SUSRET MERAKLIJA I TORCIDE:

Bilo je to pred kraj Novembra*89,nekoliko dana posle velike nesreće u Aleksinačkim Rudnicima kada je stradala u oknu cela jedna smena.Bližio se praznik,što bi rekao Dr Nele :”Dan republike”! Još uvek bezbrižno vreme u doba Ante Markovića,kada mi ćale tutne “regres” za trošak na Vrežinskom bazenu a ja “otperjam” na more.Bilo je bezbrižno vreme što se tiče kinte,ali i vreme kada je po stadionima širom Juge počelo nešto novo da se događa.

Nicale su navijačke grupe kao pečurke posle kiše a sa njima je došlo i do sve većeg izliva “nacionalizma”,kako bi to voleli da kažu ovi u drugom dnevniku.Udaljih se malo od teme,ali tako je bilo.E sad,bila je nedelja i sneg napadao kao lud..a dolazi Hajduk iz Splita…i to kakav Hajduk,sa Pudarom na golu,Bokšićem,Asanovićem,Jarnijem,Bilićem….Sila od ekipe.

Utakmica se igrala u dnevnom terminu,koliko se sećam od 13 sati,ali gle čuda..niko ne zove iz kluba zbog čišćenja snega(ovi iz uprave su znali da pozovu nas koji živimo blizu stadiona da pomognemo kada napada neki veći sneg).

Da li će se uopšte igrati…???To se tada nije dovodilo u pitanje..Nisu to ova današnja pravila,kad se malo naoblači a oni odlože celo kolo,nego crvena lopta i stative na pruge…pa udri.Par sati pred utakmicu silazim iz stana i ne mogu da verujem.

U mom ulazu,ispod spiska stanara *ladno sedi 15-20 navijača Hajduka.Par flaša limun vodke,otvoren papir na stepeništu sa nekoliko parčeta salame i ostaci od hleba.Pošto je moja zgrada na 100-ak metara od Čaira,tu im je verovatno bilo najbliže da se ugreju i nešto pojedu.E sad…Torcida u mom ulazu…Šta ću..javih se sa jednim “zdravo”,dok sam,onako zbunjen,prolazio između njih pazeći da nekog ne nagazim.Par njih,onako bunovni i promrzli, mi promrmljaše nešto nalik na “pozdrav”

Kada sam se ubrzo vratio kući njih više nije bilo i tako se završava moj prvi susret sa njima toga dana.Odmah sedam na telefon i počinjem da uzbunjujem ljude da nam je Torcida u gradu i da bi trebali da se pojavimo u što većem broju..

Da se ne brukamo,brate.! Jer mi smo tada bili “taze” navijačka grupa,a oni osnovani davne 1950-e,pa ti sad vidi.U to vreme je postojao navijački časopis “Tifo”,koji je bio vrlo nezgodan po tom pitanju.

Ako te oni nablate u svom članku..ne opra te niko.Moj drugi šok toga dana je usledio kada sam ušao na jug..A jug..,pun kao oko..Hladno do koske,a jug krcat.E sad ne mogu da se setim ko je sve bio tu,ali Maske,Šilje,Cacija,Pece Debelog i još po nekih mogu…ipak je prošlo 28 godina.

U tom momentu ulaze oni likovi iz ulaza na sever,na kom je već bilo 50-ak vojnika koji su verovatno iz Hrvatske bili ovde na guljenju vojnog roka,i kače zastavu “Torcida-otok Hvar”.To je ista grupa koja je *ladno pre mesec dana bila na gostovanju u Skoplju .

Dva gostovanja u nekih mesec dana od po 2000km.u oba pravca, i to naravno vozom…Ista podgrupa,isti ljudi…Nema šta,za poštovanje..Utakmica kreće odlično po nas i Rambo im upakuje posle pola sata igre dva komada..Neko tada odvali “Ajmo na sever”Učinio mi se tada taj predlog kao dobra ideja,jer nismo imali Torcidu svakog dana u gradu…

Ustvari, u to vreme su osim Cigana i Grobara,redovno dolazili samo Komiti iz Skoplja i to po 1000-2000,valjda zbog blizine…i jednom je bila neka “rezervna” postava BBB-a,ne sećam se iz kog hrvatskog mesta..Tako je ovaj predlog bio baš primamljiv u tom momentu.Lično meni,ovo nije bio prvi kontakt sa Torcidom.Davne *81.godine sa ćaletom sam na tek otvorenom “Poljudu” gledao zadnje kolo te sezone i naš Radnički.Rezultat je tada bio 3:3 i tom utakmicom je Radnički osvojio 3.mesto i plasman u kup UEFA(svi dobro znamo dokle je posle dogurao).

Bilo je još 30-ak ljudi sa nama iz Niša,radnika EI,koji su bili preko firme na letovanju u Makarskoj..U sećanju su mi tada,kao klincu koji je uz sličice fudbalera već podobro pratio fudbal , ostali,prva bakljada uživo i vožnja do Makarske posle utakmice sa polupanim staklima na iznajmljenom busu “Kvarner-ekspresa”..Moj drugi kontakt sa njima je bio *88.kada sam bio sa Žaretom i Ćirom na utakmici Hajduk-Velež,na kojoj je na tribinama briljirala Torcida a na terenu Velež.Da se vratim na ovu utakmicu u Nišu.Kada smo se skupili nas 30-ak i otišli na sever,zatekli smo na ulazu samo par milicionera ,koji su izgledali više kao poštari nego kao neko obezbeđenje(ako ih uporedimo sa ovima danas).Odgledaše nas onako “belo” i oni i ovi sa Hvara,dok smo pored njihove zastave kačili naše i ponašajući se kao da nikog nema.Čekali smo njihovu reakciju.

Međutim, oni su se samo zgrupisali kod njihove zastave,valjda da je sačuvaju,što je i normalno.Nisu se bunili..Čekali su i oni dalji razvoj događaja,ali zastavu nisu skidali..Pošto nisu reagovali,odigrali smo sledeći potez kačenjem srpske zastave odmah pored njihove.U tom trenutku, pred kraj prvog poluvremena, Višnjić povećava na 3:0.Pošto ovi i dalje ne reaguju (ne mogu da kažem da su izgledali uplašeno,više zbunjeno)bilo je glupo da ih mi nešto tu spopadamo,nego iz fazona pravimo “vozić” oko njih.

Možda sad to izgleda glupo,ali je tada bilo to u modi na stadionima.Dok smo kružili,neko od njih skinu svoj šal i pokloni ga nekom od naših..

Posle njega uradiše isto još jedan ili dvojica…ne sećam se najbolje,ipak je prošlo 28 godina.Ali jedno znam.Ubeđen sam da nisu to uradili iz straha,a i dan danas ne znam zašto su…U tom trenutku je Radnički ,golovima Stoiljkovića,već vodio sa 5:0..Tada smo rešili da se vratimo na jug,dok je par naših ostalo na severu,verovatno da ugovore letovanje..ha,ha.Kada smo stigli na jug,Hajduk je smanjio na 5:1.Strelac je,ako to nekoga uopše interesuje,mislim bio Bilić.

Tako je to bilo tog dana i možda neko može nešto da doda na ovo,ali sam siguran da ne može da oduzme,jer je ovo istina o tom jedinom dolasku Torcide u Niš.P.S.Zaboravih i da napomenem da je bilo zabavno posmatrati sa severa i veliko grudvanje na poluvremenu između juga i zapada(mada i ovi sa istoka nisu sedeli skrštenih ruku).

PODIJELI