Krčmarević nakon 2 kola odlazi iz Želje

Srbijanski stručnjak Slobodan Krčmarević će na današnjoj vanrednoj konferenciji za štampu objaviti da neće obavljati poziciju šefa stručnog štaba. Željezničar je jučer poražen u Zenici od Čelika rezultatom 1:0, a poraz od premijerligaša sa Bilinog polja bio je samo ‘kap koja je prelila čašu’.

Navijači, ali i rukovodstvo Plavih, nezadovoljni su načinom kako je igrao Željezničar, pa je došlo do prekida saradnje.

Čelnici Plavih traže hitno rješenje na trenerskoj poziciji, a kako prenose sarajevski mediji saznati na Krčmarevićevo mjesto stiže Milomir Odović. Odović je već ranije vodio Željezničar, a posljednji trenerski angažman imao je u B timu Željezničara i u omladinskom pogonu Plavih. U svojoj karijeri vodio je Olimpik, GOŠK, Slaviju, Borac, Velež, Zvijezdu Gradačac, Rudar Prijedor i Čelik.

Pogledajte highlight-e meča zbog kojeg je otpušten Krčmarović

Veliki sukob Delija i Grobara u Nišu

Posle zavrsetka utakmice Radnik -Partizan doslo je do obracuna navijaca Crvene Zvezde i Partizana, naime veca grupa navijaca Crvene Zvezde iz Nisa sacekala je pripadnike grupe Niski Kartel koji su inace navijaci Partizana okupljeni na juznoj tribini. U incidentu su koriscene stangle i kuvane motke , a nekoliko navijaca je zavrsilo u Niskom klinickom centru. Najteze je prosao jedan navijac Partizana koji je umalo stradao kada ga je pokupio automobil kojim su upravljali pripadnici protivnicke grupe. Kako objavljuju pojedine grobarske stranice malobrojnija grupa navijaca crno belih naterala je u beg mnogo vecu grupu navijaca Crvene Zvezde i tom prilikom su uspeli da im oduzmu oruzije koje su poneli u sacekusu.

 

Sarajevo u opasnosti od Italijanskih huligana?

Stižu navijači iz Bergama, ali moguće i pojčanje iz  Njemačke.

U najkraćem, navijači Atalante u bratskim su odnosima s navijačima njemačkog Ajntrahta iz Frankfurta i tu možda opet niko ne bi trebao vidjeti problem, da ovi iz Frankfurta nisu smrtni neprijatelji s pristalicama Dinama iz Drezdena, inače bratskim navijačima s pristalicama FK Sarajevo. Dakle, osim susreta navijača Sarajeva i navijača Atalante, koji za razliku od ovih prvih nisu baš miroljubivi, vrlo je lako moguć i susret okorjelih pristalica Ajntrahta i Dinama.

Sve ovo zvuči kao pomalo nevjerovatna koincidencija, ali gledajući posvećenost huligana, Sarajevo bi moglo biti najplodnije tlo da se vrate ili riješe neki računi još iz ranijih godina kada su Frankfurt i Drezden igrali u istom rangu takmičenja i od kada je mržnja dodatno rasplamsana

Navijači Ajntrahta i Dinama veliki teški okršaj imali su 2012. godine i od tada se navodno čeka novi susret. Rat na društvenim mrežama nikad nije stao, a jedni drugima upućuju različita pogrdna imena.

IZVOR: avaz.ba

Najveći navijački ispadi

(Najveći navijački ispadi 1964-2004)

Odlučujući meč kvalifikacija za plasman na Olimpijske igre u Tokiju između Perua i Argentine ulazio je u finiš. Domaćinima je trebao jedan gol za put u Aziju, a u 89. minutu njihove molitve su uslišene. Hiljade zastava se zavijorilo, ali među masom crveno belih bila je i jedna žuta, kojom je pomoćni sudija pokazivao ofsajd. Usledio je masakr.

Nekoliko desetina besnih navijača probalo je da utrči na teren, a policija je reagovala apsolutno neadekvatno. U publiku je ispaljena velika količina suzavca. Scenario je bio sličan onome iz Gane – opšta panika izazvana gušenjem, trčanje, pad znači sigurnu smrt. Napolju – haos. Policija na konjima uteruje navijače nazad u stadion. Grupe podivljalih navijača kamenjem gađa policajce, prevrće automobile.

Tog 24. maja 1964. godine dogodila se najveća tragedija u istoriji fudbala na planeti. Po zvaničnoj verziji poginulo je 318 ljudi. Nezvanične pominju 350, 400, čak i 500 žrtava. Broj ranjenih svakako je prešao pet stotina, ne treba sumnjati da se zapravo merio hiljadama. Vlada je proglasila vanredno stanje, koje je ostalo na snazi punih mesec dana.

Iako tragični skor iz Lime srećom nikad nije nadmašen, predolimpijski masakr bio je samo uvod u eksploziju naselja širom planete. Osim u Akri 2001. broj mrtvih u navijačkim ispadima nikada nije prešao 100, a u devet situacija iskazan je sa dve cifre.

Mnogo pažnje u medijima privlače incidenti koje su pokrenuli engleski navijači tokom 60-ih, a sledili ih ultrasi širom sveta u ove četiri decenije. Međutim, krvavi bilans takvih obračuna je veoma mali u odnosu na slučajeve kojima je posvećen ovaj tekst.
Iako će većina posmatrača tipovati na derbi utakmice kao najverovatnije scene najvećih tragedija u istoriji navijanja, katastrofa se zaista može dogoditi na najneobičnijim mestima. Kajseri je grad u centralno-istočnoj Turskoj, 260 km jugoistočno od Ankare. U goste istoimenoj ekipi 17. septembra 1967. stigao je tim iz obližnjeg Sivasa. Utakmica nikad nije završena. Kako je kontrola na ulazu tada bila nepoznat pojam, gledaoci su na tribine doneli dovoljno oružja za film Kventina Tarantina (noževi, pištolji, sekire). Četiri dana posle meča situacija se konačno smirila, prekasno za 44 mrtva i preko 600 ranjenih.

Sledeće godine, bio je 23. jun, viđen je najveći derbi pokolj u istoriji. Na stadionu Monumental u Buenos Ajresu završavao se derbi između River Plejta i Boke Juniors. Grupa gostujućih navijača smeštena na gornjem spratu stadiona počela je da baca zapaljene papirne baklje na donji nivo, gde su bili smešteni Riverovi fanovi. Uplašeni od vatre navijači su se zatrčali ka izlazu. Nekada nije dobro biti najbrži – kapija je bila zaključana, a masa je nastavila da pritiska. Sedamdeset četvoro je poginulo, a između 113 i 150 osoba zadobilo je povrede.

Neki od incidenata su zaista krajnje bizarni. Šestog decembra 1976. godine u Port-o-Pransu igran je meč kvalifikacija za Svetsko prvenstvo između Haitija i Kube. Gosti su postigli gol, a jedan razočarani domaći navijač bacio je petardu. Masa je pomislila da se radi o pucnju iz vatrenog oružja, pa se u panici nekoliko ljudi bacilo na najbližeg vojnika. Dok je vojnik padao, puška je opalila, pogodivši devojčicu i malog dečaka na tribini. To je pojačalo paniku, nastao je stampedo, u kojem je poginulo još dvoje ljudi, a treći je stradao prilikom preskakanja zida. Psihički slomljen, nesrećni vojnik je zatim izvršio samoubistvo.

