Sukob Ultrasa i Red Army u Drežnici

FOTO: Bljesak.info

Na osnovu dosadašnjih informacija iz bosanskohercegovačkih medija, do nereda je došlo između 11 i 11.30 sati, kada su potukle dvije grupe navijača iz istog grada, Mostara.

Navijači su se sukobili u Drežnici, u ovom izgredu ima i ozlijeđenih osoba, iz Operativnog centra MUP-a HNŽ-a, odakle su rekli kako se situacija brzo smirila i navijačke skupine su razdvojene. Do nereda je došlo kako su nam rekli između 11 i 11.30 sati, kada su se navijači potukli, piše bh. portal bljesak.info

Saobraćaj je bio nakratko obustavljen jer su se na cesti nalazili oštri predmeti i kamenje. ”Ozlijeđenih ima, još ne znamo točan broj jer se još uvijek prijavljuju”, rečeno je iz MUP-a.

Prema saznanjima, policijska patrola otpratila je navijače Veleža, dok su navijači Zrinjskog za sada zadržani. Ozlijeđeni su se javljali u bolnicu u Konjic i Jablanicu, dok je na CUM-u u SKB Mostar jedna osoba primljen u bolnicu, dok su ostali lakše ozlijeđeni. Inače, nešto ranije došlo je do manjeg izgreda u naselju Potoci, gdje su navijači kratko blokirali cestu s desetak automobila i dva kombija.

Navijači su tada prijetili i fotografu portala Bljesak.info koji je slikao sukob, te su ga gađali predmetima. Podsjetimo, susreti desetog kola nogometne Premijer lige Bosne i Hercegovine igraju se ovog vikenda. Zrinjski igra u Bijeljini protiv Radnika, dok Velež igra u Živinicima.

Lyon doživotnom zabranom kažnjava navijača

U Lyonu i pored senzacionalne pobjede nad Manchester Cityjem sinoć nisu imali pretjerano veliki razlog za zadovoljstvo.

Mrlju na uspjeh francuske momčadi bacio je jedan navijač koji je u kameru salutirao nacistički pozdrav, a nakon što je video počeo kružiti društvenim mrežama, u Lyonu su burno i brzo reagovali.Gestikulacija je, očekivano, privukla žestoke kritike i osuda, a iz Lyona su saopštili da su vidjeli snimak i da se uveliko radi na identifikaciji tog navijača koji će dobiti doživotnu zabranu ulaska na utakmice.”Čim ga identifikujemo dobiće doživotnu zabranu”, navodi se u klupskom saopštenju.

Lyon je, podsjećanja radi, golovima Cornetea i Fekira savladao Manchester City na Etihadu rezultatom 2:1.

Saopstenje Grobara povodom ubistva Aleksandra Pantica

Navijačka javnost bi trebala da bude upoznata sa ovim događajem. Iz više razloga a prvi i osnovni je ljudski, da ljudi shvate da u svemu treba imati granicu. Dugo sam razmišljao treba li iznositi detalje ovog užasa i prelomio sam da treba. Možda nekom dopre do mozga, možda to u budućnosti spasi život nekome, možda, možda…

 

Pre bilo koje reči izgovorene odma reći da je ovo delo, način, plan i mentalitet kuhinje iz Revije. To je dugogodišnja politika “najispravnije”, “najsrpskije” i “najkodeksnije” grupe sa kakvom se ikada susrela ova jadna planeta zemlja. Jadna, kažem, jer kao takva nije dostojna grupe koja živi na njoj i deluje pod nazivom Delije. Tek što se Demiru navršilo godinu dana imamo još jedan smrtni ishod. Naočigled naivna glupost i raspravka u vezi grafita i uderenog šamara nekom klincu dovela je do ovoga gde smo. Prvobitni dogovor, na kome su Grobari iz Bijeljine insistirali, je da se nađu sa lokalnim Ciganima i razgovorom dođu do ikakvog dogovora i rešavanja problema. Informacija da je to bila dogovorena fer tuča je glupost i laž koju, po navici, poturaju novinari kako bi imali bilo kakvu temu na kojoj bi skupljali preglede. Kao i svako manje mesto po Srbiji i u Republici Srpskoj se u manjim mestima koliko toliko problemi prvo rešavaju nekim dogovorom. Male su sredine, svi se međusobno znaju, neki su čak i rođaci. I to su stvari koje i dalje nadvladavaju navijačke razlike. Što je svakako dobro. U ovoj situaciji se to nije desilo. Cigani su nekoliko sati odlagali trenutak kada će se naći sa Grobarima uz glupe izgovore tipa ne mogu sad, samo da završim ovo, samo da vidim ono, samo da doputujem i slične stvari koje su im poslužile za kupovinu vremena. Konačno je nakon nekoliko sati došlo do dogovora da se 10ak bitnijih sa obe strane iz Bijeljine nađu na tom i tom mestu tad i tad i popričaju u vezi problema. Na žalost, Grobari odlaze totalno naivno sa 10ak ljudi i rukama u džepovima bukvalno na dogovoreno mesto. Stižu na taj nesrećni parking gde je nešto više Cigana već čekalo. Naši momci su normalno poizlazili iz kola i lagano pošli ka njima. Kako su im se približili na 10ak metara iz pozadine mraka istčava još 20 i nešto Cigana naoružanih u fulu. U tom momentu je to već 3 puta više ljudi sa sve palicama. Opet na žalost, tih 10ak Grobara odlučuje da stane i da pokuša da se bije. U takvoj situaciji beg je jedino rešenje ukoliko ne želite da 2 meseca provedete u bolnici. Naši momci su pružili kratak otpor koliko je to bilo moguće i tu nije bilo spasa. Nesrećni Aleksandar Pantić se verovatno od prvog udarca onesvestio i ostao da nepomično leži.

