TORCIDA SPLIT
Kao u zoni sumraka. Dvojica navijača Hajduka tog su se svibnja 1991. godine pojavili na autobusnom kolodvoru očekujući još kolega, ali bili su sami. Imena – Sergije Vujnović Serga (danas policajac) i Slavko Vladušić Doktor (urar).
– Misli smo da će nas biti 70-ak. Ne mogu se sitit koja je bila ura, ali svakako rano ujutro. Išli smo busom do Ploča. Tamo smo kupili kartu za feratu, Mostar – Konjic – Sarajevo pa u Vinkovce i dalje za Beograd – opisao je rutu Vujnović.
A cilj je bio stadion JNA na kojemu se 8. svibnja igrao finale Kupa Jugoslavije između Crvene zvezde i Hajduka. Težak cilj, jer rat je već počeo.
– Imali smo problema u Mostaru. Bio je to prvi susret s Delijama koji su se vraćali s prvenstvene utakmice Velež – Zvezda – sjetio se Vujnović.
Doktor je išao u vlaku po osvježenje, ali…
– Doša sam u vagon – restoran i naručija dvi pive. Samo to kad su čuli ‘dvi pive’, svi se okrenili. Mi bili mulci, a oni stariji đir. Reka sam konobaru daj karton pive, bilo šta, samo šta prije. Možda nam je zadnje. Trča sam nazad u naš vagon i kad sam uša, ja i Serga smo nogama držali vrata. Nadali smo se da niko neće rumbavat – ispričao nam je Vladušić.
Zvezda je bila veliki favorit. Malo tko je mogao naslutiti da će Hajduk pobijediti.
– Imali smo špurijus da ćemo to osvojit. Ultimativni cilj je bija doć gore, na stadion, razvit hrvatsku zastavu i zapivat ‘Hrvatska nezavisna država’ što smo i napravili. Bija je to naš revolt i otpor toj ludoj situaciji. Tad se ova zastava s krunom i pojavila, desetak dana prije kao službena zastava. Nabavili smo je i otišli gore – kazao je Vujnović te nastavio:
– Kasnili smo na stadion sedam-osam minuta. Taksi nas je dovea tamo. Kako smo stigli u Beograd rano, cili dan smo šetali po gradu s jednim Doktorovim prijateljem.
– Moj prijatelj Papić bio je član Torcide Beograd. Zvali smo i njega na utakmicu, ali reka je da nismo normalni. Da nema šanse da ode. Jedan njegov prijatelj Grobar je rekao da ne idemo, da se zafrkajemo po Beogradu i onda vratimo kući. Ma kakvi. Da dođem u Rim i ne vidim Papu – nasmijao se Vladušić.
Prije stadiona valjalo se još osvježiti.
– Pili smo rakiju u jednoj kavani, zvala se Pod lipom. Na zidu je bila slika Slobe Miloševića, dosta onako tmurna. Onda su nas tamo opet nagovarali da ne idemo na stadion, a ja sam Grobaru Mikiju pokaza hrvatsku zastavu u ruksaku, samo malo da poviri. On je reka da mu mičem to s očiju, da ne stavljamo to na stadion jer će nas neko ubit – kazao je Vujnović.
Naravno, beogradske savjetnike nisu poslušali. Nego, put na stadion.
– Sili smo na taksi i dovea nas je točno isprid Juga. Ulazimo unutra, milicija nas pregledava na ulazu, u ruksaku hrvatska zastava. Rekli su nam da to ne stavljam, ali su nas pustili s njom unutra. Mislim čak da je taj milicajac na ulazu bija Hrvat – rekao je Vujnović.
E onda je zastavu trebalo i pokazat!
– Kad smo stavili zastavu rekli su maknite TO! Ja sam mu reka da to nije TO, nego službena zastava Republike Hrvatske i da će tu stat. Nastala je tarapana, poletili smo i mi i zastava, ali smo je sačuvali. Udrili su po nama, a ja sam im reka da je moja ljepota neuništiva, ma koliko me mlatili – sa smješkom je ispričao Doktor.
A kad je milicija prestala, udarili su srpski navijači.
– Nisu imali razloga da nas privedu. Kad su nas vidili došla su i dva momka iz Sarajeva, navijači Hajduka. I onda su okolni navijači navalili na nas. Istica se Peco Panker, Zvezdin navijač. Kažu da sad klošari po Beogradu. Milicija nije pokušala spriječit njihov napad. Doktora je stvarno dobro izbubalo, bio je kao beživotno tijelo, onda je milicija upala i samo ih makla, nikoga nisu priveli – sjetio se Vujnović.
– A na podu je ostala šajkača od Pece Pankera. Lipo sam je ugazija i nasmija se – dodao je Vladušić.
– Onda je doša neki milicajac u civilu i reka da maknemo zastavu i da ne možemo ni navijat. Samo sidit i gledat. Onda smo mi sidili i gledali dok Bokšić nije da gol. Skočili smo, pa je došla milicija i natamburala nas. Onda su nas izveli kao zbog naše sigurnosti. Tili su nas odvest u milicijsku stanicu, ali smo blefirali da imamo dogovor s upravom Hajduka da se vraćamo s njima avionom i da oni bez nas neće ić – dalje je govorio Vujnović.
I onda su čekali.
– Stavili su nas na pomoćno igralište Partizana i osluškivali smo što se događa. Bili smo tamo nas dvojica i ta dva navijača iz Sarajeva. Nakon utakmice su prvo izašli Zvezdini igrači, davali su jako malo izjava, mrzovoljni. To što je Prosinečki reka da su mislili o Ligi prvaka, nije istina. Vidilo se da im je strašno krivo – drži Serga.
– Uru kasnije su izašli Hajdukovi igrači, išli smo u Predsjedništvo Jugoslavije na primanje, tam,
o nismo uspili uć’. Nije mi prošla priča da smo juniori Hajduka – rekao je Vladušić.
I onda, povratak.
– Aerodrom, rampe, vojna policija. Nismo znali da je to vojni transporter s dva reda klupa. Jarni mi je rekao za Bilića da se užasno boji vozit avionom. Da ne priča s nikim kad leti, ali ionako se u avionu od zvuka motora nije čulo ništa. U Splitu je aerodrom gorija, bija je veliki doček – rado je ispričao Vujnović.
Velika fešta se nastavila i na stadionu, a dvojica navijačkih heroja su ispraćeni od strane tadašnjeg vodstva Hajduka s dvij ečaše instant soka. I sve do dolaska Hrvoja Maleša nitko od poljudskih čelnika nije iskazao želju da ih primi, uzme zastavu i izloži je na Poljudu kao simbol velike ljubavi prema klubu i domovini koju su Vujnović i Vladušić pokazali 1991. godine.
Intervju s vođom Devilsa, Crvkom. Jedino što mi se čini da nije čitav, nažalost. Bio je prije na nekoj stranici čitav, na engleskom, ali ga više ne mogu nać…
RD su nastali negde…1985 godine.Tada je u principu islo 200-300 ljudi na utakmice i svi smo se znali.Meni je prvi Zagreb 81/82,tada je vec isao i Tima,Vito,Stane,Zelja,Sima onda ovi moji sa Dušanovca,tada je vec poceo huliganizam,ali tad je bilo ono gadjali se kamenjem i takve stvari…ono pravo doslo je kasnije….
Ime-ja sam uvek navijao za Man.United,bas sam se odkidao na njih i onda je normalno zasto se zovemo RED DEVILS,a ULTRASI su vec poceli da seckaju papirice,koreografije…to sa papiricima mi nikad nije bilo jasno,i danas bojkotujem to.Bilo je jednom jedne godine…ma nije ni cele godine jedno 6 meseci ULTRA RED DEVILS,a onda smo se pocepali,nije da smo se posvadjali,nego jednostavno razliciti stilovi.
Bilo je tad dobro,jer smo za 2 godine udvostrucili kop i to pravim navijacima.Izbacili smo,nije tu vise bilo “delije bele carape”,bas su poceli Beogradjani,po krajevima,da idu.Tad je nastalo mnogo grupa,svako ko je imao pare za zastavu bio je grupa,bilo je 500 grupa u picku materinu…stvarno je bio prenatrpan sever..poceli su klinci da se biju ko ce gde da stavi zastavu,a sto je najcrnje sve neke marginalne grupe,gostovanja od 300 ljudi a 50 zastava.Sve smo ih ukinuli dekretom,koji ja licno nisam potpisao,podrzao sam ali nisam hteo da se ujedinjujemo u DELIJE,ali nisam hteo da se isticemo kao jedini koji nece da se udruze.
