BALKANSKI RAT SEVERA I JUGA

Istorijski događaji u poslednje dve decenije uglavnom počinjali ili se završavali na tribinama. Slom socijalizma i buđenje nacionalizama, ratovi, smene režima, glorifikovanje i sahranjivanje vođa… Stadion je na ovim prostorima, jednostavno, uvek neka vrsta društvenog seizmografa

Kako se Jugoslavija definitivno raspala na “Maksimiru”? Ko je prvi klicao Miloševiću i Draškoviću? Kako su navijači krenuli s Arkanom da “materijalizuju” srpstvo? Iznenađenje države četništvom među zidinama JNA. Tordica i NDH, Lešinari iz Banjaluke prvi navijači s Alijinom slikom. Delije kao junaci petooktobarskih promena. I na kraju, izbor Dan Tane, čoveka koji je u ratu s navijačima, kao dokaz da je tranzicija stigla i do navijačkih tribina…

Jedina ideologija je klub za koji se navija. I to će reći svaki navijač. Istorijski događaji u poslednje dve decenije koji su promenili ne samo geopolitičku već i civilizacijsku sliku Balkana počinjali su ili se završavali na tribinama. Slom socijalizma i buđenje nacionalizama, ratovi, smene režima. Rat Severa i Juga.

Toliko je već puta rečeno da se raspad SFRJ nije dogodio u Centru “Sava” na 14. kongresu Saveza komunista, već na “Maksimiru” kada je došlo do čuvene tuče srpskih i hrvatskih navijača. Ali i to da je scenario za taj događaj napisan negde u političkim krugovima.

Krajem osamdesetih, politički lideri su i preko navijačke tribine promovisani u vođe. Pre nego što je na Gazimestanu postalo jasno ko će biti novi srpski vožd, na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde uveliko se pevalo: “Zvezda, Zvezda – to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se s njim”. Nedugo potom, s iste te tribine pevalo se i “Zvezda, Zvezda, to je nama spas, Vuk Drašković navija za nas”. I to je bilo mnogo pre nego što je ovaj postao kralj trgova i prvi vođa otpora režimu. U isto vreme, pevalo se i Vojislavu Šešelju i Mirku Joviću.

Nenad Zorić, koautor je dokumentarnog serijala “40 godina bodrenja u Srbiji – Dosije navijači”. U pripremi serijala razgovarao je sa više od osamdeset navijača, sociologa i novinara koji su u to vreme putovali s navijačima.

– Sociolozi vole da kažu da su tribine neka vrsta društvenog seizmografa. Da se po ponašanju navijača mogu predvideti određeni društveni potresi. Navijači po svojoj prirodi streme ekstremnim ideološkim opcijama. I zato su im s oživljavanjem nacionalizma bili privlačni političari koji su pružali takvu opciju, kao što su Mirko Jović, Drašković ili Šešelj. A u prvo vreme, i Milošević – kaže Zorić za Pressmagazin.

On, međutim, dodaje da u to vreme političari nisu slali svoje “emisare”‘ kako bi obezbedili podršku navijača. Ta podrška je dolazila iznutra.

– Ako na tribini bude desetak hiljada navijača, dovoljno je po pedesetak njih koji podržavaju neku političku opciju, da nose stranačke zastave i pevaju pesme, da tako postignu efekat. Navijači su se učlanjivali u stranke, išli na mitinge, kasnije i napredovali u stranci i postajali kopča s tribinom. A političarima je to svakako odgovaralo, što bi se odricali takve mase – objašnjava.

Navijanje u Srbiji

Nakon raspada SFRJ, u Srbiji su ostale samo dve velike navijačke grupe: “delije” i “grobari”. Uz njih, tu su i novosadska “firma”, “radovci” ili “junajtid fors” i “tautunum bojs” iz Zemuna, koji se mogu nazvati drugom ligom – nema ih mnogo, ali se ističu “navijačkim podvizima”. “Red devilsima” iz Kragujevca, “jakuzama” iz Kruševca i “meraklijama” iz Niša nedostaje jak klub kako bi došli do izražaja. U nižim ligama ističu se “fridom fajtersi” iz Užica i “otrovi” iz Zaječara.

U Republici Srpskoj najveća grupa su “lešinari” iz Banjaluke, a za njima idu “sokolovi” iz Srpskog Sarajeva. Trenutno najperspektivnija grupa je “liders” iz Teslića. U Crnoj Gori, osim “varvara”, navijača Budućnosti, nema ozbiljnijih grupa. Malo je poznato da je oko sto navijača “varvara” na dan prve utakmice reprezentacija Crne Gore protiv Mađarske došlo u Beograd da gleda Srbiju u meču protiv Portugala.

