“SEPTEMBAR ’85, Tek sam napunio 11 godina, drugi dan škole.Prešao sam od učiteljice kod razrednog, iz četvrtog u peti. 11 pre podne, u kupatilu sam, spremam se za popodnevnu smenu. Zvoni telefon. Zvoni telefon. Mama se javlja. Nakon par minuta ulazim u sobu. Mama sedi na mom krevetu, oči joj pune suza. Gledam u nju, vidim da nešto nije u redu. Okrenuta je ka zidu iznad kreveta, gleda u postere. Ceo zid jedne sobe (tada smo, u 30 m2 sestra i ja živeli sa roditeljima) je crno beli. Poster do postera, slike, zastavice, šalovi, a u sredini umesto ikone Mance na kolenima, Mama me pogleda, hoće nešto da mi kaže, ali nema snage. Prekidam muku tišinu i pitam ko je zvao malopre dok sam bio u kupatilu. Uspela je da se sabere i kaže: “Zvao je tata sa posla… javili su na radiju da je poginuo Dragan Mance”!

Dižem glavu ka zidu. Gledam ga na kolenima, sklapam oči i ponovo ih otvaram, sve mi je zamagljeno, suze liju… Mama me teši, ali džabe. Okrenula je školu i javila razrednom i direktoru da neću doći u školu. Kada su je pitali koji je razlog mog izostanka, jednostavno je rekla: ”’Bože ljudi, pa poginuo je Mance!” U četvrtak sam se od glave do pete obukao u najdraže boje i krenuo u školu. Plakao sam i dalje. Svi drugari su me tešili. Razredni, inače Hercegovac, navijač Veleža, zagrlio me i rekao da mogu da idem kući i da ne dolazim u školu pre ponedeljka. Ostao sam, jer mi je mnogo lakše bilo u društvu, nego da po ceo dan sedim sam u sobi pored postera. Na času geografije, videvši me uplakanog nastavnica mi je prišla i izjavila saučešće. Usput me je pitala šta mi je bio pokojni Mance. – ”IDOL”, odgovorio sam iz prve. I dalje ne mogu da verujem da mi je Mance toliko značio, ali evo i dan danas posle toliko godina kasnije, trebala su mi puna dva sata da napišem ovih nekoliko redova, jer mi suze nisu dozvolile da to učinim brže…”

On je nastradao u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd – Novi Sad, dok je žurio na trening crno-bijelih. Imao je tek 23 godine i veliku karijeru ispred sebe. Njegova smrt je šokirala kompletnu jugoslovensku sportsku javnost, a posebno navijače Partizana.

Prvi za pogibiju je saznao tadašnji trener crno-belih Nenad Bjeković, koji je odmah prekinuo trening.

“Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen”, sa suzama je izustio Bjeković na šta se Manceov najbolji prijatelj Vladimir Vermezović srušio na teren.

Plakali su crno-bijeli, plakala je cijela SFRJ, 30.000 ljiudi na sahrani došlo je da posljednji put oda poštu sjajnom fudbaleru Partizana.

Sjećanje na njega ne blijedi ni danas u srcima Partizanovaca, naprotiv, svake godine legenda se širi i na mlađe generacije, koje se nisu ni rodile kada je Dragan stradao u saobraćajnoj nesreći.

Za one mlađe: Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osjećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša.

Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju prema crno-bijeloj boji, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan.

Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je četiri puta za A reprezentaciju, sedam puta za mladu i dva puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Posljednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču protiv Budućnost (2:1) odigranom u Humskoj, 1. septembra, golom iz penala u osmom minutu se oprostio, samo dva dana prije svoje smrti.

Živio je u Zemunu sa ocem Ferdinandom, majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom. Bio je neoženjen. Septembar je bio mjesec kada se Dragan rodio, prešao u Partizan i nažalost, mjesec kada je okončao svoj mladi život.

PODIJELI