Ja sam u principu za grupe,treba da postoji konkurencija,5-6 grupa ne vise od 10…koji ce kurac grupe od 10 clanova?Kontrolisano brate…
Mi nikad nismo imali podmladak,koji ce nam kurac,mi smo originalna grupa.
Od sadasnjih aktivnosti…znas sta ja decidirano tvrdim da nas 15 vredi vise od 100 drugih,ali brate,mi smo tu negde 64 godiste,neki su poranjavani po ratovima,poginuli,neki ubijeni u ulicnim ratovima itd. tako da je od originalnog dela ostalo malo zivih a da nisu u zatvoru.Naravno i dalje idemo na gostovanja,Ja gledam sta mogu,Smederevo kolima-kolima,..mi ti dodjemo kao glas savesti severa,vece staraca…
Sto se tice navijanja u bivsoj yu….mi smo uvek bili izrazito nacionalisticka grupa (RD),tako da ja uopste ne zalim za bivsom yu.Mislim,ne kazem da je danas bolje navijanje,zezanje,sigurno da je tad bilo bolje zbog putovanja.Jedno je sesti u voz i odvaliti 14 sati do Splita,a drugo kad je danas najduze gostovanje 3-4 sata.
Prosli smo celu bivsu yu,ja sam prvi put bio u zagrebu 82 godine na finalu kupa.Najveci utisak na mene je ostavilo gostovanje u Vinkovcima kad je Dinamo usao u prvu ligu.Tad sam imao 16 godina,mi smo krenuli za Vinkovce ali se u Mitrovici prevrnuo voz i uglavnom,umesto da putujemo 2 sata,putovali smo 6.Stigli smo u Vinkovce na sam kraj utakmice,prelazimo reku kod hotela Terane,a oni izlaze sa stadiona-kraj tekme.Mnogo ih je bilo a nas 150-200.E mnogo je dobro bilo kamenovanje i jurisanje 5 puta jedni preko drugih,stvarno je ludacki bilo.Mi kad smo se povukli,da se ne lazemo,oni su polupali celu stanicu,sva su ona ogromna stakla porazbijali.Mi smo krenuli na sine,pa su oni krenuli sa druge strane,a kod nas je bilo ono veliko kamenje,tu smo jih zaustavili pa su se oni povukli….i onda je stigla murija,ali dobro smo prosli.
To je na mene ostavilo najveci utisak jer sam imao 16 godina,iako je bilo mnogo krvavijih tuca-od Drezdena pa Maksimir 88 kad nam je Skoro dao gol u poslednjem minutu,tad smo im uzeli onu veliku setalicu “dinamo”,murija nas je drzala na tribini dugo,oni su se vec bili razisli,ostalo njih 20 tak i poceli da motaju zastavu.Tu Vojvoda,Sima i ostali isto 20 tak,preskoce ogradu,nas bilo oko 800-1000,mi poceli da galamimo,murija na nas,i za to vreme su im oteli zastavu….krvavo na Jelacica placu…
Ja sam u Splitu 89 bio onesvescen ispred busa (cuveni snimak rts) kad sam istrcao na onu gomilu.Tada nas je bilo 200,i oni su se skupili,bilo je dosta murije i nabili su nas u ona dva busa i vozli ka Popaju…ja sam provalio da ce nas gadjati kamenjem pa sam stao kraj vrata,a isla su i ova govna pandurska,beogradska sa nama.Cim je prvi kamen puko ja sam razvalio ono iznad vrata i istrcao napolje,e tu je nekoliko puboa stalo na vrata i ovi ostali nisu mogli da istrce,nokautirao sam onoga sto se na snimku vidi da mu je razbijen nos,ali me je drugi zakacio po vratu,bio sam pijan,siknuo sam glavom o beton i sto se mene tice-kraj.Posle su nasi iskocili kroz prozore,oni niz neke stepenice,palo je par udaraca i to je bilo to…
Doduse sa Drezdenom se nista ne moze meriti i murija i ona govna nacisti.Da ne gresim dusu i u Koelnu je bilo dobro,tu su dosli ovi gastabajteri,i Hrvati i Grobari,pazi grobari?????Te hajdukove i grobarske zastave pocnemo da cepamo a ovi ne veruju….Mislim da smo u to vreme bili medju spremnijim grupama u evropi,bilo nas je 180,vrlo dobro spremni i blesavi…Devilsa je bilo tu 50-60,nisam ja dao da se to siri,koji ce nam kurac 500 ljudi a da ih vecinu ne poznajem…
Tuce sa Grobarima.Meni su protiv njih sve drage.Imali smo i pobeda i poraza,bila je jedna opasna,kod hale sportova.Mi smo tad igrali u novom sadu fudbal pa nas je malo doslo na basket.Tu smo ih bas odrali ispred hale.Njih je bilo u picku materinu,oni su igrali sa Radom pa su dosli pravo na basket.Nas nije bilo vise od 200,ali smo se skupili jer smo znali da ce da dodju pred nas ulaz.Mi smo skupili ciglice i motkice,mislili su “lako cemo”,ali su dobili po dupetu…
Radovci najbolja sveza krv posle raspada yuge,nasa neaktivnost je njima napravila grupu,a i neki nasi su dobili dobro po lobanji od njih,ali smo ih prebili na trosarini tako da i oni znaju gde su–bilo bi dobro kad bi se jos skupili gde takvi…ono u Cacku nije bio navijacki obracun,ono je bio grad protiv nas,kao nekad Vinkovci,na terenu je bio kurac,napolju je bilo ono pravo…a hteo bih da vidim te indijance iz Cacka da njih dodje 100-200 u BGD,tako ti je bilo nekad,non stop ti je neko dolazio i nisu bili naivni…tu se pokazao kvalitet,ako se jednom neko pokaze kao picka,pa drugi put cao,ne ide vise sa nama,jer sam vise voleo da idem sa 50 odlucnih nego 300 indijanaca koji dizu paniku pa pocnu da beze,pa povuku i neodlucne sa sobom…Nikad nisam voleo tu masu,i kad bi isli u Zagreb islo bi nas 1500,ja sam uvek gledao da se nas 40-50 izdvoji i polako ceo dan…razvucemo se 4-5 u grupi na 50 metara,tako da uvek mozemo da pomognemo jedni drugima,a i glupo je da nas 40 bije trojicu…ovako ga isaketas,uzmes sal i zdravo.Ako se oni skupe ima i nas…-
TORNADO ZADAR
Evo sitija san se jedne priče za kraj. Išli smo na finale prvog prvenstva busom u Rijeku. Laf i još neki su došli autima. Na utakmici nemila krađa. Padne Njaši ideja da bi bilo dobro navijati na drugoj tribini. Pa pretrči priko terena. Pa pomisli i Bujas da je to pametna ideja, pa i on kroz teren. Da ne bi tako jedan za drugim, pandurija skupi ovu dvojicu. Mi da ćemo pomoći, ali pendrek tu, tamo i ništa. E sad mi tribamo ići ća, a nećemo bez njih. Oni u samnici, uzelo im sve, skinulo špigete. Mi prosvjede, utrpalo nas u buseve. Mi svi skidaj gaće. Gole guzice na prozore busa kompletno svi. Panduri vraćaju ovu dvojicu i govore vozaču, “vozi i ne staj do Zadra”. Mi kroz cilu Rijeku sa guzicama na prozorima.
A leeedeenoooo staklo. Ipak smo stali i to u Senju. Ulazimo u slastičarnicu. Ovi drugi zuje, a Bale kupuje. Molim vas jednu krempitu, jednu princes krafnu, jednu šapitu, pa baklavu, pa dvi krafne, još jednu krempitu… Slaže ona to, usput kažimo da nam se pofalila da joj je to prvi radni dan. Tih kolača najmanje 50. Zamotala ona to i dala Bali. Sad ovaj triba platiti. Vadi nekakav sitniš iz žepa i broji. Sve ukupno nema za pola krafne, a kamoli za što drugo. I kaže, “fali mi nešto sitno, u drugoj mi je jaketi”. I ode on. Posli se ta grabež nastavila da su neki vadili iz skladišta one metarske tacne. Nismo mogli toliko poisti pa smo dilili po okolnom trgu. Ova na rubu plača. Ja je poljubim da je malo utješim. To joj je očito pomoglo. I sad puni autobus, biži ća dok nije stigla policija.J e li fali ko. Je Fanat. A di je. Eno ga igra poker. (Koji je sam uključija,op.a.). “Ajmo Fantove, ajmo ća i onako ti neće konobarica ništa isplatiti”, viču ovi. “Ma evo samo da mi da skalu u pituri da je duplan,da vidin kako to izgleda duplati, odgovori on”. I onda je netko od nas izgubija živce, pretpostavljate ko, i utrpa na silu Fantova u bus. VOOOOZIIIIIII MIŠKOOOO..