 

Tu je došla do izražaja škola Ciganskih pacova iz Beograda. Momka koji je već u nesvesti, koji rukama ne drži pokrivenu glavu, koji ne daje znakove života, udara motkama po glavi nekoliko njih duže vreme. Tu mu je smrskana kost lobanje. I momku nije bilo spasa. Razbežali su se tek kada su videli šta su zapravo uradili i nakon što ih je jedan od Grobara isprskao PP aparatom koji je uzeo iz objekta pored kojeg se sve to dešavalo. Kada su prišli Saletu nisu mogli da ga prepoznaju. Eto tako je izgledao. U trenucima bežanja viđene su tablice kola koje nisu iz Bijeljine. I tu leži ključ politike i Ciganskog pristupa sukobima. Cigani iz Bijeljine su obične kukavice koje nisu smele da se pojave same nigde i nikome. Odlučili su se na potez kojim ih uči centrala. Laganjem i izmišljanjem glupih izgovora o odlaganju susreta su kupili vreme da zovu u pomoć i okolna mesta. I računica se podudara sa već uhodanim šablonom. “Aha, znači ako je ovih 10ak, nas mora biti 30-40, to je sigurica. Motke se podrazumevaju jer i nismo baš sigurni u ishod tuče rukama”. Naravno, jedan od njih je to i snimao telefonom. Inače jako popularan vid borbe na internetu nakon čijeg se slanja klipa u Beograd može dobiti i neka pohvala, možda i tapšanje po ramenu.

 

Samo što je velika razlika. Ove iz Beograda ima ko da štiti, krije od zakona i vadi sa robije po potrebi a njih iz Bijeljine nema ko. Momak sa tim snimkom u telefonu je uhapšen i policija u RS ima snimak. Te nesrećne Cigane neće oprati ni Dunav ni Sava ni Drina posle ovog ubistva. Dok to, na primer, nije slučaj sa njihovim učiteljima iz Revije koji su sa ubistvom deteta prošli kao sa blažom prehladom. U gotovo istoj razmeri u brojčanosti, možda čak i većoj razlici. S tim što na Novom Beogradu nisu bili sigurni pa su uz motke poneli i po koj pištolj. Jebi ga, kućo, zlu ne trebalo. Iako su znali da se Grobari sa NBGD bore sami, da ih nema puno, da ne zovu druge Grobare u pomoć i da su Grobari generalno podeljeni i u međusobnom ratu. Ubijeno dete, niko uhapšen, niko odgovarao a preko 100 svedoka. Za godinu dana će biti da se Demir zapravo obesio. Ko štiti ubice Demira i zašto? Ko i jedne sekunde pomisli na bilo koj način da je ovaj moj post cinkaroški apsolutno me boli kurac! Ovoj bolesti se mora stati na put! Sutra će neko da ubije mene ili tebe koji čitaš ovo. Monstrumima koji su spremni na takve stvari želim dugogodišnje robije, beli dan da ne vide seme im se zatrlo! Ko i jedne sekunde pomisli na bilo koj način da je ovaj moj post cinkaroški apsolutno me boli kurac! Ovoj bolesti se mora stati na put! Sutra će neko da ubije mene ili tebe koji čitaš ovo. Monstrumima koji su spremni na takve stvari želim dugogodišnje robije, beli dan da ne vide seme im se zatrlo! To su te glave koje pucaju u šaku ljudi gde iza njih stoji još veća horda, oni koji biju do smrti nekog ko je već u nesvesti, oni koji na Teleoptiku betonskim blokovima od 10 i više kila gađaju ljude direkt u facu, i da ne nabrajam još. Mentalitet svih navijačkih grupa nam je u strmoglavom padu i ljudi rade jako loše stvari ali to što Cigani rade već duže vreme je apsolutna bolest. Prvo su svojim kukavičlukom primorali ljude iz drugih manje brojčanih ekipa da se naoružaju time što su ranije odbijali svaki vid fer tuče jer su bili inferiorni u odnosu na rivale. Podsetio bih vas da je ciganska generacija koja sada žari i pali severom izgubila fer tuču protiv Taurunuma, isto su prošli i protiv Forsa dok sa nama nisu ni izlazili. Oni su toga bili svesni, kao što su i danas svesni da bez tuđih raspada i podela oni nemaju kako i gde da grade svoju priču a kamoli po neki plus. Do pre 10 godina su isti ti vanzemaljci Cigani bili pozivani od Grobara na fer tuče. Zvanične pozive su dobijali. Ajde 100 na 100. Ajde 50 na 50. Ajde na koliko vi hoćete i gde vi hoćete. Svaki put su sve odbijali uz čuvenu izjavu “nije momenat”. Ko god je bio u fulu nigde nikome nikada nisu izašli na crtu. Uvek su se vodili čuvenom “2 loša ubiše Miloša”, s tim što su to doktorirali pa je danas 4-5 loša kad napadaju Miloša. Sa brojčano manjim grupama neće da se biju na fer al zato hoće naredni dan da tih 20 ljudi napadnu sa 80 kuvanih. Dovode ljude u situacije da ih bodu u pucaju u njih kako bi spasili žive glave. Ko je blesav da sedi skrštenih ruku dok ga desetorica biju motkama. Ne opravdavam nikoga, ali čekaj malo, niko nije veverica. Osiliti se bez pokrića i živeti u zabludi je najgora moguća stvar koja može da ti se desi u tom huliganskom svetu. 15 godina Ciganske generacije odrastaju u zabludi da su najjači. Svoje najveće pluseve protiv Grobara su ostvarivali u momentima naših podela i međusobnih raspada. Pojedinci su im gradili “muda” na huliganskim akcijama gde njih 15 odlome 3, gde njih 100 napadne 40 itd. Tu bi i moja baba Živana bila beogradska manguparija i cigan koji najjači je najjači.