Zvezda srpski, Partizan jugoslovenski?

Jedan od uspešnih marketinških poteza navijača Zvezde je u tome što su uspeli da klub za koji navijaju predstave kao srpski, a njegovog suparnika kao jugoslovenski. Partizan je bio armijski klub i, kao takav, privlačan za sve narode i narodnosti.

Zvezdu su u srpski klub uglavnom promovisali Srbi iz Hrvatske. Nakon maspoka, Srbi nisu mogli da navijaju za hrvatske klubove. Potrebno im je bilo da se razlikuju, a kako su za Partizan navijali i Hrvati, Srbi su onda birali Zvezdu. Posebno su bile poznate “delije” iz Knina, grad koji je gotovo ceo navijao za Zvezdu. Doduše, njima je od utakmica bitnije bilo da sačekaju voz s navijačima Dinama koji idu u Split ili obratno da ih “pozdrave” kamenicama.

Jednom je nakon raskola u SPO-u na “šešeljevce” i “vukovce”, Drašković organizovao skup, a njegov dojučerašnji kum Šešelj došao je sa svojim ljudima da ga rasturi. Dogodilo se da u obezbeđenju i jednog i drugog budu navijači sa Severa. Do većeg sukoba među Zvezdinim navijačima zbog politike, ipak, nikad nije došlo.

Već je izašlo iz okvira javne tajne da je jedini čovek koji je “poslat” na Sever bio Željko Ražnatović Arkan. On je kao vođa navijača proizvod Slobodana Miloševića. Na Severu je imao misiju da ujedini navijačke grupe i da ih umiri.

– Bio je potreban neko koga će se navijači plašiti, a ko, s druge strane, ima autoritet. I to su našli u Arkanu – nastavlja Nenad Zorić.

Postoji i priča da je Arkan rekao navijačima: “Puna su vam usta srpstva, ‘ajte sa mnom na ratište da to materijalizujemo”. Pa kako je ko shvatio to “materijalizujemo”.

Borba oko osvajanja južne tribine, na kojoj se okupljaju navijači Partizana, nije bila toliko intenzivna. Buđenje nacionalizma kod “grobara” je išlo nešto sporije, mada i je i među njima bilo onih koji su čak s Arkanom išli na ratište. Grobarima se takođe pripisuje da su u prvo vreme pevali pesme Miloševiću, ali i da su prvi krenuli s četništvom na tribinama. To je bio odgovor s Juga na prvu “nacionalističku” pesmu Zvezdinog navijača – “Igrale se delije”. Ostalo je tako zabeleženo da je 1990. s Juga prvi put zagrmelo: “Sprem'te se, sprem'te četnici”, što je u to vreme stvarno bio državni incident, posebno zato što je došao od navijača kluba koji je oformila Jugoslovenska narodna armija, najveći neprijatelj ravnogorskog pokreta.

Taman kada je policija krenula da interveniše, oglasio se Sever: “Silna će borba da bude”. Pa onda zajedno: “Zagrmi Draža Vojvodaaaaaa”. Policiju, ali i kompletnu državu, verovatno je najviše šokiralo kako je čitav stadion tada napamet znao celu četničku pesmu. Onda se desio 9. mart sa sve telohraniteljima Vuka Draškovića s crveno-belim šalovima, ali i jedinom žrtvom među demonstrantima – Branivojem Milinovićem, navijačem Partizana.

I u Hrvatskoj nacionalizam počinje na tribinama. Kao i veći deo Hrvata, i Dinamovi “bed blu bojsi” i Hajdukova “torcida” za svoju političku opciju biraju Tuđmana. Loši plavi momci su i otvoreno transparentima podržavali HDZ. Hajduk je do osamdesetih godina pretežno bio dalmatinski klub, pa tek onda hrvatski. Ali krajem osamdesetih, “torcida” se okreće ustaškoj ideologiji. Regrutuje i dobar deo organizacije Ustaška mladež. Isticanje zastava “Naš Dragi Hajduk”, s istaknutim početnim slovima N-D-H, bilo je možda i prvi put javno promovisanje zločinačke hrvatske države iz Drugog svetskog rata.

Među navijačima postoji priča da je grupa Srba iz Hrvatske, inače navijača Zvezde, odgovorila zastavom: “S vama Sada Stupamo Smjelo, vjerni navijači iz Miošića kod Drniša”. Navodno, ti momci su zbog toga završili u zatvoru, a zastava na severnoj tribini “Marakane”. Doduše, bez prvog dela.

“Torcida” i “bed blu bojs” su u više navrata zajedno nastupali u to vreme ističući da je borba protiv Srba važnija od klupske pripadnosti. Čak su pravili i zajedničke zastave. “Grobari” i “delije”, s druge strane, nikad javno nisu promovisali savezništvo, ali nije tajna da su išli zajedno u okršaje s hrvatskim navijačima.