<
BANJA LUKA BORAC- HŠK ZRINJSKI (19.9.2015)
Svanula subota pola pijano opaljeno noc prije neki se zagrijavaju uz izlazak sunca,7-8 kombija par auta i autobus koji su bili parkirani pred stadionom BB,kao i uvijek 150 spremnih ljudi ce da se zaputi u RS,u mislima da cemo naic na neku navijacku grupu(poslije i jesmo al su pobjegli brzinom svijetlosti) Vec gori po gradu na Neretvi,kombijima i autima idu prve ekipe sa rekvizitima,a u autobus idu najmladji koje smo cuvali ja i 3 momka (ono tipa stariji smo pa da pazimo na njih).Lagano se vec okupilo raje bacili koju turu pive koju tricu u krug,malo pjevalo i tako kroz dan do prije polaska,nista standardno odlazimo prema stadionu pregled policije i lagano ukrcavanje i polazak,vec pocetak kolone se gubi kombiji i auta odmicu pol.pratnji i gube se ostaje samo mi u autobusu i dva patrolna kola,u autobusu kaos slatko slano alkohol sokovi voda vuve svega nista nije falilo,ako zafali hvala Bogu ima nas puno ima i pumpa 😀
nista citav put prema RS i Banja Luci se odvija uredno krecemo kroz Tomislavgrad ulazimo u Bosnu i dolazimo pred “granicu” RS-a tu se zaustavljamo i cekamo nekih 45min dok dodju kombiji i auta tu se loce pjeva jede frsti punim,dolazi ostatak ekipe i lagano putujemo prema Banja Luci,dolazimo u grad prolazimo nigdje nikog kao da je nedjelja vecer,nas hvata jos veca euforija,dolazimo pred stadion svakakvi drze nas u busu 30min jer pregledavaju jedno po jedno,tu se vec dizu tenzije steka se sta se moze steknut i izlazi,prolazi pregled idemo na tribinu za goste,prosjek ljudi nako (uvijek moze bolje mozda nekih 2000-3000 ljudi) Lesinari na spram prijasnjih godina jako losem stanju,al prolazi bez ikakvih nacio. vrijedjanja, tu primamo dva gola nema veze jace se navija bodri,koja baklja koja zastava i hodalica plus dobra brojka,tekma zavrsava polazimo prema autobusu kad vozac Pajdo(negdje oko Sirokog zivi) govori murija nasla nekom travu u torbi,meni frend koji je “glavni” u busu brz otrci do svoje torbe ona otvorena sirom sve izvadjeno,mi gledamo svaka torba i pederusa otvorena pretrazena(dok smo mi bili na tribini navijali oni usli ujutra i sve nam pretresli cak je momak ostao bez 20KM ) mi ono sjebali sta je u pitanju nekom malcu nasli tri cetri dzointa napisali mu 500KM i vratili u bus) E TU TEK SCENE POCINJU,izlazimo iz Banja Luke kombiji bjeze pratnji i pratnja za njima punim putem srecu kombiji Gerile tranvik koji nestaju brzinom svjetlosti ( mi smo taman izasli iz RS-a kad busu puce guma prednja nigdje nikog ni murije ni nikog,stajemo u nekom mjestu gdje mala kucica i nema metar betona nigdje krugu od 20km…izlazimo vadimo rezervu uzmamo kljuc da skinemo vijke sa tocka skidamo ih 7,osmi nikako da se skine skidaj skidaj nikako(tu smo tali tocno u 23h) zovi druge buseve niko nece da se javi cak ni gazda (kao u smislu jebe se mene za navijace snadji te se) i tu smo izasli prohladno jbg Bosna,izlazimo vani hodamo okolo nemamo vode nista nemamo saprani od alkh voznje navijanja,dolazi murija nakon SAT vremena sta je kako je, mi vec sipke drvene i buljke stavili kraj busa u slucaju ako neko naidej nas 60-ak bilo,znaci umiremo od zedji drotovi govore tek prva kuca ima 40min voznje odavde nismo dobri nismo jeli nista od 16h od kad smo posli,tu nam izlaze u susret i dva momka odlaze sa bocama i bidonima sto su bili ostali od vina i sokova i dolaze tek nakon sat ipo sa vodom 10 kruhova i 10 pastete,vec 4 sata cekamo nekog il nesto da dodje po nas,tu stupa zajebancija vec nasli smo neku tablu i nas 40 gadjamo je buljcima jedno 30min drotovima nista nije jasno kontaju da cemo njih zasut,u 05:30 dolazi autobus drugi prijevoz,(znaci 6 sati smo cekali prijevoz u vukojebini) a tu noc smo trebali doc u MOstar u 02h ujutro i ic na party,a mi smo dosli u 10ujutro u mostar sa raspadajucim autobusom koji je pustao kisu bili smo tolko izmoreni mokri i prljavi od mjenjanja guma,dosli smo u mostar u 10h,dolazimo sjedamo na kavu nikakvi i govorimo jebo ti to nikad vise busom !
“Nikad nisam volel baš pretjerano pisati tekstove, al’ nakon ovoga kaj nam se događa ove sezone u 3. ligi jednostavno moram.
Kad sam bil na osnivačkoj skupštini navijačkog Varteksa, znal sam da radimo nekaj kaje svojevrsna avangarda na ovim prostorima, znal sam da radimo nekaj kaj bu nam obilježilo živote i u kaj bumo morali dati celog sebe.
Nebrete niti zamisliti kolko je bilo otpora da uopće osnujemo klub, al’ nekak smo se uspeli othrvati svim protivnicima.
Onda su počeli da nemamo pravo na ime, da nebumo zdržali 1, 3, 6, 12 mjeseci, da smo probisvijeti, narkomani i klošari.
Kad smo zdržali više od tih njihovih prognoza, onda nas je murja počela reketariti (po zna se čijim nalozima), pa su počele zabrane za zadnju ligu i dvostruka mjerila (svi smiju držat šank, jedino Varteks ne).
Ni tu nismo poklekli, držali smo se skupa i prva dobivena bitka je bila – stadion na korištenje.
Pa su nas sterali, pa vraćali, pa opet sterali, pa opet vraćali (sad su nas opet sterali, al srce je tam jer smo na tom stadionu proživeli puno lepih momenti).
Svo to vreme, klub je sve više rasel, imali smo prek 4 soma ljudi na tekmi zadnje lige, počeli su ljudi prihvaćati Varteks ko svoj klub, al’ to je smetalo glavešinama.
Počele su njihove pravne malverzacije i akrobacije, mijenjanja imena, preskakanja liga i slično. Nisu si mogli dozvoliti, da ih “narkomani i klošari” prestignu i milom ili silom morali su instalirati svoju igračku da bude iznad nas.
Mi pak smo mic po mic došli do 3. lige i točno smo znali kaj nas tu čeka – znali smo da smo u ovih 6 godina od kluba iz zadnje lige narasli u jedan od najvećih trna u oku nogometnoj mafiji.
Al’ nebumo se dali i nedamo se, jer MI SMO VARTEKS, a VARTEKS JE JEBENI OSJEĆAJ!
Onaj osjećaj kad se zbudiš vjutro i naježiš se jer znaš da je danas tekma.
Onaj osjećaj kad cugaš pivu prije tekme, a čuješ kak ekipa koja dolazi grmi po ulicama.
Onaj osjećaj kad zgubiš glas na tekmi, al si poteraš s pivom pa moreš dalje zijati.
Onaj osjećaj kad oćeš suca zagutiti, al ga nebuš da klub ne plati kaznu jer preveć voliš SVOJ VARTEKS.
Onaj osjećaj kad znaš da živiš za taj klub.
A taj klub – NAŠ VARTEKS je društveni pokret protiv modernog nogometa i kaj god nam vi napravili, taj osjećaj nikad nebudete ubili, a za njega bumo se borili do kraja.
I bute vidli uspeli bumo, inat bu još veći i vrnuli bumo nogomet NAVIJAČIMA!”
