Prije točno dvije godine na današnji dan odigran je 156. Večiti derbi između Zvezde i Partizana na kojem je viđen jedan od najvećih sukoba u povijesti srpskih navijača.

Tijekom beogradskog derbija na Partizanovu stadionu frakcija navijača tog kluba pod imenom Vandal Boys izvršila je napad na tribinu kojom vlada skupina pristalica istog kluba pod imenom Alcatraz. Do ovog je napada došlo u 15. minuti, u istom trenutku kada su na drugom kraju stadiona Delije počele bakljadu.

Partizanovci na stadionu bili su uvjereni da se zato radi napadu navijača Zvezde na tribinu navijača Partizana. Manja skupina koja je upala na jug uniformirana, u identičnim crno-bijelim majicama s kapuljačom, zahvaljujući početnom iznenađenju te naoružana bakljama i remenjem potisnula je daleko brojnije pripadnike Alcatraza na tom dijelu stadiona.

Međutim, kada su se oni sabrali i prestrojili, krenuo je stampedo koji je prerastao u linč napadača na tribinu. Pritom su oni koji su upali u sjedište veće od dviju frakcija Grobara prošli užasno. Nakon što ih je masa stjerala uz ogradu tribine, pretučeni su, opečeni bakljama i skinuti, neki od njih do gola, a odjeća im je zapaljena.

Zatim su izbačeni na atletsku stazu. Većina navijača Partizana na stadionu i dalje je bila uvjerena da su pretukli, skinuli do gola i s tribine izbacili zvezdaše pa su njima, tada okupljenima na tartanu ispod južne tribine, skandirali “Ubij Cigana”, što je pogrdni naziv za navijače Zvezde, pri čemu su ih gađali petardama i topovskim udarima.

Ta manja skupina, koja je započela napad, bila je, ispostavilo se, potpomognuta MMB borcima iz Splita, koji su kasnije završili krvavih glava, pretučeni i skinuti do gole kože. Bio je to jedan od najvećih i najbrutalnijih međusobnih sukoba u povijesti na Partizanovom stadionu. Sve je na koncu završilo samo kao pokušaj puča jer se Alcatraz obranio i totalno osramotio one koji su pokušali preuzeti vlast među navijačkim skupinama.

Završili su prebijeni, krvavih glava, natučeni, sprženi od baklji i potpuno goli. Neki od njih izbačeni su na atletsku stazu s tribine čak i bez donjeg rublja. O njima se kasnije pričalo i pisalo danima. Otkriven im je identitet, bili su u zloglasnom beogradskom zatvoru CZ-u, a kasnije su se nagodili sa Srbijom i priznali krivnju te poslije odležane kazne napustili Srbiju. Navodno su pristali doći odraditi prljavi posao za 10 tisuća eura.

Hrvatski huligani koji su uhićeni na derbiju bili su Ante Firić, Ivan Mišković, Stjepan Mihovilović, Hrvoje Baković, Jakov Podrug i Damir Tovarić.

Portal Telegraf.rs istražio je gdje su oni danas.

Najistaknutiji član hrvatske skupine poginuo prošle godine, druga dvojica piju zajedno, dok su neki potpuno nestali, gubi im se svaki trag

Najistaknutiji član te grupe nedavno je poginuo. Ante Firić pretrčavao je autocestu u listopadu 2018. godine kad je na njega naletio automobil i pokosio ga. Stradao je na licu mjesta.

Ispostavilo se da je jedan od huligana s derbija i Damir Tovarić, poznati splitski MMA borac, kao i još nekoliko momaka koji se bave tim sportom u Splitu, ali nisu poznati. Tovarić je, piše Telegraf, na derbi došao s prijateljem Ivanom Miškovićem, najmlađim huliganom koji je uhićen.

Mišković se, sudeći po fotografijama s društvenih mreža, primirio i nema više zajedničkih fotografija s Tovarićem. Odnosno, ne ističe ih kao prije. Sada mu je prva fotografija na Fejsu s djevojkom, a zatim i sa psom.

Isti portal ističe zanimljivost da je jedan od huligana koji je završio potpuno gol na atletskoj stazi zapravo Srbin, koji je kasnije nastavio navijački djelovati na istočnoj tribini s frakcijom partizanovci. Poslije ovog poniženja značajno je napredovao na tribini među Grobarima okupljenim oko Miloša Radisavljevića Kimija pa se čak penjao i na “šipku”, mjesto s kojeg se vodi navijanje, što je najveća čast koju jedan navijač Partizana može doživjeti, piše Telegraf.