 

 

Okrene se točak Kebo, staće na noge Grobari, i doćićeš u situaciju da ćeš morati da se pobiješ sa svim Grobarima a ne kao u zadnjih 15 godina sa trećinom. Doćićeš u situaciju da ćeš opet kao do pre podele iz Revije posle sastanka vođa grupa da izlaziš kroz odžak ili puzeći preko pomoćnog terena dok te Grobari čekaju i zovu ispred ulaza da siđeš. Isti ti o kojima godinama mediji pišu kako si najjači, kako Evropa strepi od tebe. Istripovao si se silno i obiće ti se o glavu najgore moguće ko onaj betonski blok od 10kg. Živim za taj dan! Doživećeš i ti da te 10 ljudi od jednom bije motkama pa ćeš shvatiti koliko si bio jadan kad si neke druge u tim situacijama podrugljivo zvao pičkama i sisama. Ako ničija druga, stićiće te kazna onog odozgo jer dan nakon ubistva dečka pucaš vatrometima slaviš LŠ, ponašaš se kao da se ništa nije desilo a proizvod je tvoje bolesti i kukavičluka…
Ovaj post je možda otišao na više strana i ako možda nije trebao. Poenta priče sa početka je da se tom takvom mentalitetu mora stati na put. Kako znamo i umemo. Da nikome sa naše tribine ne padne na pamet da nekoga bije do smrti jer će time upropastiti tuđ i svoj život i nekoliko porodica zaviti u crno. Te stvari vidiš i osetiš u najgorem obliku kad odeš na sahranu takvog nekog slučaja i shvatiš da je momak izgubio život za koga? zbog čega? Kad mu vidiš majku i sestru. I kad se ovakve stvari dese nikakve osvete i nikakve samoubilačke akcije koje mogu doneti samo još više robije i sahrana ko da nam ta jedna već nije dovoljno velika i užasna. Ne treba ni mrzeti te Cigane koji su to uradili. Nisu oni sigurno krenuli sa namerom da nekog ubiju. Desio je se nesrećan slučaj koji prvo vuče masu loših učenja i kukavičluka a Saletova smrt je samo finalni proizvod mentaliteta pacova sa severa. Oni su se prvo sebi usrali u živote gde će najlepše godine mladosti provesti u zatvorima a o porodici zavijenoj u crno da i ne govorim. Učiti nove generacije i uticati koliko god je moguće da imaju čovečnosti u sebi. Da ne sakate, da se ne iživljavaju, da ne potežu noževe i pištolje, da nije sramota pobeći ako vidiš da nemaš šanse protiv mnogo brojnijeg protivnika naoružanim svim i svačim. Sramotu koju ćeš osetiti nakon tog bežanja je ništa naspram povreda koje ti nanese toliko ljudi i dugotrajnog oporavka.
Pisati ovakve postove u ovom sistemu vrednosti je praktično besmisleno al eto, bar pokušati…

Edinburski derbi (Hearts vs Hibernians)

Drugi najpoznatiji derbi iz skotske je ujedno i gradski derbi izmedju Hibernijansa i Hartsa, derbi koji je mnogo vise od obicne fudbalske utakmice. Hibernijans i Harts veze rivalstvo zasnovano na veri i naciji,jer su jedni predstavnici protestantizma dok su drugi predstavnici katolicanstva, jedni sebe smatraju Skotima dok su drugi predstavnici irske narodnosti u Edinburgu. Derbi koji je jedan od najstarijih u svetu i koji se igra skoro 120 godina, a rivalstvo dveju grupa je ogromno…

 

Frank Dougan je član odbora kluba i dobro znano lice među Hibsovim navijačima. Njegov pradjed bio je član Katoličkog omladinskog društva St. Patrick koji je osnovao ovaj klub i, za njega, Hands Off Hibs je neodvojiv dio njegove porodice.

