Navijači Rijeke spremaju se na pravu invaziju na San Siro, gdje će njihov voljeni klub sutra igrati veliku utakmicu protiv slavnog Milana.
Kako pišu hrvatski mediji, odlazak na utakmicu najavilo je čak četiri hiljade navijača Rijeke, što predstavlja svojevrstan rekord za klub sa Rujevice.
Riječani su u svojoj historiji igrali na brojnim stadionima u Evropi, nerijetko su imali i veliku podršku, ali ih nikada nije bodrilo toliko navijača koliko bi ih trebalo biti na San Siru. Rijeku je prije nekoliko godina u Stuttgartu bodrilo 2.500 navijača, popularne Armade, ali to će biti debelo premašeno.
Iz NK Rijeka su svojim navijačima poslali i obavijest pred sutrašnji meč.
“Navijačima Rijeke, koji će doputovati na dan utakmice, preporuča se da putuju do parka Bastioni Porta Venezia. S ove lokacije navijači mogu odmah doći do centra grada podzemnom željeznicom (od stanice Venezia ili Palestro do stanice Duomo), te se vratiti do autobusa također podzemnom željeznicom i doći do stadiona svojim automobilima te autobusima. Navijači Rijeke, koji će se nalaziti na gostujućuoj tribini na stadionu, ulaze na ulaze broj 4,5 i 6, dok vlasnici prve kategorije ulaznica na svoju tribinu mogu ući na ulazu 7”, navedeno je na zvaničnim stranicama kluba.
Meč Rijeke i Milana igra se s početkom u 21:05 sati u okviru 2. kola grupe D Evropske lige.
Znaš onaj osećaj u stomaku, kada jedva čekaš da nešto počne, kada zbog toga ne spavaš noćima. Kao kada nekog ko ti dosta znači nisi video godinama pa brojiš sate, minute i sekunde do susreta. Normalan čovek bi odmah pomislio da se radi o susretu momka i devojke, muža i žene, brata i sestre, ma bilo koja dva živa bića koja se nisu videli dugo. Normalan, da.
Ja sebe nikako nisam mogao svrstati u normalne. Kada je čovek u stanju da se posvađa sa rođenom majkom i ocem, slaže da ima proces na plućima i ne ode na posao, zaboravi godišnjicu zabavljanja, i iz kasice prasice trogodišnje sestričine drpi 1000 dinara, onda za reč normalan nema mesta ni pod tačkom razno. I sve to zbog fudbala. U stvari, citiraću svoju devojku: „… jebenog fudbala!!!“.
Sezona je počinjala. Prvi meč, evropska utakmica, leto u najvećem zaletu. Izvukli smo neke paćenike čiju ligu u ponudi nema nijedna kladionica, čiji stadion prima manje publike od sale osnovne škole planinskog sela, i koja isto kao i mi, kreće sa takmičenjem u vreme dok igrači ozbiljnijih klubova lade jaja na moru i jebu manekenke na kokainu. To nam ni najmanje nije smetalo da počnemo sa kurčenjem kako smo najjači, najbolji, najlepši, i da je ova sezona ona što je čekamo poodavno i da svima treba da se tresu gaće od nas.
Po mišljenju mog ćaleta, jedina gora stvar od navijačke horde je navijačka horda koja se loži na tim iz drugog grada, i spremna je da zbog toga prevali stotinak kilometara u jednom pravcu samo da bi se drala do iznemoglosti, popila tonu alkohola, uradila lakšom ili težom drogom (zavisno od finansija), pobila sa murijom, i rekla sudiji da je peder.
Sedam dana ranije smo sve ugovorili. Prevoz je organizovao lokalni prevarant, koji kada nema ture, švercuje sir, kajmak i Turke u zapadnu Evropu.
Prelep dan, kao stvoren za nasilje na sportskoj priredbi. Pošli smo na ugovoreno mesto, naravno, sa flašom rakije. U najbližem diskontu kupili smo brdo piva, koje smo, dve nanosekunde kasnije, odmah otvorili. Ljudi su pristizali i zabadali se pored dva parkirana autobusa. Nazdravljali su vidno pripiti, a još nije bilo ni podne.
– Živeli, dečko – nazdravljao je matorac u kačketu i izbledeloj majici.
– Živeli, matori!
– Eee, kad sam ja bio mlad, kakav se fudbal igrao u ovoj zemlji. Sve majstor do majstora. Ovo sad… to ti je nekad bilo u trećoj ligi – zaplitao je jezikom.
– Ideš i ti sa nama?
– Idem… Hik… Naravno da idem… Ja sam šofer. Vežite se, polećemo.
Pripiti vozač odvio je narodnjake do daske. Džoni je seo pored njega. Počeo je da rola džoint i da ga loži da ga kasnije pusti malo za volan. Tabla koja označava izlazak iz grada, bila je signal da šou program može da počne.
– Majstore, je l’ možeš da staneš na sekundu molim te – čulo se uglas – Pripišalo nam se!
Stara fora. Stajanje kod pumpe šatro zbog odlaska do klonje. Početnička greška šofera. Ne sluteći sa kim ima posla, zaustavio je autobus i priusustvovao sceni najbrže masovne krađe u istoriji. U džepove se trpalao sve, a Boga mi i u gaće. Cigare, piće, čokolade. Sve to ispred zabezeknute kasirke i radnika. Čak je jedan klinac potegao crevo kojim se toči benzin, ali nije uspeo da ga pokida. U besu je pokupio felnu starog fiće koji je tu stajao u fazi raspadanja i uneo je u bus.
Izlaz iz Topole. Prva žrtva. Komešanje sa zadnjeg sedišta.
– Brate, ovaj se ne pomera! – drao se mlađi Simić.
– Uništio se totalno od alkohola.
– Koliko ja vidim, upišao se u gaće.
– Majstore, stani negde sa strane!
Izneli smo ga napolje, Džoni i ja. On za ruke, ja za noge. Spustili smo ga na neki najlon pored puta i okrenuli hitnu. Pola sata nismo mogli da im objasnimo gde smo, dok nismo provalili koja je kafana u blizini. Hitna je napokon stigla.
– Ime žrtve? – pitao je bolničar.
Muk.
– Alo, bre, ljudi, šta ćutite!
– Mi smo samo pili sa njim. Nije iz našeg grada, studira kod nas. Sreo me na ulici i pitao je l’ može sa nama na tekmu. Ne znam kako se zove, čini mi se da reče Uta.
Sve lepše od lepšeg. Nije imao kod sebe ni lična dokumenta, ni mobilni.
Hitna ga je strpala u sanitet. Par ludaka koji su u međuvremenu otišli do obližnje kafane se vratilo i počelo da ljulja sanitet sa sve sestrom, bolničarem i palim saborcem unutra uz pesmu „Da Bog da se svi prevrnuli“.
– Stoke jedne nevaspitane!!! – vrištala je iznervirana sestra – Za takve je samo zatvor. Zvali smo policiju. Dolaze sve da vas pokupe!!!
Na pomen murije svi su utrčali u bus, a sa vrata je krenula pesma upućena sestri:
– Baci sisu da se igramo, skini gaće da se ljubimo…
Prekrstila se. Bog se nije javio. Vozač je dodao gas.
Izlazak iz Mladenovca. Ponovno stajemo na pumpi. Ovaj put stvarno zbog pišanja, ali ni ovaj put bez problema. Zola je odbio da plati 20 dinara baba seri za pišanje, a ona je odbila da ga pusti unutra. Zato je izvadio vršnjaka i zapišao stolicu pored nje. Besna žena je otišla uz psovke. Za manje od pet minuta stigla je marica sa tri pandurska pežoa. Ko se zatekao napolju postrojen je uz bus. Murija je upala unutra i počela da pretresa i legitimiše redom. Diki se najviše bunio.
– Ali gospodine – obraćao se panduru – ja uopšte nisam krenuo na utakmicu (sa sve dresom i šalom), nego da kupim deo za auto – i pokazao panduru zarđalu felnu od fiće. Ne znam da li je pandur stvarno bio toliko glup i retardiran, ali Diki je jedini dobio ličnu kartu nazad i ostao u busu kreveljeći se kroz staklo dok su nas ostale izveli napolje. Brkati komandir je prvo ćutao, gledao nas, razmišljao, a onda počeo da psuje sebi u bradu.
– Momci ovo stvarno nema smisla! Dobili smo prijavu o vama još kod Topole! Je l’ treba sad sve da vas hapsim?! ’Oćete da gledate fudbal u stanici?!… Da se dogovorimo… Neću da vas hapsim i da pišem prijave… Ali do stadiona nema zaustavljanja, pa makar pišali u gaće! Pratimo vas do tamo.
Ljudi su uleteli u autobus uz opšte oduševljenje. Zola je pokazao srednji prst baba seri i razdrao se – Kurvo, puši ga!
Izlazak na autoput. Autobus u srednjoj traci, ispred njega panduri sa rotacijom, levo i desno panduri sa rotacijom. Kao da prevoze masovne ubice na pogubljenje. Ceo bus je pokušavao da nađe kesu za Žeksa koji je rešio da pegla. Ispovraćao se, a onda kroz šiber zafrljačio kesu koja se raspukla na krovu autobusa. Gledali smo kako sadržaj kese curi niz levi prozor, i pitali se šta je sve pojeo tog dana.
