Ono što bi svaki pravi navijač, a pogotovo Grobar u Srbiji trebao da zna iz istorije navijačkog pokreta, to je priča o Pampiju. Stvarno je nepravda zaboraviti tog čoveka jer je imao mnogo veliki uticaj na sve ono što će se događati kasnije. Ako je Engleska imala Ikija i Head Hunters-e, Srbija je imala Pampija.
Pampi nije bio neki udarač, i kako mi to kažemo, “na ruke” bi ga dobio skoro svaki današnji huligan. Bio je visok oko 182-83 i bio relativno mršav, a nosio je i veliku dioptriju naočara koja ga je dodatno opterećivala.
Ali je zato bio hrabar i izrazito lud, pa su ga se ljudi kao takvog klonili. Posebnu težinu u svemu je imao njegov otac, jedan od policijskih oficira u brigadi na Banovom Brdu, jedinici koja je obezbeđivala sportske priredbe. Među navijačima je vladala totalna dezinformacija, koja je išla toliko daleko da se pričalo i da mu je otac ministar MUP Srbije. Cigani su tih godina kao razlog zašto mu se ne suprotstavljaju iznosili to, da kada bi ga prebili bili bi istog momenta uhapšeni, što naravno nema nikakve veze sa istinom. Pampi je znao pravila igre, jer je bio mangup sa ulice i nikada ni na koga ne bi uperio prstom ni u ludilu. Mnogo ga je interesovao navijački svet, bio je patološki navijač Partizana , ali se u fudbal nije puno razumeo. Negde oko 1980. postao je jedan od vođa na jugu.
Imao je posebnu harizmu da okupi pa malo je reći čudnovate ljude oko sebe. Nerazdvojan je bio sa pokojnim Trlajom (Bata Trlaja) jer su živeli tako reći u komšiluku. Pampi je odrastao u BLOKU 70, a Trlaja na Bežaniji. Kada je trebalo na ruke sa nekim jedan na jedan, tu je bio Trlaja, koji je među prvim navijačima u Beogradu počeo i da bilduje.
Gostovanja koja je organizovao Pampi nisu ničim ličila na ona dok se on nije pojavio. Sve je funkcionisalo besprekorno. Imao je momke koji su brinuli da se putuje preko Ferijalnog Saveza (omladinska organizacija preko koje je karta koštala bagatela), pa su za razliku od cigana koji su se uglavnom švercovali, grobarska putovanja bila masovnija i bezbednija. Kod Pampija je svako imao svoje zaduženje, pa su tako postojali i “dežurni lopovi” koji su imali zadatak da pribave hranu, piće i ostale potrebne stvari za naredna gostovanja. Krali su i platno za zastave, i auto lakove za grafite, i…šta sve ne… Pampi je uvek sa sobom nosio ključ koji je otvarao sva vrata u vozu, pa bi tako otvarao i posebne vagone, koji su bili namenjeni isključivo kondukterima, ali bi Grobari pre njih zauzeli mesta te bi kondukteri mislili da su zaboravili da zaključaju vrata, jer im na pamet nije padalo da neko od navijača može da ima tako redak ključ.
U pomenuti vagon mogli bi da uđu samo “Generali” kako je Pampi zvao one mlađe najaktivnije, zatim oni iz prve ekipe do Pampija i one koje bi on sam odabrao. Uz klopu i piće, imao je i posebne ljude koji su služili za podizanje morala ostalima, nešto kao u stara vremena što su bili guslari. Na primer Italijan je pričao kako se ponašaju žabarski ultrasi na gostovanjima, prepričavao poslednje nerede sa italijanskih stadiona, itd. Kada bi on završio, na red bi došli skinheadsi i pričali o dešavanjima u Engleskoj, što je inače bila Pampijevoj omiljena tema. Ako se putovalo u neki hrvatski grad, posebnu ulogu su imali takozvani “politički komesari”, koji su pričali o srpstvu. Uz Pampija je često bio i “Debeli” koji je govorio samo u stihu, tako što bi istog trenutka od rečenica pravio rime. On je bio zadužen za smišljanje novih pesama i skandiranja, koja su kasnije uvežbavana. Kada su “Generali” bili dovoljno informisani, zadatak je bio da prenesu sve što su saznali na ostale, a Pampi je išao vozom kao pravi vojskovođa i obilazio svoje vojnike da proveri moral. Uvek se zalagao da bude pravi lider.
