Legendi je malo. Onih pravih. Pred svaki derbi legende koje su nosile kopačke, driblale, davale golove, su u prvom planu. Međutim, klubovi ne bi bili to što jesu da nema navijača koji su decenijama bili tu, pravili atmosferu, stvarali legendu o njima i pravili im svetsku popularnost. Kada je reč o Crvenoj zvezdi, ona ima svega par takvih imena, a jedno od njih je svakako čuveni Mirko Talijan. Čovek koji je uz Zvezdu i sa Zvezdom prošao skoro sve. On je jedan od prvih čvrstih momaka sa tribine koji je uvek bio uz svoj klub. Sada je nažalost u invalidskim kolicima, ali ni to ga ne sprečava da svaki dan bude uz Zvezdu, da je prati i navija. Nema svoj stan, pa i živi u prostoru kraj “Marakane”.
U svakom smislu reči, borac. “Da nisam borac odavno bih otišao” – prvi je komentar Mirka Talijana, koji je suočen sa mnogim problemima. Ipak ponovo ima razlog da se raduje.
“Radujem se svakom derbiju. I uvek verujem u svoju Zvezdu. Nadam se da će mi doneti pobedu” – prva je reakcija Mirka Talijana koji i sada često dođe na trening prvog tima Zvezde. Igrači ga uvek sa poštovanjem pozdrave i pitaju za zdravlje. A on ih je upoznao mnogo, mnogo generacija i utakmica je iza njega.
“Zavoleo sam Zvezdu kao dete. Otac je uticao na mene, on je bio u partizanima, tokom rata u zarobljeništu i njemu je Zvezda mnogo značila. Na prvi meč me je doveo stariji brat, tada sam imao osam godina i kada sam video koliko je narod voleo Zvezdu, kako je to sve izgledalo probudilo se nešto u meni što me drži i danas 60 godina posle. ” Već tada je krenuo svuda sa Zvezdom.
“Pa ja sam iste godine izmolio komšiju koji je imao neku rodbinu u Zagrebu da me povede sa njim da gledam Zvezdu jer je istog dana gostovala i u fudbalu i u košarci. Fudbal je bio Zvezda – Lokomotiva, a košarkaši su igrali protiv Trešnjevke. Kada sam došao u Zagreb samo sam pratio gde narod ide i tako stigao na utakmice. Bio sam klinac pa mi nije bio problem da uđem.
” Poželeo je da igra u Zvezdi, ali … “Naravno odmah sam želeo da zaigram fudbal u Zvezdi. Počeo sam da igram u OFK Beogradu jer sam sa Karaburme, ali nisam stigao do Zvezde, pa sam prešao na borilačke sportove. Boks pa rvanje. Nisam bio plašljiv i zato su me cenili mnogi. Ulica me je mnogome naučila, ali nisam joj dozvolio da me u potpunosti uzme pod svoje.” Čim je odrastao Mirko je osetio šta znači rivalstvo dva kluba.
“Šezdesetih sam ušao na Partizanov stadion sa Zvezdinom zastavom. Tada se Marakana tek gradila i Zvezda je bila domaćin na JNA. Pre toga su navijači crno-belih bili na severu, ali su prešli na jug i tu tribinu učinili svojom. E ja sam jednom prilikom uzeo Zvezdina obeležja i otišao na jug. Hteo sam da se dokažem.
“Bilo je i tada navijačkih sukoba, ne u ovom današnjem smislu, ali ih je bilo. Sećam se da je posle jedog derbija autokomandom prolazio neki čovek sa komiončićem punim dinja i lubenica i zatekao se u masi posle meča i onda je počelo opšte gađanje dinjama i lubenicama. Kada te to pogodi nema priče, padaš kao sveća.
” Ipak, razlika između dva vremena je očigledna. “Kada sam malo poodrastao počeo sam da putujem u inostranstvo sa klubom ali i da bih radio. I to sve sam prošao sa ove “dve petokrake “. Ipak, ono navijanje i ovo sada su dva različita pojma. Tada oružja nije bilo.
Dešavalo se da se pobijemo ali posle u kafani pijemo zajedno. Bakljada nije bilo, ali ona sedamdesetih, spontana, paljenjem novina je za nezaborav.” Naravno i tada je pesma na stadionima bila važna.
“Ja sam doneo prvi megafon u zemlju. Mislim 63. se zapalio ruski tanker na Dunavu.Rusi su se iskrcali na obalu, a ja sam trampio litar špiritusa, jer su oni pili sve, za megafon koji je imao i odmah sam ga doneo na “sever”.
