Prica o cuvenoj pesmi Ziga-Zaga i Celzijevoj huliganskoj grupi Headhunters

28 Februara, 2018

Ziga,Ziga,Ziga,Ziga-Oi!,Oi,!Oi!
Bila je čuvena pesma na stadionima 60-tih i 70-tih. Svaki put kad čujem ovu ili pesmu “Likvidator” koju izvodi Heri DŽ. i OI Stars setim se Šeda i Čelzija, hiljade ljudi koji tapšu u ritmu stare rege stvari. Čelzijevi navijači su najoptimističniji od svih koje znam. Takođe organizuju odlična gostovanja i učestvuju u dosta incidenata tokom sezone. Na taj način su stvorili svoju reputaciju. Na gostovanja mahom idu mlađi navijači,tako da kad nešto krene naopako svi uleću u gužvu. U sezoni 1974/75. Čelzi je ispao u drugu ligu. Odlučujuća utakmica je odigrana na Vajt Hart Lejnu sa Spursima. I Čelziju i Spursima je trebala pobeda tako da je rat trajo celu utakmicu kako na terenu tako i na tribinama. Čelzi je izgubio na terenu, ali što je još gore izgubio je i na tribinama. Taj dan za Čelzi je bio najcrnji dan njihove istorije na tribinama. Reputacija je veoma važna, osramoćeni Čelzi je morao da povrati ugled u drugoj ligi. Do povratka u prvu ligu navijači Čelzija su dobili zabranu odlaska na gostovanja. U Bridžu je tad bilo moderno nositi majicu sa natpisom “Nema zabrana za Čelčzi fana” (You can`t ban Chelsea fan). Šta god drugo da je huligan, on je sigurno “lojalan navijač”. Čelzijevi navijači su dolazili i ulazili na stadion u čoporima. Sećam se jedne večeri kada su na vestima pustili reportažu sa Čelzijevog gostovanja (nezaboravite da su imali zabranu), pokazali su gol koji je postigao Čelzi, a onda prebacili kameru na tribine gde su oko 2000 Čelzijevih navijača divljali od sreće. Kako policija, čiji je posao čuvanje javnog reda i mira, da dozvoli da 2000 navijača preplave centar grada? Ne, panduri su uradili jedinu logičnu stvar: pustili su navijače tamo gde mogu da ih kontrolišu, a posle tekme ih sproveli do štajge i strpali na voz, kući.Dobar način da se otarasiš bede. Luton Taun je rupa od stadiona, neprikladan za navijače. Te sezone je Luton došao na ideju da zaposli obezbeđenje koje bi održavalo red i sarađivalo sa policijom. Oni su trebali da smiruju goropadne i izbacuju problematične navijače. Takođe su morali da nose roze jakne, jer je to,navodno neutralna boja koja nikog neće provocirati. Policija, koja obično nervira rulju, bi stajala diskretno u pozadini – tako su bar planirali. Momak koji ovo smislio mora da ima čelo dva prsta. Obezbeđenje je dobilo nadimak “Pink Panteri”, a sistem je funkcionisao perfektno dok se Čelzi nije pojavio u gradu. Pink Pahteri su startovali Čelzijevog navijača koji je bio izbačen sa stadiona. Huligani poštuju pandursku uniformu, većinia ljudi razmišlja: ako je pandur okej, onda je sve u redu. Ali, Pink Panteri nisu mogli da prođu. Čelzijevi navijači su ispizdeli, počele su tuče i stalno istrčavanje na teren. Pri povratku na štajgu je došlo do masovne destrukcije centra grada. Radnje su bile opljačkane, a voz zapaljen. Naredne sezone je Čelzi ponovo gostovao u Lutonu, navijači su ponovili svoj program. Priča se da je sa njima išao i neki tip koji ne voli fudbal ali je fetištista, pali se na razbijanje izloga, sigurno se dobro proveo. Mentoli se često prišljamče navijačima, zbog zabave. Sledeća priča je sa gostovanja u Boltonu. To je bila bitna tekma jer su se oba tima borila za prestiž. Čelzijevi navijači su hteli da naprave šou za severnjačke idiote. Uvek su bili dobro organizovani. To je bila jedna od prvih ekipa koja je obraćala pažnju na organizaciju akcija na tribinama. Glavni likovi su se dogovorili da po dvojica njih budu na svakom vozu koji ide za Bolton. Išli su vozom prenoseći istu poruku: “Danas idemo na Boltonov kop! Idite na njihov kop, ako vas ne puste, obiđite oko stadiona i pokušajte ponovo da uđete.” To je funkcionisalo. Oko 2.45 začuo se urlik, Čelzi je napao. Nastao je krkljanac. Kalj i Džeko( za one koji ne znaju,uz Hikmota glavni likovi hedhantersa) su navalili. Na obližnjoj kući se otvorio prozor, izvirio je neki rumeni čilager i na čistom lankaširskom akcentu viknuo: “Braćo, ustala je Engleska!” Onda je zatvorio prozor. Kajl je pričao kao da je bilo kao u pozorištu,svi su prasnuli u smeh. Niko ne zna zašto je otvorio prozor, niti kome se obratio, čovek je naprosto imao potrebu da kaže šta ima. Čelzi je ispao, poslednju tekmu je igrao sa Aston-Vilom, zadnja šansa da prvoj ligi pokažu šta gubi, a drugoj ko im dolazi u pohode. Po Bridžu su kružile priče. Čelzi se nameračio da zauzme Vilin kop-Holte. Holte kop je ogromna tribina, jedna od najvećih i najbolje pokrivenih u celoj ligi. Čelzi je ušao i izmešao se sa Vilinim navijačima. Na prvi urlik svi Vilini navijači su se razbežali. Cela tribina je bežala, neverovatan prizor. Zaista ne znam šta ljude nagoni na takvu bežaniju, ali je scena kad se čitava tribina daje u beg zaista je impresivna. Podseća na “Opstanak”, kada krdo gazela beži pred par leoparda. E sad da objasnim šta znači zaletanje u navijačkom žargonu. Najbolji način da se zauzme protivnički kop je da se nagomilate na vrh tribine pa se onda stuštite nadole udarajući i šutirajući sve što mrda, dok se u panici ne razbeže. Čelzi je ispao u drugu ligu.Milvol je iz treće prešao u drugu, pozornica huliganskog sukoba je postavljena. Čelzi-Milvol, tekma se igrala na Stamford Bridžu. Tu će biti akcije. Stajali smo malo dalje od sredine tribine. Na Šedu je vladala čudna atmosfera. Čelzi je znao da će se Milvol pojaviti, ali ne i gde i kako. Ustvari, ušli su u malim grupama i čekali da izbije prva tuča, kao znak za okupljanje.Vins (Vordov ortak, i takođe član prve ekipe Arsenala) i ja smo došli samo da gledamo gužvu, ali je očekivana tuča izbila baš na mestu gde smo mi stajali. Vins je od Milvolovaca dobio udarac u usta, pao je i popio šutiranje. Čelzijevi navujači su stajali kao stondirani ili su bežali kada su Milvolovci pošli ka njima preko tribine. Milvolov navijač je priterao Čelzijevca uz ogradu i sadistički uživao:
“Ti si Čelzi?”
“Ne”
Dinge! Pripalio ga je.
“Nemoj da me lažeš!”
Prišao je drugom nesrećniku.
“Jesi ti iz Čelzija?”
“Jesam”
Dange! Direkt u glavu. “Mrzim Čelzi!”
Izbila je tuča i na tribini ispod nas, uleteli su panduri. Na drugom kraju su Milvolovi navijači srušili ogradu, izgledalo je kao da se sprema izletanje na teren. Iznenada se Čelzi okrenuo i nasrnuo na Milvol. Tek što sam Vinsa podigao na noge, bio je malo uzdrman, kad me jedan Čelzijev navijač udario u glavu, bio je ubeđen da sam iz Milvola.
“Jes`ti Milvol?” pito me je.
“Nisam, some!”
“Izvini, zajeb`o sam se.”
Onda se sjurio niz stepenice na Milvolove navijače koji su se povlačili u žurbi. Veliki broj Čelzijevih ih je gonio. Policija je izvela Milvol na atletsku stazu i odvela ih na suprotnu tribinu gde su ostali do kraja meča. Čelzi je trijumfovao, razbili su Milvol. U suštini nije bilo većih povreda od slomljenog nosa. Milvol je znao da će do prave bitke doći tek na ulici. Posle tekme Vins i ja smo se malo promuvali malo okolo. Čelzi je znao kakav će biti rezultat i nestao je u hladnom noćnom vazduhu. Milvolovci su malo čekali, a onda su pošli kući. Stajali su na ulici ispred Britanija paba. Ni jedan Čelzijev navijač nije tuda prošao. Jedno je braniti svoj kop, a sasvim drugo je sukob na ulici sa Milvolom. Mnogo kasnije Čelzi je igrao sa Milvolom u FA Kupu, na Stamford Bridžu. Milvol ovog puta nije došao na Šed, stajali su na Ist Stendu. Posle tekme Čelzijevi navijači su čekali ispred Šeda. Čekali su jer su mislili da tako treba. Niko nije hteo da stoji blizu izlaza. Milvolovci su bili pametni, sačekali su da svi izađu sa stadiona. Znali su da ekipa koja ih čeka predstavlja elitu Čelzija. Milvol je izleteo napolje pravo na Čelzi koji se povukao. Blago rečeno. Bilo je isuviše pandura za neku veću akciju. Niže niz ulicu je izbio još jedan sukob ispred Ganter Arms paba, u kojem je Čelzi malo bolje prošao. Na ovu utakmicu je došlo 5000 navijača Milvola. Pošto se kod nas, a i u Evropi mnogo priča o casual pokretu, izneću stav Kolina Vorda koji je bio prisutan u zlatnom dobu engleske navijačke scene (kraj 60-ih,70-te i 80-te). “Fudbalska gostovanja su bila razonoda za radničku klasu, što se očitovalo i u načinu odevanja. Kačket i radnička odela su bili uniforma 70-ih: jakne od magareće kože i džins, uz obaveznu industrijsku obuću – famozne Doktor Martens čizme. Kasnih 70-ih moda se promenila. Došla je era poznatih modnih kreatora: Armani, Pringl, Taćini i Lakost su postali huliganska uniforma. Dobro odeven navijač je jednostavnije izmicao pandurima, a i lakše je dobijao piće u pabu. Kada je na stadionima pojačano prisustvo policije pozeri su dobili odrešene ruke za širenje i egzibicije u oblačenju. Pitam se kako bi prošli deset godina ranije?
Ponekad su se ti “manekeni” udruživali po dvojica, jedanput se to dogodilo u Arndejl Centru u Mančesteru. “Duet” je prolazio pored paba prepunog navijača Mančester Sitija. Sedeli su u bašti i pili, kad su ova dvojica naišla počeli su da im zvižde kao ribama. Jedan od njih je stao. “Šta zviždite čobani? Sad ćete da vidite.