Tako na primer valjda 82/83, grobari su krenuli u Zagreb i ispisali su ceo voz i spolja i iznutra autolakovima, jer je bio trip da to izgleda mnogo dobro kada se ulazi u stanicu neprijateljskog grada (postojala je priča da tako rade žabari). Policija je u Slavonskom Brodu htela da uhapsi većinu Grobara, ali se Pampi prijavio da je sve sam napisao, misleći da ce biti dovoljno da Trlaja telefonira njegovom ćaletu i da će ovaj preko svojih veza da izdejstvuje brzo puštanje, što se ko za inat nije dogodilo. Pampi je bio jedinac, pa je tako njegov otac bio strašno slab na njega. Često je bilo i komičnih scena. Tako je jednom išla kolona grobara od Terazija ulicom ka stadionu i negde ispred Slavije im se preprečila policija. Pampi prvi među Grobarima, a Pampijev ćale komanduje jedinicom. Pampijev ćale: “Miroslave (Pampijevo pravo ime), popnite se na trotoar!” Pampi: “Saša (ćaletovo ime), pomerite se da prođemo.”
Pampijev ćale: “Miroslave, popnite se na trotoar ili ti ne dam džeparac za sledeći mesec!” Pampi je bio prvi koji je počeo da organizuje akcije iznenađenja. Na primer, sa manjom ekipom je odlazio u Šid i sačekivao noćne vozove iz Splita, Zagreba,…u zavisnosti ko je igrao sa Partizanom. To niko nije očekivao, jer su uglavnom svi spavali. Postoji i na BBB sajtu priča kad je uhvatio “Bubu luđaka”, ali događaji nisu tačno opisani. Grobari su “Bubu” zarobili i vodili ga ceo dan sa sobom, da bi ga na kraju odveli na Manceov grob, vezali i terali da peva Partizanove pesme. Tada je došla Manceova majka da poseti grob svoga sina, a grobari su pobegli jer ih je bilo sramota. Tako su jednom i cigane čekali kada su se vraćali iz Novog Sada. To je bilo nešto sasvim novo i pravo iznenađenje za sve – Blitzkrieg! Pampi je oko sebe uvek okupljao mnoge problematične njuške.
Tako je jedan od generala bio i pokojni Dile (Divac iz 63. bloka), pokojni Muca, a jedan od klinaca i pokojni Žabac (Kneletov nerazdvojni drug). Bilo je tu i mnogo momaka koji nisu imali nikakve veze sa navijačima: Mungos, Bata Bosanac (prvi počeo da prangija po gradu, ali u ono vreme po nogama)… Zbog svega ovoga je tih godina bio prisutan strah i kompleks među ciganima, a Grobari su sve do 1986. dolazili na sever kada je Zvezda igrala važne utakmice i pevali grobarske pesme. Gledano iz perspektive današnjeg vremena, to izgleda skroz nezamislivo, ali niko od cigana nije hteo prvi da se suprotstavi iz straha šta bi se moglo dogoditi narednih dana u gradu. Već tada su bile poznate priče o “ŠOK SOBI” (podrum u zgradi jednog grobara u Pampijevom komšiluku), gde su maltretirani ljudi, stavljane im cevi pištolja u usta i druge nezamislive stvari za ono vreme. Dovoljno je bilo da ribama iz tog kraja pomeneš Pampija i više sa tobom nikada ne bi progovorile ni reč. Pampi je od cigana priznavao samo Boška (nerazdvojan drug iz detinjstva) za koga je govorio da je isti kao on, i Rikija koji je uhapšen ‘86 kada su posle kupa sa OFK Beogradom po gradu lomljene šiptarske radnje.
Kada se vratio sa izdržavanja kazne nikad se više nije pojavio na severu. Njih dvojica su uvek mogli da dođu na jug sa zvezdinim šalovima, pa se tako još uvek prepričava scena, kad je Boško mrtav pijan pišao na sred južnog kopa, a niko nije smeo da mu kaze ni reč zbog “Ćoravog”. Postoji i druga priča, da je tada isti taj Boško prebijen od strane nekih grobara koji su kasnije imali grdnih problema zbog toga.
Prvo huligansko gostovanje neke ekipe iz bivše zemlje preko bilo je grobarsko u Menhengladbahu. Otputovao je jedan autobus grobara i sve je bilo regularno do izlaska iz zemlje (svemu što čitate morate dati posebnu težinu, jer što je danas najnormalnije, u to doba komunizma bilo je nezamislivo). Onda je Pampi izvadio buzdovan (uvek je nosio sa sobom čudne kape i neko oružje) i rekao vođi puta i vozaču : “A sada ja preuzimam komandu”. Grobari su na stadionu imali super izdanje, dobri transparenti (kao englezi u to vreme), dobro navijanje i ceo fazon. U novinama su naveliko pisali o tome kako su vozači doživeli taj put. Još se smejemo kad se setimo, u stilu: “Krenuli smo sa novim autobusom, vratili se sa zaprežnim kolima”. Najluđe je u pomenutom autobusu bilo kada je Žare Petrović počeo da vozi, a svi grobari da navijaju.
