Šta reći? Koju posluku porati… kome?!
Lepo reče jedan od nas u svojoj pesmi…“ Al Kaida zvala Šarića, poslala mu pare da ima u Đenovu da vodi navijače, sad se Bin Laden smeška jer sve je dobro prošlo vanzemaljci odrađuju poso…“. Pa bukvalno, kao da živimo na Marsu, eto… i imamo mozgove kao neki oblici života za koje se tvrdi da postoje na Crvenoj planeti. Mada mnogo ljudi ni ne poseduje veći organ čija nas veličina i razvijenost odvaja od ostalih životinja na planeti Zemlji gde obitavamo. No, krenimo od početka…
Realno, od kad su izvučene grupe, znalo se da će Italija biti zanimljiva. Relativno blizu, kolevka ultrasa i organizovanog navijanja u Evropi kakvog ga danas poznajemo… svakom normalnom izgleda kao primamljivo gostovanje. Očekivao se Rim, i kako se tekma bližila, sve se više pričalo o njoj. Kako Rim nije bezazlen, u svakom normalnom navijaču se budila radoznalost i avanturizam. Dugo već nije bilo neke ozbiljne prilike za zezanje na Čizmi, tako da je ovo bila idealka… s obzirom da su ukinute vize nemnogo vremena ranije. Međutim ,umesto Večnog grada koji se očekivao, makaroneri su izabrali Đenovu- stari lučki grad odakle je Marko Polo kretao u istraživačke pohode Novoga sveta, grad sa, po mnogima, najlepšim stadionom u Italiji i dve legendarne ultras grupe na čiji derbi smo svi drkali kad smo bili klinci (osim ovih novijih klinaca koji ne pamte buljenje u Supertifo na časovima). Pa da su nas pitali, ne bi dobili bolji odgovor. Nije da bi Napulj bio ništa lošiji i zanimljiviji, ali… idealka! Malo po malo, svi su krenuli na more. Nećemo nabrajati da ne ispustimo nekog, ali svako je imao svoje ljude tamo, u manjem ili većem broju. Srbi na gomili… realno i sama pomisao je kožila ježu. Kola, kombiji, busole, avioni, kamioni… pravac Đenova. Dan pre tekme, već su počele da se viđaju , običnim građanima „čudne“ osobe po gradu. Da skratimo priču, veče pred tekmu na jednom od glavnih trgova u centru, Pjaca de Ferari, motalo se dosta ekipica u potrazi sa navijačkim provodom. Uz pozdrave:“ ‘De ste braćo!“, fina atmosfera je vladala među ljudima, koji su se sretali širom grada. Dobar navijački trip koji se dugo nije osetio, Srbi sa svih strana bleje u Italiji na tekmi reprezentacije. Jedna od ekipica je na bleji na spomenutom trgu, naletela na grupicu od 15ak Žabara , odmah ih startovala, i uz pitanje „Čiji si ti mali?“, ponudila druženje, na šta su dobili odgovor da su Dorijini, da su došli da vide jel nas ima i da nisu u fazonu druženja, ali da se ne kurčimo previše, jer to nije u redu. Naši ostadoše zbunjeni odgovorom, pa su postavili kontrapitanje:“A šta ako se budemo kurčili?“. Odgovor su dobili… „Pa ništa, ali…nemojte ipak…“, posle čega su se uzmuvano udaljili ubrzanim korakom, dok su ovi vrištali od smeha. Toliko o tome. Posle klasične pijane priče, osvanulo je divno jutro iznad Đenove, najavljujući divan dan u Đenovi punoj srpskih navijača…koji se neće završiti tako divno.