Russian nationalists attend a "Russian March" demonstration on National Unity Day in Moscow November 4, 2013. Russia marks National Unity Day on November 4 to celebrate the defeat of Polish invaders in 1612. REUTERS/Maxim Shemetov (RUSSIA - Tags: POLITICS ANNIVERSARY SOCIETY)
Ruski ultrasi, a i obični navijači, globalno su poznati kao ekstremni desničari, iako i tamo ima onih koji drugačije razmišljaju i djeluju. Jedan od njih je Petr iz Ekaterinburga, navijač Urala i dopisnik ruskog bloga LeftSideTerraces. Za Russian Football News Petr je govorio o navijačkoj sceni u Rusiji.
Kako je biti antirasistički opredjeljen fudbalski navijač u Rusiji? Koliko je lijevo orjentisanih grupa u zemlji i da li međusobno sarađuju? Kako ste organizovani i jeste li povezani sa nekom političkomm partijom?
Biti antifa fudbalski navijač u Rusiji, u ovom trenutku, je ekstremno teško. Ruski navijački pokret su stvorili ekstremno desni skinheadsi. Smatra se da su se prvi put pojavili na tribinama Spartaka iz Moskve. U Evropi postoji mnogo antifa ultrasa, ali u Rusiji su navijači uvijek bili povezani sa nacizmom, i tek sada počinjemo širiti i drugačiji pogled na ovu kulturu.
Tokom 2000-ih u Rusiji je postojala antifa supkultura, koja se suprotstavljala nacistima na ulicama, a neki od njih su takođe uživali u fudbalu i išli na utakmice. Međutim, bili su bijesni zbog kretena na tribinama koji veličaju Adolfa Hitlera, tako da su pokušali da organizuju ljevičarske navijačke grupe, što je bilo jako teško zbog otpora nacista.
Antifašisti su prije djelovali u klubovima kao što su Karelia (Petrozavodsk), Zvezda (Irkutsk), Okean (Nakhodka), Devon (Oktyabrskoe), Mosenergo, Srp i čekić (Moskva), ali mnogi od ovih klubova su ugašeni. U ovom trenutku jedine antifa grupe postoje na Kavkazu, Spartak Nalchik, Anzhi Makhachkala i Terek Grozny. Ruski nacisti mrze Kavkasce, dijelom zbog rata u Čečeniji. Zato dobar dio Kavkazaca podržava ideju antirasizma, ali i među njima ima lokalnog šovinizma.
U Rusiji trenutno nema jakih ljevičarskih partija, čak je i Komunistička partija za Putina i ne ponaša se kao ljevica. Postoji mnogo malih ljevičarskih i anarhističkih organizacija (Autonomna akcija, RKSMB, Komitet za radničku internacionalu, KRAS-MAT…), ali one nisu uključene u djelovanje antifa navijačkih grupa. Antifa navijači sarađuju na razmjeni informacija, na forumima kao što su magazin Ofsajd, Lijevi fudbal i FARP. Sve su to grassroots inicijative za ljude koji uprkos nacističkim simbolima i rasističkim sloganima imaju volje da dolaze na stadione.
Čini se da je među navijačima na tribinama prisutan veliki broj ekstremnih desničara. Kako je gledati vrhunski fudbal u Rusiji kao deklarisani antifašista?
Među navijačima svih većih klubova u Rusiji ima antifašista, ali oni ne mogu otvoreno iznositi svoje stavove. Ako otvoreno pokažeš da si antifašista, odmah ćeš biti napadnut. Situacija u Rusiji je slična situaciji u Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji, gdje su stadioni takođe puni nacista, kako u prvoj ligi, tako i u nižim ligama. Na skoro svim utakmicama mogu se vidjeti simboli ekstremne desnice, keltski krstovi, Odalova runa, 14/88, crno-žuto-bijela zastava (zastava Ruskog carstva), a ponekad i kukasti krstovi.
Napadnuti možete biti i ako organizujete apolitičnu navijačku grupu, jer se vjeruje da su stadioni samo za ekstremnu desnicu. Primjer za to je slučaj antifašiste Ilya Dzhaparidze, navijača moskovskog Dinama, koji je želio pokrenuti apolitičnu navijačku grupu. Nacisti su ga zbog toga ubili.
Ja živim u Ekaterinburgu i navijam za FK Ural. I mi imamo problem sa ektremnom desnicom na stadionu. Naši lokalni antifašisti su pokušali otići na navijačku tribinu, ali im je rečeno da je moraju napustiti. Nema sumnje da je među običnim navijačima mnogo ljudi protiv rasizma, ali ako govorimo o supkulturi ultrasa, tu stvari stoje potpuno drugačije.
Morate razumjeti da prostor bivšeg Sovjetskog saveza, sa izuzetkom zemalja Srednje Azije, ima problem sa fašizmom na tribinama. Na primjer u Ukrajini skoro svi timovi, osim kijevskog Arsenala, imaju naciste na tribinama. Situacija se razlikuje u Bjelorusiji, gdje djeluje desetak antifašističkih navijačkih grupa, kao Partizan Minsk, Orsha, Ivantsevichy i Rudensk, ali takođe postoji i jak nacistički pokret.
Kakvim se aktivnostima, kao antirasistički navijači, bavite na stadionu i van njega?
Većina ljudi trenutno radi na tome da se ujedine i zajedno odlaze na stadione, ali bez antifašističke simbolike. U Chelyabinsku, gradu blizu Ekaterinburga, lokalni apolitični i antirasistički navijači godinu dana su navijali za FK Chelyabinsk, ali bili su kosntantno pod napadima nacista, koju su veoma jaki u tom gradu. Klub je kasnije raspušten.
Ruski antifašisti danas pokušavaju organizovati amaterske turnire, na kojima i sami mogu igrati fudbal. U Sankt Petersburgu lokalni antifašisti imali su lokalnu DIY fudbalsku ligu. U gradu Permu, 360 km od Ekaterinburga, moji prijatelji organizuju turnir PermCityBall.
Sviđa mi se kako to rade u Grčkoj. Tamo postoji mnogo antifa amaterskih timova, kao na primjer Asteras Exarchia. Vjerujem da je zbog velikog broja nacista nemoguće preuzeti navijačke sektore, ali moramo pokušati stvoriti kulturu antifa ultrasa u Rusiji i raditi zajedno.
Ovog ljeta išao sam na Antifašistički fudbalski festival u Ioanninu, u Grčkoj. Učestvovalo je šest amaterskih timova: Asteras Exarchia (Atina), Proodeftiki Tumba (Thessaloniki), Autonomni fudbalski klub iz Patrasa, Liberta (Volos), Apifarhos (Ioannina), Marinos Antipas (Larissa). Sve ove timove pokrenuli su antifašisti i oni igraju na lokalnim turnirima. I antifašisti u Rusiji počinju da rade nešto slično.
Antifašistički fudbalski festival održava se prvenstveno radi jačanja veza između antifašističih amaterskih klubova širom Grčke, a osim toga, služi kao plaforma za diskusiju, kako o fudbalu, tako i o politici. Festival se tokom godina širio, a ovog ljeta su po prvi put učestvovali gradovi Ioannina i Larissa. Nasuprot raznim navijačkim grupama profesionalnih klubova svi učesnici jasno su izjavili da su svi ujedinjeni u zajedničkom cilju. Za antifašiste u bivšem Sovjetskom savezu, gdje je ultradesnica zauzela stadione, ovo je važna strategija.
Kao što sam rekao, i mi u Rusiji sada organizujemo ovakve turnire. U avgustu je održan šesti antifašistički fudbalski turnir u Sankt Petersburgu. Svi učesnici turnira su antifašisti koji se protive rasnim predrasudama. Ove godine na turniru učestvovalo je dvadeset muških timova i četiri ženska, iz Bresta, Minska, Nizhn Novgoroda, Cherepovetsa, Moskve i Sankt Petersburga.
Ovakvi turniri postoje i u drugim gradovima. Na primjer, Nizhny Novgorod 9. maja svake godine slavi oslobođenje od fašizma u Drugom svjetskom ratu, organizujući ženski turnir pod imenom “A zore su ovdje tihe” (po nazivu čuvenog filma Stanislava Rostotskog iz 1972.).
Poznajem članove antifašističke navijačke grupe moskovske Lokomotive koji moraju razmazivati ljepilo preko svojih naljepnica kako bi ostale čitave. Zbog nacista oni na stadion ne mogu unositi svoje transparente. Išli smo s njima na utakmicu Dinamo Moskva – Omonia Nicosia i sprijateljili se sa navijačima Omonie, grupom Gate 9.
Komuniciram i sa navijačima Spartaka iz Nalchika i Orshe (Bjelorusija). Poznajem i neke antifa navijače iz Kazahstana. Vjerujem da svi antifa navijači iz čitavog svijeta trebaju pomoći da se kreira nova navijačka kultura, u kojoj nema mjesta rasizmu. Imamo blog i internet magazin u kojima pišemo o antifa ultrasima iz raznih zemalja.