Kulminacija je bila kad se Žaretu prikenjalo i kad je autobus zaustavio u centru jednog nemačkog grada. Izašao je napolje i takoreći pred masom prolaznika počeo da se skida. Grobari su ga zagradili zastavom a on je se ‘ladno iskenjao u sred grada! Trlaja je imao nekog kera koji je bio toliko divlji, da je više ličio na zver, nego na psa. Držao ga je u posebnom kavezu i samo su on i otac mogli da mu priđu. Kada bi dolazio Pampi i ostali drugovi, često bi se napili i postajali nesnosni. Inače, takvih ludaka danas zaista nema mnogo među navijačima u Beogradu. Počeli bi da demoliraju Trlaji kuću i jedini način da ih smiri, bio je da dovede “zver”. Svi su se toliko plašili “zveri”, da bi postajali manji od makovog zrna kad se pojavi. Kada je Trlaja otišao u vojsku, gnevni na kera što ih je traumirao svo to vreme, došli su jedno veče i isprebijali ga motkama.
>Na jesen ‘85 na jednoj zvezdinoj evropskoj utakmici, na sever dolaze prvi put bez Pampija mlađi grobari (njegovi “generali”) i sukobljavaju se sa mlađom ciganskom ekipom. Od tada grobari više ne dolaze na sever Marakane, ali još uvek cigani nisu prevazišli kompleks Pampija. Pampi je često pre početka derbija dolazio na Zeleni Venac, cigansko mesto okupljanja, da proveri cigansku snagu i raspoloženje. Uvek je dolazio u pratnji manje grupe svojih najbližih iz ekipe, pa je tako bilo i naredne sezone 86/87. Došao je sa Trlajom, Smederevcem, još nekim momcima i Trlajinom devojkom. Ali na severu su se već bitno promenile stvari i mlađa garda je već uveliko htela da preuzme vođstvo cigana. Došlo je do tuče izmedju cigana i grobara, i grobari su morali da pobegnu.
Trlaja je ostao i dobio batine, a Pampi je pobegao taksijem sa Trlajinom devojkom. Sa ciganske strane u tuči su najaktivniji bili Pjer (živeo tada, kao i sada u Australiji gde ima hotel, došao u posetu Beogradu, ali ranije je bio jedan od vođa), pokojni Kajman , pokojni Toma Sarajlija i Zelja. Trlaja nije mogao Pampiju da oprosti to što ga je “izdao” i pobegao, i na jugu pre utakmice mu zabranjuje da više dolazi na stadion. Pampi se pojavio još nekoliko puta na jugu i od tada mu se gubi svaki trag. Trlaja pokušava da se osveti ciganima za prethodni poraz i posle utakmice ide sa ekipom koju je skupio u fajt. Ponovo dolazi do tuče u Bulevaru JNA , u visini Slavije i Trlaja ponovo ostaje da leži na zemlji. Od tada prestaje da dolazi aktivno na jug. To je otprilike i kraj te ekipe, sve ostalo je istorija, mit, legenda!
Prvo huligansko gostovanje neke ekipe iz bivše zemlje preko bilo je grobarsko u Menhengladbahu. Otputovao je jedan autobus grobara i sve je bilo regularno do izlaska iz zemlje (svemu što čitate morate dati posebnu težinu, jer što je danas najnormalnije, u to doba komunizma bilo je nezamislivo). Onda je Pampi izvadio buzdovan (uvek je nosio sa sobom čudne kape i neko oružje) i rekao vođi puta i vozaču : “A sada ja preuzimam komandu”. Grobari su na stadionu imali super izdanje, dobri transparenti (kao englezi u to vreme), dobro navijanje i ceo fazon. U novinama su naveliko pisali o tome kako su vozači doživeli taj put. Još se smejemo kad se setimo, u stilu: “Krenuli smo sa novim autobusom, vratili se sa zaprežnim kolima”. Najluđe je u pomenutom autobusu bilo kada je Žare Petrović počeo da vozi, a svi grobari da navijaju. Kulminacija je bila kad se Žaretu prikenjalo i kad je autobus zaustavio u centru jednog nemačkog grada. Izašao je napolje i takoreći pred masom prolaznika počeo da se skida. Grobari su ga zagradili zastavom a on je se ‘ladno iskenjao u sred grada!
Trlaja je imao nekog kera koji je bio toliko divlji, da je više ličio na zver, nego na psa. Držao ga je u posebnom kavezu i samo su on i otac mogli da mu priđu. Kada bi dolazio Pampi i ostali drugovi, često bi se napili i postajali nesnosni. Inače, takvih ludaka danas zaista nema mnogo među navijačima u Beogradu. Počeli bi da demoliraju Trlaji kuću i jedini način da ih smiri, bio je da dovede “zver”. Svi su se toliko plašili “zveri”, da bi postajali manji od makovog zrna kad se pojavi. Kada je Trlaja otišao u vojsku, gnevni na kera što ih je traumirao svo to vreme, došli su jedno veče i isprebijali ga motkama.
Preuzeto sa Abraxas-ovog portala
Salu na stranu, svi smo iz istog bloka, 21-og, pa otud i ona pomenuta zastava ‘Legija 21’.