Tokom noći ja pao neformalni dogovor da je skup na tom trgu, Pjaca de Ferari. Sa svih strana sveta se trg polako punio, flaše i limenke se praznile, a baklje jedna za drugom prštale. Pesma se orila, bubanj bubnjao, radoznali prolaznici gledali budale, a murija znojila. Bilo ih je u okolnim uličicama u šteku, Digosi-(kerovi za navijače) tu na trgu smišljali kako šta, ali bez rešenja. Mnogo dobra atmosfera na trgu, a totalno neorganizovana, što je i najbolje. Velika fontana je davala svečan i kulturan ton celom događaju. Iskreno, masa se kultruno ponašala. Osim po koje slučajno razbijena flaše, malo đubreta i po kog grafita, nikakvih ozbiljnih problema nije bilo. Lokalci nisu ništa akcijali, ljudi se nisu mangupirali, murija korektna, sve u redu. Pevanje nacionalnih pesama, cirkanje, zezanje, druženje, po koja zaapaljena dušmanska zastava…prava svečarska atmosferica.
U određenom trenutku su svi zajedno krenuli ka stadionu…u mnogo zanimljivom i pravom ultra korteu koji Đenova dugo nije videla. (videla je onaj od hrčaka iz Splita, al to je druga priča). Pesma je odzvanjala prelepim ulicama centra. Murijaši su čistili prolaz ispred, i obezbeđivalo začelje da nas slučajno neko ne napadne (ahahahahaha). Piromanisalo i grmelo „ O SRBIJA OLE“ i nije prestajalo, bukvalno od polasko do Marasija, nekih 45 minuta. Zanimljiva scena je bila kad je izvaljen jedan od domaćih ultrasa na motoru koji je pratio povorku, i preko telefona sa ushićenjem pričao šta sve gleda. Na start i pitanje kako je, šta radi… odgovorio je nije junšpi i da jednostvano uživa u momentima, jer dugo Đenova nije doživela bolje ultras tripove od ovog. Ipak, kao što obično bude, lepi mometni uvek kratko traju, i dolazi do cimanja sa murijom koja je htela da uhapsi lika što je malo šarao po busevima zarobljenim u masi. ‘Vataju ga, ali je odmah usledilo oslobađanje i inćident, jer ipak nije to žabarski korteo. Par minuta cimanja, koje se završilo povlačenjem murije i ispaljivanjem suzavca, pa se nastavilo ka stadionu.
Relativno blizu stadiona je usledilo zatrčavanje na neke Žabare koji su klasično žabarski provocirali , i posle zaletanja preko mosta na njih odmah zapalili, i to od par ljudi. Na ulazu u naš sektor, ispalo je cimanje oko unošenja zastave sa orlom Nemanjića, gde su Digosi istripovali da je to fazon Albanska zastava, ali je posle svađe unešena. Ipak, u toku svađe je pandur iskoristio zauzetost i nepažnju, i iz torbe uzeo parolu koja je bila napisana kao podrška ultrasima u Italiji i njihovoj borbi protiv kartica. Čim je video TESERA… odmah je na foru da niko ne vidi, zapalio sa parolom. Greška momaka je što su poverovali informacijama sa nekih stadiona, i nisu je uneli na foru, jer im je rečeno da žandari često ne prave problem oko parola NE NAVIJAČKIM KARTICAMA, koja je bila u jeku u to vreme na Čizmi…. jebiga.
Ostatak pretresa gotovo nikakav. Fino popunjen gornji, relativno donji nivo dobro poznatog kaveza. Zastave okačene, masa napaljena , neizbežna pirotehnika, sve do jaja! I onda…dolazi do presudnog momenta koji je zakuvao celu priču. Na severnoj strani Đenoana, do našeg kaveza, pojavljuje se albanska zastava, i naravno okreće sve naopako. Kreću obostrane provokacije, što je na svakom stadionu u svetu i normalno. Svi pravi navijači na svetu na provokaciju odgovaraju kontrom, na ovaj ili onaj način. Seče se zaštitna mreža, i poleće par baklji ka tom delu, od kojih jedna pogađa upravo tog majmuna koji je izvadio tu zastavu.
