Išli ja i prika za Zg,derbi,prije par godina.Šta ćemo,ovi Puležani napunili kombi,Labin nema mista,a mi nismo pri parama da možemo sami s autom.I tako,ošli do iza Učke autom a dalje stopon.Stopiramo na vratima jadrana,i nikako uvatit,tri ure bili tamo,napili se ka guzice.Ovaj zaspa uz cestu,ja kljucan,i stane nam lik iz Rovinja:”Idete do Zagreba?”
-“Je.”
-“Al baš do Zagreba”(jbg,nije mi se dalo da me iskrca negdi u njijovo leglo)
-“Iden malo dalje,na naplatnim ću vas ostavit.”
Perfektno,taman.I ajmo mi,lagano,i normalno,ovaj kreten moj iza zaspa isti sekund (valjda je od juče još bija vani,ne sićan se),a ja ispred,ovaj dosadan,i šta ja znan kako,negdi po putu san i ja zalega.I sad,budi nas lik,ajmo,tu smo,ja gledan onako snen neke naplatne,nisan ni ubra,izađemo,on ode,kad mi u Karlovcu.S druge strane ceste stopa 7-8 bojsa,na zgradi piše “dragi gosti,čuvajte kosti”,gledaju nas popriko,al aj,pravimo se mutavi,ajmo na cugu u kafić.Sidnemo unutra,tamo 5 bojsa pivaju,piju,ka šta je,di ćete,ja govorin kod nekih cura,ovo-ono.Baš su nas ono popriko gledali,samo šta lične nisu pitali,još ja iman šal pod majicon,i još tetovirano “T” od torce na nogi,a lito skoro,kratke se nose,natežen čarapu,smih.I tako,sidimo mi,pijemo,natežemo čarape 
kad diže se jedan njihov,skida šal,daje konobarici,brzo,buksaj,svi za njim sakrivaju šalove,sasrali se živi.Ja se okrenem,kad kombi,splitske registracije,10 budala,baš budala,pod ručnom staju.Upadaju unutra,daj pit,ludilo,ajmo bili,ja se dignem i potiho pitan momka ima li 2 mista,da smo zaglibili,kaže on nema problema,ugurat ćemo vas.E,tu smo.Ja lagano izvadin šal i pravac ovih bojsa.Ovaj šta je bija ispitivat ko smo šta smo,sasra se živ,problidija.Al ništa,nisan tija da ih iznabadamo nas 12 na njih 5,dolazin lagano,sidnem kraj njega,i pitan štaš pit momak.Ovajmoli,nemoj,nije on,nisan ja,ko je šta je,uglavnom,eto,ko bi gori sad je doli.I + kad smo išli za ZG,počela je JEBAČKA kiša,čoviče brisači od kombija nisu mogli brisat kolko je jako padalo.A lola upra po gasu,ja kurca nisan vidija,mislija san da ćemo poginit.I na naplatnim,murija je blokirala cestu,nije kod Vratine i nije bilo oko 23 i 5,a i svira je Mišo,al lola još da gas,i zakoči u zadnji momenat.E sad,mi smo stali KA U FILMU,na metar od njihovog auta,pandur se usra živ,točno san mu facu sinja,uglavnom stali na knap,sve uz škripu kočnice.A kad su nas kornjače počele čupat kroz prozore praktički,i bacat u blato,popizdija san,ja san mislija da će satrat ovoga šta vozi,al nekako se izgladilo.Jebiga,bilo je to prije par godina,malo više par,onda je murija još se “bojala” navijača,nije im padalo na pamet npr. uletavat na tribinu i skupljat ekipu….Ništa,došli smo na maksimir,da van ne lažen ne sićan se rezultata,jer ne mogu povezat put sa utakmicon,al mislin da je bia remi.Ako ovo pročita ko od ekipe šta nas je skupila,neki stariji su većinom bili,hvala momci,svaka čat,tako se ide na gostovanja,dumejanu u kombi i udri.
Dozivljaji dva Torcidasa na putu za Zagreb
Delije u Zagrebu 1990. godine
Sto se tice Zagreba I naseg gostovanja 1990 evo nekih podataka.Voz za Pariz tog jutra 13.5.1990 bio je pun kao brod.Desilo se I to da desetine Delija nisu mogli da udju,jer vise ni sibica nije mogla da stane.Svi koji smo usli u voz stajali smo na jednoj nozi,ali ne zadugo.Obicni putnici koji su cak putovali I u inostranstvo zbog nasega silnoga besa u vozu su izlazili na prvim stanicama tako da smo brzo dosli do pristojne komocije.Inace da navedem I to da je mesecima pre te utakmice nesto u meni a I u drugima govorilo da ce se nesto krupno desiti.Na taj dan je dan milicije a I trinesti je.Znaci nastavljamo ka Zagrebu uz klasiku u Vinkovcima.Na samom ulasku u Zagreb(periferiji) uz pesmu I bakljadu zaustavljamo nekoliko puta voz I obracunavamo se sa murijom koje je bilo dosta pored puta.Voz ide polako ka glavnoj stanici,a mi naoruzani kamenicama I flasama gadjamo iz voza sve sto je pokretno I nepokretno.Usput gomila Srpskih socnih psovki, ma milina jedna.Stizemo na stajgu I polako pesaka ka stadionu uz gomilu pandura koja, nije dozvoljavala da niko izadje iz velike kolone I ode u grad.Kada smo dosli na Maksimir ka nama( na jedno dvesta metara razmaka) poce da trci ogromna masa.Mi naravno jedva docekali pa na njih.Ispostavilo se da je to bila nasa ekipa sto je iz Beograda krenula 12.5.1990 nocnim vozom.U toj velikoj gomili je bilo Delija iz raznih gradova bivse SFRJ.Ta grupa sto je dosla ranije vec peglala ustase po gradu,a imali su I dosta Dinamovih obelezja.Posto smo se izgrlili,ispozdravljali kupismo karte I murija nas strpa u karantin na pomocni teren Dinama.Nekako smo se u grupama naizmenicno izvlacili I odlazili po klopu gde je dolazilo do sporadicnih carki oko stadiona sa ustasama kojih je bilo sve vise jer se priblizavao pocetak utakmice.Vreme je bilo suncano I lepo,tako da smo se tu na pomocnom terenu odmarali.Usli smo na stadion koji je polako poceo da se puni I pokacili zastave.Onda dolazimo do momenata kada smo eksplodirali.Gadjali su nas sa svih strana I to sa velikim kamenicama koje su unapred pripremili.Vracali smo koliko smo mogli sa onim kamenicama sa kojima su nas zasipali.Bacali su svasta na nas,a naj nezgodniji su bili ovi vise nas jer su bili blizu nas.Ceo stadion je prokljucao uz povike ubi,ubi cigane…Bio sam dole na sipci I sa jos njih par smo vodili navijanje a situacija iz minuta u minut sve gora po nas,jer su se ustase osilile posto ih niko ne sprecava u tome.Murija se ukipila I zabezeknuto sve to posmatra.Ubrzo zatim jedna grupica navijaca iz Bosne spontano poce da skace i skandira srusi ce mo stadion.Silazim sa sipke I odlazim do njih.Pocinjem da lupam po reklamama koje su jako zvecale,dok su bile dobro zanitovane bez I jedne supljine gde bi se mogle uhvatiti I zavrnuti.Uz pomoc par momaka zavrcem prvu meni se cini podravkinu reklamu prihvataju se I ostali posla tako da su ostale reklame brzo izuvijane.Posto smo izuvijali reklame dolazimo do resetaka(sve to pod pljuskom kamenica) koje neocekivano brzo padaju.Izlecemo gore I gazimo sve redom sta se naslo gore.Dosli smo skroz do zapada u ciscenju tribine od ustasa.Dosta ih je pobeglo( bez po nosu )pa se u momentu namerno pocesmo brzo povlaciti da ih navucemo.Stadion je u tim momentima eksplodirao tako da su se ustase primile I poceli su da trce na nas osokoljeni nasim navodnim povlacenjem I podrskom ostalog dela stadiona.
Negde na sredini tribine se naglo okrecemo ka njima(dosla maca na vratanca) I onako izbezeknute ih valjamo po tribini uz kamatu naravno.Posle svega toga murija se malo konsolidovala(kao I uvek kada se sve zavrsi) I potiskuje nas na vrh tribine.Odatle smo gledali ostali deo ovog filma.Ubrzo je ispraznjen ceo stadion I na njemu ostajemo samo mi u okruzenju murije.Dole na ulicama je kuvalo od suzavaca,zapaljenih vozila…BBB su pokusali da se probiju do nas preko pomocnog terena.Nas desetak je nekako sislo dole na pomocni teren gde smo se naoruzali nekim velikim toljagama
I posmatrali sta se radi uz opasku muriji da nas puste da mi brzo regulisemo stvari.Bilo je ustasa par hiljada I bilo je povuci potegni.Potisnu ustase muriju pa onda murija njih sve dok ih murija nije potisla dublje ka gradu.Dok je to napolju trajalo ovi nasi opravljali tribinu pokidavsi I popalivsi 4.000 sedista.Posle jedno dva sata sa duplim autobusima nas odbacise do Dugog Sela gde posle nekog vremena ulazimo u pristigli voz za Beograd.U vozu je bilo legitimisanja I hapsenja Pretresali su sve po vozu.Kod koga god su nasli broj od izlomljenih stolica ili su ga hapsili ili pisali krivicnu prijavu.Uspeh svega ovoga dobija na tezini kada se zna da je toga dana 13.5.1990 jedan dobar deo prve ekipe bio na Ravnoj Gori.Kuntamo u vozu I rano ujutro stizemo u Beograd koji je vec obasjan ranim jutarnjim suncem.Na stanici brdo TV ekipa I novinara.Sevaju blicevi,reportaze I novinski zapisi.Docekani smo kao heroji.Razilazimo
se kud koji mili moji I to bi mu bilo to sto se 13.5.1990 tice.