Posle tog prvog meča je “nestao u masi” i nikada ga posle nisam video “, ali tada smo imali megafon” – kroz osmeh se seća Mirko. Ali organizovanog navijanja nije bilo. “Tada vođa u pravom smislu nije bilo. Svi smo bili drugovi. Nas par je bilo zainteresovano da vodi navijanje, povede pesmu. Bio je tu Mile Ajdarić koji je voleo da piše pesme, a mi smo ih onda prenosili na tribinu. I tada je zbog gužve dolazilo do međusobnih tuča. Sećam se da su jednom njih desetak skočili na gromadu od čoveka, nisu minutima mogli da ga obore. Ali ja sam se trudio da to zaustavim, sprečim, da nam ne bude toga na tribinama.
” Tada je poštovanje prema igračima bilo veliko.
“Obožavali smo ih, ali je bilo izuzetaka. Sećam se da kada smo ispali protiv čini mi se Napolija, da su navijači u besu zapalili pomoćni teren, potpuno razrovali busenje. Bili su ljuti, bilo im je i krivo. Ali u suštini mnogo smo voleli naše igrače jer se tada i dugo ostajalo u klubu pa se navikneš, pa za sve te godine i sretneš te ljude negde.
” Mirkova priča na “severu” je trajala sve do početka devedesetih.
“Tada sam prešao na zapad. Arkan me nije znao a ja se nisam plašio i shvatio sam da bih mogao da budem u problemu. Kasnije su me i on i pokojni Šuca zavoleli. Posle par godina sam se ipak vratio na “sever”.
Ipak, današnji Zvezdini navijači cene sve što je Mirko prošao. “Čuli su od starijih koliko sam tu i vole da slušaju o istoriji navijanja i našeg kluba. Zaista me poštuju.” Mirko već dugo živi kraj zgrade Sportskog društva jer nema stan.
Zbog toga je i često u prostorijama kluba, a našao se tu i kada su pre koju godinu naleteli navijači Partizana. “Kada sam ih video izašao sam pred njih i rekao im:
“Deco, nemojte to da radite, vratite se “, a oni su mi uzvratili uvredama. Jedan me čak pozvao da se obračunamo “na ruke “. Nisam ustuknuo, a njihov napad nije prošao. Život je surov, moraš da znaš da se braniš i ja sam to učio. Branim se pa šta mi Bog da, nisam bežao. ” Mirko je stradao jer je spasao život jednom detetu.
“U ona loša vremena prolazio sam Karaburmom, tada je sve bilo u mraku i čuo sam nekog klinca kako zapomaže i moli nekoga da ga ne ubije. Kada sam čuo repetiranje shvatio sam da čovek stoji veoma blizu mene. Brzo sam prišao i povukao mu ruku na dole, pištolj je opalio i pogodio me u koleno. Policija mi je posle rekla da sam spasao život tom detetu, da je jedna žena svedočila da je zaista hteo da ga ubije. ”
Tada su počeli i problemi sa nogom.
“Kada sam osetio taj bol, doživeo sam što kaže narod fras i od tada su počeli moji problemi sa šećerom. Pritom sam se i povredio na nekom zarđalom ekseru koji je izazivao gangrenu. Dugo sam se odupirao, ali na kraju su morali da mi odseku nogu. Sada strahujem da mi ne odseku i drugu.”
Ipak, legendarni Zvezdin navijač nije sam. “Navijači su sada moja porodica.
Brinuli su se o meni, dolazili mi u bolnicu, pružali mi podršku na svaki način. Ne mogu da vam opišem koliko mi to znači. Uz mene su uvek. Mnogo sam im zahvalan. To me drži u životu zaista. Meni je najteže što ne mogu da im se odužim. Na žalost Zvezda je u takvoj situaciji da ne može ni sebi da pomogne, pa ne očekujem mnogo.
” Skandiranje punog Pionira Mirko je se posebno radovao pobedi košarkaša Zvezde nad Panatenaikosom.
Izašao je na parket gde su ga pozdravili igrači, a potom je doživeo i skandiranje cele hale.
– Mnogo mi je bilo drago, ali od uzbuđenja nisam čuo šta mi pevaju.
Bio sam presrećan – kaže Mirko.
Pored Zvezde Mirko ima još jednu radost.
– Moja unuka mi pričinjava najveće zadovoljstvo. Ima deset godina i ona mi je najveća sreća – kaže čuveni Zvezdin navijač.
Izvor : http://www.24sata.rs/da-kao-lav-se-boris-mirko-talijan-prica-o-najcvrscem-navijacu-zvezde/12333