Jedan od onih koji su prebijeni i uhićeni na derbiju bio je i Stjepan Mihomilović, koji je imao kriminalni dosje u Hrvatskoj. Dvije godine ranije bježao je iz zatvora dok je bio na odsluženju kazne u trajanju od tri i pol godine u Šibeniku. Droga, klevete, krađa, razbojništva, pljačke i posjedovanje oružja samo su neke stvari zbog kojih je bio zatvoren.

U danima oko velikog sukoba na derbiju prepoznali su ga zbog karakteristične tetovaže na desnom ramenu. Mihomilović je dobar prijatelj s Jakovom Podrugom, koji je također jedan od hrvatskih huligana koji je uhićen prije dvije godinu. Nastavili su se družiti i poslije izlaska iz zatvora.

Jedan od njih dvojice objavio je na društvenim mrežama i njihovu zajedničku fotografiju iz izlaska.

Ostalim splitskim huliganima poslije napuštanja Srbije, piše Telegraf, gubi se svaki trag. Mnogi su obrisali profile na društvenim mrežama i potpuno nestali iz javnosti.

Ime i prezime Stefana Veličkovića našlo se na prvom mestu u udarnoj vesti na RTS-u 17. septembra 2009. godine. Posle njega iščitano je još devet imena, ali njegovo je bilo na prvom mestu na spisku uhapšenih zbog napada na francuske navijače na Obilićevom vencu u centru Beograda. Tada su navijači Fudbalskog kluba Partizan napali navijače francuskog kluba Tuluz. Teško je povređen Francuz, Bris Taton, koji je nakon 12 dana preminuo. Napadači su uhapšeni, a protiv njih je pokrenut sudski postupak, kasnije u javnosti poznat kao “Proces Taton”.

Sigurno se sećate ovoga, kao i toga da je grupa mladića u medijima od prvog dana predstavljana kao grupa “teških ubica”. Tako je glasila optužnica, a tako su glasile i vesti koje su o njima pisane u novinama i čitane u Dnevnicima, a u kojima je Stefan bio na prvom mestu.

* Tada su optuženi: Ljubomir Marković (ubijen 1, novembra ove godine, dve godine nakon što je izašao iz zatvora), Milan Tarlać, Dragan Tomasović, Bojan Matijević, Jovan Karbić, Branimir Četnik, Vladan Suvajac, Milan Vujović, Vladimir Bošković, Ivan Grković, dok su Dejan Puzigaća i Đorđe Prelić bili u bekstvu.

Svi oni su bili “teške ubice”, uključujući i Stefana, koji tada ima 20 godina, i u džepu rukom policajca ispisan alibi da nije bio na licu mesta u trenutku kad se napad na francuske navijače dogodio.

Naime, Partizanovi navijači napali su Francuze tačno u 17:40 na Obilićevom vencu, a saobraćajni policajac je u 17:39 u Makedonskoj ulici počeo sa pisanjem kazne Stefanu zbog nepropisnog parkiranja. Kako je policajac kasnije svedočio, za pisanje jedne kazne prosečno mu treba pet minuta, Veličković je bio pored njega u tom trenutku i dao mu je ličnu kartu na uvid. Nakon što je primio kaznu, koju je odbio da potpiše, Stefan je ostao pored auta još nekoliko minuta.

Napad na Obilićevom vencu trajao je oko minut.

Kada je Stefanov otac, Srđan Veličković, po hapšenju svog sina otišao u Policijsku stanicu kako bi pribavio dokaz da je njegovom sinu napisana kazna za nepropisno parkiranje, ali kako bi tu kaznu i platio, nije mu odgovoreno pozitivno.

– Zanimljivo je da nam ta kazna nikada nije stigla, a meni su tada u policiji rekli da izađem i da nemam šta da tražim tu – rekao je za Telegraf.rs Srđan Veličković.

Otkud Stefan na spisku uhapšenih?

Na spisku uhapšenih našao se jer je njegov prijatelj, Bojan Matijević, koji je učestvovao u napadu, tokom prvog ispitivanja u policiji rekao da je Stefan bio na Obilićevom vencu za vreme tuče. Već sledećeg dana, Matijević je rekao policiji da je ta izjava data pod pritiskom i da želi da se izbriše iz zapisnika, ali njegov zahtev nije uvažen. Isto je ponovio i na suđenju:

– Sedeo sam u stanici, tu je bilo četiri-pet inspektora, oni su mi govorili, diktirali šta da govorim, pretili da to moram da kažem, inače će me prebiti da me ni rođena majka neće prepoznati. Više od devedeset odsto moje izjave je laž. Rekao sam već dva puta pred istražnim sudijom, u istražnom postupku, Stefana sam poslednji put video na Terazijama u terazijskom parku, a nakon toga tek na stadionu. Nisam ga video kod garaže, ni na Obilićevom vencu – ponavljao je Matijević, ali je Veličković ostao u pritvoru, a optužnica protiv njega na snazi.