Kolumbijski grad Kali u našim krajevima je poznatiji kao sedište jednog od narko-kartela, ali za Južnoamerikance to je dom dva odlična fudbalska kluba. Gradski derbi između Amerike i Deportiva, 18. novembra 1982. godine, završen je tragično u okolnostima koje podsećaju na Buenos Ajres ‘68. Finiš utakmice, gostujući navijači pod uticajem alkohola dolaze na ideju da – uriniraju po domaćima sa donje tribine. Sledi panika, stampedo, 24 mrtva i preko 250 povređenih.

Dva puta u deset godina Tripoli je bio pozornica nereda sa tragičnim krajem. Desetog marta 1987, tokom prijateljskog meča između reprezentacija Libije i susedne Malte dve grupe su se potukle, izvađeni su noževi, a masa se razbežala. Jedan deo te mase popeo se na zid, koji se pod težinom srušio. Nacionalna agencija DžANA prijavila je dvoje mrtvih i 16 ranjenih. Stvarne posledice su znatno surovije – između 20 i 30 mrtvih, najmanje 120 povređenih osoba.

Devet godina kasnije, četrnaestog jula, igrao se derbi domaće lige, između Al Ahlija i Al Itihada. Osim klupske, navijače deli i politička pripadnost, jer je čelnik i kapiten jednog od klubova Al-Saadi Gadafi, pukovnikov naslednik (sećamo ga se i kao fudbalera Peruđe s početka ovog veka). Počelo je prepucavanje, a policija je sprečila da se situacija otme kontroli – rafalno. Osam osoba je poginulo, 39 je ranjeno.

Osmog jula 2000. godine u duboko podeljeni Zimbabve došla je selekcija Južne Afrike na kvalifikacioni meč. Tenzije su izuzetno visoke u zemlji, koja je prethodnog meseca prošla kroz parlamentarne izbore, na kojima je posle dvadeset godina na vlasti predsednik Robert Mugabe zadržao većinu u parlamentu, ali većinu od samo dva poslanika.

Fudbal i politiku povezao je opozicioni MDC (Pokret za demokratske promene), koji je u središte kampanje stavio crveni karton za Mugabea, simbol da je vreme da ode sa vlasti. Za vreme intoniranja himne Zimbabvea simpatizeri opozicije naoružani pomenutim kartonima, plakatima i zastavama MDC-a izvikivali su slogane protiv predsednika i njegovog sina Lea, koji je, kako obično biva u takvim državama, predsednik fudbalskog saveza.

Parole su se ponavljale tokom meča, a policija je uspela da odoli iskušenju sve do samog finiša. Tada je Delron Bakli (ove sezone u Bilefeldu, od leta u Dortmundu) postigao drugi gol za Južnoafrikance. Iako je Bafana Bafana bez sumnje bila favorit, deo domaće publike reagovao je ružno, bacajući konzerve i plastične flaše na teren. Policija je odgovorila suzavcem.

Iako je na prepunim tribinama panika izbila momentalno policija je nastavila da dugo ubacuje suzavac u masu. Nezavisni posmatrači utvrdili su da niko nije izdao takvo naređenje, već je očigledno neko od policajaca instinktivno reagovao, drugi su ga pratili, a zatim se situacija otela kontroli. Iako je stradalo ‘samo’ 13 ljudi, mučan utisak pojačava podatak da je među njima pet žena i četvoro dece, od kojih je najmlađi petogodišnji dečak.

Sud ne može vratiti nastradale, ali može donekle uspostaviti pravdu. Dan posle utakmice vladine novine napale su policiju zbog neprimerene reakcije, a deset dana kasnije ministar Čihuri saopštio je da će protiv petorice odgovornih policajaca biti pokrenut krivični postupak, sa optužbom za ubistvo iz nehata. Sasvim dovoljno od režima, koji sopstvene građane pljačka, ubija i otima im zemlju samo zbog boje kože.

Posle te tragedije i serije iz sledećeg leta, u Africi se razvio pokret koji se zalaže za drastičnu promenu načina policijskog kontrolisanja mase. Akcenat je na ukidanju upotrebe suzavca, a rezultat – već četiri godine nije bilo takvih incidenata. U Južnoj Americi to su shvatili još posle peruanskog masakra, ali se tada nije stiglo do suda. Odgovornom komandiru policije nikad nije ni postavljeno pitanje kako je i zašto naredio bombardovanje publike suzavcem.

I ovu epizodu završićemo u Africi, kontinentu na kojem su ljubav i strast prema fudbalu u potpunoj disproporciji sa tehničkom opremljenošću objekata i obučenošću zaduženih za red na na njima. Pred početak prvenstva Južne Afrike 1991. godine, dve najpopularnije ekipe u toj zemlji – Kajzer Čifs i Orlando Pajrats – zakazale su prijateljski meč u gradiću Orkni, oko 150 km jugozapadno od Johanezburga. U finišu meča jedna sudijska odluka nije se dopala grupi navijača. Počela je svađa, koja se uskoro pretvorila u tuču, a posle nekoliko desetina sekundi tukle su se stotine navijača. Oni koji nisu želeli da učestvuju u pesničenju, potrčali su ka izlazu. Zaključana kapija izazvala je smrt prignječenih u prvom redu, drugi su stradali od noževa u epicentru tuče. Četrdeset osoba je izgubilo život, preko pedeset je završilo u bolnici.

( Najveće stadionske nesreće)

24.05.1964. (Lima, Peru), Peru – Argentina 318 (do 500) 500+
17.09.1967. (Kajseri, Turska), Kajserispor – Sivasspor 44 600+
23.06.1968. (Buenos Ajres, Arg), River Plate – Boka Jnrs. 74 113 (150+)
04.03.1971. (Salvador, Brazil), Baija – nepoznato 4 1500+
06.12.1976. (Port-o-Prans, Haiti), Haiti – Kuba 6 nepoznato
18.11.1982. (Kali, Kolumbija), Amerika – Deportivo 24 250
29.05.1985. (Brisel, Belgija), Juventus – Liverpul 39 400+
10.03.1987. (Tripoli, Libija), Libija – Malta 20 (30) 120
13.01.1991. (Orkni, Južna Afrika), Kajzer Čifs–Orlando Pajrats 40 50+
1996. (Tripoli, Libija), Al Ahli – Al Itihad 8 39
11.1998. (Kinšasa, DR Kongo), Vita Klub – Motema Pembe 4 nepoznato
11.01.1999. (Aleksandrija, Egipat), Korm – Al Itihad 11 nepoznato
08.07.2000. (Harare, Zimbabve) Zimbabve – Južna Afrika 13 nepoznato
30.12.2000. (Rio de Žaneiro), Vasko da Gama – Sao Kaetano 0 200+
29.04.01 (Lubumbaši, DR Kongo) Lupopo – Mazembe 14 51
09.05.2001. (Akra, Gana) Harts ov Ouk – Asante Kotoko 126 150

Deset godina posle tuče u Orkniju, koja je završena sa 40 mrtvih i preko 50 povređenih navijača ponovo će jedna utakmica Kajzer Čifsa i Orlando Pajratsa zaslužiti mesto u medijima širom planete.

Jedanaesti april 2001. godine, stadion Elis Park u Johanezburgu, odlučujući meč za rasplet nacionalnog šampionata. Nekoliko dana pre utakmice izgledalo je da će meč biti formalnost, ali su Pajratsi u prethodnom kolu neočekivano izgubili bodove i stvorili uslove za dramatične događaje koji slede. Kapacitet stadiona je 60 hiljada mesta, a 57 hiljada karata prodato je dva dana pred utakmicu.