Skinuo je farmerke, ispod je imao Taćinijev šorc koji je nosio umesto gaća. Okrenuo je bulju i pokazao markicu. “Jel` vidite-Taćini! Jednog dana ćete i vi to da nosite-kad naučite nešto o modi.” Navukao je pantalone, ostavljajući zapanjene Mankunijance da sede otvorenih usta. Drugi put je Čelzi igrao u Njukaslu, kao i obično hiljade navijača su pošle na sever. Džordiji su mrzeli Čelzi više od moderne odeće. Kev Tajler je bio tipičan fan za 1982. godinu, nosio je markiranu odeću, zlatan nakit uz obaveznu kajlu oko vrata. Stajao je uz ogradu koja je delila Koknije od Džordija. Pevao im je: “Kako je nezaposleni?” Pandur ga je snimio i izbacio napolje. Znao je da će Kev da najebe na ulici. Rekao mu je: “Čekaj samo da te snimi lokalna ekipa. Poješće te za večeru, pizdo šminkerska.” Naravno, odmah je bio zapažen, jurili su ga pola sata po gradu. Nekim čudom je uspeo da im zapali, ali više nikad nije obukao markiranu odeću na gostovanju.” Sledeća priča je o legedarnom Stivenu Hikmotu-Hikiju: “Fudbalski stadioni su prepuni najraznovrsnijih ljudi: lucidnih, zabavnih, tvrdih… Ličnost koja je zaista nešto značila na stadionima bio je Hiki.io je poznat na svim stadionima u zemlji, njegova reputacija mu je omogućila status, takoreći,narodnog heroja. Jedanput ga je u Bristolu startovao neki ogromni majmun:
“Tražim Hikija, vođu Čelzija.”
“E,pa, našao si ga.”
“Ne glupiraj se, ti nisi Hiki. On je veliki i jak momak.”
Njegova reputacija mu je često služila kao štit, ili kao pokriće za neaktivnost. Voleo je da vodi bitke na tribinama. Problem je bio što je on i dalje živeo u 70-im, na njegovu nesreću, policija nije. Dani kada se za ometanje reda i mira plaćala samo neznatna kazna od 10 funti davno su prošli. Na gostovanjima reprezentacije Hiki je sklapao prijateljstva sa drugim navijačima, a kada bi sa nekim postao ortak nikad se više sa njim ne bi tukao na utakmicama kod kuće. Sećam se razočarenja jednog klinca iz Čelzija kada je u Portsmautu video Hikija kako beži. Ali, ne možeš da traješ toliko dugo kao Hiki ako sa vremena na vreme ne podviješ rep. Hiki je bio vrhunski organizator buseva za gostovanja, imao je neverovatan rečnik, dubok glas. Često je nosio avijatičarske naočare, ali nije bio zao ni pokvaren čovek. Ljudi su voleli da budu viđeni u njegovom društvu, ako ti se Hiki javi automatski si dobijao kredibilitet.
U svakom klubu ima poznatih faca, ali je u hedhantersima koja je putovala svuda po svetu bio ogroman broj zabavnih likova, ipak niko od njih nije bio takva zvezdu.