Intervju sa Cass Penantom
Nekada je u Engleskoj bio državni neprijatelj broj jedan i strah i trepet za sve navijače suparničkih momčadi. Ni danas vam nije svejedno kad se s njim susretnete. Ekskluzivno za Lupigu dušu je otvorio čovjek koji je izumio nasilje na tribinama, čovjek s čijim je imenom u mislima Margaret Thatcher odlazila u krevet, sanjala ga i s njim se budila, dok na kraju nije postao prvi navijač koji je zatvoren zbog nasilja na tribinama. U svojoj ispovijesti govori o tome kako su ga maltretirali, kako je kasnije on maltretirao i kako se oprostio s huliganstvom
Dok Split uživa u nogometnoj euforiji, zagrebačke ulice oblijepljene su plakatima koji pozivaju na bojkot svetog kluba. Dok sezona pošteno nije ni krenula neka su razočaranja već za nama, a neka nam tek slijede. Nema sumnje očekuje nas još jedna zanimljiva jesen. Prigoda da o nogometu, zapravo o onom ružnom licu nogometa popričamo s osobom koja je izmislila ružno lice nogometa. Dakako, naš je sugovornik Cass Pennant, danas 52-godišnji književnik i „huliganolog“, a nekada engleski državni neprijatelj broj jedan. Danas glasno „ispovjeda“ svoje grijehe govoreći diljem svijeta o navijačkom zlu. Napisao je osam knjiga s tematikom navijačkog nasilja, a na temelju njegove autobiografije snimljen je zapaženi film „Cass“. Lupigina ekipa s njim se ovih dana susrela u Italiji, gdje je došao zbog po spomenutoj misijii i strpljivo se fotografirao sa svima koji su ga prepoznali. Lupigi je vrlo rado pristao dati intervju.
Mrcina od dva metra i danas izgleda kao da će vas polomiti poput šibice i među prstima vam ostaviti posjetnicu famozne huliganske skupine Inter City Firm. Međutim, ti su dani, nakon bezbroj tučnjava, četiri zatvorske godine, više pokušaja ubojstava i tri metka u torzu, iza njega. Ipak, nikada se ne zna. Dok Cass naizgled mirno priča svojim „cockneyem“, zbija šale na svoj račun, čovjeku nije svejedno. Što je Caru dozvoljeno, nije seljaku i pažljivo treba vrebati trenutak kada se osmjehnuti, a kada u znak negodovanja nad tužnom sudbinom starog štemera namrštiti čelo.
Cass Pennant u razgovoru s Lupežom
– Sve što sam ikada želio jeste to da budem jednak – ravnopravan. No, bojim se, da se ponovo rodim – sve bilo isto. O huliganima slušamo na televiziji, čitamo u novinama, no to ni izbliza nije prava priča. To je priča o potrazi za identitetom u društvu u kojem živimo. Kada pričamo o huliganima, pričamo o društvenom kontekstu, započeo je svoju ispovijest Cass Pennant, prvi crnac na čelu jedne navijačke skupine, nimalo slučajno, najozloglašenije, Inter City Firma koji je West Ham pratio na svim stadionima Engleske.
Moje ime bilo je poziv za maltretiranje
– Moja je majka sa 17 godina emigrirala s Jamajke i 1958. godine stigla u Englesku gdje sam dva mjeseca kasnije i rođen. Bila je maloljetna i odmah su me vlasti smjestile u sirotište, ali sam imao sreću da me već zarana posvojila divna obitelj. Nesreća je bila u tome što su moji roditelji bili bijelci u već poodmakloj dobi, a ja jedini crnac miljama uokolo mog naselja – Slade Greena. Da stvar bude gora majka mi je nadjenula ime Carol, što je na Karibima sasvim uobičajeno ime za dječaka, međutim u Londonu … to je bio poziv za maltretiranje. To je ono što pamtim od najranije dobi. Maltretiranje na ulici, u školi, u dućanu, na igralištu … svuda. U takvom sam okruženju rastao i morao s time živjeti i tome se oduprijeti od najranijeg djetinjstva početkom šezdesetih kada je rasizam bio najnormalnija pojava, što je nerijetko, na žalost i danas. Već s pet godina odlučio sam da ću se zvati Cass – prema Clayu, što je nekako simbolički bio tek jedan način borbe od samog početka.
Tribine su bile jedino mjesto gdje nije bilo važno što sam crnac
Kako si uopće došao u kontakt s navijačima?
– Živio sam u četvrti u kojoj su oko mene rasli ljudi iz radničkih obitelji, bez puno ambicija i s još manje perspektive. Svuda uokolo bubrio je hippy pokret koji je sve vidio lijepim i dražesnim, ništa nalik onome što sam ja oko sebe vidio. Obzirom da sam bio pri zdravoj pameti, hippy nisam mogao biti, a u radničkim četvrtima rasla je prva generacija skinheadsa. U to vrijeme skinheadsi su bili nešto posve drugačije od ovoga danas. Tu je bila riječ o supkulturi, modi koja se hranila „crnom“ muzikom s Kariba. Poznavao sam muziku koja se slušala, ljude koji su je izmislili i ubrzo me to preplavilo, napokon sam, zbog svog porijekla bio koristan i to me posve okupiralo. Nismo ni znali što se događa i već smo bili na tribinama – jedinom mjestu gdje nije bilo važno što sam crnac dok god svi navijamo za isti klub. To je u neku ruku bio dom koji nikada nisam imao. Moj život do tada bio je borba i nije bilo teško boriti se na stadionu. Navijači su bili jedini koji nisu postavljali pitanja i nisu na mene gledali kao na crnca već kao na nekog tko može.
Ekipa sa snimanja filma
Želja da budeš prihvaćen dovela te dakle na stadion, no kako si od klinca na tribinama postao državni neprijatelj broj jedan?
– Početkom sedamdesetih kada sam „ušao“ na tribinu, bio sam još dijete, ali s godinama, s vremenom prošao sam sve i svašta. Kako sam se još kao dijete morao brinuti za sebe brzo su moje „kvalitete“ izašle na vidjelo i na tribinama i ulicama. Tijekom vremena zaslužio sam respekt prijatelja i u dvadesetim godinama života te se vinuo u vrh navijačke skupine. Imao sam svoju obitelj i morao sam se brinuti o njoj. Postao sam onaj koji planira akcije, napade, osvete i tijekom osamdesetih pritisak je bio nepodnošljiv. ICF je bio najozloglašenija huliganska skupina i taj je status trebalo održavati. To znači iz tjedan u tjedan napadati, braniti se i smišljati kako nadmudriti ostale. Kada si na vrhu svi imaju samo jedan cilj – maknuti te od tamo.
Napadali smo samo iste kao i mi – huligane
Nasilje, obračuni na ulicama i stadionima bili su svakodnevica, zvuči kao potpuni kaos, posebno kada traje godinama …
– I jest kaos, međutim, u svemu tome bilo je nekog reda. Kada bi čekali navijače, na primjer, Chelsea, točno smo znali odakle dolaze, kamo idu … Međutim, nikada nismo napadali obične navijače već samo onakve kakvi smo i sami – huligane. Nasilje je tijekom godina raslo, širilo se i u to vrijeme činilo se kao da mu nema kraja. Međutim, to je trajalo tek onoliko koliko je to politika dozvoljavala. Trajalo je onoliko koliko su, oni na vlasti, bili voljni oči držati zatvorene. Sad, logično je pitanje, zašto bi oni držali oči zatvorene …
Kada je ozbiljan novac ušao u nogomet, političke su se igrice završile i nasilje je iščezlo sa stadiona
Vratimo se dakle na kontekst …
– Da, osamdesete su bile godine rasizma. Na televiziji su se prikazivali otvoreno rasistički programi, a na tribinama su se okupljali ljudi koji su to gledali i odobravali dok policija nije ni mrdala na rasistička skandiranja i napade. Navijači u engleskoj do tada su bili apolitični, no interesi desnih političkih opcija to su kroz osamdesete promijenili. Naime, dok je većina navijača sjedila u pubovima, ispijala piva i pjevala, Nacionalna stranka vrbovala je praznoglave klince zadojene rasizmom koji su potpirivali nasilje na tribinama na što se policija nije obazirala. Navijači su i prije toga stadione koristili za tučnjave, no politika ih je izmanipulirala i iskoristila za širenje demagogije te se to toleriralo godinama. Prava prekretnica za establishment dogodila se tek nakon Heysela 1985. godine. Do tada su sudovi radili protiv policije, policija protiv njih, a vlasti protiv i jednih i drugih. Četiri godine kasnije, nakon Hillsborougha organizirali su panel rasprave na kojima su sudjelovali, suci, popovi, policajci vatrogasci … ljudi koji nisu imali pojma što se zapravo događa. No, trebali su pokazati da nešto rade, trebali su utabati put za Premier ligu jer, ukoliko novi proizvod ima loš imidž, nitko ga neće kupiti. Tek kada je ozbiljan novac ušao u igru, političke su se igrice završile, svi su se namirili, a nasilje je iščezlo sa stadiona. No, to ne znači da više ne postoji u društvu.
Koji je bio tvoj grijeh i za što si kao prvi navijač završio na dugogodišnjoj zatvorskoj kazni?
– Koliko se sjećam u pitanju je bila optužba za zavjeru i organiziranje 66 tučnjava tijekom šest godina zaključno s 1983. godinom. Ukupno nas je bilo 11 optuženih, ja sam bio prvookrivljeni u procesu koji je trajao tri mjeseca i koštao je milijun funti. Trojica od šestero policajaca uključenih u istragu na kraju je suspendirano zbog lažiranja dokaza što se, do tada, nikada nije dogodilo u jednom tako važnom slučaju. Da ne spominjem dokazanu vezu ministarstva i Scotland Yarda kojem je ministarstvo slalo upute.
Koliko ti se život nakon toga promijenio?
– Nije se promijenio, vratio sam se tribinama. No, s vremenom pritisak je postao prevelik. Stalno je trebalo održavati reputaciju i napokon sam se krajem osamdesetih prebacio u druge poslove. Osnovao sam zaštitarsku tvrtku i 1993. godine me stigla prošlost. Dobio sam tri metka u tijelo i uistinu nije puno nedostajalo da odem … Dakako, očekivalo se da će se momak poput mene krvavo osvetiti, ali nakon nekoliko mjeseci oporavka sve se promijenilo. Napokon, imao sam obitelj i dvoje djece o kojima se trebalo brinuti, a to je bilo nepomirljivo s mojim dotadašnjim načinom života. Danas na Upton Park odem, ali ni izbliza onako često kao nekada i to je najviše u društvu sina. Imam sezonsku kartu, ali više me nitko i ne pita za ulaznicu, uz osmijeh nam govori Pennant neprestano ponavljajući y'know what I mean …
Ultra priča u Italiji | Intervju sa navijačem Sampdorie
ULTRAS ITALIA
Italijanski stadioni su sportska borilišta na kojima navijači stvaraju najbolju atmosferu u Evropi. Tu ne mislimo na pevanje pesama i navijanje, već pre svega na atmosferu potpomognutu zastavama, barjacima, pirotehnikom, koreografijama… Ako je neko majstor da ušareni tribine i od dosadnog kalčo (Calcio) meča napravi spektakl onda su to svakako ultrasi, kako se u Italiji nazivaju najžešći navijači okupljeni na svojim tribinama iza golova.