Navijači širom Afrike imaju običaj da kupuju ulaznice pred samu utakmicu, pa je sat pred početak počeo haos. Iako je stadion rasprodat, podmićivanjem policajca ili redara mogli ste da uđete bez problema, i to su iskoristile hiljade prisutnih. Kasnija istraga ustanovila je da je na stadionu bilo prisutno 120 hiljada ljudi! Ozbiljan problem nastao je pola sata pred početak, kada je do kapija stigao veliki broj ljudi sa kupljenim kartama.

Objašnjenja redara da je stadion već pun nisu ubedila nikog da odustane. Kapije su zatvorene 25 minuta pred početak utakmice, ali su navijači sa kartama bili uporni. Deset minuta pred početak navijači su uspeli da polome severoistočnu kapiju na četiri mesta. Nekoliko ljudi ostalo je ispod ograde, a proboj j izazvao stampedo ka unutrašnjosti stadiona, a odmah zatim i u suprotnom smeru.

Utakmica je počela u zakazano vreme, a igrači i zvaničnici bili su još uvek nesvesni tragedije. Posle dvadesetak minuta igre izneto je prvo nepomično telo sa tribina. U 33. minutu meč je prekinut pri rezultatu 1:1, kada su razmere katastrofe postale jasne. 29 mrtvih ostalo je na tribinama, 14 je poginulo u gužvi ispred kapije, a četvoro podleglo ranama sledećih dana. Broj povređenih bio je 155 ljudi.

Krvavi mesec u Africi

U tom trenutku Elis Park je predstavljao najveću tragediju afričkog fudbala. Sledeće četiri nedelje doneće tri velike nesreće, od kojih će ona u Akri sa 126 žrtava preuzeti neslavni rekord. Širom kontinenta problemi su slični – stadioni u katastrofalnom stanju, loša organizacija, opšta korupcija, nesposobna i razdražljiva policija, fanatična i često nerazumna publika, odsustvo bilo kakve kontrole na ulazima i konačno – navika da se karte kupuju pred samu utakmicu.

Prethodne godine Južna Afrika je izgubila za jedan glas pravo na organizaciju Svetskog prvenstva 2006. godine. To je izazvalo masovne proteste u toj zemlji, ali i optužbe širom sveta da je ‘crni kontinent’ izložen diskriminaciji.

Predsednik FIFA Sep Blater obećao je ofdmah Afrikancima SP 2010, a u međuvremenu organizacija je dodeljena upravo Južnoafrikancima. Nikome u Svetskoj fudbalskoj federaciji nije smetala činjenica da se tri četvrtine nesreća na stadionima u poslednjih 16 godina dogodilo južno od Sahare.

Glazgov vs Moskva

Prva velika stadionska nesreća dogodila se u Glazgovu 5. aprila 1902. godine. Za vreme utakmice između reprezentacija Škotske i Engleske srušio se deo zapadne tribine Ajbroks Parka. Poginulo je 25 navijača, a povređeno njih 517. Meč je završen 1:1, ali je naknadno proglašen nevažećim u počast žrtvama.

Isti stadion, 69 godina kasnije, novogodišnji veliki derbi. Seltik je 2. januara 1971. vodio kao gost, a Rendžers je izjednačujući gol postigao u 90. minutu. Veliki broj navijača već je napustio tribine, ali ih radost onih koji su ostali ubedila da potrče nazad. Na stepeništu broj 13 stvorila se jeziva gužva i ljudi su ostali zaglavljeni.

Tek posle pola sata redari, policija i bolničke ekipe uspele su da razgrnu masu sa stepenica. Do tog trenutka život je izgubilo 66 bukvalno zgnječenih navijača, a povređeno ih je peko 150. Mnogi su preživeli zahvaljujući ljudima iz neposredne blizine koji su ih šamarima i pričom održavali u budnom stanju, a posledice po zdravlje osećali su mesecima kasnije.

Najveći konkurent Glazgova u borbi za naziv ‘najnesrećniji grad Evrope’ je Moskva. Međutim, za vreme komunizma sovjetske vlasti su skrivale punu razmeru posledica stadionskih nesreća. Dvanaestog marta 1975. godine posle meča olimpijskih reprezentacija SSSR i Kanade na stadionu Sokoljniki dvadeset ljudi poginulo je na mračnom stepeništu, pod nogama ostalih uspaničenih navijača. U poređenju sa onim što se desilo sedam godina kasnije, to zaista nije bio ozbiljan incident.

Dvadesetog oktobra 1982. godine u Kupu UEFA sastali su se moskovski Spartak i holandski Harlem. Meč se približavao kraju i navijači su počeli da izlaze sa stadona, a policija ih je sprovodila na usko i zaleđeno stepenište. Kao na Ajbroksu ‘71 domaćin postiže gol u 90. minutu i čelo mase sada kreće uzbrdo, a krvavu cenu platiće oni u sredini.

Dan posle meča policija poriče krivicu i tvrdi da je poginuo 61 navijač, dok partijski organ Izvestja navodi da je broj žrtava 66. Istraga obavljena 1989. godine, posle pada Gvozdene zavese, pokazala je zastrašujuću istinu – život na stepeništu stadiona Lužnjiki izgubilo je 340 ljudi, u najkrvavijoj stadionskoj tragediji ikad.

Bredford gori

Navijači su u prethodnih 50 godina stradali širom sveta u različitim okolnostima – od Kaira (rušenje tribina) do Katmandua (panika zbog oluje), od Gvatemala Sitija (pad jednog navijača niz stepenice prouzrokovao ljudsku lavinu) do Sarija u Iranu (klizište srušilo krov tribine). Ipak, najviše pažnje privukle su tri katastrofe u Engleskoj.

Četvrtog marta 1946. godine na Burnden Parku u Boltonu gostovao je Stouk Siti u meču FA kupa. Bezbednosni standardi praktično nisu postojali – stadion je posle rata bio u veoma lošem stanju, a navijači su u pojedinim mečevima tog vremna sedeli i na krovu. Ovog puta problem se dogodio na gornjoj tribini. Pod pritiskom mase tribina se zaljuljala, ograda je pukla, a navijači popadali unapred, direktno na ljude smeštene na donjem nivou. Trideset tri osobe umrle su pod pritiskom, a preko 500 je povređeno.

Godine su prolazile, a o stanju stadiona niko nije vodio računa. U problematičnim osamdesetim većina engleskih stadiona bila je u stanju raspada. Međutim, tek će dve katastrofe pokrenuti proces obnove sportskih objekata i izgradnje novih, uvođenjem standarda koji danas važe u Premijer ligi, ali i nižim rangovima takmičenja.

U sezoni 1984/85 Bredford Siti igrao je odlično i rano obezbedio promociju iz tadašnje Treće u Drugu diviziju. Proslava uspeha zakazana je za poslednji dan sezone i meč sa Linkoln Sitijem. Na utakmicu je došlo oko 11 hiljada navijača i sve je bilo normalno do finiša prvog poluvremena. Tada je, kako se pretpostavlja, jedna neugašena cigareta bačena na pod drvene tribine izazvala požar.

Za samo nekoliko minuta kompletna Glavna tribina stadiona Veli Perejd bila je u plamenu. Ljudi su bežali na teren, ali nisu bili dovoljno brzi. Pedeset šestoro ih je poginulo, a preko 350 zaradilo opekotine i povrede u haosu. Istraga koja je pokrenuta ukazala je na problem, pa je zatraženo opsežno obnavljanje stadiona širom Engleske. Međutim, problemi sa huliganima i ljudski nemar sklonili su taj problem iz fokusa, pa u sledeće četiri godine ništa nije preduzeto.