Ubistvo Dejana Dimitrijevica Lonca

26 Februara, 2018

Još jedan običan usrani ponedeljak, taj mučni početak radne nedelje, bio je na izdisaju. Spremaš se da legneš i time okončaš taj nezanimljivi dan, a onda ti zazvoni telefon i sa druge strane čuješ drhtav glas koji ti saopštava: «Lonac je ubijen!». Prvo ne veruješ, teško je poverovati da zauvek nema drugara kojeg si video i sa kim si pričao tog dana, ali ozbiljnost u glasu sagovornika razbija ti svaku nevericu i shvataš da nije zajebancija. Potpuno šokiran ostaješ prikovan za stolicu i ne možeš da se pomeriš. Iz minuta u minut telefon nanovo zvoni i glasovi drugara potvrđuju tu užasnu vest. Sediš nepomično i jedino što tvoj skrhani um uspeva da proizvede je pitanje: zbog čega?

Pokušaćemo ovim tekstom po hiljaditi put od kada više nema Deje da se zapitamo zbog čega? Unapred znamo da nijedan razlog, nijedna navijačka strast i mržnja ne može dati racionalno opravdanje zašto Deje više nema. Pokušaćemo da analiziramo stvari koje se dešavaju u «navijačkom» svetu Srbije da bi shvatili zašto se dešavaju ovakve tragedije i da bi pokušali toj pošasti da stanemo na put, jer najmanje što želimo je da se ovako nešto bilo kome ponovi, da još jedan ljudski život bude ugašen bez razloga, da još jedna porodica ostane zavijena u crno.

Reč navijački smo namerno stavili pod navodnike malo pre, jer će se svako normalan složiti da dobar deo srpskih navijačkih grupa već odavno nema veze ni sa čim navijačkim, a o nekakvom ultra mentalitetu tih grupa da i ne govorimo. Davno su naše grupe (a tu pre svega mislimo na dve najveće, cigane i grobare) postale poligon za vršenje različitih kriminalnih radnji i delovanje raznih udbaških i političkih grupacija koje kroz grupe ostvaruju svoje interese koji nemaju nikakve veze ni sa tim navijačkim grupama ni sa iskazivanjem ljubavi prema voljenom klubu. Dodamo li na to i opštu društvenu klimu koja je i uzrok takvog stanja srpske navijačke scene, imamo za rezultat gubitak ljudskih života. U društvu u kom su idoli i uzori nepismeni i bahati koji su i nosioci najviših državnih funkcija i koji time oblikuju svest mladih u ovoj zemlji, šta treba očekivati na navijačkoj sceni? Takvi poseduju moć formiranja svesti mladih ljudi kroz obrazovanje i medije koje kontrolišu. Radili to svesno ili ne, političari formiraju ljude kojima je ubistvo rivalskog navijača sredstvo za lečenje ličih frustracija i dubokih kompleksa koje nose u sebi. Formirane su hiljade degenerika koji se ponose činjenicom da nisu u životu pročitali ništa i kojima je osnovni cilj da bude «opasan». Toliko opasan da su mu u osnovnoj školi otimali užinu i da se nikada u detinjstvu nije potukao, pa sada olovom pokazuje koliko je «opasan». Ne videći, naravno, da tako uništava i sebe i druge. I, naravno, kakve to veze ima sa navijanjem? Sa cepanjem grla dok urlajući pokušavaš da pomogneš klubu kojeg voliš, sa odlaskom na gostovanje sa drugarima sa kojima si odrastao gde čuvate leđa jedan drugom u neprijateljskom gradu, sa trudom i mukom koje si danima ulagao da napraviš koreografiju kojom ćeš pokazati da si i u stilu bolji i jači od omraženog rivala? Kakve to veze ima sa životom kog si posvetio bodrenju voljenog kluba zbog čega si stekao gomilu iskrenih prijateljstava? Nikakve, naravno.

I zato stoji ono pitanje u naslovu teksta: ima li i dalje smisla? Za nas ogrezle u ljubavi prema Vojvodini, smisla će se uvek naći. I onda kad ti se sruši ceo taj svet kao što nam se svima i srušio nakon Dejinog ubistva, upravo život koji je naš drug dao, viteški, golim rukama braneći čast svog Novog Sada, svoje Vojvodine i svoje Firme, braneći tako i naš način života i naš obraz, obavezuje sve nas da ne pokleknemo. Da smognemo snage da očuvamo autentičnu navijačku svest i naš originalni stil koji se pred pošastima sveopšteg društvenog primitivizma polako gubi.

Prica sa danasnjeg sukoba Armade i BBB u Rijeci (Video)

25 Februara, 2018

DESETAK navijača je privedeno, a nekoliko ozlijeđeno u žestokom okršaju Armade i Bad Blue Boysa uoči odgođene utakmice Rijeke i Dinama.

Na Trsatu nedaleko od dvorane Mladosti ispred jedne gostionice potukle su se dvije skupine navijača, a po dolasku policije huligani su se razbježali.