Žabari kao vraćaju, uzimaju neko crevo i kao prskaju ka našem kavezu, obezbeđenje ih polako tera. Murija kreće da mitinguje na terenu i stvara se tenzija, kao da se dešava ko zna šta, a ne da je razmenjeno par baklji. Jedina scena koja je odskakala od uobičajenih širom žabarskih, evropskih i svetskih stadiona je par navijača na vrhu ograde. Kao odgovor je zapaljena albanska zastava uz vređanje dušmana i žabara. Utakmica je počela sa malim zakašnjenjem, krenulo je i fino navijanje, u onoj meri koliko je to moglo zbog povećane napetosti. Obostrano vređanje ponovo uslovaljava još par baklji ka žabarima koje završavaju na terenu, i prekida se utakmica. Neizvesnost traje neko vreme, i sudija šalje igrače u svlačionicu. Zašto?!? Zbog bar baklji u terenu??? Ma sisajte bre kurac!!! Klasično ljigavo žabarski, domaćini su iskoristili stvar koja se čak i dana danas dešava u Italiji, doduše mnogo ređe nego pre, i od muve napravili slona…ma bre mamuta!
Murija ulazi na teren do kaveza, fotoreporteri prave podlogu za nameštaljku, i to je to. U jednom trenutku je izgledalo da karabinjeri hoće da upadnu u donji kavez, od čega brzo odustaju kada ljudi kao odgovor počinju da lome pleksiglas na gornjem nivou i naduvavaju ih na donjem. Murija brzo kreće da prazni stadion. Zaključali su kapije i organizovali se. Na stadionu se bleji jedno čuku vremena, i izlazi se u ograđen prostor ispred stadiona, koji je okružen policijom, koja je, kasnije smo saznali, došla kao pojačanje iz Torina i Milana. Obične navijače su puštali u grupicama, dok se ultra masa zejebavala čekajući dalji razvoj događaja. Pevalo se, palila pirotehnika, ubijalo vreme do neizbežnog. Iza murije su se pojavljivali žabarski debili koji su ponovo provocirali , ponovo jedan od njih sa albanskom zastavom. Murija je iskusno odradila i sačekala da ostane što manje ljudi, tj. nekih 5 buseva… i posle par kretenskih provokacija moglo je da krene ono za šta su novinari ostali. Po slobodnoj proceni, 300tinak karabinjera kreće da upada kroz kapiju i kreću inćidenti. U dva navrata se odbija napad, pršti piro i ostala priručna sredstva. U trećem upadaju i sa druge strane, kreće cimanje oko buseva i tu se pruža otpor. Deo mase se povlači buseve, deo u drugi deo kaveza ispred tribine. Žandari se povlače i pregrupišu, da bi ubrzo krenuli ka kavezu gde se na kapijama opet pruža otpor i odbija napad, ne zadugo, jer upadaju na drugi ulaz otpozadi. Ko se tada našao tu, najebo je ko žuti! Klasično nabijanje uz ogradu i batinjanje. Svaki bus je bio okružen, pomoć je jednostavno bila nemoguća… protiv 300 specijalaca… to je to. Kad su se svi vratili u buseve, murija je jedan po jedan izvodila sve napolje, tražeći one koje su ih interesovali. U principu, nema tu šta mnogo da se piše. Dosta ljudi je privedeno na licu mesta, ostatak poslat nazad.
Takvo sprovođenje dugo nije bilo viđeno. Pod pratnjom, svako stajalište, svaka pumpa je bila zatvorena, nije dozvoljeno bilo izađi nigde. Slovenija, Hrvatska ista priča. I onda je došla na red naša grana. Verujem da niko ko je ulazio u Srbiju tada, neće zaboraviti te scene. Teroristi bi nam pozavideli! Sve je bilo maskirano od maskirnih Žandarmerije u nikad reprezentativnijem izdanju! Zavirivali su u svaki automobil tražeći sumnjive face, a o busevima da ne pričamo. Jedan po jedan bus je izvođen na pretres do gole kože, svako je išao na snimanje i proveru. Imali su snimke sa stadiona koje su gledali u posebnoj prostoriji, i tražili glumce. Svako ko je bio u „sistemu“ je prošao poseban skener, i mnogo ljudi je popadalo na granici, iako ih nije bilo na snimcima. Jednaostavno su ljude „od ranije poznate policiji“ po nahođenju hapsili i slali po istražnim zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Subotici, bez i jednog realnog osnova, samo zato što su bili na tekmi.