Ništa se nije promenilo ni kada su svi drugi osumnjičeni rekli da Stefan nije bio na mestu incidenta.

* Stefan Veličković bio je član Partizanove navijačke grupe Irriducibili, što u doslovnom prevodu znači “neprilagođeni”, a u navijačkom svetu češće kao “nesalomivi”.

Beograd, 17. septembar 2009. godine:

Stefana je ujutru pozvao njegov prijatelj, Jovan Karbić i rekao mu:

– E, sada me je zvao Grković. Čuo se sa Puzigaćom. On mu je poslao poruku da je vreme za ustajanje. “Nema više spavanja, mora da se akcija”, rekao mu je. Francuski navijači su u gradu i mnogo se ku**e na Obilićevom vencu. Galame, *eru, deru se. Video ih neki Puzigaćin ortak sinoć. Jedan se napio, popeo se na sto i izigrava avion, kao puca po gostima. Grković kaže da bi im trebalo, zato sto se mnogo ku**e, *ebati kevu. Odseli su tu u blizini, u nekom hostelu i već ispisali grafite po zidovima “Toulouse, Toulouse”.

Dogovor je bio da se tog dana u 16 sati nađu u parku na Terazijama, redovnom mestu okupljanja Grobara, kako bi odradili “posao”, nakon kog bi otišli na stadion Partizana da gledaju utakmicu protiv Tuluza.

Stefan je kasnio na ugovoreni sastanak, parkirao nepropisno na trotoaru ispred kladionice u Makedonskoj ulici i otišao u park, gde su ga već čekali skoro svi pripadnici navijačke gripe kojoj je pripadao. Čekalo se naređenje za pokret, za napad na Francuze. Pripadnik “Nesalomivih”, Žare, tog dana je radio u kladionici ispred koje je Stefan parkirao auto i on je u jednom trenutku pozvao Grkovića, koji je takođe parkirao ispred kladionice, i rekao mu da je stigao policajac i da će pauk odneti auto.

Grković je u tom trenutku Stefanu rekao da ode i da preparkira oba automobila, jer je on bio povređen (povredio je nogu na fudbalu nekoliko dana ranije). Stefan potom odlazi, ne znajući da je u tom trenutku stiglo naređenje za pokret.

– Francuzi su u Ajriš pabu na Obilićevom vencu, krenite – glasila je kratka telefonska poruka koju je Ivan Grković dobio.

Jedan od okupljenih navijača doneo je i podelio baklje i hirurške maske da se kamufliraju. Nudio im je i palice, ali niko od “Nesalomivih” nije hteo da ih uzme.

Okupljeni navijači iz parka podelili su se u dve grupe: njih tridesetak krenulo je putem hotela Mažestik i Knez Mihailove ulice, a grupa “Nesalomivi”, u kojoj je trebalo da bude i Stefan, uputila se prema Zelenom vencu.

Napad na Francuze

Napad je počeo “topovskim udarom”, jakom petardom, koja prilikom eksplozije proizvodi toliko zaglušujući zvuk da momentalno izaziva osećaj paralize, straha i panike kod protivnika. Od njene detonacije zatresla su se stakla na izlozima svih prodavnica i kafića na Obilićevom vencu. Za njom su usledile navijačke baklje. Nastala je zbrka i opšta pometnja. Ljudi su počeli da vrište i beže na sve strane. Vatra i dim od brojnih baklji prekrili su plato.

U podnožju stepeništa, u Maršala Birjuzova, stajali su “Nesalomivi” sa još desetak momaka iz drugih grupa. Jednom momku zazvonio je telefon.

– Počelo je – to je bio signal da i oni krenu.

Ustrčali su uza stepenište. Jovan Karbić je izvadio baklju zadenutu za pojasom i upalio je. Pet-šest metara od stepeništa video je momka koji leži i pokušava da ustane. Čuo je kako na slabom engleskom izgovara: “OK, OK, finish, finish” – preklinjao je.

Sve je trajalo kratko. Odigralo se munjevito, iznenada, bez najave, i završilo se za nekoliko desetina sekundi. Navijači se se razbežali.

Jedna žena je uzviknula:

– Dole kod stepeništa neki momak leži povređen.