Hilzboro

Petnaestog aprila 1989. godine na stadionu Hilzboro u Šefildu trebalo je da se odigra polufinalni meč FA kupa između Notingem Foresta i Liverpula. Veliki broj navijača sa Mersisajda prešao je preko Peninskih planina da bi pomogao timu u pohodu ka duploj kruni.

Posle dve decenije konstantnog nasilja na tribina i masakra na Hejselu stadioni na Ostrvu dobili us metalne ograde, koje su razdvajale teren od publike. Upravo će ta metalna ograda prouzrokovati masovnu smrt u Šefildu.

Pola sata pred početak utakmice ispred kapije stadiona rezervisane za navijače Liverpula, bilo je oko dve hiljade ljudi. Već tada su policajci bili uplašeni nereda na ulici i razmatrali šta da učine, ali kada se broj petnaest minuta kasnije povećao na skoro pet hiljada doneta je fatalna odluka.

Policija je otvorila izlaznu kapiju, zahvaljujući čemu je ogroman broj ljudi mogao istovremeno da uđe. Nekoliko minuta kasnije pritisak na publiku u prvom redu bio je neizdrživ, a zbog visoke metalne ograde, mesta za bekstvo nije bilo. Pet minuta pred zakazani početak meča, neko je konačno otvorio jedan od prolaza na ogradi. Navijači su počeli da ulaze u teren da bi se spasli smrti. Drugima su pomagale kolege sa gornje tribine. Za mnoge je bilo kasno.

U 3:06 glavni sudija je u dogovoru sa policijom otkazao utakmicu. Do tog trenutka 95 osoba je umrlo, a preko četiri stotine je povređeno. Spisak žrtava najveće tragedije u istoriji britanskog fudbala zaokružen je kada je u bolnici preminuo jedan od povređenih navijača. Ime šefa policije Dakenfilda, koji je doneo fatalnu odluku, zauvek će ostati zapamćeno u gradu na ušću reke Mersi.

Istraga je poverena sudiji vrhovnog suda Tejloru, a rezultat je danas očigledan – Britanija ima najviše standarde stadiona na celoj planeti. Problem je samo što je 96 ljudi umrlo da bi se neko udostojio da uradi svoj posao.

datum mesto utakmica broj mrtvih broj ranjenih
05.02.1902. (Glazgov, Škotska), Škotska – Engleska 25 517
04.03.1946. (Bolton, Engleska), Bolton – Stouk Siti 33 500+
02.01.1971 (Glazgov, Škotska), Rendžers – Seltik 66 150
17.02.1974. (Kairo, Egipat), Zamalek – Dukla Prag 49 nepoznato
12.03.1975. (Moskva, Rusija), SSSR – Kanada 20 nepoznato
08.02.1981. (Pirej, Grčka), Olimpijakos – AEK 24 54
20.10.1982. (Moskva, Rusija), Spartak – Harlem 340 nepoznato
11.05.1985. (Bredford, Engleska), Bredford – Linkoln 56 350+
12.03.1988. (Katmandu, Nepal), Džanakpur–Mukti 94 300
15.04.1989. (Šefild, Engleska), Liverpul – Not. Forest 96 400+
05.05.1992. (Bastija, Francuska) Bastija – Olimpik M. 17 1900
16.06.1996. (Lusaka, Zambija), Zambija – Sudan 9 78
1996. (Gvatemala Siti), Gvatemala – Kostarika 83 200+
11.04.2001. (Johanezburg, J.Afrika),Kajzer – Orlando 47 155
06.05.2001. (Sari, Iran), Sari – Piruzi 21 150+
25.03.2005. (Teheran, Iran), Iran – Japan 5 40

Bratstvo Meraklija i Marinaca

Radnički i Spartak imaju posebnu vezu, kada oni igraju, navijači oba kluba navijaju zajedno. Ta lepa slika, koja se retko viđa na fudbalskim stadionima.
Navijači Radničkog Meraklije i pristalice Spartaka Marinci su bratske grupe i to od 1992. godine. Kako se navodi na jednoj navijačkoj Facebook stranici, priča o bratstvu navijača kluba sa juga i kluba sa severa Srbije počela je spontano.Početkom devedesetih navijači različitih klubova bili su u kontaktu dopisivanjem i razmenom fotografija.– Dopisivao sam se i ja, a među tim prijateljima se našao i jedan Marinac Veljko. Iz tog našeg druženja se rodila ideja o bratimljenju grupa. Mada, u početku smo se vodili idejom da se nas dvojica vidimo, na prvoj narednoj utakmici, bez obzira na grupu. Svi moji drugovi su znali o tim mojim kontaktima sa navijačima iz zemlje i inostranstva – napisao je jedan Meraklija, “krivac” za bratimljenje.On dalje navodi da je svojim drugarima rekao da “Nišlije niko ne voli i da nemaju nijednog prijatelja u zemlji i dodao da ni Subotičane niko ne voli”.– Nisu svi bili oduševljeni tom idejom, ali su vremenom bila sve manja protivljenja nekoj takvoj ideji. Uskoro je moja namera da dočekam prijateljski svog prijatelja iz Subotice prerasla u opšte raspoloženje da to ipak bude na nivou grupe. Prva prilika za to bila je utakmica u Nišu.

 

 

 

Veljko mi je, ne sumnjajući da bi iz toga išta loše moglo da izađe, javio kad stižu i da ih čekamo na železničkoj stanici – dodaje Meraklija.Vozom je te 1992. godine stigla mala grupa Marinaca koja je bila smeštena na severnoj tribini, ali su Meraklije i Subotičani dobar deo utakmice proveli zajedno, pomešani.– Posle utakmice smo ih ispratili do busa sa igračima i poželeli srećan put. To nije ostalo nezapaženo iz uprave našeg kluba, te je prvom prilikom na TV-u to objavljeno kao nesvakidašnja scena sa srpskih stadiona – priča dalje ovaj Nišlija.Radnički je u toj utakmici pobedio sa 5:0, ali rezultat nije bio u prvom planu.– Od Marinaca je usledio poziv da već na sledećoj utakmici, na proleće, budemo njihovi gosti. Put Subotice, sa igračima, dan ranije, je krenulo isto samo nekoliko nas.

 

 

Dočekani smo prijateljski, odvedeni u diskoteku, pošto je bila subota veče, a na spavanje otišli na Spartakov stadion. Tačnije, sa nekolicinom Marinaca se preskočilo i upalo u ložu stadiona, gde se spavalo i dočekalo jutro. Dobro, nisu svi spavali na stadionu, neki su bili tamo, a neki smo spavali i po kućama – navodi se u pismu ovog navijača. Na utakmici u Subotici navijači su navijali zajedno na istočnoj tribini. A prijateljstvo ove dve grupe je nastavljeno i narednih godina.– Prijateljstvo započeto u Nišu i Subotici, nastavljeno je i na gostovanjima Radničkog i Spartaka. Oni su nama došli u pomoć u Novi Sad, a mi njima u Kruševac. Neretko su Marinci dolazili u Niš, kad je naš Real igrao neku jaču utakmicu, ili samo ovako, iz fazona. A naša zajednička gostovanja bila su novina na srpskoj navijačkoj sceni. Svaki naš naredni susret samo je učvršćivao započeto prijateljstvo – priča Meraklija.