Stigli smo do stadiona malo jače od čuku pre početka utakmice. Raštrkali smo se u manje grupe. Ostao sam sa Dikijem i starijim Simom. Sima je bio pijan kao majka. Prvo je imao napade euforije, skakao okolo i pevao, a onda se skljokao pored i cvileo kako mu nije dobro i da umire. Ušli smo, ako ništa bar da odmorimo negde do početka. Redar je jedva pustio Simu zato što mu je ovaj umesto karte uporno pokazivao ličnu. Čim je kročio unutra, razdrao se i stropoštao niz stepenice. Odneli smo ga do šipke, postavili neke novine na koje je legao, i istog trenutka je zaspao…
Fudbal… Utakmica nije bila ništa posebno, bar što se događaja na terenu tiče. Bitno da smo se mi izdrali, zezali i naravno pobedili. Navijanje, standardno na nivou. Uželeo se narod. Sima se naglo probudio u zadnjem minutu i počeo sa drekom:
– Ajde, pičke jedne! Što ne navijate! Ajmo svi zajedno!
Nastao je opšti smeh.
– Brate, iskuliraj, sad će kraj, vodimo sa 3:0.
Sačekali smo da gužva prođe i krenuli ka busu. Prebrojali smo se i ustanovili da nam fali pet momaka. Pošli smo bez njih. Jebiga, ko je došo došo. Ko nije, stopira do kuće.
Vozač je na TV-u pustio jedinu kasetu koju je imao. Koncert Ace Lukasa sa specijalnim gostom Sinanom. Iz zadnjih redova čulo se tiho pevušenje hitova…
Probudio sam se negde pred ulazak u grad. Džoni je insistirao da svi odemo u neki klub i nastavimo zezanje. Stali smo u jednoj od prometnijih ulica i tridesetak ljudi je utrčalo u najbliži lokal. Izlašao sam iz busa i onako mamuran krenuo za njima. Ljudi u lokalu su nas gledali čudno. Skoro svi u trenerkama i dresovima, izgledali smo kao upravo pristigli sa fronta.
Sipaj, eksiraj, sipaj, eksiraj. Diki je maltretirao DJ-a oko muzike. Gosti su masovno napuštali lokal. Naručio sam novo pivo i pijan đuskao sam sa sobom…
Baš kada je Aksel Rouz pevao svojoj velikoj ljubavi „Don’t you cry“, neko me je potapšao po ramenu tvrdim predmetom. Okrenuo sam se. Šest pandura je stajalo ispred. Diki je i dalje maltretirao DJ-a, Sima je komiran ležao u separeu na sisama neke klinke.
– Dobro veče.
– Dobro veče…
Napustio sam policijsku stanicu u 05:25. Nova prijava. Remećenje javnog reda i mira. Ništa novo. Dikija i Simu su zadržali dok se ne otrezne. Počelo je da sviće. Stavio sam ruke u džepove i pošao ka kući. Počeo sam da pevušim u sebi: „Pune tribine ludih navijača…“
Napoli i Feyenoord igraju u drugom kolu skupine Lige prvaka, trenutni rezultat je 2:0 za Napoli. Domaćin je zabranio ulazak na stadion zloglasnim navijačima gostiju, koji su prije dvije godine “preuredili” centar Rima priikom gostovanja kod Rome u Europa Ligi.
Ali, gotovo hiljadu Nizozemaca došlo je u Napulj kako bi prkosili zabrani. Ponašaju se u skladu s reputacijom, jer odmah po dolasku izveli su napad kamenjem na policajce koji su sjedili u parkiranom automobilu. Nakon toga slijedile su filmske scene; huligani su pobjegli, a policajci iz kamenovanog autombila pozvali su pojačanje.
Policijska vozila stigla su Nizozemce i pripriječila im put. Uslijedio je još jedan fajt, ovaj put šakama i palicama, nakon kojeg su tri 21-godišnjaka iz Rotterdama završili u zatvoru pod optužbama za napad na policajce.
Ali, veliki dio gostujućih navijača ne želi raditi nerede, nego ući na stadion San Paolo i tako probiti zabranu. Kako bi im to uspjelo, služe se lukavstvom, javljaju iz Napulja nizozemski novinari, koji su pričali s nekoliko “Belgijanaca”.
Navijači Feyenoorda zbog jezika glume da su te nacionalnosti, koje je i najbolji Napolijev igrač Dries Mertens. Obučeni u njegove dresove i sa šalovima večerašnjeg suparnika, kupili su ulaznice za tribine na kojima su domaći navijači i glume da su belgijski fanovi “Novog Maradone” pristigli u Napulj kako bi se divili čarolijama njihovog sunarodnjaka, kojeg napolitanci obožavaju.
Napolitanska provincija zabranila je Napoliju da prodaje ulaznice navijačima Feyenoorda nakon što je sigurnosnom procjenom utvrđeno da bi oni i navijači Napolija na istom mjestu, predstavljali veliku prijetnju javnom redu i miru. Zato svi gledatelji na ulazu na stadion moraju pokazati identifikacijske dokumente. Oni koji budu imali nizozemske isprave neće moći ući na stadion, bez obzira budu li imali ulaznicu.
Navijči Feyenoorda proglašeni su nepoželjnim u Napulju zbog onog što su 2015. radili 200 kilometara sjevernije. Tada su u Rimu, prije gostovanja kod Rome, uništavali po centru grada, tukli se s policijom i navijačima domaćih. Jedan nizozemski huligan osuđen je na godinu i pol zatvora, a 50 ih je protjerano iz Italije.
UEFA je bila blaga i zbog navednog kaosa Feyenoord kaznila s 50 tisuća eura i stavila ga na trogodišnju kušnju. Ako u navedenom roku njegovi navijači ponove ispada, igrat će jednu utakmicu bez publike.
Napoli inače ima veliki problem vezan za publiku na današnjem meču. Iako je to prva domaća utakmica kluba u skupini LP ove sezone, a protivnik iznimno atraktivni nizozemski prvak, prodano je tek nešto više od trećine kapaciteta stadiona koji ima 60 tisuća mjesta. Razlog su preskupe cijene ulaznica za siromašne južnjake; 35 eura koštaju mjesta iza golova, dok ona na istočnoj i zapadnoj tribini treba platiti čak 60 eura.
Mi smo Smoggies je kratka priča Borisa Dežulovića, napisana 2007. godine, objavljena 2011. u knjizi “Diego Armando i sedam patuljaka”. Mi smo Smoggies prati dan u životu dvojice dječaka, zaljubljenika u nogomet. Prvi je rođen u Middlesbroughu, drugi u Sarajevu. Drugi maj 1992. godine je bio historijski dan za njihove omiljene klubove, Middlesbrough F.C. i F.K. Željezničar.
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Imao sam devet godina, lijepo djetinjstvo u sjevernom Londonu, vuneni crveno-bijeli šal Boroa i kartu za utakmicu u Wolverhamptonu.
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Otac je ušao u sobu u osam ujutro, ali ja sam već satima bio budan. Majka je spremila doručak i molila da skinem šal, jer mi upada u tanjur. Otac se smijao, stariji brat govorio da Middlesbrough nema šanse, a ja sam punih usta pjevao „You are my Boro, my only Boro!…“. Brat mi je išao na živce. Mi sad živimo u Londonu, ali i dalje smo Smoggies, govorio sam. Brat je odlučio da navija za Manchester United. Sramio se što je iz Middlesbrouga. Luzeri, govorio je. Seljaci.
Otac je na zidu garaže držao uokvirenu prastaru sliku momčadi koja je sa 5:0 rasula jebeni Newcastle. Otac kaže da više voli da Middlesbrouh pobijedi Newcastle nego da osvoji Kup prvaka. Bilo je to prije milijun godina, na Svetoga Valentina. Zato tu slavnu utakmicu zovu Saint Valentine’s Day Massacre. I danas znam taj sastav napamet. Mathieson, Jennings, Jarvis, McFarlane, Elkes, Forrest, Pease, McKay, Camsell, Camerson, Warren.
***
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Imao sam devet godina, lijepo djetinjstvo na Grbavici, vuneni plavi šal Željezničara i kartu za revanš utakmicu s Partizanom.
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Otac je ušao u sobu u osam ujutro i rekao da se obučem. Idemo kod amidže, rekao je. Majka je trpala stvari u torbu i plakala. Pitao sam je zašto plače. Otac je nervozno galamio i vikao nešto na brata. Ne idem nigdje bez šala, rekao sam ja. Kakav šal, vikao je otac. Jebo te šal, rekao je brat. Brat mi je išao na živce. Navijao je za Partizan. Mislim, Željo je bio njegov klub, ali navijao je i za Partizan. Nikad mi nije bilo jasno kako neko može navijati za dva kluba. Mi smo u familiji oduvijek svi bili Željo.
Otac je u garaži u prizemlju zgrade držao prastari poster momčadi koja je bila prvak Jugoslavije. Brat bi popravljao motor, a ja bih ga zajebavao čitajući sa postera momčad Želje koja je 15. juna 1972. godine pobijedila Partizan sa 4:0 i osvojila prvenstvo. I danas sastav sa slike znam napamet. Janjuš, Kojović, Bećirspahić, Bratić, Katalinski, Hadžiabdić, Jelušić, Janković, Bukal, Sprečo, Deraković.
