Navijaci Spartaka obelezili 36 godina tragedije na Lenjinovom stadionu

 

Pre cetiri dana u reziji navijaca Spartaka u Moskvi je obelezena 36-a godisnjica od velike tragedije na stadionu Lenjinovom stadionu (Luznjiki) u kojoj je jos uvek nepoznat broj navijaca stradao. Pored navijaca Spartaka pocast zrtvama odali su i navijaci Crvene Zvezde , Venspilsa, Torpeda (Moskva), Juventusa  koji su ucestvovali na memorijalnom turniru u cast stradalih.

 

 

“Mračna tajna Lužnjikija” i “Fudbalski Černobilj” samo neki su od naziva za tragediju koja se 20. oktobra 1982. godine dogodila na stadionu Lužnjiki u Moskvi. Tog dana, u stampedu na izlazu sa stadiona, život je izgubilo 66 navijača, mahom tinejdžera, dok je lakše i teže povređena 61 osoba. O samoj tragediji Moskovljani, ali i ostali stanovnici tadašnjeg Sovjetskog Saveza saznali su tek sedam godina kasnije.

 

Tragedija na Lenjinovom stadionu (danas stadion Lužnjiki) 20. oktobra 1982. godine u Moskvi najveća j katastrofa u ruskom sportu svih vremena. Tog dana, 66 navijača Spartaka iz Moskve, mahom tinejdžera, poginulo je nakon stampeda na u finišu meča protiv holandskog Harlema u Kupu UEFA.

O samim razmerama tragedije, zbog medijske cenzure, saznalo se tek godinama kasnije, dok je način na koji je došlo do katastrofe na stadionu i dalje obavijen pod velom tajne.

Šta se tačno dogodilo tog hladnog jesenjeg dana u Moskvi možda se nikada neće utvrditi, ali postoji više verzija događaja, jedna zvanična i ostale koje su se pojavile nakon raspada SSSR-a.

Kao što je rečeno utakmica je igrana na tadašnjem najvećem stadionu u Sovjetskom Savezu, Lenjinovom stadionu, koji je nekoliko godina ranije preuređen za potrebe Olimpijskih igara u Moskvi.

 

Tog 20. oktobra bio je izuzetno hladan jesenji dan. Temeratura je iznosila minus deset stepeni celzijusa, tako da za samu utakmicu nije vladalo neko veliko interesovanje. Prema zvaničnim podacima za meč je prodato oko 16.500 karata, što je mnogo manje od utakmice koju je Spartak igrao u prethodnom kolu protiv Arsenala kada je na stadionu bilo više od 65.000 ljudi.

 

Imajući u vidu da je poseta bila slaba i da je jak sneg zatrpao sve tribine, odlučeno je da se za gledaoce otvore samo istočna i zapadna tribina koje su mogle da se očiste na vreme pre početka meča. Čak je postojala i ideja da se zbog snega traži pomeranje vremena odigravanja meča, ali od toga se odustalo. Gostujući navijači nisu predstavljali problem jer je na utakmicu došlo tačno 100 pristalica Harlema.

Za 16.500 Spartakovih navijača otvorene su istočna i zapadna tribina. Najveći deo publike, oko 12.000 navijača, ipak je ušao na istočnu tribinu jer je ona bila bliže stanici metroa.

Ništa tokom utakmice nije naslućivalo da će se dogoditi strašna tragedija. Spartak je na prvom meču u Holandiji već trijumfovao rezultatom 3:1, dok je u 16. minutu i u Moskvi poveo sa 1:0.

Imajući u vidu da je utakmica bila rešena, nekoliko minuta pre kraja, veliki broj gledalaca počeo je da napušta stadion, gde su se skoro 90 minuta smrzavali. Iako je bilo otvoreno više izlaza, više hiljada navijača pohrlilo je na izlaz C koji je bio najbliži stanici metroa.

 

Ono što se tamo dogodilo i dalje je predmet mnogih polemika. Prema zvaničnoj verziji, na klizavim stepenicama (prema jednoj verziji nisu bile očišćene od leda) ljudi su počeli da padaju. Pre nego što su uspeli da se podignu na njih je naletala masa ljudi koja je izlazila sa stadiona, koji su padali preko onih koji su već ranije bili na zemlji. Kako je nastao zastoj, publika koja je želela da izađe počela je da gura, nesvesna situacije koja je vladala. Tako je sve veći broj ljudi, poput domina, padao pod pritiskom mase.

Prema istoj verziji, do zastoja je došlo kada se jednoj ženi u gužvi izula cipela na stepenicama. Ljudi koji su se našli ispred su zastali i pokušali da pomognu ženi da nađe i obuje cipelu. Za to vreme masa koja je nadirala iza njih, nesvesna zastoja, gurnula je nekoliko ljudi koji su stajali i dalje su samo jedni padali preko drugih.

 

Prema nekim verzijama najveći haos je navodno nastao nakon drugog pogotka Spartaka koji je u 90. minutu postigao Švecov, kada je jedan deo publike pokušao da se vrati na stadion. Oni su se sudarali sa onima koji su izlazili sa tribina,tako da se u opštem haosu nije znalo ko koga gazi. Sam Švecov je kasnije rekao da bi voleo da nije nikada dao taj gol. Ipak, istraga je utvrdila da gol Švecova nije dodatno pogoršao situaciju, naprotiv, ako je imao ikakav uticaj on je mogao da bude samo pozitivan jer je vratio ljude na tribine i smanjio pritisak na one koji su se borili za život na stepeništu i izlazu.