 

 

 

Tačno dve decenije od prvog susreta, navijači oba kluba mogli su da zajedno gledaju duel svojih ljubimaca u Superligi u koju se Radnički vratio nakon 9 godina pauze.– Ne mogu vam opisati osećaj od prošle sezone kada sam ponovo sa istim ljudima stao na jug i zajedno navijao, kao nekad pre 20 godina. A još ponosniji kad su mi na istoj utakmici, matori Marinci rekli da smo za sve ovo krivi Veljko i ja. Iskustva sa svih tih utakmica se ne mogu opisati rečima, kao ni drugarstvo koje se tu razvija. To se jedino može doživeti – navodi dalje.Kako kaže na kraju ovaj “krivac” za bratimljenje, “bratstvo uspostavljeno pre 22 godine, a koje i dalje traje, dužnost je i lepa obaveza mlađih generacija da nastave tradiciju onih koji su branili boje svog grada svihovihdecenija i stvarali ime koje mnogi danas sa ponosom nose”.

Izboden navijač Crvene Zvezde na novom Beogradu

Sinoć je u sukobu pripadnika dvije beogradske grupe izboden mladi navijač Crvene Zvezde incijala T.M. Potrebna mu je pomoć u vidu doniranja krvi, u pitanju je nulta pozitivna grupa, te ovim putem molimo sve koji su u mogućnosti da pomognu.

Prenosimo poruku njegovog brata:

“Moj brat je sinoć izboden od strane navijača Partizana na Novom Beogradu i potrebna mu je krv nulta pozitivna ako nije problem da to objavite i krv može da Se da u bolnici VMA”

Nadamo se da će se u Beograd što prije vratiti zdravo navijačko rivalstvo i da ovakvih slučajeva imamo što manje u budućnsti.

Čak tri hiljade navijača nije moglo doći na Svjetsko Prventsvo

Glavni iz Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije Vladimir Kolokoljcev izjavio je da su tajne službe uspjele spriječiti čak tri hiljade stranih navijača, ranije uhvaćenih u neredima na sportskim arenama, u naumu da dođu na Svjetsko prvenstvo u Rusiju.

Šef ruskog MUP-a dodao je da je to imalo i pozitivan učinak na organizaciju i domaćinstvo turnira.

– Zahvaljujući suradnji s našim stranim kolegama koji su pravovremeno obavijestili Rusku Federaciju, više od tri tisuće građana drugih država nije dobilo dozvolu ulaska u Rusiju, a svi su ranije bili ulovljeni u izgredima na sportskim objektima – citirao je TASS izjavu Kolokoljceva.

ZA HAJDUK NAVIJAM, ZA PARTIZAN ŽIVIM

INTERVJU : ILIJA ŠAJTOVIĆ

ZA HAJDUK NAVIJAM, ZA PARTIZAN ŽIVIM!

Hrvat koji je više od deset godina među najvatrenijim članovima splitske Torcide ne skriva ljubav prema beogradskom klubu

Splićanin Ilija Šajtović, poznatiji kao Čika Šaja, kao jedan od “viđenijih” pripadnika Torcide ide na utakmice Hajduka. Ipak, kako kaže u intervjuu za Kurir, navija za Hajduk, ali živi za Partizan! Ovaj 30-godišnjak, kome je zbog izazivanja nereda na utakmici Lige šampiona Hajduk – Debrecin zabranjen ulaz na sve stadione u Hrvatskoj, tvrdi da je hrvatski nacionalista, ali da to ne utiče na ljubav prema klubu iz Beograda.

– Rođen sam u Vukovaru i, s obzirom na to da je to mešovita sredina, moje komšije su bili Srbi. Oni sa kojima sam se družio, navijali su za Partizan i uz njih sam zavoleo taj klub. Kad sam se 1995. preselio u Split, postao sam član Torcide i navijač Hajduka, ali Partizan je ostao moja prva ljubav.

Da li je rat uticao na tvoju ljubav prema Partizanu?
– O ratu ne želim da pričam. Kad se zakuvalo, otišao sam sa roditeljima u Nemačku, ali sam ostao u kontaktu sa drugovima iz detinjstva. Možda se zato moja ljubav prema Partizanu vremenom učvrstila, rat nije uticao na to što je klub za koji navijam iz Srbije.

Kako su reagovali tvoji prijatelji iz Torcide kad si im to rekao?
– Kad sam počeo da idem na utakmice sa Torcidom, prvo sam stajao sa strane i posmatrao šta se dešava, a onda sam se zbližio sa ljudima koji su moji vršnjaci. Najpre nisam nikom pričao da volim Partizan, a kad sam to saopštio svojim prijateljima, nisu mi verovali, mislili su da ih zajebavam. U početku su me neki osuđivali, ali su vremenom prihvatili jer su me upoznali, poštovali su činjenicu da sam puno toga prošao s Hajdukom i Torcidom. Donekle sam imao sreće i zbog toga što u Splitu postoji još jedan sličan slučaj, a to je Jozo Grobar, takođe veliki navijač Partizana koji je sa Torcidom išao na utakmice. On mi je na neki način utro put i zbog njega su i mene lakše prihvatili na tribini. I sad se ponekad dogodi da se zakačim sa nekim zbog Partizana, ali, to su pijana posla – kako dođe, tako i prođe.

Da li ste Jozo i ti postali prijatelji?
– Jesmo, eto baš pre neko veče smo bili na koncertu Dragane Mirković. Kad smo se upoznali, nismo znali da obojica navijamo za Partizan. Čuo sam da Jozu zovu Grobar, ali mislio sam da je to iz nekih drugih razloga. Kad smo postali prijatelji, Partizan nas je samo zbližio i to nam je još jedna tema za razgovor. Na zidu u njegovoj sobi i danas vise dresovi Partizana i Hajduka.

Kako bi definisao svoj odnos prema Hajduku i Partizanu? Koji klub ti je bliži?
– Volim Hajduk i na utakmice idem sa Torcidom, ali, za Partizan se živi, on mi je u srcu. Kad bi slučajno međusobno igrali, ne znam za koga bih navijao. Verovatno bih otišao na istok i mirno gledao utakmicu.

Da li si bio na nekoj Partizanovoj utakmici?
– Nisam, bilo je komplikovano da početkom devedesetih Hrvat dolazi u Beograd i ide na stadion. Sad imam veliku želju, ali to mi zvuči nestvarno. Ja sam prvo Hrvat, pa tek onda navijač Partizana, nisam siguran kako bi me prihvatili i da li bih imao problema.

Član splitske Torcide koji je navukao beogradske novine Kurir da naprave intervju o “njegovoj ljubavi” prema Partizanu.

Nakon objavljivanja intervjua, Torcida je pošteno ismijala ovaj beogradski dnevni list…

KAKO JE SVE POCELO?

