OKOLOFUTBOLA-
Sa druge strane planete stigao je Okolofutbola. Grupu navijača moskovskog Spartaka predvodi univerzitetski profesor istorije koji je tu da sa svojom najbližom ekipom: poznaje i istoriju i aktuelni trenutak, opominje manekene sa terena da se ne zajebavaju previše, razume zašto Zapad napada Rusiju, shvata da ne treba tući Azere jer to nema smisla, ratuje protiv droge, šiba se sa protivničkim navijačima i policijom, otkriva mangupe u sopstvenim redovima…
U međuvremenu je stigao i da spava sa devojkom ortaka sa tribine, ali, brate, prva ga je zavela. Naravno, na kraju je završio u zatvoru osvetivši smrt tribinskog kolege ujedinivši svoju sa rivalskom firmom. Zašto bi neko gledao ova dva izuzetno romantična, nadrealna, ne baš ubedljiva, ali i neverovatno podudarna filma?
GREEN STREET HOOLIGANS
Sad kad sam dva puta pomenuo Ameriku, pravi je trenutak za Green street Hooligans. Holivudski pokušaj navijačkog filma, svojevrsni nastavak Gospodara prstenova u Barberi garderobi. Ne toliko zbog Ilajdže Vuda u glavnoj ulozi, koliko zbog bajkolikog pristupa temi. Vud, mladi Amer, studenta novinarstva došao je londonskoj rodbini u goste i tamo je spletom okolnosti zaseo u navijačku kulturu kao dupe na nošu.
Odmah po prvoj utakmici na koju ga odvedu, Ilajdža kreće da zadaje i prima udarce, postaje legenda Vest Hemove tribine, uči sve što mladi čovek treba da zna o životu te se na kraju vraća na Harvard da tamo ispravi nepravdu koju mu je naneo neki guzonjin sin namestivši mu izbacivanje sa fakulteta zbog prepisivanja.
Da. Prepisivanja.
ULTRA
Mnoge odlike savremenog navijanja potekle su sa Apeninskog poluostrva, možda najvažnije iz Rima, sa južne tribine Olimpijskog stadiona. Ultrasi Rome su se 1977. organizovali u jedinstvenu grupu nazvanu Commando Ultra Curva Sud i time stvorili jedan od najuticajnijih navijačkih pokreta čija je zaostavština i danas vidljiva na stadionima širom sveta.
Zapravo, ono što danas zovemo izvanrednom fudbalskom atmosferom su standardi koje su CUCS postavili. U nastupajućoj deceniji, osmislili su sijaset predivnih koreografija, mnoštvo pirotehnike, kao i jak vizuelni identitet tribine barjacima, banerima, šalovima i nalepnicama.
No priča o CUCS ima i mračnu stranu, pre svega ubistvo navijača Lacija Vinćenca Paparelija, na gradskom derbiju, signalnom raketom ispaljenom sa južne tribine (setite se ubistva Ace Radovića). Potom je usledio i brutalan lov na navijače Liverpula 1984. u Rimu, svojevrsna uvertira u hejselsku tragediju.
Pročitajte i: Zašto navijači ne koriste levi kroše
Posle kontroverznog dovođenja bivšeg igrača Lacija, poznatog po uvredljivim izjavama na račun Romine publike 1987. godine, dolazi do gloženja unutar CUCS i od tada tribina kreće da se deli. Između manjih grupa dolazi do većih sukoba, a neke od frakcija počinju da sarađuju sa upravom.
Nezavisnost koju je stari CUCS imao je nestala. Slavni dani su prošli i to je trenutak u koji je smeštena radnja filma Ultrà iz 1991.
THE FIRM-
Beksi je okružen nasiljem. Rivalska banda mu uništava auto, a svi prijatelji, plus rođeni ćale, nagovaraju ga da nešto preduzme. Ipak, Beksi je iznad situacije i huliganskoj sceni iznosi plan o stvaranju nacionalne ekipe koja bi združeno otišla na Euro ‘88. Rivali ne prihvataju ideju, Beksi rešava da pritegne stvari i sledi sedamdeset minuta geometrijske progresije njegovog ludila.