Na YouTubeu se pojavila snimka tučnjave na kojoj se vide dvije sukobljene strane koje su u okršaju koristile baklje.

Navodno je riječ o dogovorenoj tučnjavi.

Prica ucesnika:

Sto se tice danasnjeg dogadjaja u Rijeci. Ovo nije prica za sve nadrkane fejs huligane. Nije uopce bitno koliko je bilo jednih, koliko je bilo drugih i kako je zavrsilo… To ionako znaju oni koji su bili tamo i to je dovoljno.
Ionako 99% onih koji seru po komentarima nikada nisu sudjelovali u ozbiljnoj akcij nebitno o kojoj tribini se radi.
Zelim se osvrnuti na jednu stvar koja zasluzuje svako postovanje od svakog normalnog navijaca. Nakon upada jedne grupe u grad i okrsaja s domacinima isti ti domacini navijackom solidarnoscu spasavaju jedan dio protivnickih navijaca skrivajuci ih u svojim stanovima do odlaska policije. Vjerujem da je ovako nesto nevjerojatno ovim fejs drkadzijama, ali eto bilo bi totalno ne fer da se nesto ovako ne spomene.
Navijacki pozdrav svim normalnim navijacima, kojoj god tribini da pripadaju.

Navijacka solidarnost pre svega!

Obracun navijaca u Rijeci

25 Februara, 2018

Na kriminalističkom istraživanju kaže policija, privedeno je vise osoba koje nisu samo s našeg, šireg riječkog područja već ima i mladića sa zagrebačkom adresom

Ni minusi u zraku nisu spriječili grupu huligana da se ujutro na Trsatu, u blizini Dvorane mladosti potuku i vrlo brzo nakon bliskog susreta razbježe.

Policija je primila dojavu odmah iza osam sati da se grupa mladića tuče, da je došlo do fizičkog obračuna između više osoba, no, do njihova dolaska junaci su se razbježali.

Srećom kako potvrđuje policija, većih oštećenja na obližnjim lokalima i objektima nije bilo.

Već oko podneva policija je uspjela identificirati i privesti više osoba, više od njih desetak, a koje dovodi u vezu s jutrošnjom tučnjavom.

Na kriminalističkom istraživanju kaže policija, privedeno je vise osoba koje nisu samo s našeg, šireg riječkog područja već ima i mladića sa zagrebačkom adresom ali i da će nakon cjelokupne istrage izaći u javnost s osnovnim informacijama o okolnostima događaja.

Jesu li se obračunanavali navijači Dinama i Rijeke, službeno nismo dobili potvrdu ali dosadašnja istraga upućuje upravo na njih kao inicijatore sukoba. Liječničku pomoć zatražilo je šestero mladića no, za sada nema informacija da je netko teže stradao.

NASTANAK RED FIRM I FIRME(Intervju)

25 Februara, 2018

Mi, društvo iz kraja počeli smo da odlazimo redovno na Vošu 1984. godine. Imali smo 10-11 godina, išli smo na jug i odatle bodrili momke u crveno-belim dresovima. Prvih par sezona, nismo imali mnogo razloga za slavlje, jer je Vojvodina bila prilično loša, a sve je kulminiralo ispadanjem iz prve lige na kraju sezone 1985/86. Sa istog mesta propratili smo i celu drugu ligu, i bili svedoci gradskog derbija sa Novim Sadom. U to vreme, na stadionu je uvek bilo oko 5000 ljudi, što je neuporedivo više od današnje brojke, a derbi protiv Kanarinaca opravdao je svoj naziv u svakom smislu. Na tekmi koja je igrana na našem stadionu, Gojka su panduri spakovali u maricu, koja je bila parkirana u prolazu između tribine i kućice, i razvalili ga od batina, a sve zbog pet-šest upaljenih dimnjaka. Njega su dugo imali na piku, pošto se isticao kao vođa. Još tada, ograda južne tribine bila je ukrašena transparentima, ali su to uglavnom bile klasične dugačke crveno-bele zastave bez natpisa. Izdvajala se Šimina crvena sa ćiriličnim natpisom Vojvodina i belim poljima na oba kraja u kojima su bili grbovi kluba. Povratak u prvu ligu izboren je ekspresno, a mi smo svaku narednu utakmicu iščekivali sa nestrpljenjem. Bili smo previše mladi da bi nešto konkretno uradili, ali smo isto tako bili svesni činjenice da ako ništa ne napravimo mi, neće imati ko. Šima je po povratku iz vojske voleo da bude sa nama u ekipi na tribini, jer se znalo da je na nas uvek mogao da računa kada je navijanje bilo u pitanju. Često smo pričali kako bi bilo dobro da se svi premestimo na istok i probamo da ujedinimo sve navijače u jednu grupu. Jug je bio dobra tribina, ali predaleko od svih zbivanja. Bili smo kao u nekakvom budžaku. Nikada se nismo čuli na tv reportažama, a i kamere su, kao po nepisanom pravilu, zaobilazile da snime radost navijača posle gola Vojvodine. Šima je redovno furao onaj njegov dupli England šal, koji je u to vreme bio kao relikvija, kao i zastavu „britanku“, zbog koje je jednom prilikom najebao od pandura. Jebi ga, to je bilo vreme kada su se navijači svih timova takmičili ko će isfurati više stranih šalova. Što je ime kluba bilo nepoznatije to si bio veća faca. Bilo je sranje što nigde nisi mogao da kupiš šal Vojvodine, osim onih svilenkastih krpica na tezgama ispred stadiona. A onda je odjednom pandurima pukao film, pa su odlučili da više ne dozvoljavaju unošenje stranih obeležja na tribine, pošto se time navodno ruši bratstvo i jedinstvo. Mi smo se ložili na Engleze u svakom smislu. Slušali smo pank, pratili englesku ligu, kao i dešavanja na tribinama na ostrvu. Išli smo na jug Marakane kada je Engleska demolirala Jugoslaviju sa 4:1 u novembru 1987, i bukvalno sve vreme buljili desno, u prepuni kavez. Kakvo je oduševljenje nastalo kada je u „Sprintu“ izašao tekst o engleskim huliganskim ekipama, uz nekoliko, do tada, neviđenih fotki. Tada smo se prvi put upoznali sa Inter City Firm, Buschwhackers, Headhunters, Zulu Warriors, Red Devils, Service Crew… Bili smo još uvek klinci, sedmi-osmi razred osnovne škole, a kapirali smo ceo fazon jako brzo. Na ogradi južne tribine našeg stadiona bilo je sve više zastava. Pravio ih je ko je kako stigao, bez ikakve organizacije. Nas deset smo imali bukvalno svako svoju zastavu. Većina ih je bila na isti fazon, iscrtana markeirma ili autolakovima uz pomoć šablona od samolepljivih tapeta na belim čaršafima. Na jednoj crvenoj pisalo je Red Wizards, na drugoj koja je bila pola crvena pola bela – Voša Is The Best, na trećoj Tulips, pa Total Chaos. I Krčedinci su imali svoju, koja je bila na bukvalno svakoj utakmici. Ne tekmi protiv Dinama koju smo dobili sa 3-2, u decembru 1987, ograda juga je bila premala da na nju stanu sve zastave koje smo imali. Uoči te tekme bila je dobra šorka sa Purgerima u centru grada. Ušli smo u prolećnu sezonu sa sve većom željom da se prebacimo na istok, jer je tamo uveliko bila i grupa starih Slaninara (danas većinom članova Stare Garde). Na tekmi protiv Slobode iz Tuzle, koja je igrana 20. marta 1988. Šima je odlučio da sa grupom nas klinaca pređe na istok, vođen logikom, da će nam se i ostatak juga priključiti ako ne na toj, onda već na prvoj sledećoj utakmici. Došli smo do tribine i imali šta da vidimo. Panduri su nas na prilazu istoku pitali: „Gde će te tamo, jeste li ludi, sve je puno Tuzlaka!“ Ušli smo unutra i bili šokirani prizorom. Istok je bio pun navijača Slobode. Bilo ih je sigurno preko 500, možda i celih hiljadu. Navikli smo da cigani i grobari imaju veliku podršku u Novom Sadu, ali Tuzlaci da dođu u tolikom broju… delovalo je gotovo nestvarno! Sloboda je te sezone igrala dobro, i u tom momentu bila među prve tri ekipe na tabeli. Ipak, to nisu bili ultra navijači poput nas, već obični matorci, ljudi od po 30 i više godina, glavati Bosanci, fudbalski simpatizeri ili kako god. Niko nam od njih ni reč nije rekao, nije bilo čak ni prekih pogleda. Oni su došli da se provesele u Novom Sadu, neki su čak jeli na tribinama iz novinskih smotuljaka. Prilikom izlaska ekipe Vojvodine na teren, svi su poskakali na noge i onako neartikulisano počeli da skandiraju: „Evo naše žrtve!“