Kako je vec od samih pocetaka, forumskih “pramladicha” bila ucestala zajebancija da je Cika Saja “Grobar” (navijac Beogradskog Partizana, op. a.), tako je bilo i mnogo citatelja iz Hrvatske koji su tu pricu i pusili. Prvi, izrazito amaterski, radovi u Photoshopu su ga predstavili sa tetovazom PFC (Partizan football club), na transparentima ili koreografijama Partizanovog Juga…

…a mi smo ostali sokirani cinjenicom kako je gotovo trecina posjetitelja foruma povjerovala u pricu o Cika Sajinoj “veleizdaji”…

Prelaskom “TheMladicha” u svibnju 2006. na blog.hr, pocinje i projekt “Cika Saja”, inspiriran ljudskom naivnoscu i radoznaloscu kolike su granice internetske moci u rukama “malog” covjeka. Osnovna zamisao je bila dali je moguce doci do situacije da se jednog, pomalo ekscentricnog nepoznavatelja virtualnog svijeta, hrvata i navijaca Hajduka (citaj: Cika Saju) – predstavi van granica drzave kao fenomen u obliku hrvata koji usred “nacionalistickog” Splita prkosi svima i otvoreno navija za srpski klub – a da on sam nije svjestan ikakvih dogadjanja, kao ni citatelji prevare…
Prvo dolazi do suradnje sa jednim “Grobarom” kojeg na “slucajan” nacin upoznajemo sa Sajom. Dolazi do komunikacije u kojoj se Sajo doslovno pocinje (onako, kolekcionarski) interesirati za Grobare, a u par navrata dobija i posiljke sa njihovim slikama, salom i fanzinima.. Iako tu dolazimo do nekoliko zanimljivih poruka i snimki, nedostaje jos mnogo “dokaza” kako bi se javnost uvjerila da je on uistinu “Grobar”, pa tako slijedi nekoliko mjeseci namjestanja situacija kako bi se doslo do “dokaznih” snimki, a medju najuspjesnije spada situacija kad Saja prijeti iz auta, a istovremeno mu iz kazetofona grmi pjesma “Derbi” ili kad se na utakmici sa Dinamom “podstrekne” momka koji mikrofonom vodi “Torcidino” navijanje da “Boysima” povede onu poznatu “Ubise vas Grobari”, a Sajo mu se, ne sluteci nista obrati sa: “Aj jos jednom, jos jednom..”. Na takve i slicne nacine dolazimo do mase materijala koji samo cekaju na objavu…

WWW.JUZNIFRONT.COM

Na doticnoj stranici otvaramo zajebantski topic “Cika Saja – jedan od vas!” u kojem se svi dobro zabavljemo, te objavljujemo slike, video i audio klipove iz zivota Cika Saje, nerijetko povezane sa njegovom “navodnom” ljubavi prema Partizanu i “Grobarima”. Iako nas “suradnik” i vecina vaznijih “Grobara” sa foruma potpuno ili vecim dijelom shvacaju da se radi o zajebanciji, dosta “padobranaca” pusi pricu te je u nevjerici prepricavaju dalje na ulici, kuci, poslu… Cika Saja ubrzo postaje neraznjasnjen misterij koji privlaci nove znatizeljnike, a medju njima i one od profesije – novinare!

“KURIR”

Ubrzo nakon objave antologijskog klipa o Cika Saji, bivam kontaktiran od forumskog clana sa nickom “Deda”, koji mi na iznimno prisan nacin prilazi (citiram: “Meni su Split kao grad, a potom i Torcida, kao proizvod tog mentaliteta veoma dragi..) i predstavlja kao Vladimir – novinar sportske rubrike “Kurira” (koji se cesto znaju hvaliti podatkom da su najtiraznija dnevna novina na Balkanu). Odmah prelazi na stvar i kaze da bi volio da mu sredim intervju sa Cika Sajom.. Radi boljeg razumijevanja prenosim tijek razgovora kopiran iz mailova:

NOVINAR: “Moj nick na Juznom frontu je Deda, jedan sam od miliona postovalaca lika i dela Cika Saje. Ali, to nije nista neobicno i nije razlog sto ti ovo pisem.
Naime, ja radim u sportskoj rubrici “Kurira”, najtiražnije beogradske dnevne novine. Mislim da je vreme da Saja bude medijski predstavljen, jer nije u redu da deca u Srbiji rastu bez uzora i heroja, pa te molim da Saju nekako ubedis da da intervju za “Kurir”. Unapred zahvalan!”
KATOLIK: “Javim ti se ovih dana, nisam dobar sa vremenom sada.. Kakav bi intervju trebao biti?”
NOVINAR: “Mislili smo da ga predstavimo onako kako si ga ti predstavio na JF.com: Hrvat, nacionalista iz Slavonije koji je pod uticajem komsija kao klinac poceo da navija za Partizan.
Recimo, pitao bih ga kako, posle svega sto se “dogadjalo”, još uvek navija za Partizan, kako je krenuo na Hajdukove utakmice, kako je Torcida prihvatila to sto navija za Partizan, za koga bi navijao da se sastanu Hajduk i Partizan i na koju bi tribinu isao, nesto o Jozi, da li planira da dodje na neku utakmicu Partizana…
Ti Saju, naravno, mnogo bolje poznajes pa bi mi trebala tvoja pomoc, jer mozda neka pitanja mogu da budu “nezgodna”…
Mislim da bi bila dobra ideja da mu redakcija Kurira bude domacin na nekoj utakmici Partizana u Beogradu, a ja bih voleo da to bude derbi sa ciganima.”

– Nakon toga mu dajem broj jednog od Mladicha koji ima zadatak da odglumi ulogu Cika Saje u intervievu. Slijedi odgovor:

NOVINAR: “Razgovarao sam sa Sajom i bice super intervju! Imam par pitanja:
1. Hteo bih da istaknem da je jedan od “vidjenijih” navijaca Hajduka. Kako da formulisem njegov status u Torcidi – recimo clan prve ekipe ili…?
2. Zaboravio sam da ga pitam za ime, da li se preziva Sajtovic i kako se zove?”
KATOLIK: “Ilija Sajtovic, zvani Saja.. On je samo jezgro Torcide, jedan od prvih 10 sigurno… Aj pa ti obavjesti kad izlazi tocno…”
NOVINAR: “Novina najverovatnije izlazi u utorak! Sacuvacu mu primerak, nadam se da ce doci u Beograd. Mada, nesto se necka, nije bas siguran da je to “zvanicna i prijateljska” poseta pa cu morati da mu uputim poziv preko redakcije Kurira ili da vidim da to urade ovi iz uprave Partizana (“molimo naseg vernog Grobara gospodina Iliju Sajtovića da bude naš gost na derbi utakmici protiv Crvene zvezde…). To bi bio odličan fazon, zamisli njega u lozi kako sa *predsednikom Partizana gleda derbi!!!”
(*E novinari, svi ste isti, lebac li vam je**m! Opcepoznata je stvar da “Grobari” vec dugo vremena ratuju sa upravom Partizana i bojkotiraju utakmice zbog nje, a nas Vladimir bi navodnog “Grobarskog mesiju” odveo ravno u svecanu lozu sa guzonjama, a? Ccc…)

– Kako u utorak clanak nije izasao, novinar mi objasni da sigurno izlazi u cetvrtak (01.02.2007.), te mi posalje integralnu verziju clanka u kojoj me odusevi stavak koji se odnosi na Jozu “Grobara” (istinskog “partizanovca” iz Splita, op.a.): “Jozu sam kasnije upoznao, on je odlican covek i zato nikada nije imao problema zbog toga sto navija za Partizan. Kad sam dosao u Split cuo sam da Jozu zovu Grobar, ali sam mislio da je to iz nekih drugih razloga…” Mene ti “drugi razlozi” nasmijase do suza, jer se aludiralo ne na “Grobara” kao navijaca, vec onog sto pokapa ljude ili ubojicu; pa mu napisem odgovor:

KATOLIK: “Valjam se po podu od smijeha na ono za Jozu! A sta je mislio, da stari kamatar “roka” ljude pa ih ukopaje, hahaha.. Mislis koju sliku objavljivat?”
NOVINAR: “Obavezno ide ona sa tetovazom kad se brije i ona sa tri prsta…
Kad je rekao ovo za Jozu samo se seretski nasmejao .
P.S. Nazalost, nisam mogao da ga snimam na diktafon, nego sam pisao sta prica pa sam propustio par dobrih stvari. On je mnogo bolje pricao od ovog sto sam zabelezio.”