Na ženino pitanje kada će početi da živi kao normalan čovek, Beksi iz topa odgovara da će se to desiti kad se upokoji i da mu je potreban buzz koji huliganstvo nosi.
Ovo je jedna od najboljih i najjezivijih uloga Gerija Oldmana koji oživljava lik nepatvorenog sociopate, ali ono što je i super i zastrašujuće u isto vreme je što ne možete a da se ne radujete sa njim u finišu filma kada pobedu nad rivalom proslavlja kao fudbaler pogodak.
Sve najednom izgleda kao dečija igra. Zato ni sam Beksi ne veruje da bi ga neko u navijačkoj tuči usmrtio hicem iz pištolja.
Beksi se preselio među besmrtne huliganske legende i posthumno uspeo da ujedini sve firme koje se, skandirajući njegovo ime, spremaju za masovno gostovanje. Svi koji su pokušavali da se distanciraju od Beksija, sada slede njegovu viziju. Huligansko takmičenje se nastavlja punom parom, a fudbal kao igra je samo podloga.
Razmišljanje naglas o navijačkoj kulturi i pratećem nasilju je, iz mog iskustva, dosta klizav teren. Često mi se desi da me pogrešno protumače ili da misao koju iznesem ode u smeru u kojem nisam želeo da je pošaljem.
Zato i mislim da je The Firm jako vredno delo. Čini se surovo objektivnim i beskompromisnim kada ideji normalnog čoveka koji živi svoj monotoni život suprotstavlja sliku žovijalnog ratnika koji pokušava da stvori nešto veliko, ma koliko normalnom svetu to izgledalo besmisleno. A to je, koliko zastrašujuće, toliko i ljudski.
CASS-
Treće, ali ne i poslednje pojavljivanje ozloglašenih Vest Hemovih huligana na velikom platnu je u filmu Cass, o životu čuvenog Kasa Penanta, nekadašnjeg lidera Inter City Firm. Da bi neko predvodio takvu grupu, treba da je spreman na veliko nasilje.
Ako je pritom i crnac u Engleskoj 1970-tih i 1980-tih, onda je jasnije zašto je Kas fascinantna ličnost i dan danas. Odrastajući kao usvojeno jamajčansko dete u belom kvartu uz permanentan rasizam i nasilje, Kas osećaj prihvaćenosti doživljava jedino među najekstremnijim Vest Hemovim huliganima koji su pripadnost ekipi stavili iznad rasizma
U filmu, Kas iz prve ruke otkriva neke od surovih istina fudbalskog nasilja: ono je tu jednako dugo koliko i fudbal, njegov sastavni deo, a fascinacija fudbalskim nasiljem polazi pre svega od društvenih slojeva koji u njemu ne učestvuju, već ga posmatraju sa strane. Kas priznaje da kao radnik „ne želi da bude samo šraf u Meginoj mašineriji” i da svesno bira huligansko društvo.
Ali, primećuje i da upravo srednja klasa od nasilja pravi značajniju temu i na taj način ga, uz pomoć medija, čini još većim.
Možda na prvi pogled deluje nategnuto, ali ne mogu da se ne setim ove poente kada na srpskom derbiju vidim poveći broj stranih turista. Ne verujem da su došli da bi uživali u veličanstvenoj fudbalskoj predstavi. A pitam se da li i ovo moje pisanje u sebi ima tu eksploatatorsku crtu.
FOOTBALL FACTORY-
Football Factory iz 2004. je verovatno najpopularniji od svih pobrojanih. U snimanju su učestvovali i neki povučeni huligani pa mu je to u startu donelo više kredibiliteta među potencijalnom publikom.
U Švedskoj je došlo do tuče među navijačima na premijeri filma, a u Srbiji je, navodno, blagajnica prilikom prodaje karata pitala: „Za koga navijate da znam koji deo sale da vam dam?”