U podnožju stepenica, naslonjen na betonski zid, sedeo je Bris Taton. Prišao mu je stariji čovek, u uniformi policajca.

Bio je to Dragan C, penzionisani bivši pripadnik policije, koji je radio kao obezbeđenje na javnom parkingu. Sedeo je u svojoj čuvarskoj kućici na donjem nivou kada je čuo galamu i lomljavu. Pogledao je u tom pravcu naviše i video pad Brisa Tatona, kako će tri godine kasnije i reći u pisanoj izjavi dostavljenoj sudu. Dragan C. nikada nije pozvan kao svedok.

Stefanu je posle napada na francuske navijače stigla poruka od Jovana Karbića: “Gotovo, gde si“.

U tom trenutku mu je saobraćajac, koji mu je napisao kaznu za nepropisno parkiranje dao da potpiše zapisnik, što je on odbio. Policajac je iscepio iz bloka prvi primerak i dao ga Stefanu.

On se potom našao sa Jovanom, koji mu je ispričao šta se desilo na Obilićevom vencu.

– Upalio sam baklju koju sam imao i ustrčao gore. Desno od stepeništa ležao je neki Francuz. Oni što su stigli pre nas, okružili su ga i šutirali. Čuo sam ga kako viče: “OK, OK, finish, finish”. Taj Francuz je bio Lajonel Ibanez, Tatonov drug i cimer iz hostela u kom su odseli.

– Usput, dok sam se udaljavao, video sam jednog Francuza kako pada preko žardinjere u blizini javne garaže. Dvojica, koje ne poznajem, stigli su ga, oborili i počeli da šutiraju. Sećam se da je imao izrazito plavu i malo dužu kosu. (Kasnije će se utvrditi da je to bio Filip Mori, Tatonov drug koji je u bašti sedeo pored Brisa).

Navodno su i Stefan i Jovan za Brisa saznali tek kad su se našli sa drugovima na Novom Beogradu da im daju karte za utakmicu. Oni su im ispričali da se na svim TV kanalima vrti vest o mladiću kog su navijači Partizana pretukli i bacili sa velike visine na Obilićevom vencu.

Istražni sudija odbio da izađe na uviđaj

Na uviđaju su bili policajci i novinarske ekipe.

Istražni sudija je pozvan tri sata nakon što su svi snimci i izjave očevidaca prikupljeni. Kada je pitao u koliko sati se desio incident, odgovoreno mu je da je to bilo nešto pre 18 sati. Odbio je da izađe na uviđaj jer je tad već bio 21 sat, uz obrazloženje da je morao da bude pozvan mnogo ranije i da to više neće biti uviđaj, nego veštačenje, za šta on nije nadležan.

Uviđaj, izjave svedoka i prikupljanje dokaza s lica mesta obavljeni su bez prisustva dežurnog sudije i tužioca.

Kasnije, u završnoj reči na suđenju, advokati odbrane će ovaj momenat navesti kao nezakonito odrađen uviđaj.

Iako svi kafići na Obilićevom vencu imaju video nadzor, što podrazumeva i kamere spolja, od tog dana ne postoji nijedan snimak događaja. Jedini snimak je onaj na kom se vidi kako se određena grupa mladića penje uz stepenice.

Advokat uhapšenog Ivana Grkovića, Zora Dobričanin, kasnije je na suđenju iznela predlog da se pribavi dokaz od policije da li su od vlasnika objekata zahtevali video snimke, da li su ih dobili, ako jesu – šta je bilo sa njima, ako nisu – zašto nisu. Međutim, taj predlog je odbijen kao suvišan i nepotreban.

Hapšenje

Naoružani policajci, žandarmerija i specijalci, pod punom borbenom opremom, sa troje interventnih kola došli su po Stefana 19. septembra, oko pola 2 iza ponoći.

Dok su ga izvodili iz kuće, majci i sestri je rekao da ne brinu, da je to neka greška i da se brzo vraća.

Ispitivanje 

Odveden je pravo u Gradski MUP gde je, kako kaže, smešten u podrum, u prostoriju bez osvetljenja, i tu je proveo prvih sat vremena. Iz ćelije je izveden oko 3:15 i odveden na ispitivanje u kancelariju. Tu su sedela dvojica inspektora.

Prema Stefanovim navodima iz dnevnika koji je pisao, ispitivanje je bilo mučno, praćeno batinama:

– Stefane, sve znamo, ispričaj nam sve i nemoj mnogo da lažeš, jer ćeš u suprotnom samo otežati svoj položaj – nastavio je inspektor, a od drugog sam dobio novi udarac.