U izvještaju o rasizmu u Rusiji, koji su objavili mreža FARE i SOVA centri, tvrde da su ovakvi stavovi unutar navijačkih grupa, kao i u ruskom društvu, intenzivno u porastu od ranih 2000.-ih. Slažeš li se s ovom tvrdnjom?
Da, tokom 2000.-ih povećao se broj napada na imigrante. Ali ustvari, sve je počelo ranije. Razloge možemo tražiti u raspadu SSSR-a i etničkim konfliktima s početka ’90.ih, na primjer problem između Kavkazaca i Rusa je uzrokovan ratovima u Čečeniji.
Tokom devedesetih u Rusiji se počinju javljati grupe nacista, iako su tada još bili marginalna supkultura. Ultradesni skinsi počeli su ići na utakmice i napadati imigrante u podzemnoj. Kasnije su te grupe izašle iz okvira undergorunda i počele održavati javne skupove. Zbog niskog nivoa obrazovanja i finansijske krize, neki ljudi su ih počeli podržavati. Tokom 2000.-ih nacistički pokret je krenuo da napada antifašiste i mnogo ih je tada ubijeno.
Za razliku od drugih zemalja, mi, antifašisti, ne podržavamo niti jednu političku partiju i pokret. Nacistima je pomagala i policija, tako da smo se morali osloniti na sopstvene snage. Tačnije, tih godina smo se suočili sa najradikalnijim nacistima na svijetu, i malo je ljudi bilo spremno da im stane na put.
Sve to je dovelo do radikalizacije ruskih antifašista. Borbe su vođene svakodnevno. Tadašnja situacije je uporediva sa “olovnim godinama” u Italiji (sukob italijanske države, tajnih struktura NATO pakta i ekstremne desnice protiv radikalne ljevice, koji je trajao od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina 20. vijeka). Nacisti su izazvali velike nerede na trgu Manezh i moskovskom naselju Biryulyovo. Nacizam u Rusijii trenutno je u padu, oni više ne mogu organizovati velike skupove i ne napadaju antifašiste.
To je jednim djelom zbog situacije u Ukrajini, bar ja tako mislim. Ljudi u Rusiji su vidjeli da ultradesne snage znače samo rat i destrukciju, tako da prestaju podržavati ruske nacionaliste. Međutim, navijačka supkultura je zatvorena i nacisti će još dugo biti dio nje.
Misliš da politika ruskih vlasti ima veze sa pojavom rasizma u društvu i rade li vlasti dovoljno na njegovom suzbijanju?
Vjerujem da je krivica za širenje nacističkog pokreta na ruskim vlastima. Postoje dokazi da su neke desničarske grupe sponzorisane od Kremlja. Vlasti su sebi dale zadatak da ojačaju patriotizam u društvu i pokrenuli su program “kontrolisani nacionalizam”, tako nadzirući aktivnosti mladih na ekstremnoj desnici. Međutim, i tokom vladavine Borisa Jeljcina vlasti su koristile bande nacista za napade na protivnike režima i reketiranje. Zbog svega toga, možemo reći da su od početka ’90.-ih vlasti pomogle nacistima da ojačaju i stanu na noge.
Danas, zbog situacije u Ukrajini, vlasti su odlučile pokazati kako ne podržavaju naciste, zbog čega su oni pod velikim pritiskom policije. Kad su vlasti odlučile prestati podržavati nacistički pokret, on je u javnosti poražen i ponovo je utonuo u underground. Siguran sam da bi vlasti ponovo podržavale nacionaliste, ako im to bude od koristi.
Čine li klubovi (i igrači) dovoljno u borbi protiv rasizma među navijačima? Ako ne, šta bi trebali promijeniti?
Mislim da klubovi sada ne rade dovoljno. Poduzimaju se mjere protiv rasizma, i igrači su protiv, ali fudbalski navijači to ne žele da čuju. Potrebne su nam inicjative odozdo, od samih navijača.
Naravno da su tribine uveliko odraz društva i dok god su ljudi voljni tolerisati nacističke slogane na tribinama, biće teško uraditi bilo šta. Rusija će teško imati koristi od inicijativa kao što je FARE. Na primjer, Lacio se jako trudi u borbi protiv rasizma, ali tribine su im i dalje pune ektremnih desničara. Ovdje je neophodno pokušati promijeniti supkulturu.
Problem predstavlja i to što rukovodstvo klubova u Rusiji ne zanimaju navijači dok god im ne smetaju u zgrtanju novca. Počeli su se boriti protiv rasizma samo zbog sankcija UEFA-e. Zenit je jedan od najbogatijih klubova u Rusiji, ali daleko manje ulaže u borbu protiv rasizma, nego u dovođenje novih igrača.
Ima li u Rusiji klubova sa ljevičarskim i otvoreno antirasističkim stavovima?
Moj prijatelj Murat Mizov, navijač Spartaka iz Nalchika, ima veze sa klupskim rukovodstvom i jedan je od vođa na tribini. Tu često možete vidjeti antifašističke simbole. Mislim da postoji potencijal za razvoj većeg broja antifašističkih grupa u Kavkazu, Tatarstanu, Bashkortostanu. Tamošnji ljudi su bar voljni prihvatiti antirasističke teme, jer nisu etnički Rusi, dok tribine u Moskvi i Sankt Petersburgu imaju čvrste veze sa ekstremnom desnicom.
Da li su Zakon o navijačima iz 2014. i “Pravila ponašanja za gledaoce i njihova bezbjednost na stadionu” iz 2011. pomogli u borbi protiv rasizma?
Mislim da zakoni koji kontrolišu ponašanje ljudi na stadionima nemaju efekta. Policajci koji su na dužnosti na stadionu ne razumiju značenje simbola koji se pojavljuju na tribinama. Prepoznaće kukasti krst, ali to se svakako rijetko viđa.
Kad su se nacisti ’90.-ih pojavili na njemačkim stadionima vlast je usvojila oštre zakone i onemogućila im pristup. Ali Rusija nije Njemačka i takvi zakoni teško mogu imati uspjeha. Njemačka još uvijek ima problema sa neonacističkim navijačkim grupama (na primjer FC Energie Cottbus). Represivnim zakonima ne možete riješiti problem rasizma. Moje mišljenje je da treba ozbiljan i predan rad od strane navijača na obrazovanju i pomaganju jedni drugima.
U nedelju je posle fudbalske utakmice Crvene Zvezde i Napretka doslo do sukoba navijaca beogradskih crveno i crno belih. Kako nas portal saznaje u Karadjordjevom parku sukobili su se Grobari,koji su posle gostovanja na Banovom brdu sacekali da se zavrsi utakmica vecitih rivala i spremno docekali navijace Crvene Zvezde koji su krenuli put svojih domova. U sukobu je ucestvovalo preko 30 lica , a vise njih je zadobilo lakse telesne povrede od palica, stangli i kaiseva. Najgore je prosao jedan navijac C. Zvezde koji je zadobio rasekotinu po debelom mesu koju je najverovatnije dobio od eksera sa polomljene klupe iz parka, a ne nozem kako je vecina medija u prvi mah prenela. Posle ovog sukoba vise lica je privedeno i procesuirano tuzilastvu.
Intervju je nastao 2010. godine i preuzet je sa portala SrpskaTribina. Belgrade Boys su verovatno najjaca grupa Delija koja je vec godinama prisutna na svim utakmicama Crvene Zvezde..
GODINA 2010
U poslednje vreme doslo je do opadanja brojnosti svih navijackih grupa na Severu, sto je bio i slucaj sa mladima. Par njih doslo je na ideju da vrati ljude, da opet napravi jaku, al stvarno jaku ekipu. Posto je dosta mladjih grupa zauzelo sa pravom svoje mesto na Severu, tesko da bi neko hteo da tek tako – izgubi svoj identitet pretapanjem u jednu zajednicku grupu. Tako su i osmisljeni Belgrade Boysi. Svaka ekipa i dalje postoji kako je i do sad, ali su svi pod jednim okriljem. Zasto je to uradjeno?