14.7.2015. bila je 25. godišnjica neuspjelog pokušaja bivšeg predsjednika Heartsa Wallacea Mercera da kupi Hibernian koji je tada bio na rubu bankrota. On je predložio da dva kluba udruže snage, ali su navijači oba kluba, naročito Hibsa, bili bijesni pa je spajanje zaustavljeno. Klub je preuzeo Sir Tom Farmer.

Da li bi kombinirani edinburški tim imao više uspjeha u škotskom fudbalu? Moguće, ali je teško znati kakvi bi resursi bili na raspologanju. Ideja spajanja s neprijateljskim klubom i odbacivanje tradicije nije bila privlačna nijednoj navijačkoj grupi.

Jedan od glavnih problema ponude bilo je stavljanje biznisa na prvo mjesto, a ne rivalstvo među klubovima. Navijač Heartsa Alex Salmond je tada kazao: „Heart of Midlothian je u rukama osobe kojoj je više stalo do novca nego do fudbalske tradicije.“ Mercerovo potcjenjivanje ogorčenosti između dviju strana grada se pokazalo kao njegova najveća greška.

Kada su ova dva tima igrala na Easter Roadu tokom sezone 1990-91, ljutnja je dosegla svoju kritičnu tačku. Jedna utakmica je posebno bila puna tenzija jer su navijači Hibsa tražili osvetu klubu za koji su smatrali da ih želi eliminirati.

15.9.1990., na utakmici, sada poznatoj kao Wallace Mercer Derby, bilo je hiljade navijača. Dougan u vezi s ovom utakmicom kaže: „U zraku je bilo toliko mržnje, pravog otrova, dugo nisam očekivao ništa tako usijano.“ Policija je upozorila Mercera da se ne pojavljuje na utakmici.

Heartsi su bili dominantiji od samog početka i prije kraja prvog poluvremena, vodili su rezultatom 3-0. Bijesni navijači Hibsa su uletjeli na teren, a igrači su poslani u svlačionice. Nakon kratkog prekida, utakmica je završena bez dodatnih golova u drugom poluvremenu.

U Edinburghu se čak pričalo da je policija ušla u svlačionicu Heartsa i kazala im da ne pokušavaju zabiti više golova jer je situacija na tribinama bila i više nego opasna. Taj dan je policija obavila preko 50 hapšenja, ali ovdje se nije radilo o uobičejnom fudbalskom nasilju; ovo je bio izljev strastvenog suparništva koje je umalo zauvijek uništeno.

Kako je grad rastao, granica između Leitha i Edinburgha je toliko oslabila da se činilo da je Leith također dio Edinburgha. Osim geografije, između timova pak postoje i druge. Poput drugih dvotimskih gradova u Škotskoj, nacionalizam i religija historijski su igrali svoju ulogu, ali je njihovo rivalstvo davno prevazišlo ovaj aspekt.

 

 

Važnost edinburških klubova ne bi se smjela zanemarivati jer oba kluba igraju ogromnu ulogu u razvoju širom Škotske, Evrope i svijeta. Prošetate li danas kroz park Meadows kraj Edinburškog univerziteta, primijetit ćete veliki broj studenata koji ručaju i ljenčare. Na Božić 1875., ovaj je park bio teren na kojem se odigrao prvi edinburški derbi između Heartsa i Hiberniana i ključan za osnivanje obaju klubova.

Hib je bio tek osnovan, a Hearts tek godinu dana stariji. Heartsi su tada odnijeli pobjedu 1-0, a klubovi su dosad odigrali 634 utakmice na svim takmičenjima, uključujući i prijateljske susrete.

Pored divova iz Glasgowa, dva najveća edinburška kluba uvijek su bila sporedna bez obzira na najstarije rivalstvo u zemlji. Iako su ih zvali i „mini Old Firm“, historija je dokazala da su religija i politika bili znatno manje važni u njihovim susretima. Ono što je, po dr. Johnu Kellyju, bilo važnije za njih je njihov nacionalni identitet. Od 1990., međutim, Mercerov pokušaj je izgleda donekle smekšao ovaj nacionalistički element i fokus prebacio na sam fudbal.

Hibernian je osnovan u augustu 1875. u čast stogodišnjice rođenja Daniela O'Connella, vođe emancipacije katolika u Irskoj. Prvobitno je klub zahtijevao da igrači budu katolici koji prakticiraju svoju vjeru. Klub je prvenstveno osnovan s namjerom da skuplja sredstva za siromašnu irsku zajednicu koja se doselila u Škotsku i pomogne njihovoj integraciji u društvo budući da su se tada borili sa diskriminacijom i predrasudama. Ipak, povezanost s Irskom je bila prepreka klubu da učestvuje na službenim takmičenjima – Škotska FA je izjavila: „Mi smo tu za Škote, ne za Irce.“

 

Ironično, njihovi veliki rivali pomogli su da se Hibsi nametnu kao legitiman klub u Škotskoj i prvu utakmicu su odigrali baš s njima u parku Meadows. Kroz 1800-e, klubovi su se redovno sastajali te je njihovo rivalstvo počelo rasti.

Hearts su osnovani 1874, kada je jedan policajac poslao grupu mladića u Meadows kazavši im da im je bolje da zaigraju lopte nego da vrijeme provode na ulici. Tokm svojih prvih godina, Hearts je postao prvi škotski klub koji je igrao u Engleskoj i postao je jedan od najboljih u Škotskoj.

