Još jedan običan usrani ponedeljak, taj mučni početak radne nedelje, bio je na izdisaju. Spremaš se da legneš i time okončaš taj nezanimljivi dan, a onda ti zazvoni telefon i sa druge strane čuješ drhtav glas koji ti saopštava: «Lonac je ubijen!». Prvo ne veruješ, teško je poverovati da zauvek nema drugara kojeg si video i sa kim si pričao tog dana, ali ozbiljnost u glasu sagovornika razbija ti svaku nevericu i shvataš da nije zajebancija. Potpuno šokiran ostaješ prikovan za stolicu i ne možeš da se pomeriš. Iz minuta u minut telefon nanovo zvoni i glasovi drugara potvrđuju tu užasnu vest. Sediš nepomično i jedino što tvoj skrhani um uspeva da proizvede je pitanje: zbog čega?
Pokušaćemo ovim tekstom po hiljaditi put od kada više nema Deje da se zapitamo zbog čega? Unapred znamo da nijedan razlog, nijedna navijačka strast i mržnja ne može dati racionalno opravdanje zašto Deje više nema. Pokušaćemo da analiziramo stvari koje se dešavaju u «navijačkom» svetu Srbije da bi shvatili zašto se dešavaju ovakve tragedije i da bi pokušali toj pošasti da stanemo na put, jer najmanje što želimo je da se ovako nešto bilo kome ponovi, da još jedan ljudski život bude ugašen bez razloga, da još jedna porodica ostane zavijena u crno.
Reč navijački smo namerno stavili pod navodnike malo pre, jer će se svako normalan složiti da dobar deo srpskih navijačkih grupa već odavno nema veze ni sa čim navijačkim, a o nekakvom ultra mentalitetu tih grupa da i ne govorimo. Davno su naše grupe (a tu pre svega mislimo na dve najveće, cigane i grobare) postale poligon za vršenje različitih kriminalnih radnji i delovanje raznih udbaških i političkih grupacija koje kroz grupe ostvaruju svoje interese koji nemaju nikakve veze ni sa tim navijačkim grupama ni sa iskazivanjem ljubavi prema voljenom klubu. Dodamo li na to i opštu društvenu klimu koja je i uzrok takvog stanja srpske navijačke scene, imamo za rezultat gubitak ljudskih života. U društvu u kom su idoli i uzori nepismeni i bahati koji su i nosioci najviših državnih funkcija i koji time oblikuju svest mladih u ovoj zemlji, šta treba očekivati na navijačkoj sceni? Takvi poseduju moć formiranja svesti mladih ljudi kroz obrazovanje i medije koje kontrolišu. Radili to svesno ili ne, političari formiraju ljude kojima je ubistvo rivalskog navijača sredstvo za lečenje ličih frustracija i dubokih kompleksa koje nose u sebi. Formirane su hiljade degenerika koji se ponose činjenicom da nisu u životu pročitali ništa i kojima je osnovni cilj da bude «opasan». Toliko opasan da su mu u osnovnoj školi otimali užinu i da se nikada u detinjstvu nije potukao, pa sada olovom pokazuje koliko je «opasan». Ne videći, naravno, da tako uništava i sebe i druge. I, naravno, kakve to veze ima sa navijanjem? Sa cepanjem grla dok urlajući pokušavaš da pomogneš klubu kojeg voliš, sa odlaskom na gostovanje sa drugarima sa kojima si odrastao gde čuvate leđa jedan drugom u neprijateljskom gradu, sa trudom i mukom koje si danima ulagao da napraviš koreografiju kojom ćeš pokazati da si i u stilu bolji i jači od omraženog rivala? Kakve to veze ima sa životom kog si posvetio bodrenju voljenog kluba zbog čega si stekao gomilu iskrenih prijateljstava? Nikakve, naravno.
I zato stoji ono pitanje u naslovu teksta: ima li i dalje smisla? Za nas ogrezle u ljubavi prema Vojvodini, smisla će se uvek naći. I onda kad ti se sruši ceo taj svet kao što nam se svima i srušio nakon Dejinog ubistva, upravo život koji je naš drug dao, viteški, golim rukama braneći čast svog Novog Sada, svoje Vojvodine i svoje Firme, braneći tako i naš način života i naš obraz, obavezuje sve nas da ne pokleknemo. Da smognemo snage da očuvamo autentičnu navijačku svest i naš originalni stil koji se pred pošastima sveopšteg društvenog primitivizma polako gubi.