– Ima nas mnogo koji smo, evo 4, 5 godina uz Zvezdu, konstantno. Veoma je glupo da se mi medjusobno ne znamo, pa je prvo usledilo okupljanje tih grupa, da bi se upoznali medjusobnom, da bi se druzili i van stadiona. Na kraju krajeva mi treba da ostanemo na tom Severu. Poenta je da sto jedinstvenije delujemo, kada je nasa Zvezda u pitanju. Mislim, pre par godina, jednu grupu nije mnogo interesovalo sta ona druga radi, a sada je drugacije. Glupo bi bilo da se mi pokupimo i prevozom odemo sa tekme, a drugi da nalete sami na sacekushu. Jedni druge pomazemo, bodrimo, i atmosfera je sjajna. I na tekmi, i van nje. Mi pokusavamo da izbacimo sve ono sto se pojavljuje vremenom, zavist, zloba. Jesmo i ostacemo kao neka familija.
Kakvi su vasi planovi, sto se tice uvecanja broja ljudi?
– Pa pazi, Belgrade Boysi su grupa koja je okupila skoro sve mladje ekipe sa Severa: Red Boyse, Brigate, North Army, Kenjaj, Lunatics-e, Iron Boyse, Goblinse, Red Evil.. Svi smo mi mladi, i tako smo se postavili i prema novim clanovima. Ekipa okuplja podmladak severa, i to joj je i cilj. Kod nas su najstariji 21, 22 godine.
Kako je to kad neko hoce da udje u grupu, sta on uradi, dodje kod vas i kaze ‘ja hocu u Belgrade Boyse’, ili .. ?
– Upravo tako. Al’ .. nama nista ne znaci clan manje, clan vise. Iz svake nase ekipe, mislim na ove starije u Belgrade Boysima – ti mozes da izvuces jedno 40-50, pravih. Ludih. Najboljih. I to je dovoljno. Ako ti imas konstantno 50ak takvih na raspolaganju, to je onda ono pravo. Da se razumemo, i ostali su tu, stalno. Mi i radimo na masovnosti, i mladjima se svidja taj fazon. I najbitnije je sto se svi ljudi znaju, druze, i mislim da to do sada nije uradila nijedna od ranijih grupa Delija, da celu generaciju sa severa okupi i od nje napravi tako jaku ekipu.
Poznato je da su sve mladje ekipe i ranije saradjivale, imale zajednicke akcije, ali su i dalje bile – svaka grupa za sebe. Kada ste formirani kao Belgrade Boys-i?
– Mladje ekipe okupile su se 09.01.2000. i dogovorile ovo o cemu smo pricali. Nemamo neki staz, al imamo dosta toga zajednickog od ranije, dok Belgrade Boysi nisu zvanicno oformljeni. Ma, i od sada, od kad smo formalno svi zajedno, imali smo dosta akcija.
Kako se odlucuje u Belgrade Boysima, s obzirom da svaka ekipa i dalje ima svoje vodje?
– Sve funkcionishe po dogovoru. Svaki drugi put neko ima ideju, i dobro je to. Neko zamisli nesto, pomisli ‘ne moze bolje’, a neko drugi na to doda recenicu – i ispadne tri put bolje. Jedni druge slusamo, i jedni druge savetujemo. Da nije tako, i da nismo tako odlucili na pocetku – Belgrade Boysa u ovom obliku nikad ne bi bilo. A ima ih, i bice ih, jer smo stalno zajedno, jer se momci druze i van stadiona, i postali smo stvarno nerazdvojni.
Lepo je to cuti, ali.. kakav je vas odnos sa starijima?
– Sasvim ok. Sada je mnogo bolji nego pre. Pomazu nam dosta. Karte dobijamo, mesta za neka gostovanja. Imamo njihovu podrsku. Mi ne bi smo mogli bez njih, ni oni bez nas, i dobro je sto smo svi zajedno.
Belgrade Boysi su, iako skoro oformljeni, imali dosta toga da pokazu u navijackom svetu?
– Pa evo, sad za derbi – celu koreografiju su izveli Belgrade Boysi. Dole su bile sve male zastave svih grupa ‘clanica’, a iznad velika zastava Belgrade Boys. A sve to zavisi od dogovora… ko zna.. mozda na sledecem derbiju bude drugacije, dogovoricemo se. A i prvi smo napravili bakljadu u Beogradu posle zabrane od onog derbija (kada je Aleksandar Radovic poginuo) – protiv Cukarickog na Banovom brdu. Nesto manje od 10ak baklji, tek, dovoljno da pokazemo da su i na takvim utakmicama Belgrade Boysi uz svoj tim.
A incidenti?
– Pa ono, bilo je dosta toga i ranije, pre zvanicnog formiranja Belgrade Boysa. Mislim, zajedno smo isli na grobare, isto po dogovoru. Na Zelenjaku smo odvalili prvu ekipu mladjih grobara – Young boyse. Uleteli smo medju njih 50ak, i odvalili ih. Ne da su se razbezali, nego strasno.. Oni sto smo ih pohvatali, nisu se lepo proveli (opsti smeh Smile Sta znam.. OFKovce smo razbili, mozda nas desetak. Posle tekme, njih 30ak bilo na stanici, odvalismo ih. A i ove Kragujevcane smo, sad kad su bili na kup utakmici u Beogradu. Mislim, bilo je mnogo murije, marice su ih obezbedjivale, al sacekali smo ih kod grobarskog stadiona i izkamenovali buseve. A ranije smo isto zajedno radili neke akcije, Pa ono kod Toshinog bunara, pred derbi. Dolaze grobari vozom, u sezoni 97/98, a mi napravili sacekusu tamo i iskamenovali ih bash bash. Bili su tu i Red Boysi i Kenjaj i North Army..
Koji su ciljevi Belgrade Boysa?
– Da animiramo ljude da dolaze na tekme. Da se stalno nesto desava. Da bude pevanja, da bude barjaka, da bude baklji, bilo gde da igramo. Da bas furamo Delije stil, znaci – dobre koreografije i mnogo jaka ekipa za incidente. Poenta je da sto vise ljudi bude uz Zvezdu, zato i forsiramo nove pesme, nove koreografije, shalove i slicno. Volimo bakljade, volimo da pesmom bodrimo svoj tim i volimo da izuvamo protivnicke navijace (opsta ludnica od smeha i odobravanja Smile)
Protivnicki navijaci. Zanimljiva tema. Sta Belgrade Boysi misle o njima, i o nasoj i o inostranoj tifo-sceni?
– Pa ono, Grci su sasvim ok. Grke bas cenimo. Otrpilike mi i oni imamo isti fazon navijanja. I isti mentalitet. I pevaju, i biju. Bas smo ono.. slicni u svemu. A od domacih.. pa sta da ti kazemo.. tukli smo se bas sa svima, i pojednicno, i kao grupe, i kao Belgrade Boysi dok nismo formalno formirani. U svim tim drugim grupama imao jedno 10-20 momaka koji veruju i stvarno su zagrizli ono sto rade za svoj klub. Mislim, ima svuda fazona ‘sad je cool biti Red Devils, jer ulazi nas Radnicki iz Kragujevca u prvu ligu’ – pa onda ih bude i 500. I sad su kao svi ludi. Svi su ono s vremena na vreme navijaci. Postoje svakojake grupe, al mi smo daleko daleko ispred svih njih. U ovoj zemlji – niko nije ni zasluzan da mu pomenemo ime. Tu nema tu nikog posebnog, a znaju svi dobro ko smo mi.
Cak i grobari?
– Ma oni su smesni. Cuj ‘Juzni Front’, kao to sad treba da zvuci strashnije. Ma bre, oni nisu vredni pomena. Oni nam i nisu konkurencija. Nikakva. Samo rivali, i nista vise.
Sta bi sa marketingom grupe?
– Ma, marketing je sad k***c. Mislim, nije to sad nikakav problem kad ima 150 ljudi u ekipi. Evo, uradili smo sad ove dukseve, koje mislim da niko nema, sa kapuljacom i prorezima sa ocima. A sigurno ce uskoro biti i shalova, i kacketa, i majica. Nismo mi u fazonu Radovaca, ono – nosi shal Rada i misli da je mangup.
Neko ima i na shalu ono sto je moto Belgrade Boysa?
– Da. ‘Pride of Belgrade’ ili Ponos Beograda je nas slogan. I zabole nas sto to neka druga navijacka grupa ima na shalu.
Sta bi jos dodali za kraj, a sto nismo spomenuli?
– Svi smo srpski nacionalisti. I vrlo bitno – anti-jugosloveni. Svi odredom. Samo sever, i nista vise. Zatim, treba pomenuti i dosta individualaca. Dolaze likovi na Sever, konstantno, i nisu ni u jednoj grupi. A aktivniji su od mnogih drugih. Mi se trudimo da sve takve mladje ljude pojedinacno i aktiviramo, da svako pruszi najvise sto moze za Zvezdu, da pruzi ono sto najbolje ume. I tako je sve mnogo bolje i lakse. Stvarno dosta znace ti iskusniji, jer masa klinaca dolazi na sever, a brza kod pevanja, jer nikad maltene i nisu culi kako to zvuci kad peva ceo Sever. Dakle polako, sporo i glasno, da se sve trese, desetinama minuta, da bodrimo nas tim, ma koji da je rezultat u pitanju.