Kada je izbio Prvi svjetski rat, 16 fudbalera Heartsa, kao i 500 navijača kluba prijavili su se u vojsku u tzv. „McCaeov bataljon“, prvi od tzv. fudbalskih bataljona koji je dobio ime po harizmatičnom poručniku Siru Georgeu McCraeu. Drugi klubovi – uključujući Hibernian, Dunfermline, Raith Rovers i Falkirk – također su se pridružili ovom bataljonu, ali je Hearts sa svojim igračima i navijačima najviše doprinio.

Navijači se rado sjete ove uloge voljenog kluba, a snažan osjećaj nacionalnog ponosa jedna je od njihovih najznačajnijih karakteristika. Ponos skoro predstavlja njihov stil igre, uz vrijedan trud, snagu i istrajnost.

Navijaci Hearts-a se nazivaju  CSF Capital Socer Firm dok su navijaci Hibernijana CCS Capital City Service, rivalstvo izmedju ovih dveju grupa je veliko medjutim na ulicama se ne vodi rat kao u pojedinim gradskim derbijima ali na dan derbija dolazi do medjusobnih okrsaja predstavnika dveju grupa…

 

 

 

 

Analiza navijaca sa utakmice Crvena Zvezda – Napoli

 

 

 

Gore: klasičan žabarski pozer, dana staža nema, mafija nešto, dovezli ga avionom, pa autobusom do ispod juga Marakane, glumio sa ortacima korteo sto metara do ulaza, ušao na tekmu 15 minuta pred početak, namrčio se mokre spidine i glumi ludilo ovakav kao neko podnadulo strašilo sa ovim hipsterlukom od tetovažava.

Dole: autentičan srpski domaćin, radio danas do tri popodne, onda putovao do Beograda pretrpanim kolima barem nekoliko sati, obeznanio se još u prevozu od vruće domaće rakije iz flaše od kisele vode i piva iz plastike, uneli ga na Marakanu ko badnjak. Od tetovaža eventualno JNA i godina službe + ime žene koja nije majka njegove dece. Zabole ga kurac da pozira, svezao šal oko struka – zbog bubrega – u poslednjim trzajima svesti i spavao dok nije ušao Pavkov.

Preuzeto sa: Opsajd

Cane Partibrejkers o Grobarstvu

Cane o “Grobarstvu”: Mi smo postojani, skromni…
Frontmen legendarnog benda Partibrejkers Zoran Kostić-Cane pričao o svom opredeljenju da navija za Partizan i kako on vidi “Grobarstvo”. “Mi smo postojani, skromni, ne podležemo komercijali”.
Mnogo je javnih ličnosti koje su se “otkrile” kao navijači Partizana ili Crvene zvezde. “Obični” navijači vole kada čuju za nekog glumca, pevača, voditelja… da se deklarisao kao pripadnik tabora kluba koji i oni vole.

Između navijača Partizana i Crvene zvezde to je, čak, postao i predmet “ozbiljnih” rasprava i potezanja argumenata koji je klub “više cool” ili koji klub ima više navijača među javnim ličnostima i ko ih sve podržava.

Jedan od najživopisnijih likova domaćeg rokenrola Zoran Kostić-Cane odavno je rekao: “Moje srce pripada Partizanu”.

Od dečačkih nogu je na tribinama stadiona Partizan (nekada JNA) ili nekada u Hali sportova, gde su igrale fenomenalne generacije košarkaša Partizana.

“Ne navijaš za Partizan, rodiš se kao Grobar, to je tako… grobarske smo fele, znaš”, kaže pevač legendarne grupe Partibrejkers u intervjuu za TV Partizan. Prisećajući se početaka navijanja, Cane je rekao da je uvek bio na jugu, ne baš tamo gde je bio u epicentru, takozvano “Ostrvo ludaka”, kako je rekao, ali uvek u blizini zbivanja.

“Išla je čitava ekipa iz kraja, iz novobeogradskog Bloka 22, to us bili stariji momci, koji su ‘palili’ na utakmice svake nedelje na jug. U tom kraju sad su ‘Hijene’ (navijačka podgrupa Delija), sve je ofarbano u crveno-belo. Vremena su se promenila, ali ok, to je tako, samo da bude sportsko navijanje. Celo detinjstvo mi je prošlo u znaku JNA ili Hale sportova, ja sam vikao: ‘Moco ostani’, vikao sam: ‘Kića, Praja, idemo do kraja’, gledao sam i Bača Tejlora, prvog crnca ovde… Sve je bio Partizan”.
I njemu je jedan od najupečatljivijih trenutaka kada je ceo stadion pevao posle teškog poraza od splitskog Hajduka 1:6, a u sećanju mu je ostalo i kada je Fadilj Vokri (“sada zaboravljen zbog političkih prilika”), kada su mu navijači Partizana skandirali 15 minuta dok je izlazio iz igre slomljenih rebara.

Kaže da je bio redovan na tribinama do trenutka kada je video da navijanje prelazili okvire sportskog, odnosno kada je to sve odlazilo u huliganstvo.