Narednih dana su do nas dolazile informacije da su samo na osnovu vizuelne procena ko koliko izgleda zajebano, odvodili ljude u pritvor, i to iz jednog simaptizerskog autobusa koji veze nije imao sa navijačkim grupama. Taj bus je spojen od dve turističke agencije koje su imale izlet u Đenovu, a u ponudu su imale i utakmicu. Navešćemo samo jedan primer dečka, koji veze sa navijačima nije imao u životu, ma pešački nije prešao na crveno u životu. Dečko je krenuo u Đenovu jer su mu ostale lepe uspomene sa maturske eksurzije, usput se zadesilo da pogleda i utakmicu. Brat mu je bio u evidenciji, i dečko je ležao preko mesec ipo dana u Mitrovici. Ajde još jedan..lik koji je bio je skroz u uglu na gornjem nivou, veze sa akcijanjem na stadionu nije imao, odveden jer je imao ožiljak na licu iz detinjstva. Nisu mu pomogle ni slike gde je bio na stadionu, ni poruke u telefonu koje je slao matoranima gde je „zabrinut“ dešavanjima na stadionu. Ne, ležao je metar ipo dana u Subotici. Šta su tek mogli „poznati“ da očekuju. Izdržalo se i to. Na pretresima i suđenjima situacije su bile smešne, gde se lepo videlo koliko je sve montirano. Advokati nisu mogli ništa drugo nego da se smeju od muke u sudnicama, obrazloženjima tužioca i objašnjenjima sudija, koji su morali da rade po naredbama koja su dobili. Neuko su pokušavali da obrazlože produženje pritvora bez i jednog pravnog osnova. Advokati su se samo krstili u sudnici. Na kraju su samo pustili ljude. Ko ih jebe, to su navijači, to nisu ljudi. Ali to nikog od „medija“ nije interesovalo. Zato se već znalo da su Al kaida, Šarićev klan i Keka organizovali i platili nerede. Sramne izjave mafijaškog saveza gde su navijači sjebali srpski fudbal su postale svakodnevica, i samo su se utrkivali ko će šta više da nalupeta. Političari su ponovo postali spasioci države od terorista-navijačkih grupa, za par dana je donešena dopuna zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, kako bi se Srbija oslobodila te pošasti sa tribina. Ko je razmišljao svojom glavom skapirao je ponovo, većina javnog mnjenja je progutalo servirana govna po ko zna koji put. Nikad nije dosadno u ovoj napaćenoj zemlji… Nekoliko momaka je osuđeno u Italiji gde su izdražali predviđene kazne, ali ih je sačekala nameštaljka i ovde, nema šta, znate sve… Od jedne „obične“ fudbalske utakmice napravljen je slučaj koji će ostati u analima i navijačkog i onog običnog života. Navijački gledano, bilo je zaniljivo! Građanski gledano, sramota! Ne zbog „divljanja“, jer će se ono što se zaista i desilo –isečen deo mreže, 6-7 baklji preko ograde, i tuča posle napada policije … dešavalo se i dešavaće se, i ovde i svugde u svetu……već zbog još jednog dokaza koliko neke stvari mogu da se okrenu ako imaš poluge. Neka Đenova bude „nauk“ svima, ko, kako, šta, gde…glupo je da ne izvučemo pouke.
PS- Prilikom jednog susreta sa legendom ultra pokreta u Italiji, i jednim od glavnih urednika legendarnog Supertifa u najboljim danima, na pitanje kakav je njegov utisak o Đenovi, odgovorio nam je:“ Vidi… nama je sve je bilo super navijački, ali druga su vremena. Ko je najzadovoljniji? Ok, i vama je bilo super, i nama koji smo gledali da ultras duh živi, ali… na kraju su najzadovoljniji su bili naš savez i murija, a onda i vaš savez, političari i murija…zar ne?“