***
Stvari su stajale ovako: pred posljednje kolo Druge divizije Ipswich Town je imao 81 bod i bio je siguran član prve lige, koja će se od sljedeće godine zvati Premiership. Za drugo mjesto u Premiershipu borili su se Derby County, Leicester City i Middlesbrough. Derby County je sa 75 bodova igrao na svom stadionu sa Swindonom, a Leicester sa 77 bodova protiv Newcastle Uniteda. I mi smo imali 77 bodova, a igrali smo u Wolverhamptonu protiv Wanderersa. Trebala nam je bilo kakva pobjeda, jer smo imali dvostruko bolju gol-razliku od Leicestera. Bilo kakva pobjeda, i bit ćemo dogodine u Premiershipu, s najboljima.
U deset sati bili smo otac i ja na željezničkoj stanici Euston. Otac u nekakvom sivom mantilu, a ja u crvenoj majici s brojem 9, ogrnut crveno bijelim šalom. Majka mi je dala jaknu, jer je prohladno vani, ali ja je tog dana nisam nosio. Skinuo sam je čim smo zamakli iza ugla.
Dok smo čekali vlak, pitao sam oca je li istina da su neki bogataši iz Leicestera platili Wanderersima da nas pobijede. Wolvesi su bili u sredini tablice i današnja utakmica im nije ništa značila. Otac se nasmijao i rekao da na vjeruje u te priče. Rekao je da Steve Gibson ima dovoljno novca da nagradi svoje igrače više nego što Leicester može platiti Wolvese. Steve Gibson je bio bogataš što je spasio Boro. U mom svijetu Bog je bio Teesider i zvao se Steve Gibson.
U deset sati i trideset minuta krenuli smo vlakom za Wolverhampton. Otac je čitao novine i s nekim čovjekom komentirao vijesti iz Amerike. U Los Angelesu su policajci pretukli nekog Crnca, pa su crnačke bande zapalile pola grada. Ja sam gledao u prozor vlaka i zamišljao kako Paul Wilkinson daje gol u posljednjoj minuti.
***
Stvari su stajale ovako: Želji te godine u prvenstvu nije išlo, borili smo se za opstanak, ali u Kupu smo dogurali do polufinala, gdje smo igrali protiv Partizana. Otac i ja smo bili na prvoj utakmici u Beogradu. Partizan je pobijedio sa 2:0. Nekoliko dana kasnije pobijedili su nas i u prvenstvenoj utakmici, sa 6:1. Tri dana nisam izlazio iz kuće. Brat me zajebavao, a ja sam plakao. Govorio je tada da Željo nije zaslužio bolje, da igraju kao šupci. Nije mi bilo jasno kako neko može navijati i za Želju i za Partizan. Ja sam mu rekao da ćemo ih u revanšu na Grbavici rasturiti, a on je govorio da sam ja budala, jer neće biti revanša. Neće biti ni kupa, ni prvenstva.
To nije pošteno, vikao sam ja. Mora biti revanša.
U deset sati bili smo svi kod amidže. On je prenio televiziju u podrum i zajedno s ocem slušao vijesti. Srbi su upali u Prijedor, govorio je majci. Majka je bila iz Prijedora. Zauzeli su Prijedor, rekao je otac, i zapalili pola grada. Majka je prekrila oči rukama, pa sam prekrio i ja. Zamišljao sam kako Nikola Nikić u posljednjoj minuti puca penal za 3:0.
***
Stvari su stajale ovako: Želji te godine u prvenstvu nije išlo, borili smo se za opstanak, ali u Kupu smo dogurali do polufinala, gdje smo igrali protiv Partizana. Otac i ja smo bili na prvoj utakmici u Beogradu. Partizan je pobijedio sa 2:0. Nekoliko dana kasnije pobijedili su nas i u prvenstvenoj utakmici, sa 6:1. Tri dana nisam izlazio iz kuće. Brat me zajebavao, a ja sam plakao. Govorio je tada da Željo nije zaslužio bolje, da igraju kao šupci. Nije mi bilo jasno kako neko može navijati i za Želju i za Partizan. Ja sam mu rekao da ćemo ih u revanšu na Grbavici rasturiti, a on je govorio da sam ja budala, jer neće biti revanša. Neće biti ni kupa, ni prvenstva.
To nije pošteno, vikao sam ja. Mora biti revanša.
U deset sati bili smo svi kod amidže. On je prenio televiziju u podrum i zajedno s ocem slušao vijesti. Srbi su upali u Prijedor, govorio je majci. Majka je bila iz Prijedora. Zauzeli su Prijedor, rekao je otac, i zapalili pola grada. Majka je prekrila oči rukama, pa sam prekrio i ja. Zamišljao sam kako Nikola Nikić u posljednjoj minuti puca penal za 3:0.
***
U Wolverhampton smo stigli u podne i pol. U jednom baru blizu stadiona otac je popio pivo, a ja sok. Bar je držao neki stari Sik. Iz grada su se čule automobilske sirene i grmljavina navijača Wolvesa. Otac mi je skinuo šal i spremio ga u torbu, zajedno s jaknom, ali jedan navijač Wolvesa nam je rekao kako nema potrebe da ga sakrivamo. Rekao je da će me on čuvati. On i otac popili su još po jedno pivo, a ja sok.
Stadion Molineux je bio pristojno popunjen. Devetnaest hiljada i stotinu trideset dvoje ljudi, rekao je službeni spiker. Mi smo bili na novoj tribini. Čovjek do nas je pričao da je stara godinama bila zatvorena. Na tribinini su bili navijači Wolverhamptona, a bilo je i navijača Boroa. Malo dalje izbila je tuča, ali policajci su huligane brzo izveli izvan stadionu. Iznad nas su bila još dva Smoggiesa. Domaći navijači prepoznali bi ih i gađali novčićima od pedeset penija. Jedan novčić je pogodio ženu iznad nas točno u glavu. Fookin’ bastard!, viknula je bijesno nekome gore. Onda je počela utakmica. C’mon Boro!, viknuo sam ja. Šuti, mali majmune, rekao je otac. Otac me uvijek zvao svojim malim majmunom.
Bila su dva sata popodne.
***
Otac i amidža pili su pivo. Otac je nazdravljao i govorio da tko zna kad će opet. Imam dvije gajbe, rekao je amidža. Iz grada su se čule automobilske sirene i tupa grmljavina. Amidža je rekao da ne skidam Željin šal, da će me on čuvati. Amidža je nekad davno igrao u Želji, a otac ga je zajebavao za nekakav autogol protiv Slobode.
Podrum je bio pun. U podrumu je bio amidža i njegova kćerka, otac, majka, brat i ja. Bili su još susjedi i neka stara slijepa baba. Amidža je rekao da je čuo da je Grbavica zauzeta i da su četnici stavili topove na stadion. I još da du tenkovi krenuli prema Skenderiji, i da su došli do Predsjedništva. Da je Dobrinja odsječena i da topovi gađaju mahale u kojima ne žive Srbi. Amidža je nekad igrao u Želji i poznaje ljude koji sve znaju. Onaj susjed je rekao da granate ne razlikuju muslimane i Srbe.
Onda se začula jaka eksplozija i mali komad stropa je onoj babi pao tačno naglavu. Majku vam jebem!, viknula je ona bijesno nekom gore. Onda je počelo baš blizu da gruha. Majku vam jebem!, viknuo sam ja. Šuti, Mali Švabo, rekao je otac. Otac me uvijek zvao Mali Švabo.
***
Veliki sat na stadionu pokazivao je 14.46. Prvo poluvrijeme je završilo 0:0. Jebeni Wolvesi su napadali kao da njima treba pobjeda za plasman u Premiership. Otac je slušao radio. Leicester gubi kod kuće protiv Newcastlea, rekao je. Mislim da je to bilo prvi i posljednji put u životu da je otac navijao za Newcastle. A Derby vodi protiv Swindona 2:0. To nije bilo dobro. Ako ovako ostane do kraja, Derby County će biti drugi, a mi treći. Nisam mogao dočekati drugo poluvrijeme. Gledao sam na veliki i beznadno spori sat. Bilo je tek devet do tri.
***
Dobar dan! Jedina institucija koja funkcioniše u ovom momentu, Radio i Televizija Sarajevo, od sada je, devet minuta prije petnaest sati, na zajedničkom i jedinstvenom talasu.U Sarajevu su u toku ulične borbe, bombardovanje grada i civilnih objekata.
Do danas pamtim riječi s kojima je započeo televizijski dnevnik u devet do tri. Otac kaže da sam te riječi zapamtio zato što sam poslije do besvijesti gledao kasetu s tom emisijom. Svi u podrumu su gledali televiziju. Ovdje u studiju su kolege Vlado Bilić i Mladen Paunović, rekao je čovjek na televiziji. Drugi je rekao: vode se borbe u samom centru, u toku je napad na zgradu Predsjedništva.
Ja sam zamišljao da gledam prijenos utakmice. Prvo poluvrijeme završilo je 0:0. Jebeni Partizan je napadao kao da oni love 0:2. Željo je imao samo jednu šansu. Brat je zajebavao. Šupci, vikao je. Na liniji je kolegica Zrinka Jovanović, rekao je čovjek na televiziji. Na Gorici smo svi zajedno, svih nacionalnosti, Srbi, Hrvati, Muslimani. Molim ove koji napadaju da prestanu! Dom milicije gori, sve je u dimu. Sad selimo na Grbavicu, gdje je sve spremno za drugo poluvrijeme.