– Nakon sto je reportaza objavljena (a prije sluzbenog demantija i proglasenja prevare) dobijem jos jednu poruku od novinara, koja bi mogla biti ona tocka na “i” ove velike sprdnje:

NOVINAR: “ZVALI SU ME IZ FUDBALSKOG KLUBA I ZELE DA DOVEDU SAJU U BEOGRAD. ZELE DA IM BUDE GOST U DERBIJU SA ZVEZDOM!!!!!”

REZIME AKCIJE

Na kraju sam zakljucio da je internet mocno propagandno oruzje i da je Cika Saja (nesvjesno:) uspio uciniti nemoguce, a to je nakratko ujediniti hrvate i srbe u zabavljenju sa njegovim ludorijama!
U cijeloj prici ne bi trebalo biti uvrijedjenih niti gubitnika, osim “Kurira” koji je pretrpio veliku pljusku buduci da je, kao ozbiljna dnevna novina sa najvecom tirazom na balkanu, podlegao zajebanciji “TheMladicha”. Ostaje potpuno nejasno kakva je to novina kojoj se mogu podvaliti jeftine Photoshop montaze (“PFC” na Sajinim prsima rukom nadodan, op. a.) i kakav je profil covjeka koji ce platiti novinu da gleda lika kako se sa osmjehom brije ili kako seljacki obucen pozira sa tri prsta u srcu Like??? Za zamislit se malo…
Sto se novinara Dragana tice, znam da se nece ljutiti na nas jer mi je jednom prilikom rekao da “TheMladiche” prati od pocetka, pa mu (kao covjeku koji shvaca humor i koji se toliko puta nasmijao tudjim nevoljama) nece tesko pasti da i on jednom bude predmet zajebancije!
Takodjer znam da ce nam i Cika Saja oprostiti sto je bio upotrijebljen za ostvarivanje cilja kao i da ce nas jos dugo uveseljavati svojim “nestasluscima”… Na kraju mu dugujemo javnu ispriku kroz parolu:

Jedna drzava, jedan klub, jedan grad, jedno ime: Hrvatska, Hajduk, Split, Cika Saja – JEDAN OD NAS!!!

Gostovanje Boysa u Sarajevu 2005. na prijateljskoj utakmici protiv Želje

U rujnu 2005. Dinamo je u Sarajevu igrao prijateljsku utakmicu protiv Želje. Bilo je to gostovanje koje smo svi priželjkivali. Mnogi od nas nisu bili u Sarajevu, gradu koji ima dvije navijačke skupine – Manijake i Horde zla, te u balkanskom imaginarniju uživa mitski status. Prema Sarajlijama smo imali respekt najviše zbog činjenice da su stanovnici tog grada teško stradali u srpskoj agresiji. Stoga nam na pameti nije bilo raditi nerede, već doći u grad, popiti koju pivu i bodriti Dinamo.

Nismo imali nikakvo službeno prijateljstvo s Manijacima, no neki od naših su bili u kontaktu s pojedincima iz te grupe jer su ranije bili na derbiju Željo-Sarajevo. Tako smo saznali da taj dan problema ne bi trebalo biti. Ipak, očekivali smo da će Horde zla možda nešto poduzeti. Oko organizacije gostovanja nije bilo nekog posebnog plana. Moja ekipa uzela je dva-tri kombija te smo zajedno krenuli put Sarajeva.

U grad smo stigli u popodnevnim satima. Hodali smo u grupi od dvadesetak ljudi te smo vrijeme kratili na Baščaršiji ispijajući pivu i tamaneći ćevape, sudžukice i ostale delicije koje su nam došle pod ruku. Prije samog stadiona stali smo u nekom dućanu pored kojeg su prolazili navijači Želje te smo dalje nastavili s cuganjem. U okolici Grbavice sreli smo naše ekipe koje su također nemilice udarale po alkoholu, a s jednom od grupa pilo je i par Manijaka. Mislim da je to bilo jedno od pijanijih gostovanja na kojem sam bio tako da me kasniji slijed događaja nije iznenadio.

Na tribini nas se skupilo dvjestotinjak. Svi pijani. Neki od naših bili su i na tribini iza gola pored „kaveza“. Atmosfera je bila dobra. Boysi su bili glasni i navijalo se fakat dobro. Manijaci su napunili svoju tribinu, zapalili par dimnih i bodrili Želju. Inače, Grbavica me iznenadila. Malen i akustičan stadion na čijem jednom dijelu je bila lokomotiva. Danas se ondje nalazi nova tribina. Na stadionu je bio pravi navijački štih. No, do nevolje je ipak došlo.

Sredinom drugog poluvremena primijetio sam komešanje na našoj tribini. Neko je vikao da nas gađaju kamenjem. Odjednom je nastala napetost, a kako su svi bili alkoholizirani do jaja napetost je prerasla u pomahnitalost. Uskoro su svi navalili na izlaz i krenuli u obračun s „onima“ koji su bacali kamenje. Izašao sam van i uzeo fotoaparat u ruke. Osim sukoba ekipe s policijom nisam vidio napadače. Dio naših već je bio dalje na cesti i tražio protivnike. U daljini sam vidio nekolicinu Boysa koji trče za nekom manjom grupom ljudi. Uskoro su došla policijska pojačanja pa se ekipa vratila na tribine gdje je također bilo udaranja s murijom. Kasnije se situacija primirila, a prijateljska utakmica je bila prekinuta.

Nisam saznao tko su bili napadači. Netko je govorio da su došle Horde, a neki da nisu primijetili kamenovanje. Sve u svemu bilo je to poprilično pijano gostovanje koje se izrodilo u tipičnu BBB anarhiju i „naguravanje“ s policijom. Kasnije smo lagano nastavili put Zagreba.

(Fan kolumna. Šaljite vaše priče i kolumne na [email protected])

Za koga navijaju poznate ličnosti u svetu?

Jeste li se ikada zapitali za koga navijaju poznati rok muzičari, glumci, političari i ostale javne ličnosti? S obzirom da većina njih dolazi iz Velike Britanije ili Amerike, jasno je da se njihovi omiljeni fudbalski klubovi nalaze na ostrvu. Mančester Junajted važi za jedan od najpopularnijih …

S obzirom da većina rokera, glumaca… dolazi iz Velike Britanije ili Amerike, jasno je da se njihovi omiljeni fudbalski klubovi nalaze na ostrvu.

Mančester Junajted važi za jedan od najpopularnijih klubova na svetu, a verne simpatizere ima u najbržem čoveku sveta Juseinu Boltu i bokseru Dereku Cisori

Najveći Junajtedov rival, Mančester Siti ima veliki broj poklonika u svetu rok muzike, pre svega zbog braće Galager iz grupe „Oasis“ koji od malena navijaju za „Građane“.

Londonski Arsenal veoma je popularan među glumcima. Met Dejmon se izjašnjava kao pristalica „Tobdžija“

Verovatno najpoznatiji navijač Čelsija je reditelj Gaj Riči, koji je ljubav prema plavoj boji preneo i na svog sina Rokoa.