Mnogi naši navijači i ljubitelji fudbala kada gledaju prenos nekog meča italijanske lige često više imaju da vide pre samog početka utakmice, zahvaljujući dešavanju na tribinama, nego tokom svih devedeset minuta igre. Ako su Englezi sinonim za nerede na stadionima, fenomenalno navijanje i prvrženost klubu i nacionalnom timu, italijanski ultrasi su pioniri navijačkih koreografija. Sve što se dešava kod nas na stadionima Partizana, Zvezde, Rada, Voše, Zemuna… kao i na ostalim evropskim utakmicama odavno je viđeno širom apeninskog poluostrva, a većina spektakularnih koreografija koje priređuju navijači Lazija, Rome, Milana, Intera… uvek će biti nedostižne za sve ostale evropske navijače.
Zbog rigoroznog zakona koji je već dugi niz godina na snazi u Velikoj Britaniji, na ostrvskim stadionima je nezamislivo videti upaljenu baklju, dimnjake, transparente sa nazivima grupa, šetalice ili ogromne barjake (izuzetak je Liverpoolov Kop). Reč navijač u Italiji se vezuje za termin Ultras. Svuda u svetu ta reč označava nešto agresivno,ekstremno, tako da bi bilo logično da je u fudbalskoj terminologiji ultra navijač ustvari huligan, ali nije tako. Ultrasi u Italiji su navijači zaduženi za sve što jedan meč čini pravim iz navijačkog ugla naravno.
Po završetku meča za Ultrase odmah počinju pripreme za naredni. Oni su ti koji će na redovnim sastancima odlučiti šta će se praviti, organizovati odlazak na gostovanje, koreografiju, navijanje, ispisati parole, potući se. Od članarine, putovanja i prodaje navijačkih rekvizita finansira se većina akcija na stadionima. U italijanskom fudbalu termin Ultra takođe vuče i političke korene iz perioda tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, politički nemiri u Italiji odražavali su se na sve sfere života, pa tako i na sport. U fudbalskom svetu tako su nastale podele na levo i desno orjentisane navijače. Laziovi i Interovi su tradicionalno desničari, dok se njihovi gradski rivali Roma, odnosno Milan izjašnjavaju kao levičari. Sedamdesete godine su kao i na ostrvu bile svedoci brojnih incidenata i okršaja navijačkih grupa. Nezamislivo je bilo da derbi mečevi u Torinu, Milanu, Đenovi ili Rimu prođu bez makljaža navijača rivalskih timova. Kulminacija je usledila na rimskom derbiju 1979. godine kada je jedan navijač Lazia nastradao, pošto je pogođen raketom ispaljenom sa protivničke tribine.
Ultra pokret u Italiji se širio izuzetnom brzinom tako da je već tokom osamdesetih i svaki nižerazredni klub imao svoju organizovanu navijačku grupu, a ubrzo su u sam navijački vrh izbile Ultras grupe “manjih” klubova poput: Atalante, Napolija, Verone, Fiorentine…
Stefano Mangini je dvadesetpetogodišnji navijač Sampdorie, pripadnik grupe Ultras Tito Cucchiaroni (UTC) i momak zadužen za organizovanje koreografija: “Prva organizovana navijačka grupa u Italiji osnovana je krajem 1968. godine. Reč je o navijačima Milana okupljenim u grupu “Fossa dei Leoni” (jazbina lavova). U julu mesecu 1969. godine osnovana je i prva grupa sa nazivom Ultras u svom imenu “Ultras Tito Cucchiaroni”. Osnivači su bili dva momka i dve devojke, navijači Sampdorije, a grupa je iz utakmice u utakmicu imala sve više pristalica i članova.
Troje ih je i danas redovno na svim utakmicama našeg kluba, dok je jedna ženska osoba nakon duge bolesti preminula prošle godine. Tri meseca nakon osnivanja UTC i navijači Torina su oformili svoju grupu “Ultras Granata”. Mislim da je njihova zasluga najveća što se termin Ultras pročuo po Evropi pošto su oni u to vreme, za razliku od Sampdorije, bili redovni učesnici evropskih kupova na kojima su priređivali sjajnu atmosferu atipičnu za ostale evropske stadione.
*Zašto baš naziv Ultras Tito Cucchiaroni?
“Tito Cucchiaroni je bio Argentinac, desnokrilni napadač Sampdorije, tokom šezdesetih i sedamdesetih i jedan od miljenika navijača sa kojima je bio veoma blizak. Ovi su mu se odužili nazvavši grupu po njemu. Danas jezgro čini sedamdeset ljudi, koji ravnopravno odlučuju o svemu, dok na stotine drugih navijača plaćanjem članarine pomažu rad naše grupe.”
*Da li osim UTC postoji još organizovanih grupa navijača Sampdorije i kaži nam nešto više o samoj organizaciji. Ima li sukoba među vama?
“Osim nas, postoji i veliki broj drugih grupa od kojih su najbrojniji “Fedelissimi 1961” (najverniji). Da vas ne buni, 1961. označava godinu od kada su momci iz te grupe prisutni na stadionu, a ne kada su osnovani. Tu su još i “Hell's Angels”, “Hawks 1991”, “Fieri Fossato”, “Cani Scolti” (koji su naša casulas ekipa), “Riviera Blucechiata 1985”, “Armata Blucerchiata”, “Skulls” i brojne druge manje bitne grupe. “Ultras Tito” je nezavisna od drugih grupa i najuticajnija među navijačima Sampdorije. Sami se finansiramo od prodaje rekvizita. Sva gostovanja sami plaćamo, kao i sve koreografije. Na stadionu smo na gornjem nivou južne tribine, koja cela ima 8.500 pretplatnika, što je impozantna brojka. Odnosi sa upravom i igračima su dobri iako u prošlosti nije uvek bilo tako.
Na čelu fudbalskog kluba su predsednik Riccardo Garrone, bogataš, vlasnik naftne kompanije E.R.G. i direktor Giuseppe Marotta jedan od najuticajnih fudbalskih radnika u Italiji, odmah iza Luciano Moggia iz Juventusa. Svakog četvrtka u podne ili deset uveče održavamo sastanke na kojima je prisutno vođstvo grupe. Tu dogovaramo šta će se raditi na utakmici za vikend. Naravno, derbi mečevi se planiraju mesecima unapred.
Za poslednji gradski derbi sa Genoom smo izdvojili 3000 evra za koreografiju koja je spremana pune dve nedelje. Sve smo sami finansirali, bez pomoći kluba. Od prošle sezone UTC izdaje fanzin koji izlazi dva puta mesečno. “Fedelissimi 1961” koji su smešteni ispod nas na jugu takođe imaju svoj fanzin. Dok je na čelu kluba bio Mantovani, došlo je do sukoba između nas i njih, pošto je predsednik favorizovao našu grupu. Nakon par godina sve je izglađeno. ”
*Koju bi sezonu izdvojio kao najbolju?
“To je svakako 1991. godina kada smo predvođeni Vujadinom Boškovim osvojili titulu i igrali zapaženu ulogu u Evropi. Zvezde tima su bili Luca Vialli i Mancini. Na finalu kupa kupova u Geteborgu nas je bilo najviše. Tada je Vialli postigao oba pogotka u pobedi nad belgijskim Anderlehtom. Prethodna sezona je takođe bila odlična. U Rimu nas je bilo preko 3000 na utakmici sa Romom. U poluvremenu je došlo do sukoba sa policijom na stadionu. Na kraju sezone smo na Rominom sajtu proglašeni za najbolju grupu koja je gostovala na olimpijskom stadionu.”
*Pomenuo si incident sa policijom u Rimu. Koliko su česti sukobi na stadionima u Italiji i koja je najžešća tuča vezana za vašu grupu?
“Ranije je bilo mnogo više incidenata, posebno tokom osamdesetih. Navijači Atalante su definitivno najgori u Italiji. Njihove grupe “Brigata Neroazzure 1976” (skraćeno BNA), “Supporters Of Dea” i “Wild Kaos” (koji više ne postoje pošto je većina članova u zatvoru) su izazivali nerede gde god su se pojavili. Danas kada god se u medijima pominje nasilje na stadionima u Italiji, sve se uvek poredi sa huliganima Atalante. Zahvaljujući njima Atalanta je jedan od najomraženijih klubova. 1998. godine njih 500 je razjurilo ceo plato ispred Rominog juga na kojem je bilo skoro deset hiljada Romanista. Njihovi najljući neprijatelji su huligani Brescie “Ultras Brescia 1911”. Gradovi Bergamo i Brescia su udaljeni jedan od drugog svega dvadeset minuta kolima, tako da je tu reč o lokalnom rivalitetu i mržnji. I danas su utakmice Brescie, Atalante, Verone kao i klubova sa juga zemlje pune incidenata.
Najveći incident vezan za utakmicu Sampdorije dogodio se 1998. u Bologni. Trebala nam je pobeda za opstanak, ali smo odigrali samo 2-2 i nakon više od dvadeset godina ispali u drugu ligu, treći put u istoriji kluba. Po završetku utakmice, iz očaja i besa smo probili kordon policije i napali domaće navijače na parkingu iza stadiona. Neredi su trajali skoro pola sata. Veliki rivalitet vlada između nas i navijača gradskog rivala Genoe. Na dan derbija 1991. ceo grad je goreo, a tuče i povređeni navijači oba tima nisu mogli da se izbroje. Nakon tih incidenata policija je pohapsila veliki broj izgrednika, a mi smo sklopili primirje. Sada se ignorišemo, nadmećemo na tribinama, ali su tuče ređa pojava. Pre tri godine posle utakmice između Sampdorije i Torina došlo je do tuče navijača na ulicama grada. Bilans sukoba je 20 povređenih navijača, 8 policajaca i 50 uhapšenih. U januaru 1995. godine na utakmici Genoa-Milan, Simone Barbiglia pripadnik Milanove grupe “Fossa dei Leoni” ubio je navijača protivničkog tima Claudia Spagnolu, zadavši mu udarac nožem u leđa. Policija je do tri ujutru držala navijače Milana na stadionu dok nisu našli ubicu, da bi mu sud odredio kaznu zatvora u trajanju od samo dve godine. Od tog tragičnog događaja više ništa nije isto na navijačkoj sceni u Italiji, a sve velike grupe su krenule u kampanju iskorenjavanja nasilja sa stadiona.”
*Kakva je situacija u Đenovi? Ko ima više navijača vi ili rival? Da li Sampdoria i Geona oduvek igraju na istom stadionu?