***
Drugo poluvrijeme je počelo katastrofom. Paul Birch je zapravo više pucao nego što je nabacio, Steve Bull je petom spustio loptu na visinu šesnaesterca, točno na udarac Paulu Cooku. Jamie Pollock ga je pokušao blokirati, jebeni Cook je promašio i krenuo na Jamieja kao da ga je ovaj htio ubiti. Onda se umiješao Nicky Mohan, učas se u šesnaestercu stvorilo žuto-crveno klupko i gotovo da je došlo do tuče. Sudija je nekako smirio stvar i izdvojio njih dvojicu. Cook je dobio žuti karton, a Nicky crveni. Nisam mogao vjerovati. Otac je držao obje ruke na glavi. Nickyju je to bio drugi žuti. Navijči Wolvesa su shvatili da je otac navijač Boroa. Jedan mu je isplazio jezik.
***
Evo granate padaju na zgradu Radio-televizije Sarajevo. Pucaj, vojsko, mi i sada govorimo istinu! Na telefonskoj liniji je profesor Zdravko Grebo, rekao je čovjek na televiziji. Ja sam u Skenderiji, moje informacije nisu informacije, moje informacije su užasne. Tenkovi su pucali nasumice, okolo leže mrtvi ljudi. Oko Skenderije se vodi ulični rat. Dragi Bog zna kakvog ovo ima smisla.
Podrum je ispunila mrtva tišina s mirisom prašine. Svi su gledali u televiziju. Pucaj, vojsko, majku ti jebem i tebi i ko te je služio!, viknuo je otac. Pucaj, Iliću!, vikao sam ja za sebe. Sam je bio Srećko Ilić, i umjesto da puca, krenuo je dodati na lijevu stranu, Pavloviću. Evo, avioni nadlijeću, ovo je smak svijeta, ali ja se ne bojim, rekao je čovjek na televiziji. Ja sam se bojao. Pola sata do kraja, a mi moramo dati dva gola.
***
Ostalo je pola sata do kraja utakmice kad je Steve Bull ubacio s lijeve strane. Lopta je dugo letjela, preletjela je Philipsa, naletio je odnekud Andy Mutch i u padu je zabio u mrežu, točno na onu stranu gdje su bili navijači Middlesbrougha. Šta radi Ironside, vikao je otac, ovo je bila njegova lopta! Ja sam u nevjerici gledao kako se Bull krevelji prema našim navijačima. Sad je sve gotovo, rekao je otac, sad je sve gotovo. Samo pola sata do kraja imali smo igrača manje i gubili 0:1, a prokleti Derby je i dalje vodio protiv Swindona. Ljudi oko mene su skakali i grlili se. Ja sam psovao u sebi. Nije me bilo strah navijača Wolvesa, nego oca. Zapravo, nije me bilo strah uopće. To sam se borio sa suzama.
Smoggiesi ne plaču.
***
Na liniji je general Aksentijević iz Druge armijske oblasti, rekao je čovjek na televiziji. Bio je napad na Komandu Armije, rekao je drugi čovjek. Imali smo tri mrtva i šest ranjenih. Komandi je isključena elektrika i telefon. Mi smo htjeli da izvučemo svoje ranjene i poginule. Komanda nije htjela da napadne Sarajevo. Ja sam sjedio kraj frižidera i slušao prijenos. Naši tenkovi su stali!, nastavio je vikati onaj čovjek. Glupi „grobari“ su stali. To je iskoristio Siniša Nikolić, prikrao se i ubacio u praznu mrežu, rekao je reporter. Igrači Partizana su protestirali, i sudija je dosudio ofsajd. Publika je grmjela, cijeli grad je grmio. Majku vam jebem!, vikao je otac. Majku vam jebem!, vikao sam za sebe ja. Majku vam jebem!, vikao je Nikolić na sudiju. Onda je sudija izvadio crveni karton.
***
Otac kaže da ja sve to pamtim iz naknadnih priča, a ja mu kažem: kako onda pamtim reklamu za Molten, ta je reklama bila Hendrieju iza leđa kad je izvodio onaj korner? Willie Falconer je skočio do neba, Stowell je skinuo s gol crte, a onda je natrčao Jon Gittens i pospremio je u mrežu. Bilo je 1:1. S igračem manje! Pitao sam oca je li nam to dosta, sad imamo 78 bodova, kao i Derby. Da, ali Derby ima za dva gola bolju gol-razliku. Igra nam samo pobjeda. Koliko ima do kraja?, pitao sam oca. Petnaest minuta, rekao je otac. Ona je žena samo vikala, fookin’ bastards!, fookin! bastrads! Ja nikad nisam vidio da neka žena tako viče na muškarce.
***
Javlja nam se Nada Selimović, rukovodilac Centra za antiratne aktivnosti, rekao je čovjek na televiziji. Obraćam se ovim putem gospodi iz vojnog vrha, Adžiću, Kukanjcu, Ostojiću, Aksentijeviću i svim njegovim trabantima, vikala je žena na televiziji. Ja nikad nisam vidio da neka žena tako viče na muškarce. Molim ih da u skladu sa normama ljudske etike narede prekid razaranja našeg Sarajeva koje je i muslimansko i srpsko i hrvatsko, naše zajedničko. Ukoliko to ne učine, neka pogledaju Statut Suda u Nirnbergu koji je sudio vojnim zločincima za zločine protiv čovječnosti! Neka se zamisle! I njih će vjerovatno jedan takav sud sutra suditi!
Kurac će im suditi!, rekao je otac. Sudit će im, rekao je amidža, kad tad. Mora im se suditi, pomislio sam ja. Penal je bio čist kao suza. I zaista, sudija je pokazao na jedanaesterac. Penal za Želju! Ko puca, ko bombarduje?, govorio je muški glas na televiziji. Videćemo ko puca, rekao je drugi glas. Puca Nikić, tko drugi, rekao sam ja. Nikić uvijek puca. Neka se naredi svima onima koji pucaju, razaraju, ubijaju, da se prestane!, rekao je onaj glas. Ali Nikić je pucao. I pogodio. Jedan nula! S igračem manje! Još jedan gol, još samo jedan gol i idemo u produžetke.
***
Još jedan gol, još samo jedan gol i idemo u Premiership. Svi su bili na nogama. Ništa nisam vidio. Otac me stavio na ramena. Još pet minuta, rekao je. C’mon, Boro!, viknuo je. Svi u napad, nema više vremena! Svi u napad, vikao je golman Ironside, čulo ga se do naše tribine. Izbio je loptu daleko preko prazne polovice terena, jedan igrač u žutom glavom ju je vratio na centar, tu si je i jedni i drugi nabacivali glavom, a onda je došla na lijevu stranu, do Stuarta Ripleya. Ripley je vratio Pollocku, a ovaj krenuo s njom u šesnaesterac.
Dodaj, dodaj!, urlao je otac crven u licu. A Jamie se s loptom zabio u dva igrača Wolvesa, već je izgubio loptu kad je nekako na korner liniji iščeprkao i prebacio na drugu stativu. Paul Wilkinson je tamo, on je uvijek tamo, bio je i sad. Poletio je zrakom, ali nije najbolje zahvatio loptu, ona se od trave odbila u stativu, vratar Wolvesa Stowell već je pao, s gol crte mahao rukama kao policajac, bio je baš smiješan Mike Stowell dok je lopta od stative preko njegovih ruku ulazila u gol.
Vodimo 2:1! S igračem manje! Dva-jedan s desetoricom!
Mislio sam da ću umrijeti.
***
Je li na vas pucao HEPOK, Tržni centar, je li na vas pucala Televizija Sarajevo?! Pa vi po njima pucate, generale!, vikao je čovjek na televiziji. Pucalo se sa svih strana. Željo je baš stisnuo. Pucao je Krunić, dva puta, pa Ilić u stativu. Ne pucamo mi po civilnim objektima, nego samo po ciljevima iz tih objekata, rekao je drugi čovjek, nemojte biti navijački nastrojeni, vi ste barem razuman čovek. Nema više navijača!, rekao je treći glas, ovaj grad nije zaslužio ovako nešto. Čuj, nema navijača. Grbavica puna kao oko, Dolina ćupova gori. Ova Armija nije zaslužila tako nešto!, urlao je onaj čovjek, molim vas, apelujte, apelujemo! Apelujem! Apelujem da se prekinu dejstva!
Ali igrači Želje nisu slušali. Samo još jedan gol. Sudija gleda na sat, korner je za Želju s desne strane, čak je i vratar Škrba u šesnaestercu. Cijeli grad se tresao od huka sa tribina. Evo ga, pomislio sam.
Jaminko Velić je kraj zastavice uzeo kratak zalet, nabacio je na prvu stativu, a Mario Stanić glavom prebacio na drugu. Nikola Nikić je tamo, Nidža je uvijek tamo, bio je i sad. Poletio je zrakom, ali nije najbolje zahvatio loptu, ona se od trave odbila u stativu, pa u vratara Partizana Omerovića, a on je mahao rukama kao policajac dok je lopta plesala po gol liniji. Onda je Dolina ćupova eksplodirala i sve je nestalo u dimu.