Mi smo sve više vapili za organizacijom i grupom koja će ujediniti sve Vošine navijače. Na red je došla i čuvena sezona, kada je naš tim osvojio drugu titulu. Sam start sezone bio je kao iz snova, pobeđeno je Sarajevo na Koševu na penale, a potom i splitski Hajduk sa 2-0. Prepuni jug znao je da proslavi pobedu, a ubrzo posle toga sa crvene zastave Red Wizards odšili smo slova, došili ispod belo platno i napravili prvu zastavu Novo Naselje. U novembru 1988. otišli smo na gostovanje u Suboticu. Većina nas je ofarbala face u vozu, pola crveno, pola belo, a tokom celog puta se polemisalo ko će upaliti jedinu baklju koju smo imali. Taj ko bi se prihvatio toga, pogotovo na gostovanju, unapred bi sebi prepisao dobre batine od murije. Tako je i bilo, visoki Denis ju je zapalio nakon pobedonosnog gola, a potom bio dobro ispendrečen. Krajem jesenjeg dela sezone konačno smo se preselili na centralni deo istočne tribine, sa koje je proslavljena pobeda u poslednjem kolu protiv Partizana i jesenja titula. Te zime, u prodavnici sportske opreme Sport, preko puta Bazara, pojavili su se vuneni crveno-beli šalovi sa malim natpisom Vojvodina na jednom kraju. Naravno da smo ih svi pokupovali. Sad kada smo svi bili na istoku bilo je pitanje trenutka kada ćemo svi stati iza jednog naziva. Šima je sa još par momaka predlagao da se nazovemo Vojvode. Ime se svima svidelo. Bilo je srpsko, a i slično imenu našeg kluba, ali smo ubrzo u Sprintu pročitali pismo nekih navijača koji su se tako potpisali pa se od tog naziva i odustalo. Kako nam je uz fudbal muzika igrala sve značajniju ulogu u životu, bend Cockney Rejects jedan je od najzaslužnijih što smo masovno zavoleli West Ham. Stalno nam se po glavi motalo ono njihovo ICF. Nas par, predložilo je Šimi da od njih i uzmemo naziv, ali da ne iskopiramo baš sve, već da umesto Inter City ubacimo Red. On je naravno to oberučke prihvatio i još dodao čekiće u sredinu. Prvu zastavu napravili smo od čaršafa i stolnjaka koje smo pomažnjavali u „Ribaru“ (crvene), „Lipi „(narandžaste) i „Dalmaciji“ (žute). Tim redom smo ih i poslagali na oba kraja, dok je u sredini bilo belo platno sa crvenim natpisom Red Firm. Zastavu je sašila Šimina mama Ratka, kao i većinu drugih koje su se tih godina kačile na ogradi. Ta žena je bila neverovatna. Mislim da nikada nisam upoznao strastveniju porodicu kada je u pitanju ljubav prema Vojvodini. Otac Nikola, non stop je išao na utakmice, a vikendom je često pravio turneje po novosadskim stadionima (sa Kabela, na Indeks, pa na Vošu, a sutradan na Slaviju…). Kad god bi ga pitali da prokomentariše novu Vošinu pobedu te sezone, samo bi skeptično vrteo glavom. Stalno je glumio nezadovoljstvo, a u stvari se suzdržavao da ne eksplodira od sreće. I Šimine sestre Maja i Bilja, nisu propuštale ni jednu utakmicu. Ipak, keva je bila priča za sebe. 24 časa dnevno žena je bila za mašinom i šila zastave, barjake, kačkete… Bili su to oni legendarni kačketi u engleskom fazonu, kada smo svi pomažnjavali od kuće rendgen snimke i od njih pravili šiltove. Sa Šiminu kevu vezano je i nekoliko anegdota… Na jednoj tekmi protiv Partizana, dvojica grobara uletela su u teren i dotrčala do istočne tribine, pokušali su da pocepaju onu drugu, narandžasto-ljubičastu Red Firm zastavu. Žena, kada je videla šta se dešava, skočila je i izvukla skakavac. Psovala ih je u stilu: „Majku vam vašu, pa ja sam tu zastavu celu noć šila!“ Na sreću, panduri su zaustavili i njih i nju. Drugom prilikom, takođe protiv Partizana, dok se vraćala kolima kući ka železničkoj stanici, izvila se kroz prozor i dograbila grobarski šal iz kola koja su stajala na semaforu u traci pored. Nereteko je koristila i to što je bila žena u godinama, koju niko nije pretresao na ulazu, pa je unosila na tribine petarde i pirotehniku. Još jedan od legendarnih trenutaka vezanih za Šiminu kevu je i onaj kada joj je u goste došao brat iz Bosne, a ona ga dočekala na vratima, ostavila samog u stanu i otrčala na Vošu… Da se vratimo formiranju Red Firma… Na istoku je u tom momentu bilo dosta manjih ekipa: Novo Naselje, Tulips, Beer Drinkers, Barabe, Red Fuckers, Red Crew, Liman boys i mnoge druge, ali je formiranje Red Firm-a konačno bio pravi potez. U toj prvoj ekipi bilo je nas 10-15: Šima, Mare, Sale Mandov, Sima, Đoka, Siks… Početkom aprila 1989, Vojvodina je igrala protiv Vardara, a mi smo jutro pre tekme, upali na neko gradilište u kvartu i pokrali široke vodovodne cevi. Isekli smo ih, izlepili platnom i izolir trakama i od njih napravili petnaestak bubnjeva. U međuvremenu, napravili smo i desetak šalova, kada smo na onim iz „Sporta“, uz pomoć šablona i autolaka ispisali Red Firm. Ubrzo su urađeni prvi kačketi i majice, bele sa crvenim natpisom grupe i siluetom skinheda pored kojeg je pisalo „Loud, Proud & Strong“. Iz utakmice u utakmicu broj članova Red Firma bivao je sve veći, da bi vrlo brzo taj naziv bio opšte prihvaćen od svih navijača Vojvodine. Uz Šimu, u prvoj ekipi bilo je 50-tak starijih momaka, uz bar još toliko nas klinaca. Uz gore pomenute tu su bili i: Žip, Kiseli, Vuja, Pićuka, Kec, Deja, Tuzlak, Goran, Đole baletan, Dec, neizbežni veterani Ferika i Fale, kasnije i Sale Mostarac i mnogi drugi. Utakmica koja je odigrana na našem stadionu, u sredu 19. aprila 1989. ostaće urezana u srcima svih Vojvodinaša kao jedna od najveličanstvenijih. Igrali smo protiv cigana, koji su bili ubeđeni da će nas dobiti i prići nam na samo dva boda razlike. U prvom poluvremenu, Piksi je dobio nezapamćene batine na terenu, a potom su naši bekovi, Buda Vujačić i Mijić, projektilima zapečatili sudbinu cigana. Istok je bio u delirijumu.