Liverpulova armija poznatih navijača je veoma brojna. Pevačica Lana Del Rej, teniserka Karolina Voznjacki, glumci Danijel Krejg, Samjuel L. Džekson i Klajv Oven, muzičar Doktor Dre, pa i Bred Pit, koji je pod uticajem svojih prijatelja počeo da simpatiše LFC…

Klub sa Enfilda je blizak i Lebronu Džejmsu, koji je više puta bio gost na Mersisajdu.

Vest Hem ne spada u najpopularnije i najtrofejnije klubove, ali ima zaista verne navijače. Osnivač „Iron Maidena“ Stiv Haris spada među „die hard“ fanove, a zanimljivo je i da je proslavljeni reditelj Alfred Hičkok navijao za Vest Hem.

Ne treba zaboraviti ni ostale engleske klubove. Aston Vila (Tom Henks), Vulverhempton (Robert Plant, Led Cepelin), Fulam (Hju Grant) Votford (Elton Džon), Njukasl (Sting), Everton (Pol Mekartni i Silvester Stalone) kao i škotski Seltik (Rod Stjuart).

Kada su pitanju španske TV zvezde, logično je da će većina njih navijati za Real i Barsu. Rafael Nadal ne samo da je pristalica Kraljevskog kluba, već je i blizak prijatelj sa Kasiljasom i Ramosom. Penelope Kruz je takođe „Madridista“, a Antonio Banderas navija za Malagu, klub iz svog rodnog grada.

Kada je u pitanju Barselona,očekivano je da pop zvezda Šakira podržava ovaj klub zbog svog muža, Đerara Pikea. Čuveni pisac Ernest Hemingvej voleo je fudbal, a najviše Barselonu. Kobi Brajant takođe ne krije posebna osećanja prema „Blaugrani“.

U Italiji, Valentino Rosi i Monika Beluči spadaju među najprepoznatljivije fanove Intera, Eros Ramacoti je fan Juventusa, Novak Đoković ne krije da obožava Milan pored C.Zvezde, a Oskarovac Rasel Krou je pristalica Rome.

FUDBAL (VELIKA BRITANIJA):

Prema podacima dostupnim na Internetu, veliki broj poznatih “faca” gotivi VEST HEM. Spisak je zaista dugačak:

Glumci Kira Najtli, Rasel Brend i njegova bivša supruga, pevačica Kejti Peri (jednom prilikom pojavila se na bini u donjem vešu u bojama “čekićara”), čuveni bubnjar Nirvane i Foo Fighters Dejv Grol, bivši svetski šampion u teškoj kategoriji u boksu Lenoks Luis (doduše, on je i odrastao u istočnom Londonu, pa je za njega to i normalno)… Takođe, za američkog predsednika Baraka Obamu, važi priča da je, dok je živeo u Londonu, podržavao Vest Hem. Potom glumci Džon Kliz i Met Dejmon, preminuli reditelj Alfred Hičkok…

MANČESTER JUNAJTED: američki glumac Čening Tejtum, muzičar i glumac Džastin Timberlejk, najbrži čovek na svetu Usein Bolt, reditelj Deni Bojl (režirao, između ostalog, otvaranje Olimpijskih igara u Londonu 2012.), pevačEnrike Iglesijas, pevač grupe The Stone Roses Ijan Braun, legendarni vikal grupe The Smiths Stiven Patrik Morisi, glumac Orlando Blum, gitarista benda Motorhead Fil Kembel, pevač grupe Duran Duran Sajmon Le Bon, češki teniser Tomaš Berdih…

LIVERPUL: To je jedan od najvećih i najpopularnijih engleskih klubova, ne samo na Ostrvu. Jasno je zašto spisak takođe prepun: glumci Samjuel L. Džekson, Danijel Krejg (“Džejms Bond”), Klajv Oven, Bred Pit i Anđelina Džoli, pevačica Lana Del Rej, glumica Kim Katral (Samanta iz “Seks i grad”), teniserka Karolina Voznijacki, NBA zvezda LeBron Džejms, Kevin Garnet, reper Dr Dre, pevač Geri Barlou (bend Take That)…

ČELSI: reditelj Gaj Riči (bivši Madonin muž), glumice Sijena Miler, Tara Rid, Rene Zelveger, Džeremi Klarkson (Top Gear), pevači i pevačice Nene Čeri, Deni Minog, Geri Halivel, Bili Ajdol, Dejv Gan i Endi Flečer (iz benda Depeche Mode), cela grupa The Madness, potom Dejmon Alburn vokal grupe Blur, NBA zvezda Kevin Garnet, legendarni teniseri Boris Beker i Pet Keš…

MANČESTER SITI: Najpoznatiji navijači, svakako su braća Galager, Noel i Lajam. Tu je i glumac Timoti Dalton (jednom je glumio Džejmsa Bonda), muzičar Bili Daf (iz benda The Cult), Reni (iz grupe The Stone Roses), Džini Mar (iz grupe The Smiths)…

ARSENAL: ser Mik Džeger (The Rolling Stones), američki reper i muzičar Jay Z, muzičar Rodžer Voters (Pink Floyd), kubanski lider Fidel Kastro, britanski princ Hari,

SVONSI: Možda nema mnogo “selebritija” koji podržavaju ovaj velški klub, ali i ta jednakoju smo našli je sasvim dovoljna – prelepa Ketrin Zita-Džons. S obzirom na njeno velško poreklo, jasno je zašto voli Svonsi.

FULAM: pevačice Šade i Lili Alen, potom glumci Hju Grant, Majkl Kejn, Danijel Redklif (Hari Poter), Pirs Brosnan, Benisio del Toro…

NJUKASL: Brajan Džonson iz benda AC/DC, Čeril Kol, Sting…

TOTENHEM: glumac Džad Lou (“Šerlok Holms”), legendarni NBA igrač Stiv Neš, pevačica Adel, muzičari Brajan Adams (mada njega prisvajaju i u Čelsiju), Fil Kolins, pisac Salman Rušdi,

EVERTON: ser Pol Makartni, Silvester Stalone, pevač grupe The Cult Jan Ešburi,

ASTON VILA: glumac Tom Henks, violionista Najdžel Kenedi, Ozi Ozborn…

VEST BROMVIČ: Roni Vud (gitarista The Rolling Stones)

MILVOL: glumac Danijel Dej Luis.

ŠEFILD JUNAJTED: Glumac Šon Bin (Boromir iz trilogije “Gospodar prstenova”).

SELTIK: muzičar Rod Stjuart, glumci Džerard Batler, Dženifer Lov Hjuit, pevačica Suzan Bojl, pevač grupe U2 Bono Voks, pevač benda The Pogues Šejn Mekgovan, pevačica grupe The Garbage Širli Menson…

GLAZGOV RENDŽERS: čuveni kuvar Gordon Remzi, nekadašnji automobilista Edi Irvin, pevač grupe Ultravox Midž Jur, gitaristi iz benda Ac/DC Angus i Malkolm Jang, pevač grupe Wet Wet Wet Mari Pelou, ceo bend Travis…

Ima i klubova koji su poznati po tome što ih vole poznati! Takvi su, recimo, Votford (ser Elton Džon) ili Port Vejl (Robi Vilijams)…

1...146147148...233Stranica 147 of 233
Facebook Instagram Youtube
© BALKANSKINAVIJACI.COM 2022 SVA PRAVA PRIDRŽANA | ALL RIGHTS RESERVED