Prvi atribut koji mi pada na pamet je da je ovaj film iskren. Nije tajna da ima dosta veličanja huliganskog fazona, direktno ga vezujući za propast engleskog društva.
Najbolji lik je, svakako, deda glavnog junaka-huligana koji se iskrcavao na Normandiju a sada je smoren saznanjem da će ultradesni stadionski rasisti doći da mu odaju poštu kao engleskom heroju.
Nije ni tajna, štaviše, jasno se kaže da niko od likova ne bi batalio fazon.
Ali ovaj film jasno pokazuje i kakav se svet okuplja u huliganskim ekipama, počev od sitnih lopova, preko nacista, sve do neskrivenih sociopata. Jasno ostavlja junacima izbor za sopstvenu budućnosti, ali i ispostavlja cenu tog izbora.
I.D.-
„Ako idete anderkaver, zapamtite ko ste” slogan je filma I.D., savršen za jedan od meni najboljih filmova, a i uopšte. Priča prati ubačenog policajca sa zadatkom da se što bolje infiltrira u navijačku grupu i pripremi njeno rasturanje.
Problem je samo što se, korak po korak, žandar toliko uživi u ulogu da nema više nikakve razlike između njega i ostatka ekipe. Dovoljno hijerarhijski napreduje da dolazi u priliku da ga prepoznaju kriminalne grupe koje tribinu koriste kao regrutni centar.
Policajac kao predstavnik Države koristeći se nasiljem postaje Antidržavni element. Zapravo, Država u fudbalskom nasilju vidi samo sopstveni ružni odraz koji pokušava da reši razbijanjem ogledala, iza kog se nalazi jednako organizovana paradržavna struktura.
I.D. nam pokazuje da kapacitet za ozbiljno nasilje postoji u mnogima od nas kada se poklope okolnosti i možemo nesputano da ispoljimo agresiju. Nije da je to velika novost, ali retko gde je bolje ispričana.
U drugoj polovini 2000-tih došlo je do ekspanzije snimanja navijačkih filmova na ostrvu: Awaydays, rimejk The Firm, kao i donekle Rise of the Footsoldier . Polako se ušlo u neki manir pa je to dovelo do parodije nazvanom namerno predvidivo: The Hooligan Factory . Film je dosta duhovit i definitivno će u njemu uživati svako ko je došao do kraja ovog teksta, ali da biste skapirali sve fazone, morate prvo da pogledate sve pobrojane filmove.
Najbolja scena je zasedanje okruglog stola engleskih huliganskih lordova. Prvi koji uzima reč pita ko od prisutnih sprema autobiografiju.
Naravno, svi podižu ruke. Eto onoga što nam je Kas pojasnio, a treba li da napomenem da se i on pojavljuje u filmu?
Film Proč? snimljen je 1987. godine. Pogledao sam ga ponovo pre nego što sam seo da iskucam ovaj tekst i nije toliko zabavan kao pre dvadeset pet godina u dnevnom terminu nekadašnje televizije Beograd.
Kao dete nekako zanemariš scene silovanja u vozu i maltretiranja običnog sveta. Ali su jednako jezive i replike koje se u filmu mogu čuti od pripadnika „običnog sveta”.
Zapravo, replike me najpre vrate iz filmova u realnost, jer su bolno aktuelne i danas. Od zabadanja glave u pesak preko jalovih objašnjavanja, do pozivanja na kratke postupke, ništa se nije promenilo.
Ama baš svako javno bavljenje fudbalskim navijanjem i nasiljem, makar u Srbiji, po pravilu se završi upiranjem prsta u nekog drugog.
Možda bi trebalo da pogledamo ponovo Kasa i budemo iskreni prema sebi: šta nas u fudbalskom navijanju privlači, intrigira i plaši, šta nam odgovara, a šta nam smeta. Tada ćemo bolje znati i kako da se odnosimo prema tome.
Sve filmove možete gledati klikom ovde.