“Klub CFC Genoa je osnovan daleke 1893. godine. Osnovali su ga pomorci iz Velike Britanije. Iako poslednju davno, Genoa je osvojila ček šest titula, i spada u red najtrofejnijih klubova u zemlji. Sampdoria je osnovana tek 1946. godine fuziom dva stara kluba Andrea Doria i Sampierdarense. Sampdoria je poznatija u Evropi, nakon uspeha 1990. i poraza u finalu kupa šampiona od Barcelone dve godine kasnije. Genoa ima više navijača posebno starijih, što je i logično. Za njih važi da su strastveniji od nas. Poslednjih deset godina su u drugoj ligi, i danas imaju tek oko 10.000 pretplatnika, dok Sampdoria ima preko 25.000. Njihova grupa “Fossa dei Griffoni” (jazbina grifona), raspala se 1992. godine nakon sukoba među vođama. Pobednička ekipa osniva novu grupu “Vecchi Orsi”, ali ubrzo menjaju ime u “Ottavio Barbieri”, u čast legendarnog igrača. Stadion Luigi Ferraris je najbolji u Italiji. Izrađen je na mestu starog stadiona, po uzoru na one u Engleskoj, u periodu između 1987. i 1990. godine pred svetsko prvenstvo. Kapacitet je 38.000, što je skoro 20.000 manje u poređenju sa starim stadionom. Prvih pet godina postojanja Sampdoria je igrala na drugom kraju grada , na stadionu Caienna, koji je danas atletski stadion. Od kraja 1950. godine mi i Genoa igramo na istom stadionu.”
*Koliko su navijačke grupe u Italiji politički aktivne i ko ima najbolje navijače?
“Ultras Tito je apolitična grupa. Nas zanima samo Sampdoria. Za razliku od nas ima dosta grupa koje se javno politički izjašnjavaju. Među desničare spadaju: “Irriducibili” Lazio, “Brigate Rossoneri” Milan, “Brigate Gialloblu” Verona, “Fighters 1977” Juventus… dok su levičari: “Rangers” Pisa, “Brigate Autonome Livornesi” Livorno, “Armata Rossa” Perugia… Opšte je mišljenje da najbolje navijače u Italiji imaju Roma, Lazio, Milan i Inter.”
Nekoliko grupa Rominih navijača ujedinile su se 1977. godine pod imenom “Commando Ultra Curva Sud” (CUCS), sa osnovnim ciljem bolje organizacije koreografije i navijanja. Oni su sigurno jedni od najmaštovitijih navijača na svetu kada su koreografije u pitanju. U glavnom gradu ih ima neuporedivo više od Laziala. Pošto se jezgro CUCS nakon petnaestak godina rasulo, na čelo grupe su stupili novi, mlađi momci, pa je 1999. došlo i do promene naziva u jednostvno “Ultras Roma”. Sa druge strane navijači Lazia, iako u podređenom položaju u odnosu na gradskog rivala, ni malo nisu zaostajali niti zaostaju za navijačima Rome po koreografijama. Krajem osamdesetih “Eagles Supporters” prestaju da postoje a vodeću ulogu na Laziovom severu preuzimaju “Irriducibili”. Oni su bili prva italijanska ultra grupa koja je odstupila od klasičnog stila italijanskog navijanja. Izbačeni su iz upotrebe ogromni transparenti, koji su zamenjeni malim zastavama u engleskom fazonu, a u repertoaru pesama sve više je bilo engleskih melodija.
*Interesantno je da na navijačkoj sceni u Italiji postoje brojna prijateljstva između ultras grupa suparničkih timova. Sa kim ste vi u dobrim, odnosno lošim odnosima?
“Prijatelji smo sa navijačima Parme, francuskog Marseja, kao i sa navijačima manjih klubova poput Catanzara i Spezie, dok je mnogo više onih sa kojima se ne volimo. Na prvom mestu neprijatelja su nam navijači Torina (još od najranijih dana dve grupe), Juventusa, Milana, Napolia, Brescie, Bologne i naravno Genoe.”
*Prosto je nezamislivo da jedan meč italijanske lige protekne bez pirotehinke. Da li je ona dozvoljena?
“Baklje je dozvoljeno paliti na stadionima, iako će vam ih policija oduzeti ako vam ih nađe prilikom pretresa, posebno ako je reč o gostujućim navijačima. Zbog paljenja baklji niko ne može biti uhapšen što je najvažnije, sem ako je ne koristite u tuči sa protivničkim navijačima ili sukobu sa policijom. Mi ih na naš stadion unosimo znatno ranije, uglavnom umotane u velike transparente i zastave. U svim gradovima postoje legalne prodavnice pirotehnike, a posebno u lukama poput Đenove.”
*Da li UTC prate reprenzetaciju?
“Pre nekoliko godina u Italiji je osnovan pokret pod nazivom “Ultras Manifesto” koji je okupio pod istu zastavu navijače svih klubova. Osnovni cilj je borba protiv korupcije i fudbalske mafije. Zbog svih sranja koja se dešavaju sa TV pravima, umešanosti političara i kladionica u vođenje klubova, dogodilo se da klubovi poput Fiorentine i Napolija bankrotiraju i budu izbačeni u treću ligu. Prošle godine na skupu u Milanu sastale su se čak 72 navijačke grupe kako bi izrazili svoj bunt i nezadovoljstvo stanjem u Kalču. Jedne godine isti skup je organizovan u Bolonji kada je dogovoreno da se ide organizovano u Portugal kako bi se bodrila reprenzetacija. Mi nismo išli, ali je ovo prvi put nakon dugi niz godina da su se oko reprenzetacije okupili navijači Intera, Vicenze, Torina… Sećam se da su na svetskom prevenstvu u Italiji 1990. godine navijači bili mahom okrenuti bodrenjem igrača koji igraju u njihovom klubu. Napolijevi su navijali isključivo za Argentinu zbog Maradone, dok su opet svi drugi navijali protiv njih. Tako se dešavalo da su na susretu Argentina-Kamerun koji se igrao u Milanu, navijači Intera, inače desno orijentisani skinhedi, navijali za crnce iz afričke ekipe.”
Prema poslednjim istraživanjima najviše navijača na Apeninima ima najtrofejniji klub Juventus, skoro deset miliona. Iza njega su Milan i Inter, koji zajedno imaju koliko Juventus, pa potom slede Roma i Napoli sa dva miliona tifoza. Brojne navijače imaju i Fiorentina, Lazio, Bologna, Verona, Torino, Bari, kao i klubovi sa Sicilije odnosno Sardinije, Palermo i Cagliari. Sampdoria je po brojnosti navijača tek negde na petnaesetom mestu.
TOP 5 poseta na utakmicama liga bivse SFRJ
Najposecenija utakmica ovog vikenda na prostoru bivse SFRJ, a verovatni i u regionu je ona koja vazi za derbi Jadrana gde su se sastali splitski Hajduk i Rijeka u cemu su rijecani izasli kao pobednici rezultatom 0:2.
Ostale utakmice nisu izazvale toliku paznju pa drugo mesto dele utakmica Sarajevo-Siroki Brijeg i derbi slovenacke lige Olimpija-Domzala sa po 4000 gledalaca.
Hajduk-Rijeka 18.108
Sarajevo-Siroki B. 4.000
Olimpija-Domzale 4.000
Zeljeznicar-Krupa 3.500
Partizan-Radnicki Nis 2.500
GOSK-Zrinjski 2.300
Borac-Radnik 2.000
Jedino je utakmica u Splitu donela dobru posetu dok su ostale utakmice ispod svakog proseka i renomea klubova. Da li je rezultat slabe posete lenjost navijaca ili slab fudbal i uska linija izmedju sporta i kriminala ostaje nam da vidimo u buducnosti
Legenda ostrvskog fudbala Paul Gascoigne
Problemi sa alkoholom, kilažom i povredama sprečili su jednog od najboljih engleskih “veznjaka” svih vremena da postane fudbaler broj jedan. Paul Gascoigne je tokom dvadeset godina aktivnog bavljenja fudbalom redovno punio novinske stranice, kako zbog brilijantnih partija i golova, tako i zbog čestih ispada i ekscesa na fudbalskom terenu ali i izvan njega. Tragično je da je njegova mentalna slabost uvek izbijala u prvi plan pre fudbalskog umeća.
Dok ovo čitate Paul Gascoigne se nalazi u bolnici na severoistoku Engleske gde je primljen početkom januara pošto je kolabirao u svom domu. Prva dijagnoza je bila jaka upala pluća i loša krvna slika, ali je Gazza podvrgnut nizu ispitivanja, između ostalih i testu na sidu čiji se rezultati očekuju svaki dan.
Paul Gascoigne je rođen 27. maja 1967. godine u Gatesheadu, predgrađu Newcastlea. Još kao klinac jurcao je za loptom na terenu lokalnog nižerazrednog kluba. Bio je uvek glavni igrač u timu, ali isto tako i najveće spadalo. Počeo je da trenira sa Newcastleom, a 1982. godine na poziv jednog rođaka otišao je da se oproba u juniorima Ipswicha, koji je tada bio jak prvoligaš na čelu sa slavnim menadžerom Bobbyem Robsonom. Lično je Robsonova reč presudila da se Gazza vrati u Newcastle nakon jednog juniorskog turnira, pošto nije zadovoljio njegov ukus.
Ništa čudno, da baš isti taj Bobby Robson, kada je postao selektor reprenzetacije, nije pozvao Gascoignea u nacionalni tim sedam godina kasnije. Gazza se vratio u Newcastle gde je bio najbolji igrač juniorskog tima. U to vreme mlađi igrači su nakon svakog treninga prvog tima ostajali u svlačionici i čistili kopačke starijih fudbalera. Tako je Gazzi “pripala čast” da glanca obuću legendarnog Kevina Keegana. Pošto mu vršnjaci iz škole nisu verovali da baš on brine o Keeganovim kopačkama, Gazza ih je nakon jednog treninga spakovao u torbu i poneo kući kako bi ih pokazao drugarima.
Ispao je glavna faca u društvu i sve bi bilo ok, da sutradan Keeganove kopačke nije zaboravio u metrou pošto je žurio da stigne u svlačionicu pre svog idola kako niko ne bi primetio da su kopačke iznošene iz kluba. Gazza je 1984. godine među prvim juniorima Newcastlea priključen prvom timu. Imao je neverovatan osećaj za prostor, lopta mu se prosto lepila za nogu i sve je govorilo da će izrasti u velikog vođu tima.
