Već nekoliko godina, svi smo svedoci otimanja fudbala iz ruku onih kojima pripada, Novac,usao je i u našu svetinju.Poznato je da služi kao sredstvo za brisanje emocija,tradicije,originalnosti,za njega mozemo reći «Dobar sluga,zao gospodar».Neophodan je,to niko ne poriče ali osvrnimo se oko sebe i pogledajmo kakva je situacija nekada,a šta se danas dešava…
Početak fudbalske i navijačke priče u svakoj zemlji je sličan,ako ne i identičan.Na početku to beše razbibriga za radnike koji su celim danom teško radili,a onda slobodno vreme provodili tako što su pokušavali da probace loptu kroz gol.Vremenom su formirani klubovi,lige,takmičenja,prve gužve na tribinama,kasnije prve zastave na ogradama,gostovanja,priča se lagano razvijala.Fudbal je bio zabava,i za ljude na terenu i za ljude na tribinama.Žestoki momci su se polako sa terena selili na tribine,odakle su bodrili svoje miljenike subotom.Igra je ostajala u krugu ljudi istog socijalnog statusa,ljudi na tribinama su bili radnici,igraci su bili radnici,preko nedelje radili su često u istim fabrikama,ali preko vikenda 11 momaka je postajalo grupa ljudi od čije je predstave zavisilo raspoloženje čitavog grada do sledećeg meča.Na samom početku igrači su vrlo retko menjali klubove,nije bilo ništa čudno da jedan čitav tim odigra svoju celu karijeru u jednoj ekipi.Oni najbolji bi ponekad odlazili u veći klub,tada,ceo grad bi žalio za njima,a veliki klub u koji su prešli bi često ubirao simpatije upravo zbog njihovog «heroja ulice». Da li je vreme bilo drugačije,pa nije bilo toliko ljudi koji ne znaju šta će sa svojim parama ili jednostavno fudbal još uvek nije bio zanimljiv za ulaganje,to sad nije ni bitno.Fudbal je tada još uvek bio igra.Siguran sam da,da je fudbal ostao u rukama radničke klase,ni dan danas ne bi bilo milionskih ugovora,transfera, ali bi možda ostalo nešto od čari same igre.
Šta se desilo ?
Desio se novac.
Samom profesionalizacijom lige,stvari su polako krenule nizbrdo,fudbal se više nije igrao,fudbal je počeo da se radi.Suludo je očekivati da neko ne dobije novac za to što radi ali je takodje suludo ovo što se danas dešava.Često maloletni dečaci bivaju zbunjeni ciframa sa mnogo nula,vrlo rano postaju materijalno obezbedjeni i gube motiv za daljim dokazivanjima,došlo je do udaljavanja od navijača i tribina.Ko su ti navijači i kome su oni uopšte potrebni ?To je stav većine velikih klubova odnosno njihovih uprava,jedino što vide u nama (navijačima) jesu troškovi.Čak i kada se grupe osamostale (u smislu gostovanja u sopstvenoj režiji,marketinga…),gazdama vrlo bodu oči ti momci koji za tren oka mogu napraviti incident,ako stvari ne idu onako kako bi trebale,koji za tren oka mogu podići pobunu,zbaciti upravu,zajebati im posao,jer ko će da ulaže u klub sa divljim navijačima?Kada smo postali previše bitni i upadljvi,moderan fudbal je počeo da razvija načine za suzbijanje ultra pokreta.Indirektno nam je rečeno da fudbal više nije naša igra.Igrači kojima klicamo vikendom,komunikaciju sa tribinom (a nekada su upravo igrači kao mladi i po završetku karijere bili deo iste te tribine) sveli su na podizanje jedne ruke u znak pozdrava po završetku meča.Retke su slike (pogotovo u Zapadnoj Evropi) koje su nekada bile svakodnevnica,da igrač slavi pogodak sa najvernijim fanovima,preskakanjem reklama i trčanjem ka tribini,a i dovitljiva FIFA je procenila da je to možda suviše emocija za njen ukus pa se danas takav potez kažnjava često i žutim kartonom.
