili iz tih sirotinjskih krajeva. Tako su bar izgledali. Tako je izgledao onaj desni bek Želje koji je prethodno bio pružni radnik. Tako su izgledali mnogi od njih koji su dospeli u fudbal, al tad je to moglo još da neko iz manjeg tima sa malo fizičke snage dopre u prvi tim. Tako da sam ja navijao za Želju iz tih socilajnih, maradonovskih razloga.
Kao i uvek – podela je socijalno-politička. Ko pripada, ko navija za Zvezdu taj voli Dražu Mihailovića, a ko navija za Partizan taj se još uvek pomalo slaže sa Titom.
Ja navijam za Partizan zbog tradicije. Moja tetka je bila prvoborac, moj otac je bio zaljubljenik u Beograd, dolazio je ovde i uvek bio najsrećniji kad bi boravio u Beogradu i voleo je u stvari ovaj ambijent. I nekako mi je pripalo preko Stribora i tih navijača njegovih da kad sam došao tu da budem Partizanovac. Iako nisam veliki ljubitelj Tita, ali volim Partizan“.