– Nemojte da me udarate – molio sam, ali su usledila dva nova šamara.

– Nemam šta da vam kažem, hoću advokata – rekao sam im.

– Hoćeš advokata, a? Mamu li vam *ebem, sada hoćete advokate da vas brane, a ko je branio Francuze od vas? – nastavili su još jače da me tuku – priča Stefan i dodaje da su ga posle toga odvukli u podrum.

– Nakon sat vremena, ponovo su došli po mene i vratili me u kancelariju, ali je ovog puta tamo sedela žena, zamenik državnog javnog tužioca. Rekao sam joj da nisam bio na Obilićevom vencu i da nisam učestvovao u toj tuči. Tražio sam da me vode na detektor laži ako mi ne veruju. Branio sam se i time da u to vreme nisam bio na tom mestu, za šta imam i dokaz, zapisnik o pogrešnom parkiranju koji mi je policajac napravio nedaleko odatle – kaže Stefan.

Inspektori su mu tada navodno odgovorili da imaju snimak tuče na kom se jasno vidi da je on učestvovao.

– Tražio sam da mi pokažu taj snimak. Nisu hteli – ispričao je Stefan. Sve ovo ponovio je i na suđenju.

“Poslednji put gledam sunce na slobodi”

“Posle 48 sati provedenih u podrumu policijske stanice, u Ulici 29. novembra, odvode nas u Palatu pravde na saslušanje kod istražnog sudije. Stavljaju mi lisice na ruke, i nagnute glave prema podu, uvode me u belog “golfa dvojku”. Kolona vozila kojima smo deportovani u Palatu pravde imala je pratnju. Dva terenca interventne jedinice sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama na početku, i dva na kraju kolone.

Mi smo bili između, u automobilima marke “škoda fabia” i “golf”. Sedeo sam na zadnjem sedištu, glave spuštene među kolena, prekriven nekakvom starom kožnom jaknom. U jednom trenutku sam podigao glavu i video sunce kako zalazi niz Ulicu Kneza Miloša. Ulica je bila zatvorena da bismo mi prošli.

Počinjem da shvatam da je situacija ozbiljna, i poslednji put gledam sunce na slobodi.

Beograd, 21. septembar 2009. godine.”

Alibi dokazan, ali nedovoljno

Zamenica državnog javnog tužioca dala je nalog da se Stefanova tvrdnja o pisanju kazne za nepropisno parkiranje u trenutku kada se dogodio napad ispita u saobraćajnoj policiji.

Ubrzo je stigao odgovor da zapisnik postoji o pisanju mandatne kazne na ime Stefan Veličković u Makedonskoj ulici ispred broja pet, i da se vreme pisanja zapisnika poklapa u minut sa vremenom izbijanja tuče na Obilićevom vencu.

Međutim, sudija će ovaj alibi na suđenju oboriti jer Stefan nije potpisao kaznu, iako će i policajac kasnije posvedočiti da mu je on dao izbor da potpiše ili ne.

Četiri meseca u samici, zapis iz Stefanovog dnevnika

“Dobio sam neko staro ćebe na koje su mi stavili plastičnu činiju za hranu i kašiku. Tako, noseći sve u rukama, krenuli smo niz dugačak, poluosvetljen hodnik u kojem su desnom stranom, raspoređene ćelije samice. Odnekud se čuje težak kašalj. Tek sviće.

Sablasnu tišinu remeti bat cokula dvojice stražara i zveket lanaca kojim su mi vezali noge i koji mi dozvoljavaju da hodam tek polukorakom. Ćutke, polako, koračam ispred njih. Prate me strpljivo, valjda su i sami svesni da brže ne mogu. Jedva čekam da legnem, sve me boli, nisam spavao 48 sati.

Znam da je sve ovo greška i da neće trajati dugo. Samo da se malo odmorim. Stižemo do metalnih vrata iznad kojih je na zidu, masnom farbom ispisan broj 10. Otključavaju ih i skidaju mi lance sa nogu i lisice sa ruku. Zastajem nekoliko trenutaka pred mračnim otvorom u ćeliju.

Stražari pored mene ćute. Ne govore mi ništa. Znaju da jedini izbor koji imam jeste da uđem. I ulazim lagano. Vrata iza mene se zatvaraju, a ja nemam krevet u ćeliji.

Beograd, Centralni zatvor, 21. septembar 2009. godine.”

Smrt Brisa Tatona i optužnica za teško ubistvo

Jedanaestog dana otkako je uhapšen, čuvar, koji mu je donosio doručak u ćeliju, rekao je Stefanu:

– Stefane, znaš li da je umro onaj Francuz što ste ga prebili?