***
Vratili smo se u London oko osam navečer, cijeli vlak je bio pun navijača pijanih od divlje sreće, željeznička stanica je gorjela. Majka je spremila večeru i molila nas da skinemo šalove, jer nam upadaju u tanjur. Ponašaš se kao dijete, govorila je ocu. Poslije večere otac i ja smo sjeli u dvosjed i gledali vijesti. Čekali smo sportski pregled. Došao je i brat i sjeo s nama. Pričao sam mu kako su poslije utakmice navijači i igrači nosili menadžera Lennieja Lawrenca na rukama. Majka je pitala oca jesam li na stadionu nosio jaknu. Rekao sam da jesam.
Čovjek na televiziji je rekao da je ministar vanjskih poslova Douglas Hurd u Portu potpisao sporazum o ujedinjenju tržišta Evropske zajednice i EFTA-e, i stvaranju European Economic Area. Otac je rekao bratu da je srećom dobro završilo, hvala Bogu i Wilkinsonu, ali da je Nicky Mohan budala, jer je znao da ima jedan žuti karton. Držao je čovjeka za vrat. Brat je rekao da se tako ponašaju igrači luzerskih ekipa.
Čovjek na televiziji govorio je o neredima u Los Angelesu, gdje je na ulice izašla vojska. Vidjelo se mnogo požara, stupovi dima nad gradom, i strogi oficir kako nešto viče u kameru. Brat je rekao da mu je svejedno drago zbog Boroa, ali da ozbiljan klub ne može u Premiership samo sa Paulom Wilkinsonom. Otac je rekao da će Steve Gibson sada odriješiti kesu.
Čovjek na televiziji govorio je kako je u Sarajevu vojska uhapsila predsjednika države, da je grad pod opsadom i da je u Bosni počeo rat. Vidjelo se mnogo požara, stupovi dima nad gradom, i strogi oficir kako nešto viče u kameru. Otac je rekao bratu kako misli da je Pollock u onom napadu za odlučujući gol Boroa napravio faul u napadu. Ja sam rekao da nije i da će se lijepo vidjeti na snimku. Majka je pitala kako to da je jakna zgužvana ako sam je nosio.
***
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Danas kad se sjetim tog 2. maja, znam zašto ima smisla navijati za male klubove. Amidža je znao reći da je navijati za Liverpool šupački, kao da iza kontejnera gledaš jalijaše kako cipelare Cigu na podu.
Brat nikada više nije navijao za Partizan, niti je gledao nogomet. Ja i danas navijam za Želju, iako živim u Londonu. Družim se s trojicom iz biroa i svaki dan u baru pričamo o nogometu. Dvojica od njih navijaju za Arsenal, a jedan je iz Middlesbrougha i on me razumije.
Granata koja je te subote pala na amidžinu kuću srušila je krov, ali svi smo ostali živi. Jedino što više nismo imali sliku na televizoru. Nikad tako nisam saznao što bi bilo da granata nije pala taman kad je Nidžina lopta odbijena od stative plesala po gol liniji, oko Omerovića. Možda bi ušla u gol, sigurno bi ušla u gol, bili bi produžeci i Nidža bi zabio u posljednjoj minuti za 3:0.
Tada sam imao devet godina i nije mi bilo jasno zašto nam nije dano da odigramo revanš polufinala protiv Partizana. Stadion na Grbavici izgorio je sutradan 3. maja, i mi nikad nismo odigrali tu utakmicu. Nije bilo pošteno. Ali neka.
Kad smo kasnije čuli da je Partizan u finalu izgubio od Zvezde, mislio sam da to znači kako ima pravde.
Kad smo mnogo kasnije saznali da je Kup ipak osvojio Partizan, već nam je bilo svejedno. Ko ih jebe.
***
Nikad neću zaboraviti tu subotu. Danas kad se sjetim te utakmice, znam zašto ima smisla navijati za male klubove. Brat i danas navija za Manchester United, ali on nikad neće biti sretan kao što sam bio ja kad smo s igračem manje pobijedili Wolvese na njihovom stadionu i plasirali se u prvo izdanje Premiershipa.
Desetak godina kasnije Middlesbrough je uzeo Liga kup, prvi i jedini trofej u svih sto trideset godina povijesti kluba, igrali smo poslije i finale kupa UEFA- bio sam u Eindhovenu, otac je bio bolestan- ali ja nikad neću zaboraviti subotu 2. maja 1992. Za mene, bili smo prvaci Evrope. Sutradan je na stadionu bio doček za premierligaše, stari Ayresome Park je gorio kao da smo osvojili Kup prvaka.
Ovako nešto svakom može da se desi i moja porodica i moja devojka, svi su trpeli koliko i ja. Svima kao da je život stao za ovih pet godina. Jako je teško dokazivati nevinost. Žao mi je tog dečka Tatona. Ni njegovi roditelji nisu čuli istinu – kaže Stefan Veličković (26) koji je odlužio kaznu za ubistvo Brisa Tatona
Stefan Veličković (26), jedan od osuđenih za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona 17. septembra 2009. godine, juče je izašao iz zatvora.
– Pet godina sam ležao u zatvoru zbog nepropisnog parkiranja. Otrgnut sam od porodice, studija, devojaka, izlazaka i jednog normalnog života, a da Brisa Tatona nikad nisam ni video. Robijao sam zbog nečeg što nisam uradio. Vreme provedeno iza rešetaka niko nikad ne može da mi nadoknadi. Jedina satisfakcija bila bi mi da dokažem istinu, skinem etiketu ubice i sperem ljagu sa svog imena. Ono što sam doživeo, nikom ne bih poželeo – kaže Veličković
Prema Veličkovićevim rečima, u momentu kad je uhapšen, odmah je bio “i osumnjičen i osuđen”. On i ostali osuđeni u ovom postupku nisu imali pravo na odbranu. Takva nemoć, što nisu imali pravo na odbranu, mu je, kako kaže, najteže pala. Čitav proces je, dodaje, bio politički, a takva je i presuda kasnije izrečena. Stefan je prvobitnom presudom osuđen na 12 godina, a kasnije mu je kazna smanjena na sedam godina robije.
– Neću odustati od dokazivanja istine i toga da sam nevin. Moj advokat podneo je u julu zahtev za obnavljanje postupka i očekujem pozitivan ishod iako imam utisak da to neko i dalje opstruiše. Neko će morati da preseče i donese odluku o ponavljanju, a ne samo da se predmet seli iz Višeg u Apelacioni sud i nazad. Meni su savest i obraz čisti. Tada sam molio tužioca Gordanu Janićijević da me odvede na poligraf, ali je odbila. Spreman sam i sada i uvek na tako nešto. Neka nas u nekom novom postupku sve stave na detektor laži i pozovu javnost da tome prisustvuje – predlaže Veličković.
Stefan podseća da je policajac Dejan Lajić počeo da mu piše kaznu za nepropisno parkiranje u Makedonskoj ulici u 17.39 sati. Lajić je to potvrdio tokom suđenja i dodao da je identitet osobe utvrdio na osnovu lične karte koju mu je Veličković dao, kao i njegove saobraćajne i vozačke dozvole i da je kaznu pisao pet minuta. Napad na Tatona, prema policijskom izveštaju, odigrao se u 17.40.
– Tada nisam ni znao za događaj na Obilićevom vencu. Nikako nisam mogao da budem na dva mesta u isto vreme. Zanimljivo je da mi ta kazna nikad nije stigla na naplatu, iako sam ih do tada platio nekoliko. Kada sam uhapšen, u policiji je bila katastrofa. Stalno su insistirali da priznam. Nisam imao šta da im priznam i ostao sam dosledan iako su me tukli. Šest meseci smo svi proveli u samici, a obrazložili su nam da je to po nalogu suda – seća se Veličković.
Kasnije su se, kako kaže, svi u zatvoru prema njemu korektno ophodili, jer su tada već svi znali o čemu se radi. Vreme je provodio u učenju i čitanju, a posvetio se i završetku studija.
– Počeo sam da studiram na Američkom koledžu Grčke “Dere” i u Atini sam živeo godinu dana. Nastavio sam, potom, studije ovde, a onda sam uhapšen. U zatvoru sam se posvetio studijama da bih ostao normalan i nastavio da živim. Pre godinu dana završio sam za ekonomistu na Beogradskoj bankarskoj akademiji, a sada sam na master studijama. Iz jednog solidnog života uz studije, porodicu, prijatelje, devojke i izlaske prebačen sam u potpuno novi svet u kome važe drugačija pravila. Najteže je bilo to prihvatiti. Nemaš tada drugi izbor osim da se distanciraš i zauzmeš stav – kaže Veličković.
U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je, dodaje, radio prvo na rampi, a kasnije kao redar uprave. Zbog dobrog vladanja je i pušten posle izdržane dve trećine kazne.
– Ovako nešto svakom može da se desi i moja porodica i moja devojka, svi su trpeli koliko i ja. Svima kao da je život stao za ovih pet godina. Jako je teško dokazivati nevinost. Žao mi je tog dečka Tatona. Ni njegovi roditelji nisu čuli istinu. I oni sigurno žele da znaju kako im je umro sin i šta se tačno dogodilo. I sam želim isto. Uprkos svemu, imam poverenja u srpsko sudstvo i očekujem da se postupak ponovi, dokažem da nisam kriv i budem oslobođen zbog svog budućeg života. Imam materijala za to i tek sada neću odustati. Ako odluka Apelacionog suda ne bude bila da se proces ponovi, preostaje mi žalba Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu – zaključuje Stefan Veličković.
