Intervju: Divlja Telad Valjevo

Možete li nam reći nešto više o počecima navijanja za Radnički i osnivanju same grupe?

​Sami počeci navijanja za Radnički datiraju još iz 1981 godine kada se u Osečini našlo preko hiljadu navijača Radničkog, a takođe i utakmice kod kuće bile su masovno posećene, tako da je stadion Krušika koji se koristio usled loših uslova na Petom puku uglavnom bio krcat i tražila se karta više. Godine 1987 Radnički dobija novi stadion i opet se vraća na Peti puk gde se nastavljaju mnoga zanimljiva dešavanja i na kome se igra i dan danas. O broju pristalica koje su pratile Radnički govori podatak da su tribine koje primaju 500 gledalaca uvek bile krcate i da je Radnički sa tribina bodrilo preko 1500 ljudi protiv LJiga, a taj kišoviti dan ostaće zauvek u sećanju svih navijača Radničkog. Tek u maju dvehiljadite navijači Radničkog po prvi put odlaze na utakmicu kao prava organizovana navijačka grupa, a aprila dve hiljade prve nastaje i ime koje krasi i krasiće još dugo našu grupu. Sasvim slučajno, pod dejstvom alkohola u kafani, čovek izvan svega toga uporedio je grupu i njeno ponašanje sa divljom teladi, a reakcija i masovno oduševljenje ostaće svima u sećanju. Kao i ime i prva zastava nastala je spontano, par snalažljivih momaka skinulo je narandžastu ciradu sa lokalne prodavnice, a jedina farba koje se našla je bila plava, tako su nastale boje grupe, boje koje postaju prepoznatljive na tifo sceni Srbije i koje postaju vremenom i boje voljenog kluba.

Radnički iz Valjeva godinama tavori u nižim ligama, da li se i kako to odražava na grupu?

Nastanak grupe nije nikad bio povezan sa uspehom kluba već isključivo kao pripadnost gradu u kome se i za koji se živi. Grupa je nastala u petom rangu takmičenja a dve hiljade pete klub je ušao u četvrtu ligu, u kojoj se i dan danas nalazi, tako da već 14 godina igramo isti niželigaški rang, za sada bez većih izgleda za ulazak u treću ligu. Svakako da bi eventualni sportski uspeh kluba dao vetar u leđa grupi, ali ona je navikla da funkcioniše bez ikakvih klupskih uspeha, tako da ljudi koji je sačinjavaju svakako ne zavise od rezultata, već su tu samo iz ljubavi. Svakako ostaje žal što naspram nas gotovo nikada nema protivničkih navijača i što uglavnom gostujemo po selima, ali naš klub je tu gde je i mi bolji nemamo.

Da li bi ste izdvojili neki period, sezonu, utakmicu ili akciju na koju ste posebno ponosni?

​Svakako najbrojnija sezona u istoriji grupe je 2010/11, tada je ceo navijački pokret u zemlji bio u ekspanziji, a naša grupa je redovno imala brojku u četvrtoj ligi kakvoj bi danas zavividela ogromna većina grupa na sceni, a na gotovo svakoj utakmici je bilo sadržaja u vidu pirotehnike, koreografija itd. Jedna od zanimljivijih akcija je svakako poklanjanje prvih narandžasto plavih dresova klubu, od tada se jedino takvi i nose. Uz to, pomagali smo ugroženim sugrađanima usled poplava, velikih smetova snega i imali smo akcije dobrovoljnog davanja krvi

Kakav je odnos navijača sa klubom, igračima i policijom?

S obzirom da je naš klub siromašan i da čak ni u okviru Valjeva ne zauzima mesto koje zaslužuje, bilo je situacija gde smo mi kao grupa pomagali njegov rad i opstanak, a naši ljudi preuzimali pozicije koje niko drugi nije želeo. Nikada od kluba ništa nismo tražili, oduvek funkcionišemo samostalno, čak je i sama grupa povremeno svoju energiju sa tribina usmeravala ka klubu. Igrači su svesni koliko značimo i odnosi su uglavnom dobri. Iz razloga što igramo niži rang, na domaćim utakmicama retko kada ima previše policije i to je jedan od retkih dobrih stvari tavorenja u nižim ligama. Na gostovanjima situacija je uvek neizvesna, često se lokalnim šerifima moraju pokazati zubi usled potpuno bezrazložne represije sa njihove strane.

Možete li nam reći nešto o vašem navijanju na ostalim sportovima?

​Dve hiljade trinaeste je onsovan naš košarkaški klub. Od tada, naša grupa bodri košarkaše kada god je u mogućnosti, što znači na domaćim utakmicama i na bitnijim gostovanjima. Krenuli smo od poslednjeg ranga i naši momci su ređali uspehe uz našu podršku, koja u akustičnoj hali posebno dolazi do izražaja. Uz to, navijali smo na valjevskim novogodišnjim turnirima u malom fudbalu gde se naš klub pojavljivao.

Kakav je odnos navijača sa klubom, igračima i policijom?

S obzirom da je naš klub siromašan i da čak ni u okviru Valjeva ne zauzima mesto koje zaslužuje, bilo je situacija gde smo mi kao grupa pomagali njegov rad i opstanak, a naši ljudi preuzimali pozicije koje niko drugi nije želeo. Nikada od kluba ništa nismo tražili, oduvek funkcionišemo samostalno, čak je i sama grupa povremeno svoju energiju sa tribina usmeravala ka klubu. Igrači su svesni koliko značimo i odnosi su uglavnom dobri. Iz razloga što igramo niži rang, na domaćim utakmicama retko kada ima previše policije i to je jedan od retkih dobrih stvari tavorenja u nižim ligama. Na gostovanjima situacija je uvek neizvesna, često se lokalnim šerifima moraju pokazati zubi usled potpuno bezrazložne represije sa njihove strane.

Možete li nam reći nešto o vašem navijanju na ostalim sportovima?

​Dve hiljade trinaeste je onsovan naš košarkaški klub. Od tada, naša grupa bodri košarkaše kada god je u mogućnosti, što znači na domaćim utakmicama i na bitnijim gostovanjima. Krenuli smo od poslednjeg ranga i naši momci su ređali uspehe uz našu podršku, koja u akustičnoj hali posebno dolazi do izražaja. Uz to, navijali smo na valjevskim novogodišnjim turnirima u malom fudbalu gde se naš klub pojavljivao.

Šta mislite o trenutnoj situaciji na navijačkoj sceni Srbije i da li imate neku poruku za navijače?

​Navijački pokret u našoj zemlji je, nažalost, evidentno u padu već godinama. Ne bismo zalazili u detalje zašto je to tako, većini aktivnih navijača je to sasvim jasno. Postoje inicijative da se stanje sredi koliko je to moguće i da navijači međusobno budu rivali, a ne dušmani. Mi smo uvek za zdravo navijačko rivalstvo i to je jedini put kojim će navijački pokret u Srbiji moći da stane na noge.

izvor: curvasrb.weebly.com

PODIJELI