 

O samoj nesreći na njihovom najvećem stadionu Moskovljani nisu ništa znali. Najveći broj sovjetskih medija nije ni pomenuo nesreću, a kamoli mrtve i povređene, već su samo hvalili igru Spartaka i prolaz ekipe u naredno kolo.

Samo je list Večernjaja Moskva pomenuo da je na utakmici bila nesreća u kojoj je najverovatnije bilo i žrtava. Zapadni mediji su se više bavili nesrećom na stadionu, ali ni oni nisu slutili prave razmere tragedije. Italijanski, španski i američki mediji su nagađali broj mrtvih i poginulih, ali ni blizu broja koji je kasnije objavljen kao zvaničan. Procene su se kretale od dvoje mrtvih i stotinak povređenih do više od 350 žrtava.

Klupko je počelo da se odmotava nakon tragedije na Hilsborou 1989. godine kada je poginulo 96 Liverpulovih navijača. Medijska cenzura u Sovjetskom Savezu pod Gorbačovom je popustila, tako da su ljudi prvi put čuli za nesreću koja se nekoliko godina ranije dogodila u sred Moskve. Zapadni mediji su ovo nazvali „fudbalski Černobilj”, imajući u vidu razmere nesreće i prikrivanje u medijima.

 

Brojka od 350 poginulih uzeta je kao relevantna nakon teksta u listu Sovjetski sport pod nazivom „Mračna tajna Lužnjikija” koji je objavljen 1989. godine, kada su novinari mogli slobodnije da pišu o temama koje su godinama i decenijama bile zabranjene. Novinari koji su pisali tekst priznali su da nisu koristili zvanične podatke istrage, već da su procenili da se radi od 350 žrtava nakon obavljenih razgovora sa porodicama poginulih.

Iste godine list Izvestija objavio je intervju sa inspektorom Aleksandrom Špejerom koji je obavljao istragu nakon nesreće 1982. godine. On je izneo podatak da je tog dana život izgubilo 66 ljudi, dok je 61 osoba teže i lakše povređena. Ovaj podatak se i danas vodi kao zvaničan, iako pojedini, pre svega tabloidni mediji, ne odustaju od brojke od 350 poginulih. Špejer je naveo i da nije postojala cenzura da se podaci i ranije objave i da su oni bili na raspolaganju svima.

Porodice žrtava tragedije međutim imaju drugo mišljenje. Godinama kasnije postoje  svedočanstva da je mnogima bilo zabranjivano da govore o pogibiji svojih najmilijih.

Zanimljivo je da se nesreća na Lužnikiju u oktobru 1982. godine dogodila samo dvadesetak dana pre smrti sovjetskog vođe Leonida Brežnjeva. Mesto prvog čoveka Sovjetskog Saveza prethodnp je preuzeo je Juri Adropov, bivši KFB-ovac, koji je želeo da povrati disciplinu u sovjetsko društvo koje je, kako mnogi smatraju, popustilo u poslednjim godinama vladavine Brežnjeva.

Nakon tromesečne istrage koju je sproveo inspektor Aleks Špejer i u okviru koje je saslušano 150 svedoka, ekspresno su imenovani krivci za nesreću. Nakon kratkog suđenja zatvorske kazne su dobili direktor stadiona Viktora Korikišev, njegov zamenik Ljižin, stadionski menadžer Juri Pančihin i policajac koji je bio zadužen za bezbednost na isočnoj tribini Korjagin. Svi su dobili zatvorske kazne, ali su kasnije amnestirani. Mnogi smatraju da su oni bili samo žrtvena jagnjad, a da krivce za tragediju treba tražiti na drugom mestu.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, početkom devedesetih godina počele su da se javljaju i druge verzije strašne tragedije. Oni koji su preživeli nesreću na stadionu optuživali su vlast, tačnije policiju da je kriva za nesreću.

 

 

Prema jednoj nezvaničnoj verziji, pojedini navijači na stadionu su pod dejstvom alkohola, grudvama i ledenicama gađali policiju za vreme utkamice. Kada su ljudi počeli da izlaze pred kraj meča, policija je pritvorila kapije i suzila izlaze, tako da se pravila gužva, sve u cilju da prepozna i privede izgrednike koji su se nedolično ponašali na tribini.

Kada je došlo do zastoja ljudi su zbog veoma uskog prostora počeli da padaju i da gaze jedni preko drugih. Navodno je jedan deo ljudi pokušao da se vrati na tribinu i da tako olakša pritisak, ali su policajci, nesvesni situacije, zabranili povratak i terali ljude ka izlazu čime su samo pogoršali situaciju.

Ovaj stav podržava i direktor stadiona u to vreme Viktor Korikišev, koji je dodao da klizave stepenice nisu uzrokovale tako masovnu tragediju.

 

Danas je o ovoj tragediji upoznat ceo svet medjutim i nakon toliko godina jos uvek nije otkriven pravi uzrok jedne od najvecih navijackih tragedija na svetu.

 

Izvor: RTS