Ne pamti se da je stadion bio tako pun još od utakmice sa Seltikom 20-tak godina ranije. U jednom momentu upalili smo veliki broj rozih dimova, pa je i murija uletela sa pendrecima na tribinu. Velika pobeda od 3-1, proslavljena je u centru grada u kafanama „Ribar“ u Dunavskoj ulici i na Trgu mladenaca u „Marini“. Potom su usledila dva poraza na gostovanjima protiv Želje i Rijeke, nakon kojih su se cigani ponovo primakli na samo tri boda pet kola pre kraja. Ipak, već u narednom meču stvari su legle na svoje mesto pošto je Vojvodina savladala Spartak sa 2-1, a Zvezda izgubila od Dinama sa 1-0. U momentu kada je spiker na stadionu objavio rezultat utakmice u Zagrebu, jedan deo nas počeo je da skandira „Dinamo, Dinamo!“ vodeći se isključivo navijačkom strašću. Nakon toga, grupa lokalnih grobara i cigana, osetila se uvređenim, što smo mi, navijači Vojvodine, skandirali protiv Zvezde. Malo nam je bila muka od svega toga i sagledavanja situacije na taj način. Bilo nam je jedino bitno da Zvezda (koja je većinu utakmica tog proleća dobila pod čudnim okolnostima) izgubi od bilo koga, i da Vojvodina konačno osvoji toliko željenu titulu. Ti paćenici su, umesto da bodre svoje timove, na poslednje dve utakmice koje su igrane na našem stadionu, protiv Čelika i Slobode, išli na sever i navijali protiv Vojvodine. Ipak, Voša je zahvaljujući fenomenalnim partijama kod kuće (15 pobeda, 1 remi i 1 poraz) u pretposlednjem kolu, protiv Slobode slavila sa 4-2 i obezbedila titulu. Trenutak za istoriju. Sudija svira kraj – mi svi ulećemo u teren i počinje neviđeno slavlje. U svoj toj gužvi podeljeno je i par šamara nekolicini najbučnijih sa severa. Bila je to naša velika pobeda. U sezoni kada smo osnovali Red Firm, Vojvodina je osvojila titulu!