* AKTUELNO * ( ili, ‘bezali su kao mishevi’)
Na poslednjem derbiju ligaskog dela kosarkaske sezone, uoci samog play-offa, Delijama su bile upucene prozivke od strane one stoke prekoputa. Posle toga se crno-beli uopste nisu dobro proveli, sto je opste poznato. Ajd’ pojasnite to …
– Oni su hteli tucu pred taj derbi u poslednjem kolu kosarkaske lige. Zvali su telefonom, a mi smo naravno prihvatili. Posto su oni trazili da dodjemo na Kalemegdan, a mi – da se nadjemo u 21-om (bloku Novog Beograda) jer tamo ima fina poljana, od dogovora nije ispalo nista, i na tome se sve zavrsilo. I ladno na tom basketu, oni kao neke prozivke, te kao niste dosli, te uplasili ste se. Sve sto im se kasnije zbilo, mozda im se ne bi ni desilo da nisu imali dugacak jezik.
A desilo im se… ?
Posle druge polufinalne tekme u basketu – oni su nas cekali na Zelenom Vencu, ko sto su nas cekali i derbi pre toga. Bilo ih je .. sta znam.. 25. Nas iz Belgrade Boysa je bilo 18. Krenuli smo najpre kroz grad, trazili ih, i na kraju krenuli na Zeleni Venac. Spustali smo se sa Terazija, dakle od cesme – pa Prizrenskom ulicom, i ugledali ih skroz dole, na samom izlazu iz tunela koji vodi ka Zelenjaku. Dakle, njihova prva mladja ekipa, a nas 18 iz prve nase mladje ekipe. Sedeli su tamo kod onog prolaza, gde se silazi na Zeleni Venac. Sedeli i cekali nas. Neki nasi momci su ranije prosli tuda, i cak javili da ih nema, al grobari bili rastrkani, pijuckali, pa ih zato valjda nisu primetili.
Dakle..
Mi silazili Prizrenskom, i oni nas provale. Grobari su imali stangle, flase, kamenje, a mi dve baklje. Ustala ta stoka, i pocela da peva “Mi smo grobari, najjaci smo najjaci” (opsti smeh Smile I sta da ti pricam… Oni su kao krenuli nesto, izasli na ulicu. Odmah tu, bas ispred tunela smo se tukli. Cuj mene, ‘tukli smo se’.. Oni su prvo pobacali kamenje na nas, a mi se zatrcali ko ludaci. Na jedno .. sta znam.. 15 metara od njih upalili smo baklje i utrcali medju njih. Posto smo poceli da ih odvaljujemo ko stoku, odma’ su poceli da beze, jedna grupa ka Brankovom mostu, pa gore ka Palasu, a druga.. ma nemam pojma, mnogo su brzi. Nismo stigli ni sve da ih prebijemo do kraja. Pa pazi kad ih je jedno 100 metara jurilo nas cetvoro, petoro samo, a oni nista. Njih nekoliko je dobilo batine tu kad smo uleteli, i jos neki dok su bezali, stanglama po ledjima. Ma, beze ko zecevi, bukvalno. (“Misevi, misevi” odzvanja u prostoriji gde smo radili ovaj mini intervju sa Belgrade Boysima Smile E, da.. cak su i zandari, jedna obicna patrolna kola, stali dok smo sa upaljenim bakljama leshili grobare, al ni oni nisu smeli da izadju.
Ipak, kod “Vozda” je bilo mnogo zanimljivije?
Uf, kako nije. To je bilo samo dva dana kasnije, pred pocetak trece tekme polufinala u basketu. Mi smo bili na polufinalu fudbalskog kupa, protiv Milicionara, u Makishu, i krenuli smo 40-icom ka Pioniru, na derbi. Izasli smo kod Ktitora, i krenuli pravo ka Taksiju (Taksi = mesto ispred ulaza u halu Pionir, gde se Delije uvek okpljaju i piju pred derbije i vaznije tekme u Pioniru, 100-tinak metara od hale). Znali smo naravno da se dole kod Vozda, sa suprotne strane Pionira, kao i uvek – okupljaju grobari. Nas nekoliko je to glasno konstatovalo, i na prvo ‘Ocemo li?’ usledilo je ‘Ajmo’. Dakle, potpuno spontano, nas .. sta znam.. 25-30, krenulo je ka grobarima, prvom ulicom levo, i pravo na njih.
E, sad, njima je stajala patrola, i cim nas je jedan video odmah je potrcao na dole, ka ostalima, a mi – cim smo njega ugledali – mi odmah trk za njim. Imali smo tri baklje, i cim smo skrenuli dole kod onih trafika videli smo ih. Bilo ih je.. aj da ne preterujem, jedno 60-70. Krenuli su odmah da gadjaju. Flashama i kamenjem. Njih par je stalo sa stanglama. A mi.. ni korak nazad. Sve na juris, samo trchi u njih. I oni poceli da beze, opet se razdvojili u dve vece grupe. Ove sto su ostali oko zgrade smo izlomili, poskidali im salove i prebili ih. Ovi drugi sto su bezali ka 29om, trcali su glavom bez obzira. Pa j****e, nas petoro ih jurimo, sa dve upaljene baklje, a oni preko kola, na sv e strane. Ma, padali su jedni preko drugih. Onda su u jednom trenutku stali, i kao ‘Ajde, ajde Grobari’, a mi na to ‘Sta ajde!?’ i opet na njih. Tu istrche i zandari, i nista, tako se zavrsilo.. A zakljucak… pa, opet su grobari bezali ko misevi, i to je to Smile (opste odobravanje i smeh Smile
INTERVJU old school!!!!!
NENAD BRAČUN – ČOKS ( Bad Blue Boys – Slatina )
Budući da se znamo godinama, mozemo odmah prijeći na ti. Reci mi što za tebe znači Dinamo?
Dinamo je način života, mladost, radost, veselje… Sve uspomene iz djetinjstva vežu me uz Dinamo, sve borbe za sveti dres, sve je to bilo zbog Dinama.
Za Dinamo navijam otkako znam za sebe, od najranijeg djetinjstva. Otac mi je bio trgovac i redovno je kupovao Sportske novosti i Dinamove revije, a ja sam sve upijao i već s pet godina počeo čitati. Pratio sam sve što je vezano uz klub. Evo donio sam i Dinamove revije iz sedamdesetih i osamdesetih godina koje još uvijek čuvam. Član kluba sam od 1973. godine i kao klincu mi nije bilo jasno zašto u Osnovnoj školi Višnjica, u mom razredu, jedino ja navijam za Dinamo. Omiljeni plavi dres bio je od čiste vune i jako neugodan za nositi, ali ga u to vrijeme nisam skidao. Sjećam se da sam redovito plakao kada bi Dinamo izgubio.
Reci nešto o prvim početcima odlazaka na utakmice.
Moja prva utakmica bila je 1977. Dinamo je golom Drage Vabeca pobijedio Partizana 1:0. Za mene je to bilo čudo neviđeno. Od tada sam zavolio stadion i taj doživljaj utakmice. To me prati i do dan danas. Na toj je utakmici bilo oko 50.000 ljudi. Što se tiče odlazaka na gostovanja, to je počelo 1987. godine. Te je godine došlo do formiranja grupe Fighters Slatina, bili smo borci protiv svega. Prvo smo organizirano otišli u Split na Trofej Marjan gdje smo se upoznali s ekipom iz Zagreba. Bili su tu Dugi, Klokan, Buba i ostali istaknuti članovi Bad Blue Boysa. Imali su fascinantne majice s britanskom zastavom. Dinamo je igrao sa Crvenom zvezdom i zanimljivost s te utakmice je ta da smo na junoj tribini bili smješteni zajedno sa Zvezdašima. To se više nikada nije ponovilo. Po povratku u Slatinu svatko je dobio zadatak da na dogovoreno mjesto donese jednu biljelu plahtu. Kada smo prikupili sve plahte, prvo smo ih prokuhali te obojali u plavo. Tako je nastao naš prvi legendarni transparent Podravska Slatina koji je kasnije išao s nama po svim stadionima. Transparent je bio dug oko 15 metara, a sušili smo ga kod prijatelja u dvorištu. Obzirom na tadašnju nacionalnu strukturu u Slatini, bilo ga je opasno ostaviti bez nadzora pa smo ga cijelu noć čuvali dok se nije osušio. Prva utakmica na kojoj je osvanuo bila je Dinamo-Rad koju smo dobili 2:1.