Uhapšeni navijači su optuženi, a optužnicom im je stavljeno na teret delo teškog ubistva. U tome je bila “kvaka” čitavog slučaja. Takva optužnica podrazumeva da su napadači otišli na Obilićev venac sa unapred smišljenom namerom i motivom da ubiju.

Za takvo delo zaprećena je najmanja kazna od deset godina zatvora, a može se izreći i najteža kazna od četrdeset godina.

U tekstu optužnice je decidirano stajalo da su organizovano, zajednički i sa unapred pripremljenim planom, otišli na Obilićev venac da ubiju. Da su u saizvršilaštvu, brutalno i nemilosrdno pretukli šipkama i bejzbol palicama francuskog državljanina, a onda ga tako nemoćnog podigli preko ograde i bacili u ambis.

Motiv, pojedinačne radnje i konkretni dokazi da bi optužnica bila utemeljena i pravno valjana, da bi je u krajnjem slučaju sud i prihvatio, nisu objašnjeni.

Pokušaj samoubistva

Posle tri meseca provedena u samici, Stefan je jedne noći odlučio da se ubije tako što će prerezati vene. Uzeo je komad oštre plastike od polomljene činije u koju mu je majka, još pre mesec dana spakovala hranu i poslala mu je u zatvor. U trenutku se predomislio. Zbog porodice.

* Istražni sudija, koji je vodio istragu o slučaju, nakon priloženih dokaza, ispitivanja optuženih i svedoka, kao i policajca koji je napravio zapisnik o saobraćajnom prekršaju, posle tri meseca od njegovog hapšenja, doneo je rešenje da se Stefan oslobodi. Tužilaštvo je uložilo žalbu. Žalba je usvojena. Stefanu je, ipak, odbijeno rešenje istražnog sudije o oslobađanju i produžen mu je pritvor.

Na ulicama su se pojavili grafiti: “Sloboda za Stefana” i “Pravda za Grobare”.

Privilegije u zatvoru, zapis iz Stefanovog dnevnika

“Mobilni telefoni su u zatvoru strogo zabranjeni, ali su i te kako prisutni. Tarifa za unošenje telefona iznosi od osamsto pa do hiljadu evra, kako za koju sobu i kako u kom krilu zatvora. “Vek” takvom telefonu je od tri do pet meseci, toliko te stražari puste da ga koristiš. Oni ti ga i nabave i naplate, puste te da ga koristiš, a onda nastupi provera, pretres sobe, oduzimanje i tako ukrug.

Na pitanje čiji je, niko se ne javlja, jer bi onaj koji se javi teško nadrljao i snosio disciplinsku kaznu. Mobilni telefon se oduzme i nikom ništa. To je samo jedan način zarade u zatvoru: posebne privilegije, komfor, luksuz, sve se naplaćuje.”

Suđenje je počelo 18. aprila 2010. godine.

Optuženi, kojih je bilo ukupno 14, iznosili su odbrane i niko, izuzev Stefana, nije negirao svoje prisustvo na Obilićevom vencu u trenutku kada se tuča desila.

To je stepen krivice s kojom su se slagali, međutim, optužnica im je stavljala na teret mnogo teže delo. Teško ubistvo. Nijedan optuženi to nije priznao, niti je igde ikada izjavio.

Drugooptuženi Ivan Grković naveo je kao svedoka policajca Dragana C, istog onog policajca koji je bio čuvar javne garaže i koji je na platou Obilićevog venca dao izjavu policiji, i koji je prvi priskočio u pomoć povređenom Brisu Tatonu.

Nalog da se pronađe, ispita i sasluša taj svedok nikada nije izdat. Umesto toga, sudija je pitala Grkovića da li je video Stefana Veličkovića na Obilićevom vencu.

“Sto se Stefana tiče, već sam vam rekao da me je još na Terazijama, dok smo bili u parku, zvao Žare iz kladionice i rekao: “Ajde ti i Stef dođite da preparkirate automobile, hoće policajac da vam piše kaznu za parkiranje. Pozvao sam Stefana i dao mu svoje ključeve da mi preparkira auto. Mene je bolela noga i Stefan je tada otišao. Njega sam posle video tek na utakmici.”