Postoji, kako kaže Veličković, nekoliko pitanja koja bi želeo da postavi nadležnima. Prvo se odnosi na snimke sa Obilićevog venca koji su očigledno sklonjeni. Želeo bi da zna gde su i da se puste javnosti. Sledeće se odnosi na proces lečenja Brisa Tatona, jer niko ne zna kako i zašto je on umro posle 12 dana.
– Zašto se uporno odbija saslušanje svedoka samog događaja, kao i očevidaca koji potvrđuju moj alibi? I na kraju, posebno me interesuje zašto nije prihvaćen alibi koji je dalo i potvrdilo ovlašćeno službeno lice – pita Veličković.
Prodaja ulaznica za kvalifikacionu utakmicu između Bosne i Hercegovine i Belgije počela je jutros od 9 sati, a intersovanje je veliko.
Za utakmicu koja naša selekcija igra 7. oktobra na stadionu Grbavica pušteno je 10.300 ulaznica, po cijeni 30 KM Sjever i Istok, te 20 KM za Jug.
Interesovanje za ovu utakmicu Zmajeva je zaista veliko, a ispred prodajnih mjesta navijači su dolazili u 4 ujutro kako bi uspjeli kupiti ulaznicu.
Iz Nogometnog saveza Bosne i Hercegovine precizirano je da jedna osoba može kupiti najviše dvije ulaznice, uz predočavanje identifikacionog dokumenta i evidentiranje serijskih brojeva ulaznica za utakmicu.
ULAZNICE SU I NA CRNOM TRŽIŠTU
U akciji su bili i tapkaroši, koji su ulaznice za utakmicu kupili s ciljem da ih preprodaju po neuporedivo većoj cijeni. I nije to neko čudo, niti novina – To je u BiH, ali i svugdje u svijetu veoma česta pojava, a još uvijek nije pronađen način da se preprodavačima stane u kraj jednom za sva vremena.
Cijene ulaznica za BiH – Belgija variraju od 20 do 40 KM u ovisnosti od tribine, ali se na internetu već mogu naći po neuporedivo većim cijenama. Tako se na najpopularnijoj bh. stranici za internet prodaju Olx.ba već nalaze ulaznice za južnu tribinu koje koštaju 350 KM (cijena u redovnoj prodaji iznosi 20 KM), dok pojedini preprodavači kartu za sjevernu tribinu prodaju i za nevjerovatnih 500 KM (30 KM). Tu je još na desetine oglasa, gdje se ulaznice prodaju po nešto nižim cijenama (100-200 KM). S obzirom da se utakmica na Grbavici igra za manje od dvije sedmice, postavlja se pitanje šta tek možemo očekivati na dan utakmice 7. oktobra?
Ovog vikenda odigrano je jos jedno kolo najboljih fudbalskih liga iz zemalja bivse SFRJ, posete na stadionima su vec tradicionalno bile lose jer je na samo dve utakmice zabelezena veca brojka od 5000 posetilaca. Kao po obicaju u utakmicama koje igraju pred domacim navijacima Hajduk i Crvena Zvezda imaju solidnu brojku koja je ovog vikenda presla i 8000 navijaca.
Od ostalih utakmica u TOP posetama kola su se jos nasle i utakmice Sloboda-Zeljeznicar i Krupa-Borac te utakmica izmedju Napretka i Macve, Aluminij-Maribor, Rad-Partizan.
“UTAKMICA SMRTI” Avgust 1942. godine. Više od godinu Kijev – tada još u Ukrajini, koja je bila dio Sovjetskog Saveza – bio je pod okupacijom Nijemaca, koji su svakodnevno vršili zločine. Usred atmosfere beznađa, okupatori su u ljeto 1942. organizovali nekoliko fudbalskih utakmica za “podizanje morala građana”. Vrhunac je bio susret fudbalskog kluba Start, navodno radničkog kluba protiv ekipe njemačkih oružanih snaga. Međutim, nije poznato da li su Nijemci znali kako je u “radničkom” klubu bilo više igrača rasformiranih slavnih klubova Dinama iz Kijeva i Lokomotive. Zenit stadion u Kijevu bio je prepun 9. avgusta 1942. godine.
Nisu došli samo njemački vojnici, nego i mnogi građani. Usprkos brojnim faulovima Nijemaca pred kojima je sudija (pripadnik SS jedinice) žmirio “na oba oka”, na poluvremenu je bilo 3:1 za Ukrajince. Na kraju, utakmica je završila pobjedom Ukrajinaca 5:3. To je jedino što je tačno i izvjesno o ovoj utakmici. Također, tačno je da su mnogi ukrajinski igrači pobjedu platili životima. Zbog toga se utakmica pamti kao „utakmica smrti.“ Nakon utakmice, uhapšeno je devet igrača iz Kijeva. Jednog je uhapsio i ubio Gestapo jer je djelovao za sovjetsku tajnu službu. Tri igrača odvedena su u koncentracioni logor Sirecki na sjeveru Kijeva gdje su likvidirani. Sovjetski Savez je igrače posthumno proglasio herojima, a tri spomenika pred Dinamovim stadionom u Kijevu još uvijek podsjećaju na legendarne fudbalere. Nakon rata, Nijemce je zainteresovala utakmica, odnosno tvrdnja kako su ukrajinski igrači pogubljeni nakon utakmice.
Godine 1973., u Njemačkoj je pokrenuta krivična istraga zbog sumnje za ratni zločin. Međutim, bilo je jako malo dokumenata koji bi svjedočili o likvidaciji fudbalera. Poznati njemački režiser Klaus Bredenbrok 2005. odlučio je snimiti dokumentarni film. Tada je njemačko tužilaštvo još jednom pokrenulo istragu, nadajući se kako će ipak utvrditi zločin i počinitelje. Bredenbroka je zanimao odgovor na još jedno pitanje: svi govore o ukrajinskim fudbalerima, ali ko je igrao za Nijemce? Čak se i to pokazalo kao teško pitanje s obzirom da su njemački igrači zbog poraza otjerani na front kod Staljingrada.
Režiser je konstatovao da, čak ako je neki njemački igrač preživio bitku kod Staljingrada, nije se htio javiti i svjedočiti o “Utakmici smrti”. 75 godina kasnije, istina o “Utakmici smrti” i dalje je obavijena velom tajne.
Intervju koji smo za nas portal odradili sa vodjom Viola, Romanom Kriznjakom. Covekom o kome se ovih dana prica sirom Evrope, o njegovom dzentlmenskom potezu i borbi svih Viola kako bi se oslobodio uhapseni navijac Spartaka iz Moskve
>
1. Roman pre 20 godina i sad?
-Puno toga se promjenilo u navijačkom svjetu zadnjih 20 godina,biti navijač pre 20,25 i više godina i danas je nemoguče usporedit.Danas neki postanu navijači kroz noč,jučer bio raver u noči pogledao neki navijački film,zna dva momka iz grada i eto ajd i ja ču da budem navijač.Ipak nije internet stvar koja samo negativno utječe na navijacki pokret ,ima i mnogo prednosti svakako i to su činjenice.
Šta se mene osobnoi tiče i svih godina od početka 1989 do danas,ipak svakako postanes sa godinama ozbiljniji o načinu razmisljanja,svačanja samog pokreta kao i akcijanja, a nagrada za sve to je šta te mlađe generacije cjene,treba samu scenu pravilno prezentirat mlađim generacijama da u žaru borbe dokazivanja prebrzo se ne ugasnu jer represija je svugdje sve veča.Neki kažu “mladost ludost” za sebe nebi to rekao, dali drži ili ne, to bi mogao možda neko drugi da odgovori.
2. Viole nastanak i prve akcije?
-Pa nastali smo 2.8.1989 to je datum kada smo nas 15 klinaca od 14 godina prosjecno krenuli.Ja sam tada pratio scenu ex-yu ,čak pisao u “tempu” u rubrici za navijače svaki četvrtak mislim,i u oglasimai u tem zajedno u italiju da ili ne…Tad smo i su uzeli natoj prvoj tekmi posto mi je otac bio prerdsednik zgrade gde smo ziveli uzeo sam mu slovensku zastavu i majki krevetninu,kupio autospray i krenuli smo.Nitko za nas nije znao tada ,nit sam zamisljao ,da če se ikad takvo nešto dogodit u Maribor (navijacki pokret) sanjao sam o tome i misli kad če ,da nas bude mozda 50,100,ili jedan bus za gostovanje…
Sa osamostaljenjem Slovenije pojavile se naravno i prve akcije,naravno relacija MARIBOR-Ljubljana kao i na prvi europski utakmici Maribora sa Atleticom iz Madrida kada je jedan naš preskocio ogradu i “jebu majku” Šusteru tada igracu Atletica,u polovremenu su bila tada incidenti sa policijom ,ni za danasnje vrijeme ne bi se stideo događaja iz iz tog poluvremena,.