S kojim navijačima si se družio?
Uvijek je veselo bilo putovati vlakom jer se na taj način uvijek nekoga upoznalo. Mi smo najčešće putovali prema Zagrebu s dečkima iz Osijeka, Našica i drugih slavonskih mjesta. Npr., na uzvratu s Auxerreom, nakon što smo ih tamo pobijedili 1:0 golom Davora Šukera, Ante iz Osijeka i njegova ekipa primili su nas 20 u već dobro popunjen vlak. Taj put smo bili puni dimnih kutija i ostale pirotehnike koja je tada bila poeljna. Pjesma se orila, ali su nas već u Virovitici dočekale jake milicijske snage i krenuo je okršaj. Vlak je bio zaustavljen puna dva sata. Taj put smo jedva izvukli zivu glavu, ali smo ipak stigli na utakmicu. Nažzalost, osim što smo dobili batina, još smo i izgubili.
Jesi li pratio i neke druge klubove osim Dinama?
U ono smo vrijeme davali podršku svim hrvatskim klubovima, a pogotovo Osijeku. Osječane smo dočekivali s rakijom na našem kolodvoru. Mogu reći da smo aktivno sudjelovali u osnivanju osječke Kohorte.
Opiši mi jedno putovanje u Beograd.
Budući da je u Slatini bilo puno navijača Crvene zvezde, veliki je gušt bio otići u Beograd i razvući transparent Podravska Slatina. Evo jedne utakmice koju je Dinamo dobio na jedanaesterce, iako je cijelu utakmicu igrao bez isključenog Zvonimira Bobana. Iz Slatine smo išli do Osijeka, iz Osijeka do Vinkovaca i u Vinkovcima smo čekali Boyse iz Zagreba. Svi zajedno smo iz Vinkovaca kretali prema Beogradu. Utakmice su se uvijek igrale nedjeljom pa smo onako nabrijani nakon subotnjeg izlaska išli na putovanja. Iz Slatine su išla i dvojica Zvezdaša pa su za kaznu morali nostiti naš teški transparent sve do Vinkovaca, gdje smo se razdvojili svatko na svoju stranu. Bili su u nekoj vrsti zarobljeništva. Iz Vinkovaca za Beograd vozio je Zurich express. Već pri samom ulasku u Srbiju počelo je kamenovanje vlaka u kojemu nas je bilo oko 500. U Rumi nas je, nakon dovikivanja sa Zvezdašima, policija sve istjerala iz vlaka.
Mi nismo dozvolili da vlak krene pa nam je, nakon natezanja s organima reda, ipak dozvoljen nastavak putovanja. Kroz Beograd nas je pratila konjica i jaka policijska pratnja uz često kamenovanje sa svih strana. Iako nismo imali puno novaca, nismo ih imali gdje ni potrošiti jer nas nigdje nisu puštali. Sa sobom smo nosili i hrvatske zastave što im je posebno smetalo. Na stadionu smo odmah objesili naš transparent. S lijeve strane su nam bile Delije, a s desne Grobari pa je dobro trebalo paziti da ne dobiješ kamen u glavu. Nezaboravan trenutak mi je bio kada su naši igrači izašli na zagrijavanje. Prvi je navijače došao pozdraviti Igor Cvitanović, koji je tada bio junior. Odmah sam znao da će biti veliki igrač i inače mi je jedan od najdrazih koji su nosili plavi dres. Na povratku sa stadiona kroz Beograd smo pjevali: Oj Dinamo poginut ću za te, kao Stjepan Radić za Hrvate. Na povratku u Slatinu ponovno srećemo naše slatinske Zvezdaše i ponovno su prisiljeni nositi teški transparent. Budući da su ih njihovi Zvezdaši u Beogradu pokrali, usput im kupujemo jelo i piće. U to smo vrijeme na kiosku u Slatini kupovali sve Zvezdine revije te ih poderali pred očima nemoćnih navijača Zvezde. Cilj je bio da ih oni ne mogu kupiti.
Što se dogodilo u Bergamu?
Bergamo je jedna luda epizoda koja se kasnije pokazala kao povijesna u eri BBB-a. Bila je to prava invazija na Bergamo. Dinamo je igrao protiv Atalante. Mi smo dosta ranije rezervirali autobuse i Bergamo je bio pun navijača Dinama. Cijelo smo se prijepodne druzili s domaćim navijačima. Dogovor je bio da se svi Dinamovi navijači okupe u 15 sati na središnjem gradskom trgu. Nakon toga je nastao kaos. Teško mi je reći što je bilo. Netko je zapalio iskru i više se nije znalo tko pije, a tko plaća. Ljudi s kojima smo do malo prije pili, sada su se okrenuli protiv nas. Isto se nastavilo i na tribini gdje smo istaknuli naše zastave sa šahovnicom. Na njihove provokacije mi smo odgovarali skandiranjem njima omrazenom Benitu, budući da su oni ljevičari. Na zub smo uzeli i njihovog najboljeg igrača Claudija Caniggiju. Nakon utakmice su nas do granice pratili u oklopnim transporterima. Bilo je ludo i nezaboravno. Nesretni Metford je mogao zabiti gol u zadnjoj minuti nakon što je sam izašao pred golmana. Završilo je 0:0, a u Zagrebu 1:1 tako da smo opet ispali. Na uzvrat u Zagreb nismo išli jer smo dobili dojavu da će taj dan biti napad na policijsku stanicu u Slatini pa smo bili raspoređeni u blizini postaje. Svi smo dobili određene zadatke u slučaju napada. Rat je bio pred vratima.
Koju si navijačku skupinu najviše cijenio?
Nikoga posebno. Mi smo Bad Blue Boys i nitko nas drugi ne zanima.
Koja ti je utakmica posebno ostala u lijepom sjećanju?
Uvijek ću se sjećati pobjede u Zurichu 5:0 i u Amsterdamu 3:2. U Zurichu je bio ogroman broj navijača uz malo veće nerede. Posebno se sjećam fenomenalne igre Igora Cvitanovića koji je zabio tri gola. U Amsterdamu smo jedno vrijeme vodili 3:0 i pao je dogovor da ako zabijemo još dva gola ne idemo kući, nego ravno za Split gdje je Dinamo za tri dana igrao protiv Hajduka. Za podsjetnik, dobio je i tu utakmicu 2:1.
U kojim si sve europskim gradovima gledao Dinamo?
Ne znam da li ću ih sve nabrojati, ali bio sam u Budimpešti, Bergamu, Zurichu, Madridu, Goteborgu, Amsterdamu, Stuttgartu i Bratislavi. Mislim da je to to.
Što misliš o Torcidi? Jesi li išao s njima na koju utakmicu?
Za vrijeme Jugoslavije davali smo podršku jedni drugima, pogotovo kada se išlo u Beograd. Išli smo bez obzira jel igrao Dinamo ili Hajduk samo da nas bude što više. Navijače Dinama i Hajduka spojilo je i stvaranje naše držzave. Današnji mi se antagonizam između sjevera i juga uopće ne sviđa jer smo zajedno stvarali Hrvatsku. I samo ime Bad Blue Boys je nastalo u Splitu što dovoljno govori. Ja imam jako puno prijatelja iz stare Torcide Split, kao što su: Čube, Prlac, Ušo i drugi. Meni je čak i vjenčani kum te jedan od najboljih prijatelja navijač Hajduka.
Prvi čovjek PAOK-a, gospodin Ivan Savidis, našao se u epicentru ludila na stadionu „Tubma“, nakon što je njegovom timu poništen naizgled regularan gol za pobedu.
Elitnu fudbalsku ligu Grče je poslednjih dana zahvatio pravi haos, a kada su svi pomislili da situacija ne može biti gora pojavio se vlasnik crno-belih da to
demantuje.
Naime, nakon što su sudije poništle gol Vareli, za trijumf popularnih crno-belih, Savidis je utrčao na teren sa sve pištoljem za pojasom u nameri da se razračuna sa glavnim arbitrom susreta.
Nakon rasprave sa sudijama prvi čovek PAOK-a poleteo je i ka kllupi AEK-a, ali ni jednog trenutka nije pokazivao nameru da potegne oružje. Celo vreme su tu bili njegovi telohranitelji koji su ga smirili i udaljili sa travnjaka.