Zašto bi on proslavio pogodak sa nama kada će sutra zbog bolje finansijske ponude,bez problema preći iz Partizana u Zvezdu,iz Fenera u Galatasaraj,iz Hajduka u Dinamo,iz Evertona u Liverpul,iz Totenhema u Arsenal.Igrači ne žive više za grb na svojim grudima,možda je to previše i tražiti ali malo poštovanja nije na odmet,poštovanja tradicije.Nisu retki ni slučajevi da igrači kasne na pripreme,treninge,luduju po diskotekama,beže iz karantina,kada budu uhvaćeni kalja se ugled kluba,oni plate kaznu koja je smešna kada se uzmu u obzir njihovi prihodi.No,takvo kaljanje ugleda kluba se brzo zaboravlja.Navijači su problem broj jedan,isti ti navijači koji će ostati na istim mestima i kada svi igrači odu.Naši klubovi,naši miljenici postali su sredstvo za pranje novca,tajkuni sa raznih strana preko noći kupuju klubove,a na ljudima kojima su te boje stvarno u srcu ostaje da pogadjaju kakve namere vlasnik ima sa klubom.Da li je spreman stvarno da ulaže u «bolje sutra»,da li je tu da bi oprao novac ili ga zanima zemljište a klub će da preseli i proda.Za njih je to nekoliko kofera punih novca,za nas-deo života.UEFA i FIFA zdušno rade na idiotizaciji fudbalske publike,no kao i često u životu aršini nisu isti za sve,pa često UEFA pravi dilove sa velikima,za neke stvari im se gleda kroz prste,a mali ispaštaju. Na tom putu ,prepreka su im navijački svesni ljudi,ali i oni često pucaju pred parama,grupe se gase ili vodje bivaju potplaćene pa ljudi koji misle drugačije,napuštaju tribinu.
Mesta na stadionima je sve manje za one koji vole klub i fudbal,a sve više za one koji ne žale para.Cene pretplatnih karata na primer u Engleskoj su dosegle neverovatne visine,pa su porodice kod kojih se pretplatna karta za npr. Čelzi prenosila sa kolena na koleno,sada primorani da utakmice gledaju iz lokalnih pabova,jer jednostavno ne mogu sebi da priušte da sede na svom Stamford Bridzu i gledaju svoj Čelzi.I šta njima znači finale LŠ,kada ne mogu da budu uz svoj klub kada su mu najpotrebniji kada na njihovom sedištu sedi Japanac sa najnovijim ogromnim fotoaparatom,apsolutno ništa,jer to u suštini nije njihov klub.Novac za TV prava je takodje umešao prste,tako da ogromne cifre novca cirkulišu da bi se nekome na drugom kraju planete omogućilo da gleda,kad mu je zgodno i šta mu je zgodno.Time su ljudi koji ne dolaze na stadion,stavljeni ispred najvernije publike,što je smrtni greh.
Karte za finala velikih takmičenja umesto najvernijoj publici dele se sponzorima i njihovim ljudima,od kojih mnogi ni ne znaju pravila fudbala ali su «očarani time što su bili deo spektakla».Dobar primer je i EP koje je za nama,tribine su bile prepune klovnova,koji su tu došli «da se lepo provedu»,»da sklope nova prijateljstva» i da zajedno sa protivničkim navijačima prave talase i pevaju jednu jedinu «amstel melodiju» koja se emituje sa razglasa posle postignutog gola.Pravih navijača nije bilo ili ih je bilo u strašno malim količinima.Reprezentativni fudbal su uspeli da otrgnu iz ruku ultrasa.Mnogi navijači širom Evrope revoltirani odnosima fudbalskih saveza prema njima,odlučili su da uskrate podršku svoji reprezentativnim timovima.
Odavno su počele represije od strane koalicije UEFA-Gazde kluba-Policija,pa se redom gase ekstremnije grupe koje su stajale iz svojih ideja i principa poslednji primer je grupa navijača PSG-a,Boulogne Boys-i čiji je «rad» zvanično zabranjen na tribini.
Sve manja šačica pravih navijača gleda kako da opstane u ratu protiv:medija,tajkuna,marketinga,UEFA-e.
Bijemo bitku za sebe i za fudbal – bitku za prave vrednosti, za tradiciju, za ponos i vernost – bitku protiv novca!
Izvor : (tekst iz desetog broja Navijackih Informativnih Novina | soloultras blog)