Naredne godine debitovao je na velikoj sceni u crno belom dresu protiv Queens Park Rangersa, a kao kapiten juniroskog tima osvojio je FA kup. Ipak, već tada njegovo ime se sve češće počelo pojavljivati u novinama zbog raznih ispada i budalaština. Početkom 1986. godine na utakmici protiv Birmingham Citya pretukao je na sred terena protivničkog fudbalera Hopkinsa. Naravno, dobio je crveni karton, a kada su ga novinari upitali da objasni svoje ponašanje odgovorio im je: “Morao sam malo da ga naučim pravilima ponašanja. Nije mu ovo Birmingham.” Kasnije se pokajao i javno izvinuo Hopkinsu i celokupnoj fudbalskoj javnosti, a pošto mu je to bio prvi incident, kazna suspenzije mu je ublažena.
Svega par nedelja kasnije Gazza je uhapšen pošto je bio očevidac saobraćajke a nije se zaustavio da pomogne nastradalom čoveku koji je preminuo u bolnici. Uz to nije imao ni vozaču dozvolu. U sledećoj sezoni Paul Gascoigne se ustalio u prvom timu, ali isto tako i na naslovnim stranicama žute štampe. Svom prijatelju Johnu Brothertonu ugovorio je sastanak sa “svojom dugogodišnjom prijateljicom”. Kada je John nakon par dana izlazaka počeo da se zabavlja sa tom devojkom doživeo je šok saznavši da je “ona” ustvari “on”. Naravno Gazza je znao da mu je “prijateljica” transvestit. Ubrzo zatim usledio je još jedan crnjak u Gazzinoj režiji. Klupski saigrač Tonny Cunnigham organizovao je proslavu rođendana u jednom prestižnom noćnom klubu. Gascoigne mu je kao poklon uplatio deset tretmana u solarijumu.
Ništa neobično da Tonny nije bio crnac. Iz dana provedenih u dresu Newcastlea čuvena je fotografija sa utakmice protiv Wimbledonea, na kojoj je Gazza napravio bolnu grimasu pošto ga je protivnički igrač Vinnie Jones (vidi CKM broj 14) maznuo za muda. Nakon utakmice Gascoigne mu je u svlačionicu poslao ružu, a za uzvrat od Vinniea je dobio četku za ribanje WC šolje. Po završetku sezone 1987/88. Paul Gascoigne je bio najtraženiji fudbaler na ostrvu a njegov odlazak iz Newcastlea bio je gotova stvar. Menadžer “crvenih đavola” Alex Ferguson ga je želeo u svom timu, ali je Gazza otišao u London i za velikih dva miliona funti potpisao ugovor sa Tottenhamom. “Ferguson je legenda, ali su u to vreme Spursi bili jači i organizovaniji klub od Uniteda, a njihov trener Terry Venables bio je najbolji trener na ostrvu. Svakom igraču je bio san da ga on trenira.
Kasnije sam po povratku iz Italije na ostrvo, ponovo mogao da potpišem za Manchester United, ali se pojavila ponuda Glasgow Rangersa koju nisam mogao da odbijem”, objasnio je u svojoj autobiografiji Gascoigne. Iste jeseni debitovao je i u dresu reprenzetacije u meču protiv Danske. Forma mu je bila u usponu, a sa Tottenhamom je uspeo da osvoji prvi veliki trofej. U finalu FA kupa 1991. godine Gazza je podigao pobednički pehar nakon pobede nad Nottingham Forestom, iako je teren napustio ranije zbog povrede. Na zagrevanju pred jednu utakmicu navijač Tottenhama ga je pitao da mu posle utakmice pokloni dres. Gascoigne je bez razmišljanja skinuo dres sa sebe i odmah mu ga dao. Trener se našao u čudu pošto mu je glavni igrač ostao bez dresa samo dva minuta pre početka meča. Najbrža varijanta da se dođe do novog Gazzinog dresa bila je da se isti pozajmi iz klupskog šopa. Reprenzetacija Engleske je bila nadomak velikog uspeha na svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine, ali je u polufinalu poražena od Nemaca. Gascoigne je kupio naciju suzama, a odmah po završetku prvenstva na adresu Tottenhama stigla je ponuda rimskog Lazia. Odlazak u Rim je prolongiran pošto se Gazza prvi put u karijeri suočio sa ozbiljnom povredom, prelomom noge. Paul Gascoigne je u leto 1992. ipak potpisao za Lazio za sumu od pet i po miliona funti. Po dolasku na rimski aerodrom čekala ga je čitava svita novinara, a on je osim prvog intervjua uspeo da mazne stjuardesu za zadnjicu. Debitovao je u Laziovom dresu u prijateljskoj utakmici protiv svog bivšeg kluba iz Londona. Postigao je vodeći gol u pobedi Lazia od 3-0 i u 66. minutu napustio teren uz ovacije sa tribina. Bila je to najava njegovog velikog povratka nakon šesnaest meseci odsustvovanja sa terena zbog povrede. Gazza je postao miljenik najvatrenijih Laziovih navijača a često je odlazio i na navijačke sastanke. Na jednom takvom sastanku uoči derbija protiv Rome, sam je napravio zastavu na kojoj je pisalo “C'mon guys”.
Ta zastava danas ukrašava zid Laziove prodavnice suvenira. Ipak Gazza je u Rimu imao više problema nego što je iko očekivao, a zbog brojnih povreda za tri sezone odigrao je samo četrdesetak utakmica. 1993. godina bila je kobna. Prvo je jednoj novinarskoj ekipi podrignuo u mikrofon pred kamerama, za šta je kažnjen od strane kluba sa 9.000 funti. Svega par dana kasnije udario je jednog paparaca koji je pokušao da ga uslika dok se španskim trgom šetao sa budućom suprugom Sheryl. Priveden je u policiju, ali je na urgiranje čelnika kluba ubrzo pušten. Sukobi sa italijanskim novinarima nastavljeni su već idućeg meseca kada je Gascoigne prebio dvojicu u jednom baru u centru Rima. Ponovo je imao problema sa polcijom, ali je dobio uslovnu kaznu. U martu 1993. njegov saigrač, tada još omladinac Alessandro Nesta, slomio mu je nogu na treningu. Usledila je nova duža pauza za Gazzu, koji je po oporavku odigrao još jednu polusezonu za Lazio kada je odlučio da se vrati nazad na ostrvo. 1995. godine potpisao je ugovor sa škotskim Rangersom za koji će veoma uspešno igrati pune tri sezone. Iste godine se i venčao sa dugogodišnjom devojkom, manekenkom Sheryl i mnogi su mislili da se Gazza konačno smirio. Sa svojim novim timom osvojio je dve titule i potpuno spreman dočekao evropsko prvenstvo koje se održavalo baš u Engleskoj. U junu 1996. na utakmici protiv Škotske Gascoigne je postigao fenomenalan gol, koji je kasnije proglašen najlepšim golom u istoriji Wembley stadiona. Tokom evropskog prvenstva, Gazza je ponovo dospeo na naslovne strane novina pošto je na utakmici protiv Španije za vreme intoniranja španske himne vezivao kopačke, zviždao i bekeljio se.
Sa saigračem iz reprenzetacije Stuartom Pearceom, uz dozvolu selektora, otvorio je veliki koncert Sex Pistolsa u Londonu, a krajem godine proglašen je najnekulturnijim sportistom godine. Poraz od Nemačke u polufinalu evropskog prvenstva uticao je na Gazzu veoma depresivno, i od te godine njegova karijera kreće silaznom putanjom. Sve više je viđan pijan po pabovima i noćnim klubovima. U martu 1997. iz čista mira je ošamario jednu ženu koja je prišla da se javi njegovom prijatelju, voditelju sa Sky Newsa. Incident se dogodio svega četiri dana pošto ga je italijanski sud osudio na tri godine zatvora uslovno zbog napada na novinare iz vremena dok je igrao za Lazio. Na derbiju protiv Celtica Gazza je ponovio incident iz 1995. kada je pred navijačima katolika imitirao sviranje frule (vidi CKM broj 9). Rangers se javno izvinuo Celticu zbog “nepromišljenog i bednog” gesta svog igrača kojeg je kaznio sa oduzimanjem jedne nedeljne plate. Iste godine Sheryl podnosi papire za razvod braka pošto ju je muž prebio pred brojnim svedocima tokom snimanja fotografija za neku reklamu. U maju 1998. Paul Gascoigne je odigrao poslednju utakmicu u dresu reprenzetacije. Selektor Glen Hoddle je nameravao da ga pozove na pripreme za svetsko prvenstvo u Francuskoj par meseci kasnije, ali je samo dan pre objavljivanja spiska reprenzetativaca u novinama izašla Gazzina slika kako u gluvo doba noći mrtav pijan jede kebab u nekom restoranu u Londonu, što je Hoddleu bilo dovoljno da definitivno digne ruke od njega.
Gascoigne je napustio Škotsku i potpisao za Middlesbrough, ali je jesenji deo sezone više proveo na klinici za odvikavanje od alkohola nego na terenu. Iz perioda u dresu Boroa najviše će se pamtiti Gazzina dva ispada. Prvo je uspeo da slupa klupski autobus, pošto je seo umesto vozača za volan, nagazio na gas i zakucao bus u zid stadiona, da bi nakon par nedelja posle treninga uleteo potpuno go u klupski restoran da poruči klopu. Tačnije, imao je na sebi samo štucne. Na meču protiv Aston Ville slomio je ruku, da bi se potom preselio u Everton, ali je i tamo za dve sezone odigrao svega četrdesetak utakmica. 2002. godine pojavio se u ulozi stručnog konsultanta ITV-a, komentarišući mečeve sa svetskog prvenstva. Kratko je nosio dres drugoligaša Burnleya, a zatim je potpisao ugovor sa jednim kineskim drugoligašem. Iz Azije je, zbog epidemije sarsa, pobegao nakon odigrane svega četiri utakmice. Prošle godine prihvatio je posao igrača/menadžera engleskog četvrtoligaša Boston Uniteda, ali je na fudbalskom terenu poslednji put viđen u septembru mesecu. Od tada, zbog viška kilograma i lošeg zdravstvenog stanja, više ne igra fudbal. Iako Paul Gascoigne zvanično nije rekao zbogom fudbalu, malo je onih koji veruju da tridesetsedmogodišnji fudbaler, kada i ako izađe iz bolnice, može da se vrati na teren.
Dok je zbog povrede odsustvovao sa terena tokom 1991. na pitanje jedne novinarke koje je nacionalnosti, Gazza je odgovorio: “Church Of England”.
Pun sat nakon završetka jedne utakmice koju je Engleska igrala na Wembleyu, Paul Gascoigne je viđen u pabu nedaleko od stadiona kako blatnjav i u kompletnoj opremi sa drugarima i ostalim navijačima pije pivo.
Na jednom treningu reprenzetacije tadašnji selektor Bobby Robson mu je rekao da je “lud k'o četka”. Gazza se na sutrašnjem treningu pojavio sa četkom zadenutom u štucnu.