“Ja sam od malih nogu voleo Partizan, ali i muziku. Moje navijanje i muzika nema veze sa huliganstvom… valjda nema… mislim, bar tako ja mislim”.

Od svih sportista koji su igrali u Partizanu uvek je najviše voleo Mocu (Momčila Vukotića), Kiću (Dragana Kićanovića) i Praju (Dražena Dalipagića).

Ispričao je anegdotu sa nedavne proslave 70 godina JSD Partizan u Narodnom pozorištu. Cane je tu bio sa članovima porodice, odnosno sinom koji svira u Grupi JNA (nastupao na proslavi) i kćerkom.

“Kažem ja njoj: ‘Idem samo da pozdravim Momčila’. Ona me pita: ‘Bajagu?’. Ja: ‘Ma, neee, pravog Momčiča. Mocu Vukotića’, pa sam pred njom vikao, evocirao sam uspomene na onaj period: ‘Moco, ostani’. Gledao je to sve Moca, pa mu priđem i zagrlim ga kao roda rođenog”.

Ispričao je i anegdotu tokom susreta sa Dušanom Savićem, legendarnim centarforom Crvene zvezde.

“Bila je neka svečanost povodom dodeljivanja nagrade ‘Ličnost godine’, i bio sam u društvu pored Dušana Savića. Kažem ja njemu: ‘Dule, znaš šta bi dala većina mojih drugova – a oni su, da ne kažem cigani, nego romike’ – da sede ovde pored tebe’. A on meni: ‘A svi moji drugovi su Grobari'”.

Kakvi su po Canetu Grobari i šta je “Grobarstvo”?

“Postojanost, skromnost, ne hvalimo se, jer mi smo Grobari. Dajemo sve od sebe, ako može i više. Nismo skloni komercijali, nismo skloni nečemu što može da naruži naše simpatije prema klubu. I kad nas je Fljamurtari pobedio, pa bože moj, desilo se, ali mi smo i dalje navijali za Partizan”, kaže pevač Partibrejkersa.

Poručio je Grobarima da prekinu međusobne svađe, tuče, pozivajući ih na jedinstvo i da se prisete prethodnih generacija koje su nosile navijački pokret Grobari.

“Treba da dolazimo na JNA kao svi u svoju kuću, da budemo svi sabrani. Pre svega, iako imamo neke lične animozitete, taj Partizan treba da nas spaja, da bude tačka zajedništva”, poruka je Caneta današnjim generacijama navijača Partizana.

Za kraj njegova “definicija” Partizana je…

“Partizan i posle nas, Partizan je večan. Nadamo se da će doći bolja vremena, jer Partizan to zaslužuje. Mi smo tu zbog njega, a onda nam on to vraća. Partizan se voli do kraja. Za Partizan se ne navija, Partizan se voli i rađa”

Detalji sukoba Grobara i Delija u Bijeljini

U nedjelju oko 7.30 sati bijeljinska policija, uz velike mjere osiguranja, privela je u Okružno javno tužilaštvo u Bijeljini 19 osoba.

Oni su učestvovali u fizičkom obračunu u petak navečer, iza ponoći, na parkingu hotela „Sveti Stefan“ u Dvorovima kod Bijeljine, kada je u međusobnoj tuči navijača Crvene zvezde i Partizana smrtno nastradao 30-godišnji Aleksandar Pantić, dok je 33-godišnji Boris Kašiković teže povrijeđen.

Tužilaštvo se treba izjasniti o daljnjim mjerama prema učesnicima ovog nemilog događaja s tragičnim epilogom. Ispred Tužilaštva primijećeno je nekoliko članova rodbine i roditelja privedenih mladića te nekoliko bijeljinskih advokata.

Povod za fizički obračun navijača bio je grafit. Nakon što su navijači Partizana prekrečili grafit koji su na jednoj zgradi u centru Bijeljine ispisali navijači Crvene zvezde, pretučen je jedan navijač „crno–bijelih“. Nakon toga dogovoren je susret dva navijačka tabora u Dvorovima.

Umjesto da se na parkingu hotela „Sveti Stefan“ dogovore kako da riješe nesporazum, otkrio je izvor iz bijeljinske policije, navijači „crveno-bijelih“ su iz zasjede drvenim palicama napali navijače „crno–bijelih“. Obračun je, nažalost, završen tragično.

Policija je uhapsila 19 osoba koje su učestvovale u ovom krvavom obračunu. Nakon kriminalističke obrade oni su u nedjelju ujutro predati Okružnom tužilaštvu na daljnje postupanje. Prosjek privedenih je oko 25 godina. Najmlađi učesnik obračuna ima sedamnaest, dok najstariji ima 45 godina.

Obračun u Dvorovima kod Bijeljine uznemirio je stanovnike Bijeljine i Dvorova koji se s pravom pitaju u kakvom to društvu danas živimo i s kakvim moralnim principima su zadojeni mladi ljudi, kada se huliganstvo i navijačke strasti stavljaju ispred etičkih vrijednosti, navijačkog fer–pleja, pa i samog ljudskog života.

izvor: avaz.ba

AFRIKA: Pogledajte kako navijanje izgleda u Angoli

Tokom posjete Angoli, fotograf Guardiana Sean Smith uslikao je navijače Kabuscorpa tokom derbija protiv drugog velikog kluba iz Luande, glavnog grada Angole , Petro Atlético de Luanda.

