Preminuo je Ante Ivanišević, jedan od osnivača Torcide!

“Došla je ta pedeseta godina. Već se polovinom te pedesete godine počelo govorit da ima jedna grupa u Zagrebu koja želi formirat navijanje, klub navijača koji će Hajduku pomoć da te godine dođe do prvog mista. I malo po malo mi i Crvena zvezda smo bili u vodstvu. Došla je ta utakmica a negdi 10 dana prije dobili smo jedno pismo od Žuvele da bi se tribali organizirat u Splitu. Da oni dolaze dan prije u subotu, i da bi morali stvorit jednu navijačku grupu koja bi se zvala Torcida. 80 posto nije ni znalo šta je Torcida. Mi smo se s njim našli na Pjaci i svak je dobia svoj zadatak. Moja je grupa imala zadatak tu noć ne spavat, uzet zvono sa crkve sv. Nikole i posli ga vratit (bez obzira izgubili ili dobili utakmicu).

Moja grupa se sastojala od nas 7-8. Sada su svi pokojni osim Dorića Ante i mene, bili su tu još Šime Perković, Pocrnjić, Tičić, Vlado Mikulić. Zvezdini igrači su bili smješteni u dva hotela, jedan dio u Belvija a drugi u Parka. Mi smo tu cilu noć sa velikom grupom njih budili. Padala je kiša cilu noć al nam nije bilo briga i tako sve do 6 uri ujutro kad smo otišli dočekat na vlak grupu Torcidaša koja je dolazila iz Zagreba. Po gradu se slavilo… Oko 11 uri smo svi skupa išli na Pjacu di je Žuvela održa proglas. Iza toga smo odma išli na Plac. Utakmica je čini mi se bila u dvi ure al mi bi došli ranije. Posli utakmice smo cili mokri išli na Pjacu di je pročitana šoneta: “Dana 28.10. u Splitu nakon duge i teške bolesti preminula je naša draga baka Crvena Zvezda iz Beograda. Sprovod će se održati iduće nedjelje u Beogradu kada će joj se doći pokloniti njeno unuče Spartak iz Subotice” (jer Spartak je bia zadnji, Budućnost je bila predzadnja koja nam je dolazila u zadnjem kolu). Mi smo tribali bit prvaci 52.(ukrali nam); 53. jer su Beara i Vukas bili kažnjeni pa Hajduk nije iz revolta tia izać na teren protiv Sarajeva (Sarajevo je izašlo na teren, zvanično dobilo utakmicu 3:0 i onda ih je Hajduk u prijateljskoj pobijedio 4:2). Tada smo se mi i dalje organizirali kao Torcida. Moram vam ovo reć, tadašnja vlast, nije ni bila znala šta je to Torcida, nisu oni to shvaćali… Tu večer kad je završila utakmica, išli smo vratit zvono i onda doli na one skale kod hotela Ambasador nas je čekala milicija.

Onda je skupila pokojnog Šimu Perkovića , Tičića, Valentu i mene. Odvela nas na UDBU di smo prenočili. Tičića su odma pustili jer je bia tada visoki sindikalist i nas su ujutro pustili. Nas su ujutro odveli kod Čolaka, šefa UDBE u Splitu. Reka nam je “Oću li ja izgubit posal zbog vas, jeba vam bog mater. Svi ćete vi na robiju ako vas još jedanput vidin ovdi. Nemojte se zajebavat sa ovim stvarima.” Mi smo tada bili mladi pa ga nismo previše ni slušali. Mi smo svo to vrime radili na formiranju Torcide, ali bilo je drugo vrime, vlasti nije bilo drago da se to stvara u Splitu i onda smo negdi 60tih godina kad se vodia rat u Alžiru (za oslobađanje Alžira od Francuza) i tamo su postojale neke vilaje i najjača među tim vilajama je bila 4. vilaja i mi smo sebe proglasili 4 vilaja. Tako smo jedno deset godina radili kao 4 vilaja u Splitu. Mi smo tada djelovali vrlo dobro, navijali bi, putovali bi… Al to se nije putovalo ka sada. Kad bi išli u Skopje na utakmicu mi bi krenuli u četvrtak uvečer da bi doša utorak doma. Lako je sad putovat kad imaju avioni, auti… Nama to niko nije brania. Sedamdesetih godina je Hajduk ojača, imali smo pravog predsjednika Tita Kirigina, tu je bia još Ante Žaja, Vojko Škrbić, Jere Burazin. To su bili ljudi koji su tada vodili Hajduk uz pomoć ciloga grada. A i cili grad je sta iza Hajduka, svak je dava kad je Hajduku tribalo pomoć. Tada smo već počeli djelovat, mi smo se približili njima . Oni su nas počeli razumijevat. Naročito Vojko Škbić. I onda je došla 71. kad smo nakon 16 godina osvojili prvo misto, kad smo u gostima tukli Vojvodinu i Partizana, i tada je bia veliki doček na feratu. To je bia veličanstven doček. Tada je Split bia mali i po meni je to bia veći doček nego sada kad smo osvojili prvo misto.

I od tada mi počinjemo djelovat normalno ka Torcida. Mi smo tada i pomagali Hajduku, čak je tu među Torcidom bilo dosta ljudi koji su mogli pomoć – činovnika, direktora računovodstva, bilo je moćnih ljudi i mi bi pomogli Hajduku. Tada bi mi siromašnije juniore pomagali kupujući im potrebne stvari. Mi smo odma posli toga uveli ovo šta je sada Hajdučko srce. Mi bi na koncu prvenstva najboljega igrača, funkcionera ili trenera darivali satom. To je bilo kao ovo sadašnje Hajdučko srce šta ga dodjeluje KN Torcida.”