Gascoigne je voleo da komunicira sa sudijama na terenu, a često je znao i da se našali na njihov račun. Dok je igrao za Rangers, na utakmici protiv Hiberniana, sudiji su ispali kartoni iz džepa. Gazza ih je podigao i pokazao sudiji crveni karton. Drugom prilikom jedan sudija je visoko podigao ruku signalizirajući faul. Gazza mu je pritrčao i pomirisao ga ispod pazuha.
“U drugom poluvremenu izgledao je kao pinta Guiness piva koja trčkara po terenu”, izjavio je Gascoigne za Paul Incea, (saigrača iz reprenzetacije, inače crnca) koji je zbog povrede drugo poluvreme meča protiv Italije 1998. igrao sa zavojem na glavi.
Kada su ga norveški novinari pred važnu utakmicu dve reprenzetacije upitali da uputi poruku protivniku, Gazza je odgovio kratko: “Fuck Off Norway!”
Lokalnom klubu iz kraja u kojem je rođen, Gatesheadu poklonio je 2001. godine desethiljada funti i javno apelovao preko medija da se klubu pomogne kako bi se izbavio iz dugova i spasao bankrota.
Kada je potpisao za Everton, u leto 2002. gazda najelitnijeg lokalnog noćnog kluba, inače navijač Evertona, zabranio mu je ulazak pošto nije želeo da Gazza svoju snagu troši u njegovom klubu umesto na terenu.
Tokom turneje Engleske reprenzetacije na Novom Zelandu, Gascoigne se šokirao kada mu je u hotelu za doručak poslužen obrok bez slanine: “Zar je moguće da pored ovoliko stoke vi nemate jebenu slaninu!?”, ljutito je pitao konobara.
Za vreme utakmice mladih selekcija Moldavije i Engleske Gazza je na tribinama iskoristio nepažnju Paul Incea i svukao mu gaće. Sve sutrašnje novine objavile su sliku obnažene Inceove zadnjice.
KARIJERA
Newcastle United 1984-1988. 107 nastupa, 25 golova
Tottenham Hotspur 1988-1992. 112 nastupa, 33 gola
Lazio 1992-1995. 47 nastupa, 6 golova
Glasgow Rangers 1995-1998. 104 nastupa, 39 golova
Middlesbrough 1998-2000. 48 nastupa, 4 gola
Everton 2000-2002. 38 nastupa, 1 gol
Burnley 2002. 6 nastupa
Gansu Tianma 2003. 4 nastupa, 2 gola
Boston United 2004. 5 nastupa
reprenzetacija Engleske 1988-1998. 57 nastupa, 10 golova
Intervju sa Jasonom Marrinerom, clanom ozloglasene grupe Celsijevih navijaca Headhunters
Pre skoro 10 godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe “Headhunters”. Čovek je upoznao svog novog komšiju, izvesnog Donala MacIntyrea, neznajući da je on u stvari novinar koji će mu zarad karijere upropastiti život i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je snimao Marrinera par meseci skrivenom kamerom i potom napravio dokumentarni film o “vođi ozloglašenih huligana” koji je 2000. godine prikazan na BBC-u, a godinu dana kasnije i na našoj televiziji. Marriner je potom uhapšen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro četiri pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru Jason Marriner je napisao knjigu koja bi trebala uskoro da se pojavi u prodaji, a nedavno je dao i svoje prve intervjue.
* Kako su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?
J.M.: Momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš dao im je moje ime. Ali, zar je stvarno moguće da sam im ja bio toliko zanimljiv? Šta sam ja to specijalno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: “Svako dočeka svojih pet minuta”, a eto ja sam doživeo da me deset miliona ljudi gleda pun sat vremena na državnoj televiziji u udarnom terminu.
* Koliko si bio aktivan na utakmicama u to vreme?
J.M.: Išao sam na Chelsea redovno, ali punih sedam godina nisam imao veze sa tučama na stadionima. Izašao sam iz svega. Imam 37 godina i jednostavno me to više ne drži. Imam mnogo pametnijih poslova u životu nego da organizujem navijačke tuče. Naravno, ne kažem da se nisam tukao, ni da nisam bio jedan od glavnih među Headhuntersima, ali to je bilo davno. To je bio period mog života, mog odrastanja, kojeg se ne stidim. Voleo bih da upoznam jednog navijača koji je tokom ‘70-ih i ‘80-ih godina išao na utakmice a da se bar jednom nije potukao.
*Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora? Šta si u tom trenutku pomislio?
J.M.: Kada se svo to sranje dogodilo, podigla se velika prašina. Bio sam siguran da ću dobiti deset godina. U momentu mi je prošlo kroz glavu: “dobro je nije deset”, da bih potom postao svestan da šest jebenih godina treba da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima…
*Kako je bilo u zatvoru?
J.M.: Dosadno, monotono, prepuno kretena.Uspeo sam da se izborim sa svim problemima. Sve sam pretvarao u šalu. Kad odeš u zatvor, ceo sistem, okruženje, čuvari… svi su tu da ti od svega prave još crnju situaciju. Ja sam im se često smejao u lice. Jednom me je jedan čuvar pitao zašto se smejem? “Brate, radujem se što ću za šest godina izaći napolje, a ti ovde moraš da provedeš ceo radni vek!”, odgovorio sam mu. Nije mu bilo dobro.
*Ok, vratimo se navijačkim pričama. Koju ćeš tuču sa protivničkim navijačima pamtiti za ceo život?
J.M.: Protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Oni su doveli odličnu ekipu, a i mi smo bilo u zenitu moći i snage. Kada si siguran u sebe i u svoje momke onda te apsolutno ne zanima koliko je protivnička ekipa jaka. Znali su da se skupljamo na Camdenu, pa su došli par sati pre utakmice. Jedina im je greška bila što su nam ušli u pab. Bili smo do zuba naoružani raketama, motkama, suzavcima. Bilo je krvavo! O tom događaju se čak i previše pisalo i pričalo, kao o jednoj od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zato bih ja možda pre pomenuo Briž 1995. godine. Chelsea je igrao tamo evropsku utakmicu. Jedan naš drugar je nabavio kartu par nedelja ranije, koja je bila bez ikakvih zaštita. Nekakav običan plavi kartončić koji je ubrzo bio falsifikovan, tako da je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je stiglo mnogo više nego što je Chelsea dobio ulaznica, tako da su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvozili maricama i ubacivali u nekakvo skladište ograđeno viskom žicom. U jednom momentu nas je tu bilo skoro hiljadu. Sedeli smo vezanih ruku bespomoćni, kao vojni zarobljenici. Par momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se u neko vreme uspeli osloboditi vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na žicu, provaljivanje kapije. Sve je proključalo. Panduri su izvukli pendreke, ali nismo marili za to. Krenuli smo na njih goloruki. Bio je to jedan od najažešćih navijačih sukoba sa policijom ikada. Pregazili smo ih. Bežali su glavom bez obzira. Uspeli smo konačno da izađemo na ulicu. “Slušajte, budemo li se držali zajedno imaće nas na oku, zato je bolje da se razbijemo u manje grupe”, obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu “The Great Escape”.
* Koji su protivnički navijači bili najluđi?
J.M.: Poljaci. Svi ti ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su 15-tak godina iza nas, i svi uvek žele naš skalp, pošto smo mi uveli nasilje na fudbalske stadione. Engleska je igrala 1993. godine u Poznanju. Sećam se, još uvek sam spavao u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj. “Dole su, dole su!”, povikao je. “Ko bre? Ko je dole?”, upitao sam ga, još uvek kroz san. “Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas.”, odgovorio je. “Jebo te, ma nemoguće. Pa tek je pola devet ujutru”, pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim. Oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. “Ok, ustaj'mo iz kreveta i ‘ajmo dole na jutarnju gimnastiku!” Za par minuta smo se svi pridigli, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na doručku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Posle je bilo nereda tokom čitavog dana.
*Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvek aktivna?
J.M.: Bilo je to početkom ‘80-ih, kada je bilo moderno da svaka naijačka ekipa ima neko ime. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren mislim da ni jedan navijač Chelsea neće reći: “ja sam Headhunter”, već “ja sam Chelsea”. To ime se najviše pročulo zahvaljujući medijima. Na drugi deo pitanja ne bih mogao da dam najispravniji odgovor pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa. I Leeds se pojavio u zavidnom broju. Bilo je svašta. Svaka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više.To je definitivno, i uvek će biti tako.
*Nabroj pet protivničkih navijačkih grupa prema kojima imaš najviše respekta.
J.M.: Tottenham i West Ham su tokom ‘80-ih bili veoma snažni i organizovani. Millwall, takođe. Oni su uvek bili tu, i uvek će imati reputaciju. Pre par godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak na kojem se čovek od skoro 60 godina zaleće i nogom udara policisjkog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari trebaš biti stvarno lud. Na Millwallu je uvek bilo takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam video na delu.
*Koliko pratiš modu, šta voliš sebi da kupiš od odeće, a šta nikada ne bih obukao?
J.M.: Još kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je neko u ovom ili onom fazonu. Danas najviše kupujem i nosim Boss, Pradu, Armani… ali su mi najdraže stare Levis farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. U to vreme sam nosio i Lacoste, Lyle and Scott, Fila… Fajerka ili kombat jakna je stvar koju nikada nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea, Hicky (Steven Hickmott, jedan od najkarakterističnijih i najluđih vođa Chelsea Headhuntersa) ne skida tu jaknu ni dan danas. Kada ga vidim u njoj i starim martinama uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno ostao u ‘80-im.
*Kog igrača/trenera nikada nisi voleo?
J.M.: Najomraženiji igrač? Maradona naravno. Bio je veliki igrač, i to mu niko ne može osporiti, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, koji je kasnije Argentincima doneo titulu. Sudija to nije video. Naravno dešavaju se greške, sve je to fudbal. Ali zar je moguće da on nikada nije rekao: “Ok, prevario sam, ispao sam đubre, igrao sam rukom, ali šta da radim, niko nije video i mi smo pobedili!”? Kada su treneri u pitanju ne volim Jack Charltona. On je Englez koji je igrao za raprenzetaciji u zlatom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije. Voleli su ga i stari i mladi. I onda odjednom postane selektor Republike Irske. Užas. Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara “mi ovo, mi ono”. Ej, kako bre “mi”, valjda “oni”. Pa jeli on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog izdaje zemlje!
*Ipričaj nam jednu anegdotu sa nekog starog gostovanja?