Policajac svedok: “Inspektori su insistirali da kažem da je Taton bačen”

Tri godine nakon incidenta na Obilićevom vencu, penzionisani policajac Dragan C, predao je pisanu izjavu sudu, u kojoj je naveo sledeće:

“Negde oko 17.30 časova nalazio sam se u prizemlju garaže blizu stepeništa, koja vode u Ulicu Maršala Birjuzova. U jednom trenutku video sam da je jedan mladić, kasnije sam saznao da se zove Bris Taton, skače sa platoa na Obilićevom vencu i pada pored mene. Odmah sam mu prišao, bio je povređen, ali potpuno svestan. Ubrzo je došla Hitna pomoć. Tada smo inkasant i ja stavili Tatona u stolicu u preneli ga preko ograde, a potom izneli uz stepenice na plato na Obilićevom vencu, gde je bilo vozilo Hitne pomoći.

Napominjem da prilikom skoka Tatona niko nije bio pored njega, kao ni na stepenicama. Kad sam unosio Tatona u vozilo Hitne pomoći rekao mi je: Maj frend (prijatelju moj). Tada je tu bio i kolporter Đurić, koji je svako veče tu prodavao razne časopise, i isti mi je rekao da je Taton bežeći iz tuče, naskočio na žardinjeru i preskočio ogradu. Zajedno smo videli da su u žardinjeri ostali tragovi Tatonovih patika i izlomljene grane tuje.”

Dragan C. je tada tvrdio da je ta žardinjera naknadno sklonjena, kao i da je sve ovo već rekao inspektorima u beogradskoj policiji.

“Inspektori su insistirali da promenim tu izjavu i kažem da sam video da je Taton bačen. Nisam na to pristao, jer to nije istina i od tada me u vezi sa ovim slučajem niko nikad nije zvao.”

Policajac koji je Stefanu napisao kaznu smenjen sa posla

Ispitivanje policajca obavljeno je 22.6.2010. godine, devet meseci nakon događaja o kom je ispitivan. Ostao je pri svemu što je izjavio u istražnom postupku, pri istoj argumentaciji koja je istražnom sudiji dala razlog da donese rešenje o Stefanovom puštanju na slobodu. I na ovom suđenju je ponovio da se seća da mu je Stefan dao ličnu kartu, da nije želeo da potpiše zapisnik, kao i da je njegovo sačinjavanje započeo u 17:39, a da mu prosečno treba oko 5 minuta da napiše kaznu.

Tuča na Obilićevom vencu desila se tačno u 17:40.

Policajac je potvrdio i da se Stefan tu zadržao još nekoliko minuta, nakon što je kazna napisana.

Advokat odbrane, Đorđe Kalanj je potom uzeo reč.

– Mi smo danas zvali u Policijsku stanicu Sever, gde kažete da ste radili u vreme sačinjavanja ovog zapisnika. Rečeno nam je da više tu ne radite – pitao je advokat policajca i dodao da su dobili informaciju da je policajac premešten sa radnog mesta kontrole učesnika u saobraćaju na radno mesto najobičnijeg administrativnog radnika parkirališta za odnete automobile.

Policajac je ovo potvrdio.

Odbrana u Tatonovoj smrti tražila krivicu lekara

“Odbrana ukazuje na jasne dokaze da je smrt Brisa Tatona posledica greške lekara koji su učestvovali u njegovom lečenju, a ne krivičnopravnih radnji okrivljenih.”

Advokat okrivljenog Ivana Grkovića, Zora Dobričanin, pozvala se na dopunski nalaz superveštaka medicinske struke, tvrdeći da smrt Brisa Tatona nije posledica konstatovanih zadobijenih povreda, već pogrešne procene o neophodnosti hitne hirurške intervencije na grudnom košu.

“Iz nepoznatih razloga, odlukom tadašnjeg načelnika Urgentnog centra, 24 sata nakon zbrinjavanja pacijenta, smenjen je lekarski konzilijum koji je doneo odluku da Taton ne sme biti podvrgnut operaciji, i određen je novi lekarski konzilijum koji donosi sasvim suprotnu odluku. Bris Taton je operisan, urađena mu je parcijalna resekcija torokalne arterije u grudnom košu i interpozicija grafta u dužini od 4 cm.

Nakon ove intervencije, hematom na mozgu se uvećava četiri puta u odnosu na preoperativno stanje. Odbrana insistira na tome da je ova hirurška intervencija prouzrokovala progresiju hematoma, za koji je CT pregledom sa sigurnošću konstatovano da je stabilan. Usled toga, pacijent je dobio izliv krvi na mozak.

Brisu Tatonu otkazuju gotovo svi vitalni organi i smrtni ishod nastupa 29.9.2009. godine u 10 sati.”

Beograd, Palata pravde, oktobar 2010. godine

Presuda: “Krivi su!”