Te tuče navijača “velike četvorke” polako su pokazivale kako se urušava velika Jugoslavija. A za to vreme, ne toliko zapaženo, prolazio je prodor politike na tribine u Bosni. Dok se kod srpskih i hrvatskih navijača znalo “ko je ko”, bosanske navijačke grupe su uglavnom bile multietničke.

Procvetala bela lala…

Deni Dajer, autor Bi-Bi-Si-jevog dokumentarog serijala “Real football factory”, jednu epizodu posvetio je Balkanu. Ovde ga je dovelo to što su ovdašnji srpski i hrvatski navijači bukvalno ratovali jedni protiv drugih.

“Delije” nisu htele da se vide s njim jer “strani novinari uvek loše predstave njihovu vezu s Arkanom”. “Grobari” su ga dočekali s pečenjem i tonom alkohola i oružja. Kada su mu ispričali jednu priču, pobegao je glavom bez obzira.

Ispričali su mu čuvenu priču iz osamdesetih kada je “grobare” posetio vođa “torcide” Parangal. Odveli su ga na groblje da poljubi Manceov grob. Nije hteo. Kako mu se stari grobar Žare osvetio, nije za priču. Tek, trijumfalna pesma “Procvetala bela lala, osvojismo Kup maršala” dobila je nove reči: “Procvetala bela lala, jeb'o Žare Parangala”.

Malo je poznato da je jedna od prvih navijačkih grupa koja je isticala zastave SDA Alije izetbegovića bila grupa “lešinari” iz Banjaluke. Kada je počeo da ključa “bosanski lonac”, među navijačima Borca uticajniji su bili banjalučki muslimani. To je, međutim, kratko trajalo, tek utakmicu ili dve. Iako su se u jednom trenutku Srbi povukli iz “lešinara”, brzo su preuzeli kontrolu nad tribinom.

Jedna od zabluda koja je postojala kod nas glasi da su u Sarajevu pre rata Srbi navijali za Željezničar, a Muslimani za Sarajevo. A navijači “Želje”, “Manijaci”, prvi su počeli s isticanjem bošnjačkog nacionalizma. I to u vreme dok još nisu znali da se zovu Bošnjaci. Još 1988. počeli su s crtanjem grafita “FCŽ”, sa zvezdom docrtanom u “C”, praveći od ovog slova polumesec. Kasnije su isticali zajedno privezanu hrvatsku šahovnicu i stranačku zastavu SDA. Na utakmici protiv Crvene zvezde na Grbavici, “manijaci” su zapalili srpsku zastavu. Zabeleženo je da su srpski navijači “Želje” tada pobacali šalove i prešli na drugu tribinu da navijaju s “delijama”.

“Horde zla”, navijači Sarajeva, bile su projugoslovenski orijentisane gotovo do 1992. godine. Otvoreno su podržavali Ante Markovića. A bili su poznati i po transparentu: “Po nacionalnosti Jugosloven” i “Jugosloven, pa šta”. Posle rata, istorija je morala da se “pere” pa su “horde” isticale transparent “Bošnjak, pa šta”, kao i šalove sa stranačkim obeležjima SDA.

Ljubav navijača i stranaka nikada ne traje dugo. Hrvatski navijači su još pre “Oluje” počeli da pevaju: “Ima jedan čovek buđav, ime mu je Franjo Tuđman”. I režim Slobodana Miloševića dobio je jednog od najvećih protivnika na tribini. Opet se na Severu Zvezdinog stadiona prvi put zapevalo: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane”, zbog čega su u nekoliko navrata izbile velike tuče navijača i policije. Isto tako, ostaće upamćeno kada su na “Marakani” igrale SR Jugoslavija i Hrvatska. Karte za utakmicu deljene su preko SPS-a, a kada su navijači ipak zapevali: “Spasi Srbiju…”, nestalo je struje na stadionu.

– Opšte je mišljenje da mnogi slogani nisu smišljeni na stadionu. Već su tu puštani kao “probni baloni”. Teško je utvrditi kako su ti slogani dospeli među navijače. Moguće je da neki slogan prvi put čuje veliki broj ljudi iako je već promovisan na nekim manjim političkim skupovima – tvrdi Nenad Zorić.

Navijačima Zvezde je već mnogo puta odata zahvalnost za učešće u petom oktobru. Te 2000. godine, pre petog oktobra, navijače je posećivao Vladan Batić, predsednik DHSS-a. U njegovu stranku su se učlanili i neki od priznatih vođa “delija”. Pre svih, Jovan Šurbatović, koji je posle toga napravio i političku karijeru. I to je bio “glavni link” tadašnje opozicije s navijačima.

