Dirljiva ispovest Stefana Velickovica o slucaju Taton

Ovako nešto svakom može da se desi i moja porodica i moja devojka, svi su trpeli koliko i ja. Svima kao da je život stao za ovih pet godina. Jako je teško dokazivati nevinost. Žao mi je tog dečka Tatona. Ni njegovi roditelji nisu čuli istinu – kaže Stefan Veličković (26) koji je odlužio kaznu za ubistvo Brisa Tatona

Stefan Veličković (26), jedan od osuđenih za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona 17. septembra 2009. godine, juče je izašao iz zatvora. 

– Pet godina sam ležao u zatvoru zbog nepropisnog parkiranja. Otrgnut sam od porodice, studija, devojaka, izlazaka i jednog normalnog života, a da Brisa Tatona nikad nisam ni video. Robijao sam zbog nečeg što nisam uradio. Vreme provedeno iza rešetaka niko nikad ne može da mi nadoknadi. Jedina satisfakcija bila bi mi da dokažem istinu, skinem etiketu ubice i sperem ljagu sa svog imena. Ono što sam doživeo, nikom ne bih poželeo – kaže Veličković

Prema Veličkovićevim rečima, u momentu kad je uhapšen, odmah je bio “i osumnjičen i osuđen”. On i ostali osuđeni u ovom postupku nisu imali pravo na odbranu. Takva nemoć, što nisu imali pravo na odbranu, mu je, kako kaže, najteže pala. Čitav proces je, dodaje, bio politički, a takva je i presuda kasnije izrečena. Stefan je prvobitnom presudom osuđen na 12 godina, a kasnije mu je kazna smanjena na sedam godina robije.

Neću odustati od dokazivanja istine i toga da sam nevin. Moj advokat podneo je u julu zahtev za obnavljanje postupka i očekujem pozitivan ishod iako imam utisak da to neko i dalje opstruiše. Neko će morati da preseče i donese odluku o ponavljanju, a ne samo da se predmet seli iz Višeg u Apelacioni sud i nazad. Meni su savest i obraz čisti. Tada sam molio tužioca Gordanu Janićijević da me odvede na poligraf, ali je odbila. Spreman sam i sada i uvek na tako nešto. Neka nas u nekom novom postupku sve stave na detektor laži i pozovu javnost da tome prisustvuje – predlaže Veličković.

Stefan podseća da je policajac Dejan Lajić počeo da mu piše kaznu za nepropisno parkiranje u Makedonskoj ulici u 17.39 sati. Lajić je to potvrdio tokom suđenja i dodao da je identitet osobe utvrdio na osnovu lične karte koju mu je Veličković dao, kao i njegove saobraćajne i vozačke dozvole i da je kaznu pisao pet minuta. Napad na Tatona, prema policijskom izveštaju, odigrao se u 17.40.

– Tada nisam ni znao za događaj na Obilićevom vencu. Nikako nisam mogao da budem na dva mesta u isto vreme. Zanimljivo je da mi ta kazna nikad nije stigla na naplatu, iako sam ih do tada platio nekoliko. Kada sam uhapšen, u policiji je bila katastrofa. Stalno su insistirali da priznam. Nisam imao šta da im priznam i ostao sam dosledan iako su me tukli. Šest meseci smo svi proveli u samici, a obrazložili su nam da je to po nalogu suda – seća se Veličković.

Kasnije su se, kako kaže, svi u zatvoru prema njemu korektno ophodili, jer su tada već svi znali o čemu se radi. Vreme je provodio u učenju i čitanju, a posvetio se i završetku studija.

– Počeo sam da studiram na Američkom koledžu Grčke “Dere” i u Atini sam živeo godinu dana. Nastavio sam, potom, studije ovde, a onda sam uhapšen. U zatvoru sam se posvetio studijama da bih ostao normalan i nastavio da živim. Pre godinu dana završio sam za ekonomistu na Beogradskoj bankarskoj akademiji, a sada sam na master studijama. Iz jednog solidnog života uz studije, porodicu, prijatelje, devojke i izlaske prebačen sam u potpuno novi svet u kome važe drugačija pravila. Najteže je bilo to prihvatiti. Nemaš tada drugi izbor osim da se distanciraš i zauzmeš stav – kaže Veličković.

U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je, dodaje, radio prvo na rampi, a kasnije kao redar uprave. Zbog dobrog vladanja je i pušten posle izdržane dve trećine kazne.

– Ovako nešto svakom može da se desi i moja porodica i moja devojka, svi su trpeli koliko i ja. Svima kao da je život stao za ovih pet godina. Jako je teško dokazivati nevinost. Žao mi je tog dečka Tatona. Ni njegovi roditelji nisu čuli istinu. I oni sigurno žele da znaju kako im je umro sin i šta se tačno dogodilo. I sam želim isto. Uprkos svemu, imam poverenja u srpsko sudstvo i očekujem da se postupak ponovi, dokažem da nisam kriv i budem oslobođen zbog svog budućeg života. Imam materijala za to i tek sada neću odustati. Ako odluka Apelacionog suda ne bude bila da se proces ponovi, preostaje mi žalba Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu – zaključuje Stefan Veličković.

Postoji, kako kaže Veličković, nekoliko pitanja koja bi želeo da postavi nadležnima. Prvo se odnosi na snimke sa Obilićevog venca koji su očigledno sklonjeni. Želeo bi da zna gde su i da se puste javnosti. Sledeće se odnosi na proces lečenja Brisa Tatona, jer niko ne zna kako i zašto je on umro posle 12 dana.

Zašto se uporno odbija saslušanje svedoka samog događaja, kao i očevidaca koji potvrđuju moj alibi? I na kraju, posebno me interesuje zašto nije prihvaćen alibi koji je dalo i potvrdilo ovlašćeno službeno lice – pita Veličković.