O gostovanju u Splitu na povratnu utakmicu se pričalo dugo, posle njihovog gostovanja , a odradili su ga (bez laganja) odlično, morali smo se „iscimat“ najbolje što smo mogli. Računali smo da će nas ići oko 300, odlično rekoh, da uzvratimo onim „gov…a“ gostovanje kako treba.
I onda problem koji je bio na vidiku! Neće niko da nam da buseve, neće niko da rizikuje da im se ošteti autobus. Mislili smo da će nas odbit dvije firme , tri i to je to! ALI nijedna firma autoprevoznika nije htjela ni po mnogo većoj cijeni da nas vozi, nijedna! Šta da radimo, puče bruka nećemo otić! Počeli smo da se „cimamo“ u okruženju. Preko navijača u Srbiji sa kojima imamo kontakte, tražili smo svuda i neće niko ni tamo da nam izda bus još kažu „ako vide tablice 4S ihaaa, nema šanse“. Isto smo nudili više novca. Onda Makedonja, ni tamo! Albanija – tamo su nam tražili 10000€ za jedan bus. Dani prolaze mediji bruje, 300 varvara za split a mi ni bus ne završismo.
Dva dana pred put bilo je jasno da nećemo ić, ispašćemo „pi…“ u navijačkom i u ljudskom svijetu. Oni su se pojavili u naš grad u većem broju nego što su „trebali“ zbog „šup….“ politike uprave a mi „trt“ ništa. Dan pred put imao sam obaveze, C.. i drugi su oko 20:00 otišli na sastanak sa direktorom kluba i po dogovoru zaprijetili klubu da neće imati našu podršku ako nam ne srede makar jedan bus, i ovaj direktor se zamalo šlogirao ufati ga srce vele ovi, i nekako smo uspjeli oko 22:00 sati vijest sjajna, IDEMO ZA SPLIT !
I sad novi problem. Za veoma kratko vrijeme trebalo je ponovo obavijestiti ljude da će se IĆI, iako je ranije rečeno da se neće ići. I pokupi se nekako preko noći 80 ljudi!
Ujutru ispred stadiona jedan bus i jedan minibus. Ekipa sjajna niko dvije čiste, pije se, puši duvan, ja rekoh u šali „po jedan iz kuće“ jer je bilo 5 parova braće rođene – fenomen! Krenusmo polako ka što su naši u boj išli stari protiv osmanlija i austrougara tako i mi sa malo mozga i više mu.a se zaputismo prema Dalmaciji. Kroz Herceg Novi ljudi nam mašu, šalju poljupce…znali su đe idemo i kod koga.
Na granici ŠOK!
Naša CG policija poče da nas hrabri, tipa: “momci drŠte se ,neka vas Bog čuva to su „go..a“ … Nijesu ni pošteno pogledali šare (pasoše), a da jesu vidjeli bi da je „Cipiripi“ išao na pasoš izvjesnog „M….“ , a njih dvojica se liče ka ja i Tajson! Pređosmo granicu i uđosmo u njihovu Lijepu! Sa dva trošna busa, gdje je šofer odmah po dolasku udario na granicu u zid neki. Rekoše nam ujke da se parkiramo pored i da ne može ovakav bus trošan da uđe u zemlju,S…. reče: „ dobro pješke ćemo“. Nekako uz prepiranje odlučiše da možemo ali zato pretres kao nikad.
Dovedoše pse, njuškaju traže pretresaju kao da teroristi putuju. Nađoše neke zamotuljke ali i baklje, noževe, palice… posle su to objavili na HRT. Cipiripi je bio kritičan ,đe na lažni pasoš, a ovi njihovi muvu neće propuštit. Ja mu rekoh : „aj ispred mene pa ćemo ga zbunit da ne obrati pažnju“, on krenu da pokazuje „sošpa“ a ja ga pitam „izvuni koliko je do Splita“, „a druže“ – a ovaj : „šta“?! Pa gleda „Cip..„ a ja mu dajem moj pasoš, i smutismo ga nekako. Pratnje kolima, 40 džipova a šlag na torti : HILIKOPTER! Namjerno odugovlače, nećemo stić na prvo poluvijeme kažu, čekaju nas ispred Splita. Prva smo grupa iz Srbije ili Crne Gore da gostujemo posle rata tamo.
C.. je predložio da bus sa ututrašnje strane oblijepimo trakama jer kad nas budu gađali da ne strca staklo u lice. Put do tamo zajebancija, pokazivanje srednjeg prsta, blejanje,… a najača scena đe baba stara stoji pored puta i improvizuje prerezivanje šije! Užas! U crno ka’ utvara pored puta. Tako je bilo skoro svuda kroz Dalmaciju, djeca mala isto pokazuju kako bi nas klali. Išli smo dužim putem, kasnili…Namjerno nas murija guši. Stigli smo na 5 min prije kraja prvog poluvremena, iskočismo ispred i sprovode nas do ulaza, neljubazni, grubi, više ih od nas 10 puta i sve se od murije „crni“ i od obezbjeđenja.
Iz Moskve je došao moj drug Deki stari Grobar iz BG koji je proveo čitav život u navijanju, da nas slika i da objavi u Ruski neki magazin! Deki oduševljen : „jao Čale sjajni ste“. A đe sjajni malo nas je, nije nije veli on. Ja sam ušao zadnji, Dekija nijesu pustili da nas slika, nama nijesu dali bubnjeve da unesemo. Mene pretresaju a nikoga okolo, ja sam i policajaca 500! Pita me jedan : “Jesi bija 1992 “. Nijesam rekoh bio sam mlad, išao bi. A on mi reče da skinem šorc do pola ono da vide jesam li baklju šteknuo. Ja se skidoh go one policajke se okrenuše a ovaj, ej obuci hlaće, ja polako ono i puštiše me.
Ulazak na stadion : KOLIKO MRŽNJE!
Kakva mržnja, to neme niđe. Ustaje čitav stadion i pjevaju „Ubij ubij, Srbina“. Skaču svi! 50000 ljudi trese se sve mi svi srednji prst, neko se skide go pokazuju im intimu,dva prsta, tri prsta sve im se pokazuje!!
Navijanje dobro koliko je moglo. Poljud velik, ne vidi se ništa. Počeše da pjevaju o njihovim ratnim herojima! Kao svaki podgoričani mi sačekasmo da završe i počesmo „svima nama A… A… k…. pušio“! Kako su poluđeli bili!
Izgubismo tu utakmicu i sad je trebalo se vratit. Igrači naši dođoše i par njih baciše dresove a njihova murija ne da da siđemo. Jedan policajac uze dres što ga bacio fudbaleri i baci ga sa strane, mi put njega i tu zamalo frka a njih mnooooogoooo, dođe glavni njihov i naredi da se uzme taj dres i da se da nama. Čekali smo dugo, sijevale su signalne oko nas, već nam se spremla čorba. Pustiše nas u WC da pijemo vodu i pišamo. A u WC su česme namazali bili gov…. da ne bi smo mogli pit, kakva đubrad bolesna.
Trebalo se vratit i došlo je vrijeme za nazad. Ali drugom prilikom..