Sudija je u Palati pravde, 25. januara 2011. godine pročitala presudu, a ona je glasila da su svi krivi.

“Svesni radnji koje preduzimaju i mogućnosti nastupanja zabranjene posledice na koju su pristali, zajednički delujući, lišili su života oštećenog Brisa Tatona tako što su mu naneli teške telesne povrede opasne po život, koje su dana 29.9.2009. godine prouzrokovale njegovu smrt i stoga se osuđuju: Đorđe Prelić na 35 godina, Ljubomir Marković na 30 godina, Ivan Grković na 30 godina, Dejan Puzigaća na 32 godine, Jovan Karbić na 14 godina, Dragan Tomasović na 12 godina, Milan Vujović na 14 godina, Branimir Četnik na 14 godina, Vladan Suvajac na 14 godina, Stefan Veličković na 12 godina, Milan Tarlać na 12 godina, Bojan Matijević na 12 godina. Stepa Petrović i Dejan Stanković za koje nije dokazano da su učestvovali u prebijanju Brisa Tatona osuđeni su na pet, odnosno četiri godine zatvora.

– Pa, ovo je ukupno 240 godina. Juče je Dreničkoj grupi, koja je osuđena za ubistvo 36 Srba u ratu na Kosovu, izrečena kazna od ukupno 115 godina i tu niko nije dobio više od 7 godina atvora – rekao je jedan od prisutnih novinara u sudnici.

Završna reč Stefana Veličkovića

“Časni sude, nijednog trenutka, čak i sada kada sam osuđen, ne osećam se krivim. To mi je dužnost da kažem, na prvom mestu, pred samim sobom. Na drugom mestu, to mi je dužnost da kažem i pred ovim ljudima ovde, roditeljima pokojnog Brisa Tatona, i da im saopštim da, što se mene tiče, bez ikakve griže savesti, mogu da im pogledam u oči, što sada i činim. Mene ste osudili nevinog, a veliko je pitanje koje delo na teret možete da stavite ostalim osuđenima. Niko ne beži od odgovornosti da je Bris Taton poginuo zbog napada navijača, ali ovi ovde osuđeni nijednog trenutka nisu učestovali u njegovom ubistvu, kako to sud kaže. U tome je sva nepravda ove presude.

Ne samo ja, već i svi ovde osuđeni, hiljadu puta smo osetili kako možemo da se branimo i iznosimo dokaze koliko hoćemo, ali smo UNAPRED OSUĐENI.

Ja nemam zbog čega da se stidim i moja savest će ostati mirna, a obraz čist. Kaže se da je najteži teret teret sopstvene savesti. Ja taj teret ne nosim, a vi?”

Sudnicom ja zavladao muk. Spontano, prolomio se aplauz. Krenuo je od jednog od roditelja, a onda je prihvaćen od branilaca, pa čak i nekih novinara.

Kada je sudija izgovorila “suđenje je završeno”, to se od aplauza i komešanja nije ni čulo.

Apelacioni sud prepolovio kazne

Nakon žalbe na prvostepenu presudu, Apelacioni sud je tu presudu ukinuo, ali je ova odluka Apelacionog suda brzo povučena i vraćena Veću na ponovno odlučivanje.

Proces drugostepenog odlučivanja je potom trajao duže nego samo suđenje. Prvostepena presuda je ipak potvrđena u decembru 2010. godine, ali su kazne bile znatno smanjene. Oni koji su prvostepeno osuđeni na kazne od 10, 12, 14 godina zatvora, sada su dobili kazne od 7 i 8 godina, dok je osuđenima na 30 i 35 godina, kazna prepolovljena.

Stefan Veličković je svoju kaznu odležao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, a ona mu je zbog dobrog vladanja naknadno smanjena na pet godina. Danas ima 31 godinu i živi u Beogradu. Uz njegovo ime zauvek će ostati da je teški ubica, koji je učestvovao u ubistvu Brisa Tatona. Zbog toga nije uspeo da se zaposli ni u jednoj firmi jer su mu u svakoj tražili dokaz da nije osuđivan. Na kraju je uspeo da se zaposli kod porodičnog prijatelja.

Nekoliko godina nakon što mu je sin izašao iz zatvora, Srđan Veličković je napisao knjigu “Unapred osuđen”. Napisana je na osnovu 6.000 stranica transkripata sa suđenja, ličnog dnevnika koji je vodio njegov sin u zatvoru, kao i dokaza do kojih su došli advokati odbrane. Odatle su i ovi delovi priče koja je obeležila srpsko sudsvo u poslednjih 10 godina.