J.M.: Igrali smo u Sunderlandu liga kup. Sećam se bila je večernja utakmica, čini mi se sreda. Nas ode gore deset hiljada na jebeni liga kup. Od Londona ima dosta da se klackaš do Sunderlanda. Obično kada igramo tamo, svi se okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro ponapijali još u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds jedan od momaka iz ekipe, je bio toliko pijan da je prilikom izlaska iz busa ispao i razbio glavu. Podigli smo ga i vratili nazad u bus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelsea-vim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Celo veče su trajali neredi na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2-0. Po završetku utakmice vratili smo se u Gateshead, ušli u bus i krenuli nazad ka Londonu. Na više od pola puta Odds se probudio. “Jel sve ok Jas”, upitao me je. “Naravno”, odgovorio sam. “Trebali bi uskoro da stignemo gore, zar ne?”, pitao je. “Jebo te, jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijača, a ti me pitaš hoćemo li skoro?”, odgovorio sam mu. Nije mu bilo jasno.
*Kakvo imaš mišljenje o modernim stadionima sa stolicama, i da li fudbal i dalje pripada navijačima?
J.M.: Većina stadiona izgleda lepo, ali šta se dogodilo? Ceo život idem na fudbal i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribinama. Nema više one stare atmosfere, rivaliteta, mržnje. A bez toga fudbal je nula. Nema tradicije. Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Sećam se, pre nego što sam otišao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione prilazi mi redar i moli me da sednem na svoje mesto. “Slušaj drugar, platio sam 1.200 funti godišnju propusnicu za Chelsea, zato ako hoću da dubim na glavi, dubeću na glavi!”, odgovorio sam mu ni malo prijatnim tonom. Na sadionima nema više radničke klase. Zamenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni…
*U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno, i koliko je sve to bilo prisutno na stadionima?
J.M.: Nisam rasista. Imam prijatelje crnce. Ljudi koji me znaju nisu mogli da veruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelsea-vim navijačima. To je najveća glupost. Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Ti fudbalski zvaničnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan na rasnoj osnovi su idioti koji bi trebali da skoknu do istočne Evrope i vide desno orjentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obeležja sa rasističkim oznakama, pa da onda pričaju o rasizmu u Engleskoj. Ja sam bio u istočnoj Evropi više puta kada su igrali Chelsea i Engleska i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi. Igrači uvek pevaju himnu sa ponosom. Imam utisak da hoće da nadglasaju ceo stadion. I navijači je uvek pevaju sa ponosom. A šta reći o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju himnu. Neverovatno. To je ponižavajuće.
Uvek kažem, budi ponosan na ono šta si i odakle si. To je neki minimum.
*Koliko godina zabrane ulaska na stadione si dobio?
J.M.: Maksimum što je nekada neko dobio je 10 godina zabrane. Ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora smanjili su mi kaznu na osam godina. To znači da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju negde preko ja moram da odnesem pasoš u policiju pet dana ranije. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takođe moram da se pojavim u najbližoj stanici i potpišem nekakve papire. Po izlasku iz zatvora kada sam se prvi put pojavio u stanici jedan pandur je onako sav oduševljen što me vidi rekao: “Jeli to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea, zar ne? “Ja ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!”, odgovorio sam mu. Voleo bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo je to što nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike…
*Svaka poznata huliganska ekipa imala je policajce koji su bili zaduženi da se bave njima. Možeš li ispričati neku kraću priču vezanu za njih?
J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Sećam se, ne tako davno okupili smo se u jednom pabu u iščekivanju protivničkih navijača. Bilo je vreme uoči Božića. U nekom momentu ušla su dva lika u pab, prišli su našem stolu i ostavili čestitku sa natpisom “Svim Headhuntersima srećan Božić želi policijaska stanica Fulham!” To je bio njihov odgovor na naše razglednice (“voleli bi smo da ste sa nama”, “lepo je odmoriti se od vas”…) koje smo im uvek slali iz svih mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoči utakmice protiv Leedsa kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima, kada mi je prišao jedan od pandura u civilu. Bio je nov. “Pozdrav Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?”, upitao me je cinično. “To bih ja trebao da pitam tebe, to je tvoj posao. Ti si u ovoj priči a ne ja”, odgovorio sam mu.
*Za kraj. Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?
J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se boji eventualnog susreta sa mnom. Mnogi ljudi mi danas kažu: “kladim se da bi ga ubio da ga vidiš?!”, a ja im odgovorim da me MacIntyre ne zanima. Ne razmišljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio to je njegovo.
Intervju sa navijacem Hanovera
Fudbal koji se igra u Bundesligi nije atraktivan ali su zato nemački fudbaleri poznati po upornosti i borbi za svaku loptu do samog kraja. U Nemačkoj je fudbal definitivno sport broj jedan, a Bundesliga je već godinama unazad najgledanija na svetu. Procentualno su nemački stadioni, uz engleske, najpuniji s tim što su na ostrvu manjeg kapaciteta tako da su Nemci već dugo na prvom mestu po broju navijača na fudbalskim utakmicama. Još jedan od razloga zbog kojeg Nemci hrle na utakmice su i jevtine ulaznice. Tako recimo karta za mesto iza gola na stadionu Bayerna košta isto koliko i najjevtinija za utakmicu bilo kog engleskog trećeligaša.
Dok su postojale dve Nemačke, uvek je opasnije bilo u istočnoj, gde je posebno tokom osamdesetih godina prošlog veka na tribinama bilo mnogo skinheda desničara. Kada se kod nas pomenu nemački navijači uvek nam se pred očima jave debeli, brkati likovi sa repovima, okićeni od glave do pete u klupske boje i u teksas gornjaku bez rukava prepunom bedževa i prišivača. Da nisu baš svi takvi i da u Nemačkoj nije ni malo bezazleno biti ultra navijač uverili smo se iz priče jednog navijača Hannovera koji je poznat po nadimku Jimmy The Tulip.
CKM: Bliži se Svetsko prvenstvo. Kako teku pripreme? Poznato je da će samo iz Engleske u Nemačku doći preko sto hiljada navijača, a da ne govorimo o Holanđanima, Poljacima…
Jimmy The Tulip: Svima je proradio nacionalni ponos. Jednostavno, ne možemo dozvoliti da se nekakvi Englezi, Poljaci, Rusi, Hrvati, Holanđani šire i kurče po nemačkim gradovima. Svi smo naoštreni za prvi susret sa Poljacima. Biće zanimljivo. Policija će teško moći da kontroliše šta se dešava po gradovima u kojima se ne igraju utakmice, a realno je očekivati da više akcije bude onim danima kada nema tekmi nego na sam dan utakmice.
CKM: Da li misliš da je policija dovoljno spremna da se nosi sa tolikim brojem potencijalnih izazivača nereda?
Jimmy The Tulip: Niko precizno ne zna šta panduri spremaju, ali smo upoznati da su im ruke pune “crnih lista” sa imenima huligana. Uoči Božića je uhapšen veliki broj navijača različitih klubova bez ozbiljnijeg povoda. Kada se pre dve godine održavalo Evropsko prvenstvo u Portugalu, panduri su pozvali veliki broj “obeleženih” navijača i oduzeli im pasoše. Na taj način su ih sprečili da otputuju na prvenstvo. Osim toga, imali su obavezu da se jave u najbližu policijsku stanicu na dan utakmice. Nemačka policija već nekoliko godina tesno sarađuje sa svojim kolegama iz drugih zemalja, a uoči prvenstva se očekuje dolazak velikog broja policijaca iz inostranstva. Primetno je i da je u poslednje vreme na mečevima Bundeslige sve više pandura u civilu na tribinama. Nedavno je uveden i nov zakon o ponašanju na utakmicama po kojem svako ko napravi i najmanji incident, ili je samo sumnjiv policiji, može biti zadržan u pritvoru i do četiri nedelje. Jedva čekam da počne prvenstvo da vidim kako će to sve da funkcioniše.
CKM: Koliko pravi navijači prate reprenzetaciju i koje bi incidente izdvojio kao najpoznatije kada su u pitanju mečevi nacionalnog tima?
Jimmy The Tulip: Uvek je uz reprenzetaciju išla i dobra ekipa, posebno na atraktivije utakmice. Najžešća tuča koju pamtim odigrala se u Roterdamu 1989. godine protiv Holanđana, kao i godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Italiji kada je pre utakmice protiv Jugoslavije došlo do masovne tuče između nemačkih navijača i karabinjera, na centralnom trgu u Milanu. Haos je bio i u Poljskoj polovinom devedesetih. Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, ponovo pred meč protiv Jugoslavije, grupa nemačkih navijača se sukobila sa policijom kada je jedan policajac udaren štanglom u glavu. Dugo vremena je ležao u komi, a cela grupa huligana je uhapšena. Interesantno je da je prvooptuženi, navijač Hannovera, moj dobar prijatelj s kojim sam jedno vreme bio cimer u iznajmljenom stanu. U Hannoveru je nakon tog incidenta policija izvršila pravu raciju i pohapsila veliki broj huligana. To je bio početak kraja jedne od najjačih fudbalskih bandi u zemlji.
CKM: Koliko nemački mediji prenose realnu sliku o dešavanju u svetu navijača?
Jimmy The Tulip: Ne pamtim da sam ikada pročitao u novinama ili čuo na TV realan izveštaj u vezi nekog incidenta. Bez obzira da li se desilo veliko sranje ili beznačajan incident u medijima se od svega pravi Treći svetski rat!
CKM: Kakva je situacija na nemačkim stadionima danas i da li možeš da je uporediš sa dešavanjima od pre deset, dvadeset godina?
Jimmy The Tulip: Sve se mnogo izmenilo. Velika većina huligana ima zabrane odlaska na utakmice, tako da ja na stadionima uglavnom bezbedno. Panduri manje više sve znaju i nisu više glupi kao pre, iako to teško priznajem. Ne pamtim kada se za vreme neke utakmice Bundeslige dogodila tuča na tribinama. Bude jurnjave oko stadiona, tenzije kada se pojave gostujući navijači, kamenovanja, ali je to sve smešno u poređenju sa dešavanjima s početka devedesetih godina. Danas se tuče huliganskih bandi planiraju i ugovaraju nedeljama unapred. Odredi se mesto dešavanja, negde daleko od stadiona i centra grada, po mogućnosti u nekom predgrađu ili parku, čak i danima kada se ne igra fudbalska utakmica. Većina huligana koja učestvuje u tim ugovorenim tučnjavama više ni ne ide na utakmice, zbog izrečenih zabrana od strane policije.
CKM: Ko ima najjaču ekipu?