U prve incidente u Sloveniji bi isto zapisao da su bili pravi u svim aspektima sa klubom iz Novoga Mesta i njihovom grupom Trotters koju je policija tada zbog nereda jednostavno ugasila i momci se nikad vise nisu digli,tu i tamo su se pojavili na repki.
3. Navijacka scena Slovenije stanje?
-Navijačka scena u Sloveniji se odnosi realno najvise na nas,zmajčeki jesu prisutni lagao bi ako bi rekao da nekad nesto dobro ne odrade sta se tice tribine mislim a nikako ne gledam na njih kao ne nekog ozbiljnog protivnika u navijackom smislu. Ostale grupe se trude ,prisutne su koliko je moguce i njihova brojka se krece negde oko 50 ljudi,šteta da su se između ugasili a ne prvi put i Celjski grofovi sa kojima je bila scena zanimljivija koji su za vreme svog zadnjeg aktivnog djelovanje bili ozbiljna grupa koja je zmajcekima disala za vrat.Nikako ne smijem da zaobiđem represiju i zakon o navijačima u deželi koji još dodatno koči navijački pokret kod nas.
4. Rivali i prijateljske grupe?
-Sad rivali su zmajčeki u smislu same lige i dva gradova MB i LJ ,al nikako ih ne smatramo grupom koja bi bila toliko ozbiljna,da bi za njih trebali nešto ozbiljnije razmišljati po pitanju akcijanja,ni danas, ni prije 25 godina ništa se nije promjenilo po tom pitanju.
A ako bi trebao brojat grupe koje nikako ne volimo, odosno su nasi neprijatelji sve to potiče iz euro mečeva,tu nemaju veze indivindualna prijateljstva itd al Partizan je definitivno taj koji je pored Seville na vrhu liste “nepoželnijih gostiju”.
Prijatelji su svakako ST.Gallen koji je u svim segmentima navijačkog života pokazao šta znači prijateljstvo.
Postoji još dobar obostrani odnos sa momcima iz Birminghama.
A ostali kontakti su na bazi indivindualnog prijateljstva pojedinaca.
5. Najbolje akcije i najbolniji navijacki porazi?
-Pa akcije…neke akcije ispred 20 i vise godina bile su drugačije nego danas,jer je nacin i pristup same scene bio drugačiji.
U novoj povijesti svakako Wigan,Sevilla,Hibernians,Aberdeen,gostovanje u Sarajevu ujutru u centru…pad na naplatnim kučicama u Zapresicu (prijatelsjka protiv Dinama 2008),bilo je dobro sa bbb i na Zlatnoj Lisici i na jednoj prjateljskoj u Mb,na grobarskom dijasporom na hokeju hocu reč ,da smo pokušali sa svakim kroz godine imat kontant(malo koja utakmica sa kojom je igrao Maribor je bila,da se nije pokusavalo ili događalo) i nikad nismo izbjegavali,nekad dobijes,nekad pobjedis,to je to.Nema grupe koje nije dobila,jedino trebas imat u glavi sređene stvari pa priznat i se suočit sa istino štai kako najbolje daje )stajat 2009 na repki Rusima na crtu(Zenit,CSKA i Spartak) i ako je bio poraz nije sramota,iz poraza nesto naučis,najviše smo od Videotona kod kuče i to je bio nekakav ključni dio priče,da se cjela priča počinje gledat sa drugačije strane i ako se več morao desit taj poraz,bio je u pravu vreme.
Danas zbog sve represije itd postale su popularne “livade” i svkako smatram da taj dio navijackog sukoba nije loš i ,da je među mladima postao jako popularan i ima sve više zanimanja za to obliku “druženja sa supranickom grupom”.Da u cjeloj priči ne zaboravim i na okršaj sa Ultrasima iz Vinkovca u MB bio je dobar,pravi navijacki,zanimljiv i fer završio.
6. Slovenija je poznata kao zemlja u kojoj je dosta Srba, Hrvata, Bosnjaka. Da li postoje sekcije nekih naviajckih grupa iz tih drzava u Sloveniji i koje su najozbiljnije?
-Tu prednjače nekako ORTODoX BOYSI(zvezdina frakcija) za koje bi čak rekao da su druga najjača grupa u gradu , ima i Slovenskih tovara al nisu neka ozbiljna priča,bili su tamo 90-ih jos ok pravi,sad je vse vise “turisticki” sta opet ne mislim za bas sve Tovare iz Slovenije ali obcenito,i isto tako su počeli se BBB u gradu formirat,vrijeme če svoje pokazat,u Maribor nema nijedne druge grupe ili podruznice,mi smo Maribor 1989
7. Poruka za mlade navijace?
-Ja osobno sam sretan da u našoj grupi ima mladog potencijala,treba te malde ljude pravilno vodit na pravi put,također mog tvrdit,da naša mlada generacija koje se trenutno bavi sa tribinom,gostovanjima i ostalim stvarima je najbolja u našoj povijesti,momcima i svakako mojim prijateljima respect za sve a pogotovo što poštuju našu tradiciju,povijest i ljude koji su poklonili svoj život tribini jug.
Ostalim mladim navijačima,nebitno na klub rekao bi da odjelo ,jakna,patike,kačket te ne neprave navijačem,također ako sam ne poštuješ, nečeš bit ni sam poštivan,Nitko nije iznad grupe i nitkad se nesmije zaboravit da je osnova cjele priče ultra mentaliteta nogometni klub kojeg volis,to je point priče a ništa drugo,iz ljubavi do kluba postanes navijač i tako dalje sve krene,bez klubova nebi bilo navijackih grupa toliko da razrjesim pitanje onoga sa čime navijačke tribine nebi smela imat veze.
8. Digla se velika medijska buka oko akcija Viola za oslobadjanje ruskog navijaca, Vas predstavljaju kao “glavnog odgovornog” za to, da li je to uradjeno zbog navijacke solidarnosti ili zbog nekih drugih razloga?
-Ovo pitanje ima poseban odgovor ,prvo, osnovno i jedino je navijačka solidarnost ,AMEN.,a u šali da odgovrim dalje,mislio sam ,da pitanje nemoze bit glupo,samo odgovor(tako sam ucio) al izgleda da stvarno ucimo ceo zivot i da tvrnja oko pitanja i odgovora i gluposti nije istinita bez zamjere iskreno
9. Rivalitet sa Green Dragonsima?
-Zmajčeki…,Naša grupa Viole Maribor vec prije par godina dala je officjalni stav o nenapadanju zmajčeka ,zasto se zna.Da bi se zbog njih mi trebalii dokazivat kamoli šta drugo ,to bi nas vratilo negdje u 95godinu kad je bilo još zanimljivo.
10. Da li ste razmenili brojeve telefona sa Andrejom za susret u Moskvi?
-Sa ANDREYEM na žalost nisam razmjeno broj telefona pošta ga ja ne koristim,svojih prijatelja se ne sramim nikada i dao bi sve za njih,Andrey je moj prijatelj i ako nemam telefona smo u kotnaktu.SLOBODA Andreyu
11. Da mozete da vratite vreme u nazad da li bi promenili nesto?
Ništa nebi promjenio,jer onda to nebi bio ja ili mozda neka druga osoba mojim imenom i prezimenom,ponosan sam na sve sta sam stvorio u navijackom i obiteljksom smislu.
12. Top 5 navijackih grupa iz bivse SFRJ?
-Ja sam jedan od onih koji ne volim radi tabele i pričat jel mislis jesu su oni bolji ili ovi…Danas svak svakoga moža uhvatit na ljevoj nogi ili iznenadit al ipak nekako velika četvorka je još uvjek poštovanja vredna i oni su jos uvek tu,nema veze koliko neki bili aktivni ili ne,kako sebore i protiv koga…Svatko ima svoje razloge,Tovari nisu bili prvaci od kad mi se sin rodio (šala) i temperament kakav je u dalmaciji je tezko pronači,na drugi strani imas sjever Marakane gdje činjenice sve govore,da trenutacno prednjače na tom nekom tronu pogotovo jos njihove akcije zadnje godine i izgled tribine nemože nitko realan ispšodbijat cinjenice…
13.Za ili protiv Balkanske lige u fudbalu i zasto?
-PROTIV balkanske liga svakako…gostovanja ne dolaze u obzir,odpadnu. U Sloveniji iskrenu nebitno sada neki xy klub osim veliko cetvorke ne znaci nista jer je mlada drukcija generacija,nema yugo nostalgicara i nas bi ta liga vratila po kvalitetu nazad ,danas smo ipak mi ti jedini pored Mmaica koji mozemo kupovat po exyu znaci,mi nemamo koristi od toga kao klub a kao navijaci stra da gledam crnogorski klub bez uvrede za kojeg 90 posto populacije nije čulo u Mariboru ,neznam koga bi taj klub zanimaoa navijacka gostovanja zabranjena a da nisu pogasili bi grupe i sankcijonirali do korijena kamoli,da ne nabrajma žrtve,ipak navijački život i mentalitet treba imat granice i nitko zbog boja kluba ne smije izgubit život.<
Vise od desetak puta sam isao u Split da gledam nas Partizan, svake godine od 1981., na sve prvenstvene utakmice i one na Trofeju Marjan.Ovo je bilo po svemu sudeci poslednje prvenstvo SFRJ, rat je takoreci vec poceo, naravno ni za sta ne bih propustio da moj Partizan opet vidim kako u najlepsim, tada Vokado crno- belim dresovima istrcava na stadion u Poljudu na kome sam toliko puta vec bio.Plan je bio uobicajen, polazak dan pred utakmicu, da se i ovoga puta ne bih jurio sa ridzama cele noci do Splita kupio sam onu braon kartonsku kartu za voz od Kragujevca do Knica, u danasnjoj vrednosti mozda oko 100 dinara, slovo C sam izbrisao, pa grafitnom olovkom napisao K, prepravio cenu i eto imao sam kartu do srpskog Knina. Samo jedno slovo i Knic je Knin.