Taj prvi Red Firm transparent, bio je kratkog veka, pošto je na glup način izgubljen u Beogradu nakon utakmice poslednjeg kola protiv Partizana. Bili smo smešteni na severu stadiona JNA, kada je tokom utakmice upala grupa cigana. Dule Francuz, pevač Anateme, sam je uleteo među njih i bukvalno ih razjurio. Ubrzo se tu stvorila i murija i sve se smirilo. Kada se tekma završila krenuli smo ka Prokopu. Jedan od mlađih momaka, baš onaj kod kojeg je stajala zastava, izdvojio se iz grupe i zastao da piša. Spustio je ranac pored sebe, kada su mu s leđa pritrčala dvojica cigana i maznuli mu ga. On je sam krenuo za njima, ali su oni imali uigranu varijantu, pa su ranac prebacili trećem liku koji se nalazio sa druge strane ograde neke škole. Naša kolona je već dobro odmakla, a svega par najsporijih ukapiriali su da se nešto dešavalo tad već daleko iza njihovih leđa. Kada su videli o čemu je reč, pojurili su nazad. Momak koji je ostao bez zastave, uspeo je da skine jednog cigana sa ograde, dok su ostali pobegli sa plenom i ostavili svog drugara. Taj nesretnik dobio je takve batine, da ga je bukvalno deset ljudi izgazilo i ostavilo bez svesti da leži u krvi. Većina grupe, tek u vozu je saznala da se nešto uopšte i desilo, ali to su još uvek bila vremena kada se o takvim stvarima nije vodilo puno računa. U vozu je potom bila blesava atmosfera, niko nije puno mario zbog izgubljene zastave, svi smo još uvek bili opijeni slaviljem zbog pet dana ranije osvojene titule. U jednom momentu, neko je u svom tom pijanstvu i ludilu, zapalio dimnjak, uleteli su panduri, pa je došlo i do makljaže u jednom delu voza, kada je jedan Firmaš aktivirao protivpožarni apart. Leo s Naselja je tom prilikom, bežeći od murije kroz vagon, otvorio vrata i dok je voz još uvek bio u pokretu, nerazmišlajući iskočio i jedva preživeo. U novu sezonu, ušli smo sa novim drugačkim Red Firm transparentom, narandžasta podloga – ljubičasta slova (nemam pojma kome je na pamet pala ideja da izabere te boje, ali su u to vreme ograde tribina na svim stadionima bile šarene), a napravljeni su i prvi veliki barjaci. Potom je na red došla ona, verovatno najlepša, Red Firm Novi Sad, čije štampanje je pomogao veliki Vojvodinaš Bare, vlasnik komisiona Renesansa. Ubrzo se Jugoslavija raspala, a naša navijačka grupa, poput većine drugih, time mnogo izgubila. Usledio je težak period preživljavanja u svakom smislu…

Na samom početku osnivanja Red Firm ipak je ostala inicijativa da se grupa naziva na našem jeziku, pa je tako i krenula priča o Firmi kao prevodu sa engleskog na srpski jezik naravno bez onog „Crvena“. Dakle, Red firm i Firma su bili ista stvar, koja će, na neki način zbog različitog gledišta starih pripadnika i novih nadolazećih generacija u jednom razdoblju tumačiti kao 2 odvojene grupe, što su naravno one i svojim postupcima kasnije i dokazale kroz odvojeno delovanje sa različitih tribina. U burnoj istoriji naše grupe ipak je sve leglo na svoje, tu gde treba i da bude, Firma i Red Firm opet čine jednu celinu.

CASUALS HARD & SMART

25 Februara, 2018

Ekonomske reforme engleske premijerke Margaret “Čelične lejdi” Tačer u kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama dvadesetog veka praćene su eksplozijom fudbalskog huliganizma na stadionima širom Velike Britanije. Dominantna moda na engleskim stadionima tog doba bio je bootboy ili skinhead izgled. Pojačan policijski nadzor fudbalskih masa i sve veći uspesi engleskih klubova, pre svega Liverpula, doprineli su da se do tada dominantna fudbalska moda sve više modifikuje. Liverpulov pohod kroz evropske kupove omogućio je stotinama mladih Scousera (nadimak za stanovnike Liverpula koje prati stereotip najvećih lopova u Engleskoj) isti takav pohod po luksuznim prodavnicama garderobe u Francuskoj, Italiji, Španiji… Scouseri su sa svojih evropskih proputovanja donosili kilograme firmirane odeće, pa su se navijači Liverpoola sve češće mogli videti obučeni u Lacoste, Sergio Tacchini, Ellesse, Fila, … Tako je rođena nova fudbalska moda na engleskim stadionima. No, pre svega, valja se upoznati sa samim korenima Casual subkulture.

Nesumnjivo je da Casual kult ima svoje korene u Mod subkulturi i da je čitava opsednutost firmiranom odećom i urednim izgledom Casuala već viđena kod Modova u šezdesetim godinama dvadesetog veka. Međutim, baza za Casual pokret osamdesetih bila su radnička naselja Liverpula oko reke Mersey, preciznije – u području oko Scotland Roada, gde ste se već 1977. godine mogli susresti sa grupama mladih modno osvešćenih huligana. Uobičajen naziv za ove bande radničke omladine, obučene pretežno u Adidas Samba patike i Adidas majice, bio je Scallies. Već tih godina bila je uočljiva razlika između Liverpulovog Kopa i tribina londonskih i mančesterskih klubova u izgledu. Dok su drugi još uvek nosili obeležja svojih timova na utakmice, većina Scousera bila je obučena u crvene Pringle džempere, Levi’s farmerke i neizbežne Adidas Samba patike. Ubrzo je nova moda zahvatila London, Mančester i čitavo britansko ostrvo.

U osamdesetim, sa povećanjem nasilja na fudbalskim stadionima Velike Britanije, rasla je i pojačana policijska represija prema navijačima. Tada dominantna moda na tribinama bio je skinhead izgled koji je bio izuzetno upadljiv spremnim policijskim očima. Jedan od razloga masovnog presvlačenja fudbalskih huligana u casual garderobu bila je i manja upadljivost na tibini i na ulici. Ipak, mnogo elemenata Skinhead subkulture nastavilo je da živi u novom obliku. Casuali su zadržali izrazito nasilan skinhead mentalitet, a mnogi od njih su slušali oi, punk i ska muziku i nosili brendove poput Fred Perry, Ben Sherman ili Pringle.

Iz vikenda u vikend stotine mladih obučenih po poslednjoj, ni malo jeftinoj modi, putovalo je vozovima gde god da njihov fudbalski tim igra, bivajući nevidljivi policiji koja je uporno tražila za to vreme klasične fudbalske huligane u ogromnim Dr Marten’s ili Bovver čizmama, obeležene neizostavnim bojama svog fudbalskog tima. U svakoj sredini u kojoj je najnovija moda bila nepoznata, pojava Casuala kod protivničke ekipe izazivala je podsmeh. Casuali, koji su naizgled bili u potpunom kontrastu mačo stilu koji su Skinheadsi donosili sa sobom, odavali su utisak lakog zalogaja za sve huligane kojima je ovakav izgled bio stran. Međutim, svako ko se susretao na ulici u obračunu sa ovom novom vrstom navijača, ubrzo je gubio podsmešljivi izraz sa svoga lica. Casuali su bili brutalniji od bilo koje do tada poznate stadionske subkulture, a Stanley skalpeli postali su neizostavni deo njihovog stila. Ubrzo je svaki fudbalski klub u Britaniji imao svoju Casual ekipu huligana.