Jedan navijač sa Severa sa kojim smo razgovarali seća se da je u to vreme nositi majicu DHSS-a bila prestižna stvar.

– Nikad navijači nisu imali zvaničan stav da treba podržavati Batića. Ali, kad vidiš te vođe koje ljudi poštuju na tribini da su članovi, to ne može da ne utiče na navijače – kaže naš sagovornik koji iz straha od policije ne želi da mu objavljujemo ime. Naravno, otkada je otišao s Čedom, Batića baš ne vole na Severu. – Jer, “delije” od političkih stranaka najviše mrze LDP – priča nam ovaj navijač. Zvezdaši su zato 5. oktobra izašli u prve redove jer “oni ipak najbolje znaju kako se bije s policijom”.

Jedan od vođa “grobara” Predrag Simić, poznatiji kao Sima Srbija, kaže da se neopravdano stekao utisak da su samo Zvezdini navijači učestvovali u demonstracijama, što je kasnije “delije” promovisalo u “oslobodioce 5. oktobra”, a “grobare” u “čuvare režima”.

– Bili smo tamo. I to ispred Majke Jevrosime, gde je bilo najteže. Nismo palili zastave u Skupštini, to su bili neki drugi. Samo, mi to nismo marketinški ispratili – seća se Sima Srbija.

Stalne priče o zakonu koji bi “doveo navijače u red” okretale su navijače protiv vladajućih stranaka posle 5. oktobra. Kada je policija uvela restrikcije za zastave i barjake na tribinama, navijači svih naših klubova ustremili su se na tadašnjeg ministra Dragana Jočića.

Kako nam pričaju navijači Zvezde, “‘delije’ su razočarane posle svega što se dešavalo nakon 5. oktobra”. Nakon što je “pravda za Uroša” ostala nedostižna i nakon što je njihov klub preuzeo Dan Tana, čovek s kojim su u otvorenom sukobu, teško da bi neko mogao da računa na podršku “delija” u skorije vreme.

– U zadnje dve-tri godine promenilo se mnogo toga na tribini. Ranije se govorilo o politici, sada se to izbegava. Mnogi političari su govorili najnegativnije o tribini. Čini mi se da su navijači danas više nego ikada vezani za pravoslavlje. Često se organizuju putovanja na Kosovo. Posećuju se ljudi tamo, nosi se pomoć. Ide se u enklave, navijači pomažu u manastirima. U Pećkoj patrijaršiji, a posebno Visokim Dečanima – priča on.

“Grobari” su ovog leta koštali svoj klub zbog podrške Radovanu Karadžiću. Na njihovoj tribini se već godinama, pored crno-belih zastava, može videti i jedna plava, radikalska. Sima Srbija je nedavno izjavio da, iako su njemu radikali blago odvratni, većina južne tribine jeste za njih.

– Nisu sve vođe “grobara” bile srećne kada smo prvi put ugledali zastave radikala na Jugu, ali ne možemo uticati na ljude da odustanu od svojih uverenja. Ako bismo pokušali, navijači bi otišli – objašnjava.

A kako nam je rekao jedan navijač koji poznaje situaciju na Jugu, “među grupom mlađih i agresivnijih navijača Južni front postoje vođe koje od proglašenja nezavisnog Kosova insistiraju na ulici, a i bliski su radikalima”. Prvi put se radikalske zastave pojavljuju na Jugu još 2003. godine. Kako kaže naš sagovornik, veza je bio jedan od starijih vođa koji je radio u Šešeljevom obezbeđenju.

Nove generacije navijača, međutim, sve manje znaju za koga uopšte navijaju. Često im je bitnije samo da nerviraju drugu stranu. Tako navijači Čelika iz Zenice, kada im dođu gosti iz Sarajeva, pevaju: “Ovo je Srbija”, i “Radovan Karadžić, Radovan Karadžić”. Ili: “čete” (četnici) iz Čačka, koji su proglašeni rasistima, jer su vređali tamnoputog igrača s kojim su bili u sukobu. Mada niko od mladih Čačana ne bi mogao da kaže šta je to Kjukluks klan, ili, ne daj bože, da objasni vezu četničke ideologije i rasizma.

Navijači postaju sve nevažniji faktor, što pokazuje i izbor za predsednika Zvezde Dan Tane, čoveka koji je u otvorenom sukobu s navijačima. Njihovo mišljenje očigledno više nije tako bitno. Na poslednjim izborima, marketing političkih kandidata bavio se svime, od globalne ekonomije do uzgajanja ljutih papričica.

Jedino što nisu pominjani fudbal i navijači.

Preuzeto: Veljko Miladinović (PRESS)