Stigao sam do.Beograda, otisao uvece na voz za Split, bio je neki poslovni, tako su ga zvali.Na stanici sam video Ferida sa kojim sam isao na dosta gostovanja po celoj SFRJ.Bilo je tu jos dosta Grobara, spremni su bili i oni da krenu.Niko od njih kao ni obicno nije imao kartu za taj voz, pokusali su da udju, policija i ridze im nisu dali.Nisam ni ja imao kartu za taj voz vec onu prepravljenu, pustili su me da udjem, doplatio sam nesto.
Ferid je uspeo takodje nekako da udje,ostali nasi nisu, rekli su da ce da probaju nekako kasnije da nam se pridruze.Tako smo krenuli, ja sa mojom prepravljenom kartom do Knina.Kad smo stigli u Knin videlo se da je drugacije nego pre, srpske zastave, cetnicke pesme sa razglasa.Tu se voz kratko zadrzao, nastavio dalje, malo ljudi je nastavilo prema Splitu.Stigli smo tamo,pogledao sam okolo jos dok je voz ulazio u stanicu, videlo se da voz cekaju Splicani, navijaci, nas dvojica sami.Cim je voz usporio poceo da staje Ferid i ja smo iskusno izasli sa druge strane, prosli kroz vozove koji su stajali i preko sina otisli na ulicu sa druge strane stanice.Izgleda da nas niko nije primetio, bili smo jedina dva Grobara tog dana u Splitu.
Krenuli smo ka hotelu Park na Bacvicama, to je popularna gradska plaza nedaleko odatle.Bio je 26. Septembar 1990., dan posle koga u tadasnjem jugoslovenskom fudbalu nista vise nije bilo isto.U hotelu Park vec su bili nasi fudbaleri, tu sam i pre bio sa Petricem, Djordjevicem, Djurdjevicem, Stevanovicem, Mijatovicem, Jokanovicem
..I ranije su skoro uvek nasi fudbaleri bili u ovom hotelu, jednom sam na Trofeju Marjan bio sa njima i legendarnim Milosem Milutinovicem tri dana u Hotelu Lav, sest kilometara od Splita u mestu Zrnovnica.Kao i uvek kad dodjem u Split vreme do utakmice smo proveli u hotelu sa igracima, u setnji po Bacvicama i okolo, naravno bili smo oprezni i spremni u slucaju neke nepredvidjene situacije, desavalo se ranijih godina da Splicani dodju cak i u bastu hotela i stupe sa mnom u verbalnu komunikaciju i raspravu.Ovoga puta tako nije bilo.Ranijih godina kroz sva ta moja gostovanja tamo upoznao sam neke vidjenije od njih, Masla, Siska, Icu…a i ceo Sucidar,imali su zastavu Vukovi sa Sucidra, to je ultra kraj grada, u brdu gde sam na tim splitskim gostovanjima cesto bio, spavao kod brata Srbina Zeljka Ere i Joze, koji je tada navijao za Partizan i druzio se sa njima.Setao sam se slobodno kroz naselje i grad, bilo je verbalnih provokacija, nikad nista ozbiljno tu, dok su nas nekoliko puta kod stadiona i na stanici napali neki drugi.
Tu na Sucidru je bila i kasarna JNA, jedne godine je Majstor tu sluzio vojsku, bio sam kod njega, svi su ga u kraju znali.Meni su pricali da postuju to sto svake godine dolazim u Split i verovatno i zbog toga tu me niko nije napao, a bilo ih je mnogo.Da se vratim na ovo gostovanje, uzeli smo karte od igraca, dali su nam lozu na Zapadu, doslo je vreme da Ferid i Ja krenemo na utakmicu.Krenuli smo dosta ranije, ima od Bacvica do Poljuda dosta da se ide, naravno usput smo bili oprezni.Na stadionu smo prvo otisli u kafic ispod zapadne tribine, u sklopu njihovih klupskih prostorija i odatle sa nekima iz nase uprave u lozu na Zapadu.Na stadionu njihov Sever je bio skoro pun, imali su dosta velikih zastava sto se masu, oko 25. minuta bio je prekid, zapalili su dosta baklji.Igrali smo dobro, u 71. minutu nas najbolji igrac dana, legendarni Milan Djurdjevic postigao je svoj drugi gol, poveli smo sa 2-0.Dva minuta posle njihovi navijaci su poceli da preskacu ogradu sa Severa i utrcavaju u teren sa barjacima.
Poceli su da jure nase igrace i sudije koji su trkom uspeli da dodju do velikog prolaza na Zapadu koji vodi u svlacionicu.Posle su skinuli sa jarbola na Jugu jugoslovensku zastavu, zapalili je, podigli je zapaljenu, a kasnije i ustasku.Ferid i ja cim smo videli da prvi utrcavaju sisli smo stepenicama sa Zapada do nase klupe za igrace i zajedno sa njima utrcali u prolaz.Skoro svi su vec bili u svlacionici, sem Djuke, Milana Djurdjevica koji se raspravljao sa nekima koji su dosli dotle.
Pritrcali smo Ferid i ja, sad nas je bilo trojica, dotrcalo je obezbedjenje i policija i stali izmedju nas.Nastavili smo da nasrcemo na njih, kad dolazi Zec, Zarko Zecevic i vice:”Sta radite vas trojica, brzo u svlacionicu!”Usli smo u nasu svlacionicu, igraci su se presvukli, svi koji su dosli iz Beograda, igraci, strucni stab, deo uprave, bili su tu.Sacekali smo jos dosta tu na stadionu u njihovim klupskim prostorijama, na autobusu kojim su nasi igraci dosli polupali su stakla, cekali smo drugi.Ferid i ja smo posle posli sa njima drugim autobusom na aerodrom u Kastelima u nadi da ce za nas da bude mesta u avionu da se vratimo sa njima.Na aerodromu nam je Zecevic rekao da nema mesta za nas dvojicu i da su i u dolasku neki igraci sedeli na pomocnim sedistima.Rekao je njihovim policajcima da nas vrate u grad.E sad, nas dvojica sami u njihovom policijskom kecu, u gradu su posle utakmice neredi, polupani su izlozi i trafike, divljaju, a nas vracaju tamo.
Dva puba napred, Ferid i ja pozadi, krecemo, vec je noc.Pitaju nas gde nas voze, rekao sam u hotel Marjan, da cemo tamo da budemo do sutra, do polaska voza.Pocinju pricu o sukobu u Kninu, vec su tamo nasi Srbi podigli barikade, pricaju da su bili tamo i kao sta nam to treba.Ulazim u raspravu sa njima, a Ferid me gura da prestanem.Stigli smo do hotela Marjan, usli smo u hol, kad smo videli da su otisli polako smo se udaljili odatle.Bili smo prepusteni sami sebi u gradu gde se sve to desilo, gde specijalci nisu hteli da intervenisu na stadionu i okolo, gde su bili neredi, gde su svi bili neprijateljski raspolozeni prema nama.Bilo je kasno i pored svega morali smo da nadjemo neki smestaj do sutra do polaska kuci.Nasli smo neku sobu u gradu i ujutro otisli do Bacvica, ostali smo tu do polaska voza.Uvece smo otisli na stanicu neposredno pred polazak, desavalo se ranije da cekaju da vide da nije neko ostao posle utakmice.Jedne godine je nekoliko njih napalo Mirka iz Kragujevca u stanici, uleteli smo Foca , ja i jos nekoliko nas, dosla je murija, privela i nas i njih pa nas pustila na voz.Ovoga puta nikog nije bilo, usli smo u voz i posli kuci.To je bilo moje poslednje gostovanje u Splitu, za tih desetak godina odlazaka tamo svasta sam video i doziveo, put do tamo, utakmica, uvek je bilo zanimljivo i skoro uvek je neko drugi isao sa mnom.Bio sam jednom i na kosarci u maloj dvorani Gripe, 1982. na turniru, u finalu su igrali Partizan i Skavolini sa Kicanovicem.Isli smo svake godine u Split protiv Hajduka osamdesetih, nas desetak, dvadeset iz Srbije, i vise, nekad na Jug, nekad na Zapad, dosta karata sam sacuvao.Isli smo i masovno vozom pred kraj osamdesetih.Dosta puta policija iz Beograda nije dala da nas vise krene, a i usput su skidali ljude sa voza.Uglavnom, uspevao sam svake godine da odem u Split, pamtim neka od imena nasih koji su sa mnom svih tih godina u razlicito vreme isli.Sale, Foca, Stojke, Majstor, Brka, Mirko, Vlada Crni, Golub, Dejan, Deba, Ferid, Dragicka, Zuba, Cadja, Bora…Nikog i nikad se nismo bojali, mi smo bili deo Kaznene ekspedicije.Davno je to bilo.
bez zamjere iskreno