Ritual s vatrom pred početak utakmice.

 

 

 

 

 

 

 

 

Svoje utakmice igraju na stadionu Estádio dos Coqueiros sa kapacitetom od 12 000 mjesta.

 

 

 

 

 

 

 

Nekada veliki nogometaš Rivaldo igrao je za ovaj klub u sezoni 2011/12 i postigao je 11 golova.

 

 

 

 

 

 

 

Kubuscorp je 2013. osvojio naslov prvaka Angole.

 

 

 

 

 

 

 

Godinu kasnije osvojili su Superkup Angole.

 

 

 

 

 

 

 

Fanatizam navijača ulijeva strah.

 

 

 

 

 

 

 

Većina fudbalera u timu su iz Angole ili DR Kongo.

 

 

 

 

 

 

 

Ima i onih koji nisu agresivni i vole napraviti opuštenu atmosferu.

 

 

 

 

 

 

 

Kubuscorp je u vlasništvu Kangamba Business Corporation koji se bave izvozom i eksploatacijom dijamanata.

 

 

 

 

 

 

 

Bento Kangamba je vlasin kluba i kompanije.

(The Guardian/photo The Guardian)

Upoznajte Florisa, slabovidnog navijača koji ne propušta nijednu utakmicu

Dok fudbaleri Fejenorda i slovačkog Trenčina igraju na terenu, Floris Efraim (23) okrenut je glavom prema navijačkoj tribini. Upravo je skinuo slušalice, i vidno uživa u organizovanom navijanju roterdamske “legije”. “Nekada mi dođe samo da ih slušam cijeli meč”, kaže on. “Sjajni su”.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ove večeri, Floris i ja zajedno navijamo za crveno-bijele. Samo, on nije baš kao i svi ostali Fejenord-fanatici. Između njega i većine ostalih postoji jedna sitna razlika – naime, Floris je skoro potpuno slijep. Godinama je bio redovan na tribini, ali mu je očna bolest oduzela vid. Od prije par godina, Floris dolazi na utakmice isključivo na tribinu M – poznatiju kao dio stadiona gdje sjede slijepi i slabovidi navijači.

Navijači sa ovim hendikepom imaju priliku da prate utakmicu sa specijalnim radio prenosom lokalne stanice, koji je prilično detaljan kako bi ljudi lakše vizualizovali šta se zbiva na terenu. Floris mi pozajmljuje svoje slušalice, pa se i lično uvjeravam u to. “Steven Berghais je trenutno u akciji tačno ispred vas”, kaže komentator. Nekada, kaže mi Floris, čak i prenose koje boje kopački fudbaleri nose.

 

 

 

 

 

 

 

 

Floris je “sezonac” već posljednjih jedanaest godina. Sjedio je svuda što bi se reklo, međutim sada je primoran da utakmice prati sa tribine M. Njegov vid je toliko loš da više ni ne raspoznaje linije na terenu. “Moje vidno polje je svega deset stepeni – kao da gledam kroz jako uzak lijevak”, objašnjava mi on. “A onda, kroz taj lijevak moje desno oko vidi 10%, a lijevo još manje. Tebe ovako izbliza mogu da prepoznam, al’ ne pitaj me molim te koje boje su ti oči”, dodaje uz osmijeh.

Upozorava me da je on jedan od onih malo “luđih” navijača. “Vodi računa da ako izgubimo neću baš biti u fazonu za ćaskanje”, kaže mi Floris. Kako Fejenord juri deficit od četiri gola iz prve utakmice, cijenim da su šanse da Floris večeras sa stadiona izađe sa osmijehom jako male. Igrači upravo izlaze na teren – Floris naglas pjeva himnu kluba, a odmah po prvom zvižduku vrišti “idemoooo!” iz petnih žila.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tokom meča, Floris mi objašnjava da on često odbija da povjeruje radio komentatoru. “Ako komentator kaže da je bio penal za protivnika, ja svejedno psujem sudiju. Sve za moj klub”. On pjeva sve navijačke pjesme punim glasom, maše rukama u agoniji poslije promašenih šansi, i iz sve snage šutira ogradu ispred njega kada je nervozan. Drugim riječima, radi isto kao i svi drugi na stadionu.

Florisu odgovaranje na moja pitanja teško ide, jer svako malo sam sebi prekida rečenice da bi se pridružio navijanju. Odjednom, ustaje i naglas viče “Fejenord do smrti!”, a zatim mirno sjeda i pita me, “zar ovo nije sjajno, brate moj”. Stičem utisak da Floris itekako uživa u utakmicama uprkos svom tjelesnom nedostatku. Mnogo mu znači to što je dio atmosfere, što može da osjeti miris trave po kojoj se lopta kotrlja i blagi zemljotres kada Fejenord postigne gol. Jednom je, kaže, pao na tribini. “Ali ostali su mi ubrzo pomogli. Ovo ti je jedna velika Fejenord-porodica ovde, znaš”.