Jimmy The Tulip: To je teško reći, pošto se na primer često deševa da okršaj dogovore ekipe klubova koji se takmiče u različitim rangovima. Lepzig danas igra u nekoj “beton” ligi, ali će njihovi huligani uvek biti jači od Bayernovih iako Bayern ima neuporedivo više navijača. Ekipu za respekt ima i Dresden. Da nije tih dogovorenih tuča oni se verovatno nikada ne bi ni sreli sa bandama klubova iz Bundeslige.
CKM: Ko vodi glavnu reč u tim dogovorenim tučama, kako to sve izgleda i koliko uopšte ima sve to veze sa fudbalom?
Jimmy The Tulip: Među pet najjačih ekipa, ili da kažem onih koji su, u poslednje vreme, odneli najviše pobeda u dogovorenim makljažama spadaju: Dynamo Berlin (oni već godinama uopšte ne idu na utakmice), Hamburg, Manheim, Stuttgart i Dresden. Tuče se dogovaraju mobilnim telefonima, obično učestvuje podjednak broj ljudi na obe strane i poštuje se dogovor o nenošenju nikakvog oružja.
Sve liči na okršaje pravih uličnih bandi a ne fudbalskih navijača. Da budem iskren malo je to sve zastranilo. Nema više onog starog navijačkog šmeka kada kreneš na tekmu sa drugarima, putuješ, piješ, pevaš, pobiješ se… Do pre par godina u Nemačkoj je bio jak ultra pokret, pa je često dolazilo do svađe, a neretko i tuče, između navijača istog tima, između onih koji su bili u huliganskom fazonu i onih koje to nije zanimalo. Huligani su danas svet za sebe.
CKM: Kakva je situacija sa navijačima Hannovera?
Jimmy The Tulip: Početkom osamdesetih osnovana je prva organizovana grupa navijača Hannovera – Rote Woelfe (crveni vukovi), koja je bila potpomognuta brojnim lokalnim skinhedima, čija se banda zvala Freundskreis (krug prijatelja). Krajem osamdesetih dosta likova je počelo da fura “casual” fazon i to je bilo zlatno doba nemačke ultra scene. Stotine ljudi je putovalo na svaku utakmicu svog tima prvenstveno sa željom da se potuče sa domaćim navijačima. Tada smo sklopili prijateljstvo sa navijačima Hamburga koje traje i dan danas. Dešavalo se da često putujemo zajedno na važnije utakmice, pogotovo kada smo bili u različitim ligama.
CKM: Koju ćeš sezonu pamtiti kao najuspešniju za klub i navijače Hannovera?
Jimmy The Tulip: Najsjajnija je svakako 1992. godina kada smo kao drugoligaši osvojili kup, pobedom nad favorizovanom Borussiom. Par sezona kasnije Hannover se nakon duže vremena vratio u Bundesligu. Tih nekoliko godina u gradu je vladala opšta euforija i sve do 1998. bili smo jedna od jačih navijačkih grupa u Nemačkoj.
CKM: Koju bi tuču izdvojio kao najžešću?
Jimmy The Tulip: Pošto smo prijatelji sa navijačima Hamburga, nas pedeset je otišlo sa njima na utakmicu u Frankfurt. Putovali smo avionom, uspeli da izbegnemo policijsku kontrolu na aerodromu, a potom naleteli da domaće navijače u centru grada. Punih pet minuta je trajala tuča. Tih pet minuta izgleda kao večnost kada ste u ulozi učesnika. Žestoko je bilo i protiv Werdera u Hannoveru. Mislim da nikada ni jedna velika ekipa nije dobila takve batine od nas kao tada Werderovi navijači.
CKM: Da li je bilo situacija kada si bio primoran da bežiš ili si dobio batina?
Jimmy The Tulip: Dva puta sam gadno najebao u Leipzigu. Tamo je uvek bilo zeznuto. I danas ima dosta desničara u istočnoj Nemačkoj, ali oni nisu više toliko aktivni na utakmicama kao pre. Prvi put je nas pet uspelo da se odvoji od ostatka ekipe i policijske pratnje. Napali smo grupu od desetak domaćih navijača i razjurili ih. Mislili smo da je tu sve završeno, ali se nakon nekoliko minuta pojavila njihova prva ekipa. Bilo ih je pet puta više od nas. Nismo uspeli da pobegnemo. Odvalili su nas. To su bile najžešće batine koje sam ikada dobio. Par godina nakon toga, ponovo je Leipzig bio koban. U Nemačkoj se tokom zimske pauze održavaju turniri u malom fudbalu. Napravili smo rusvaj u sali, a kada je uletela policija i počela da hapsi, ja sam uspeo da šmugnem sa nekoliko durgara. Bilo nas je sedam-osam. Pošto je sala u kojoj se turnir održavao nalazila van centra grada, morali smo da hvatamo lokalni voz da bi smo došli do centralne železničke stanice. Bilo je mirno i ništa nije slutilo da može da bude sranja. Ali, na sledećoj stanici dok se voz zaustavljao videli smo kroz prozor ekipu od četrdesetak navijača Leipziga. Pojurili smo ka vratima s namerom da ih zaustavimo i ne dozvolimo im da uđu unutra. Isukali smo kaiševe i čim su se vrata otvorila počeli smo da ih udaramo. Dobro smo se držali neko vreme, ali je njih bilo previše, a voz je i dalje stajao na stanici. Prošlo mi je kroz glavu da nećemo izdržati ako ne krene istog momenta. Na sekund mi je popustila koncentracija. Mala nepažnja i neko me je povukao. Pao sam dole. Šutirali su me nogama, udarali rukama, a potom me je neko gurnuo pod voz, baš u trenutku kada se začuo zvižduk i kada je trebao da krene. Pomislio sam, gotovo je! Na moju sreću, mašinovođa je primetio da je neko ispod voza pa je ostao u stanici, a u međuvremenu se pojavila i policija. Tako sam samo zahvaljujući Bogu, iako izubijan, ostao živ.
CKM: Čije navijače najviše mrzite?
Jimmy The Tulip: Nakon onakvih batina najviše mrzim Leipzig naravno. Tradicionalno je veliki rivalitet između Hannovera i Eintrachta iz Braunschweiga, pošto je razdaljina između gradova ispod pedeset kilometara. U poslednjih par okršaja izlazili smo kao pobednici.
CKM: Kakva je danas situacija među navijačima Hannovera?
Jimmy The Tulip: Većina glavnih likova i vođa koji su bili aktivni pre deset i više godina danas su porodični ljudi. Nakon racije na navijače koju su panduri izvršili nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj dosta momaka se povuklo. Kada si klinac bez obaveza, ne interesuje te baš mnogo hoće li te uhapsiti i držati u pritvoru dan ili dva, ali kada dođeš u godine kada moraš da brineš kako da prehraniš porodicu ko je lud da rizikuje da izgubi posao zbog nekakvog sranja na fudbalu. To ovi mlađi navijači Hannovera danas nerazumeju, tako da postoji netrpeljivost između generacija.
CKM: Koliko navijači u Nemačkoj poklanjaju pažnju modi i da li si upoznat sa navijačkim dešavanjima u Srbiji?
Jimmy The Tulip: Niko ne voli “Kuttens”, kako zovemo nakićene navijače, a generalno najpopularnije marke na tribinama su Lonsdale i Hooligan. Prava ekipa je u “casuals” fazonu i nose se sve te marke koje srećete i na stadionima u Engleskoj (Stone Island, Burberry, Paul And Shark, Lacoste…) Bio sam vše puta u Srbiji i o srpskim navijačima imam visoko mišljenje. Mislim da su trenutno navijači iz istočnih zemalja najluđi u Evropi. Tu pre svih spadaju Rusi, Poljaci, Bugari i Srbi. Naravno, Englezi, Italijani i Grci će uvek imati jaku navijačku kulturu.
VIDEO: Auto se zaletio kroz tučnjavu u Dugopolju
Policijsko osiguranje povodom utakmice Hajduk – Rijeka u potpunosti je podbacilo. Iako su najavili kako će sve navijače prihvatiti u Dugopolju kako bi ih radi njihove sigurnosti otpratili do Poljuda, čini se da su plan prilično loše ovog puta razradili.
Kod naplatnih kućica na izlazu s autoceste došla je grupa Torcidaša s namjerom da se fizički obračuna s navijačima Rijeke, a to je bila situacija koja je vrlo lako mogla završiti tragično. Na jednoj amaterskoj video snimci koju je napravio netko od prisutnih vidljivo je kako se u grupu navijača tijekom sukoba zaletava crveni Renault Clio te čak i ruši dvije osobe. Samo pukom srećom nitko nije zadobio teže ozljede. Na snimci se ne vide jasno registarske oznake vozila.
“U ovim trenucima ne mogu reći koliko je osoba privedeno u postaju, ali radi se o većem broju osoba koje se dovode u vezu s narušavanjem reda i mira. Policijski službenici su odmah reagirali i tako spriječili eventualne ozbiljnije posljedice. Ovo je ujedno i jedino narušavanje reda i mira koje smo zabilježili danas, a koje se povezuje s javnim okupljanjem”, poručila je glasnogovornica splitske policije.
Očito je kako bi istraga trebala ići u nekoliko smjerova, a jedna od njih je i odgovornost nadležnih policijskih službenika u Splitu koji su također dijelom sukrivci za ovaj fizički sukob.
Šta radi lik s Clio-om nije humano
(VIDEO) Brutalan sukob Armade i Torcide u Dugopolju
BRUTALNI OBRAČUN KOD NAPLATNIH KUĆICA U DUGOPOLJU Pogledajte snimke velike tučnjave pripadnika Torcide i Armade, jedna osoba ostala ležati na tlu
Pred naplatnim kućicama u Dugopolju na autocesti A1 u nedjelju poslijepodne došlo je do žestokog fizičkog obračuna, a vjeruje se da je riječ o sukobu pripadnika Torcide i Armade uoči skorašnje utakmice Hajduka i Rijeke, koja na Poljudu treba započeti u 17 sati.
Na dramatičnoj snimci koju nam je poslao čitatelj koji se zatekao na mjestu događaja vidi se brutalna tučnjava praćena urlicima u kojoj sudjeluje nekoliko osoba, a čitavo vrijeme na asfaltu leži jedna ozlijeđena osoba.
Ubrzo je na mjesto obračuna dojurilo nekoliko policijskih vozila, a policajci su otrčali prema sudionicima tučnjave ne bi li ih spriječili u daljnjem razračunavanju te kako bi ih priveli.
U nekoliko navrata se vidi kako je netko ozlijeđenome pokušao pomoći, ali on se nije ustajao. Zasad nije poznato na koji je način sve započelo, a više će informacija zasigurno biti poznato nakon što policija obavi očevid te ispita sudionike i svjedoke.