Kad pričamo o muzičkim uticajima na originalne Casuale sa početka osamdesetih, situacija je tu prilično šarenolika. Ogroman uticaj na formiranje originalnog Casual stila imao je David Bowie, njegov imidž u jednakoj meri kao i njegova muzika. Pored njega, veliki uticaj na prvobitne Casuale ostavio je i new wave bend Joy Division, čija je numera „Love will tear us apart“ bila prava Casual himna početkom osamdesetih. U kasnijem razvoju Casual fudbalske subkulture veliku ulogu odigrala je tzv. „Madchester“ muzička scena koju su činili bendovi poput The Stone Roses, Happy Mondays, The Charlatansa, itd., kao i njihovi veliki gradski prethodnici, sastav The Smiths. Pored toga, sa pojavom elektronske muzike Casuali su postali i redovni posetioci rave i techno žurki koje su bile posebno popularne u Engleskoj početkom devedesetih, kada se pojavio još jedan muzički pravac koji je ostavio uticaja na razvoj Casual kulta – Brit pop. Danas se može govoriti i o novijem britanskom hip-hopu predvođenim bendom The Streets kao o casual muzici. Dakle, može se reći da u istorijatu ove subkulture, od kraja sedamdesetih do danas, ne postoji jedinstveni muzički ukus njenih pripadnika. Jednostavno, on se nalazi u rasponu od punka do technoa.

Što se tiče modnih marki i brendova, Casual subkultura ih je tokom godina menjala vrlo često, iako su se neke robne marke uspele održati u fudbalskoj modi tokom decenija. Sami počeci Casual stila obeleženi su čestim promenama robnih marki koje su imale svojih „pet minuta“ na huliganskoj sceni Velike Britanije. Tadašnju modu navijačkih kopova činile su marke poput Fiorucci, Slazenger, Barbour, FU, Lois, Kappa, Head, Fila, itd. Međutim, svaka od navedenih marki se vrlo kratko održala u Casual stilu. Tokom godina, sve do današnjih dana, zadržale su se klasične Casual robne marke – Lacoste, Fred Perry, Ben Sherman, Pringle, Adidas.

Kao i u ostalim omladinskim subkulturama, devedesete su donele transformaciju originalnog Casual stila. Tih godina je fudbalski huliganizam u Britaniji dobro zauzdan od strane države i potpuno marginalizovan u odnosu na ono što je bio sedamdesetih i osamdesetih godina. Može se reći i da su se Casuali u prvoj polovini devedesetih potpuno prebacili sa stadiona na novi vid zabave mladih Britanaca – rave žurke. Novouvedene zabrane posećivanja fudbalskih mečeva i suviše veliki rizik koji je sa sobom nosilo bavljenje huliganizmom u novonastalim zakonskim odredbama udaljile su tadašnji huliganski krem Britanije sa samih stadiona. S druge strane, rave žurke sa velikom potrošnjom opijata, poput ekstazija i kokaina, donosile su priliku za značajno sticanje materijalnih sredstava svakom žestokom momku sa tribina. Isto tako, na rave-ovima su se susretale Casual ekipe različitih timova, što je davalo dodatnu draž ovom vidu zabave u devedesetim. Sve do druge polovine devedesetih godina Casual pokret, a samim tim i fudbalski huliganizam u Engleskoj, bio je na vrlo niskim granama, prvenstveno usled velikih napora države da stane na put ovoj pojavi.

Tek pred početak novog milenijuma Casual stil doživljava svojevrsno uskrsnuće. Najverovatnije da je ovaj fenomen povezan sa isticanjem pomenutih stadionskih zabrana najistaknutijim huliganima i pronalaženjem novih načina delovanja Casuala. Casual ekipe su postale manje, ali zato puno organizovanije i opasnije nego u osamdesetim. Huliganizam se potpuno preselio sa stadiona koji su bili pokriveni kamerama (tzv. CCTV) na ulice i u pabove. Kretanje u manjim grupama i pojava mobilnih telefona kao vida komunikacije među ekipama na ulici, učinio je da Casuali budu vrlo teška, ponekad i nedostižna meta policiji.

Brit pop muzička scena i bendovi poput Oasisa ili Blura dali su takođe novi podsticaj Casual modi, jer je čitav imidž ovih bendova počivao na ovom načinu odevanja. Pored novonastale techno muzike, Casuali su se pronašli i u renesansi Oi i punk muzike krajem devedesetih.

Kao i ostale stvari, tako i robne marke, odnosno moda, veoma su se promenile tokom ovog Casual povratka na scenu. Pojavile su se nove marke koje se do današnjih dana neprestano pronalaze i dokazuju. Najveći uspeh doživljavaju proizvodi italijanske sportske kompanije S.P.A. kroz dve odvojene linije Stone Island i CP Company (Mille Miglia), zatim slede Aquascutum, Burberry, Paul & Shark, Ralph Lauren, Henri Lloyd, Hackett, Prada, One True Saxon, Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Evisu, Gant, Nappapijri, Mandarina Duck, 6876, Paul Smith, itd. Nove marke garderobe se pronalaze iz dana u dana, a astronomske cene komada te garderobe su ponekad potpuno neshvatljive i nerazumne, ali u Casual svetu one predstavljaju prvenstveno stvar prestiža. Upravo taj značaj garderobe i njena cena predstavlja najbitniju specifičnost Casual subkulture. Ono što se nosi na sebi ima možda i gotovo istu vrednost kao i dobijanje tuče protiv omražene ekipe. To je jedan od glavnih razloga što tzv. „obični ljudi“ ne mogu da razumeju taj spoj visoke modne kulture, sa jedne strane, i neverovatne nemilosrdne nasilnosti s druge strane.

Kao i sve ostale stvari, i omladinske subkulture su se sa stupanjem novog milenijuma potpuno globalizovale. Naravno, ni Casual huliganski stil nije bio izuzetak. Posebnu ulogu u tom procesu odigrala je i pojava igranih filmova sa Casual tematikom, poput: The Firm, Football Factory, Green Street Hooligans, te najnovijih Cass i Awaydays. Popularnost ovih filmova, posebno Football Factory, doprinelo je da se Casual stil proširi po čitavom evropskom kontinentu, pa tako stigne i do Srbije. Casual stil pomešan sa drugim navijačkim stilovima danas je dominantna moda na kontinentalnim stadionima, dok je Britanija, kao kolevka Casual subkulture, i dalje jedino mesto u kom Casual pokret živi u svom izvornom obliku i u domenu stila predstavlja navijačku avangardu današnjice