Floris je bio tu 7. maja 2017, kada je četrdeset i sedam hiljada ljudi došlo na “De Kaip” kako bi uživo pratili gostujuću utakmicu protiv Ekselziora putem video-bima. Fejenord je izgubio sa 3-0. “Naravno da ništa nisam vidio na tim ekranima”, kaže Floris. “Ali možda je i bolje. Ionako je to bila sranje tekma. U osamdesetom minutu sam izašao sa stadiona i krenuo kući. Iskren da budem, pomislio sam tada da nećemo postati šampioni, iako nas je čekala još jedna utakmica”.

Na popravnom već nije bilo problema. Fejenord je na svom terenu tukao Herakles iz Almela, i tako osigurao svoju prvu titulu poslije osamnaest godina posta. “Sad da me pitaš koji je najljepši trenutak mog života, odmah ću ti reći – 14. maj 2017”, ponosan je Floris. “Od cijele atmosfere sam se rasplakao. Dirk Kait koji postiže gol poslije svega četrdeset sekundi…evo, sav sam je naježio od same pomisli”.

Dok Fejenord pokušava da povede, Floris mi priča kako je to biti Fejenordov navijač. Bio je i na stadionu protiv VVV Venla 2010, tri dana nakon onog poraza od 10-0 protiv PSV-a. “Eh, toga se baš nerado sjećam”, kaže on. “Ali može se reći da sam bio ovdje i kad je bilo dobro i kada nije. Fejenord je moja ljubav jedina, a “De Kaip” je moj drugi dom”.

U osmom minutu, domaći stižu do pogotka zahvaljujući Eriku Botehinu. “De Kaip” je prosto eksplodirao – Floris skače u vis i stiska pesnice, a zatim grli svog dobrog druga Oskara. Oskar je, inače, Florisov vodič. On ga prije svake utakmice sprovodi do svog mjesta na tribini. Inače, on nešto slabije hoda zbog fizičkog hendikepa, ali to obojici ne smeta da se konstantno šale na svoj račun. “Oskar često kaže da smo nas dvojica “slijepac i bogalj”. Smiješno, zar ne?”.

Čini se da sada svi vjeruju u veliki povratak. Međutim, samo par minuta kasnije, Floris je vidno utučen. Trenčin postiže gol, i sada je Fejenord u problemu. “Ma dobro, daćemo im još pet komada”, ciničan je on. Ubrzo, Floris shvata da ovo možda i neće biti tako čarobno veče. “Šta ste se opustili poslije vodstva?! Idemo sada, samo jako!”

Na poluvremenu sam ga zamolio ako mogu da ga slikam u njegovom dresu. Ovaj čin ne ostaje neprimjećen – dva mjesta desno od njega, neko se dere : “idemo Florise, striptiz!”. Dok pozira za svoju prvu sliku, Oskar mu dobacuje : “ne zaboravi štap!”. Nakon par fotki, svi se vraćaju na svoja mjesta. Ostalo je još četrdeset i pet minuta fudbala.

Malo po malo, tek ja ostajem fasciniran činjenicom da ovaj čovjek – ovaj fudbalski fanatik, koji toliko pomno prati sudbinu svog kluba – jedva išta uopšte i vidi od zbivanja na terenu. Pred kraj utakmice, pita me hoću li mu proslijediti članak. Naravno, kažem ja, i pokušavam da unesem njegov broj telefona u moj imenik kako bih mu poslije pustio link. Floris se smije mojoj nespretnosti sa prstima. “Brate, samo lagano”.

A onda, sudija svira kraj i ljudi kreću ka izlazima. Floris ispušta dubok uzdah. “Moglo je da bude 15-1”, jada se on i zatim uzima svoj štap. “Ali dobro, šta da se radi”. On ostavlja slušalice kod osoblja na tribini i zajedno sa Oskarom se utapa u ljudsku rijeku koja kulja ka izlazu. Vrijeme je da iz svog drugog doma pređe u prvi.

(VICE)

Grobari pozvali upravu da podnese ostavku!

Fudbaleri Partizana jučer su igrali utakmicu Superlige u Nišu sa ekipom Proletera, jedan detalj sa utakmice je privukao pažnju šire javnosti.

Najvatreniji navijači Partizana razvili su transparent u pauzi između dva dela igre na kome je pisalo ”uprava napolje.”

Najvatrenije pristalice Partizana već duže vode kampanju protiv sadašnje uprave Partizana i tokom svakog meča skandiraju ”uprava napolje.”

Danima unazad se spekuliše o odlasku Ivice Ilijeva sa mesta sportskog direktora, ali predsednik Vučelić je to demantovao rečima kako su to samo gluposti.

Neki mediji u regionu su već na mestu sportskog direktora videli Ivana Tomića koji je tu funkciju svojevremeno dobro obavljao, ali za sada ništa nema od toga.

Grobari su već nekoliko puta saopštenjima pozivali upravu da podnese ostavku, ali očigledno da to do vrha crno-belih ne dolzi, ili jednostavno ne žele da čuju.

Meč je završen 1:0 u korist Partizana.

1...136137138...233Stranica 137 of 233
Facebook Instagram Youtube
© BALKANSKINAVIJACI.COM 2022 SVA PRAVA PRIDRŽANA | ALL RIGHTS RESERVED