Mi, društvo iz kraja počeli smo da odlazimo redovno na Vošu 1984. godine. Imali smo 10-11 godina, išli smo na jug i odatle bodrili momke u crveno-belim dresovima. Prvih par sezona, nismo imali mnogo razloga za slavlje, jer je Vojvodina bila prilično loša, a sve je kulminiralo ispadanjem iz prve lige na kraju sezone 1985/86. Sa istog mesta propratili smo i celu drugu ligu, i bili svedoci gradskog derbija sa Novim Sadom. U to vreme, na stadionu je uvek bilo oko 5000 ljudi, što je neuporedivo više od današnje brojke, a derbi protiv Kanarinaca opravdao je svoj naziv u svakom smislu.

Na tekmi koja je igrana na našem stadionu, Gojka su panduri spakovali u maricu, koja je bila parkirana u prolazu između tribine i kućice, i razvalili ga od batina, a sve zbog pet-šest upaljenih dimnjaka. Njega su dugo imali na piku, pošto se isticao kao vođa. Još tada, ograda južne tribine bila je ukrašena transparentima, ali su to uglavnom bile klasične dugačke crveno-bele zastave bez natpisa. Izdvajala se Šimina crvena sa ćiriličnim natpisom Vojvodina i belim poljima na oba kraja u kojima su bili grbovi kluba.

Povratak u prvu ligu izboren je ekspresno, a mi smo svaku narednu utakmicu iščekivali sa nestrpljenjem. Bili smo previše mladi da bi nešto konkretno uradili, ali smo isto tako bili svesni činjenice da ako ništa ne napravimo mi, neće imati ko. Šima je po povratku iz vojske voleo da bude sa nama u ekipi na tribini, jer se znalo da je na nas uvek mogao da računa kada je navijanje bilo u pitanju. Često smo pričali kako bi bilo dobro da se svi premestimo na istok i probamo da ujedinimo sve navijače u jednu grupu. Jug je bio dobra tribina, ali predaleko od svih zbivanja. Bili smo kao u nekakvom budžaku. Nikada se nismo čuli na tv reportažama, a i kamere su, kao po nepisanom pravilu, zaobilazile da snime radost navijača posle gola Vojvodine. Šima je redovno furao onaj njegov dupli England šal, koji je u to vreme bio kao relikvija, kao i zastavu „britanku“, zbog koje je jednom prilikom najebao od pandura. Jebi ga, to je bilo vreme kada su se navijači svih timova takmičili ko će isfurati više stranih šalova. Što je ime kluba bilo nepoznatije to si bio veća faca. Bilo je sranje što nigde nisi mogao da kupiš šal Vojvodine, osim onih svilenkastih krpica na tezgama ispred stadiona. A onda je odjednom pandurima pukao film, pa su odlučili da više ne dozvoljavaju unošenje stranih obeležja na tribine, pošto se time navodno ruši bratstvo i jedinstvo. Mi smo se ložili na Engleze u svakom smislu. Slušali smo pank, pratili englesku ligu, kao i dešavanja na tribinama na ostrvu. Išli smo na jug Marakane kada je Engleska demolirala Jugoslaviju sa 4:1 u novembru 1987, i bukvalno sve vreme buljili desno, u prepuni kavez. Kakvo je oduševljenje nastalo kada je u „Sprintu“ izašao tekst o engleskim huliganskim ekipama, uz nekoliko, do tada, neviđenih fotki. Tada smo se prvi put upoznali sa Inter City Firm, Buschwhackers, Headhunters, Zulu Warriors, Red Devils, Service Crew… Bili smo još uvek klinci, sedmi-osmi razred osnovne škole, a kapirali smo ceo fazon jako brzo. Na ogradi južne tribine našeg stadiona bilo je sve više zastava. Pravio ih je ko je kako stigao, bez ikakve organizacije. Nas deset smo imali bukvalno svako svoju zastavu. Većina ih je bila na isti fazon, iscrtana markeirma ili autolakovima uz pomoć šablona od samolepljivih tapeta na belim čaršafima. Na jednoj crvenoj pisalo je Red Wizards, na drugoj koja je bila pola crvena pola bela – Voša Is The Best, na trećoj Tulips, pa Total Chaos. I Krčedinci su imali svoju, koja je bila na bukvalno svakoj utakmici. Ne tekmi protiv Dinama koju smo dobili sa 3-2, u decembru 1987, ograda juga je bila premala da na nju stanu sve zastave koje smo imali.

Uoči te tekme bila je dobra šorka sa Purgerima u centru grada. Ušli smo u prolećnu sezonu sa sve većom željom da se prebacimo na istok, jer je tamo uveliko bila i grupa starih Slaninara (danas većinom članova Stare Garde). Na tekmi protiv Slobode iz Tuzle, koja je igrana 20. marta 1988. Šima je odlučio da sa grupom nas klinaca pređe na istok, vođen logikom, da će nam se i ostatak juga priključiti ako ne na toj, onda već na prvoj sledećoj utakmici. Došli smo do tribine i imali šta da vidimo. Panduri su nas na prilazu istoku pitali: „Gde će te tamo, jeste li ludi, sve je puno Tuzlaka!“ Ušli smo unutra i bili šokirani prizorom. Istok je bio pun navijača Slobode. Bilo ih je sigurno preko 500, možda i celih hiljadu. Navikli smo da cigani i grobari imaju veliku podršku u Novom Sadu, ali Tuzlaci da dođu u tolikom broju… delovalo je gotovo nestvarno! Sloboda je te sezone igrala dobro, i u tom momentu bila među prve tri ekipe na tabeli. Ipak, to nisu bili ultra navijači poput nas, već obični matorci, ljudi od po 30 i više godina, glavati Bosanci, fudbalski simpatizeri ili kako god. Niko nam od njih ni reč nije rekao, nije bilo čak ni prekih pogleda. Oni su došli da se provesele u Novom Sadu, neki su čak jeli na tribinama iz novinskih smotuljaka. Prilikom izlaska ekipe Vojvodine na teren, svi su poskakali na noge i onako neartikulisano počeli da skandiraju: „Evo naše žrtve!“

Mi smo sve više vapili za organizacijom i grupom koja će ujediniti sve Vošine navijače. Na red je došla i čuvena sezona, kada je naš tim osvojio drugu titulu. Sam start sezone bio je kao iz snova, pobeđeno je Sarajevo na Koševu na penale, a potom i splitski Hajduk sa 2-0. Prepuni jug znao je da proslavi pobedu, a ubrzo posle toga sa crvene zastave Red Wizards odšili smo slova, došili ispod belo platno i napravili prvu zastavu Novo Naselje. U novembru 1988. otišli smo na gostovanje u Suboticu. Većina nas je ofarbala face u vozu, pola crveno, pola belo, a tokom celog puta se polemisalo ko će upaliti jedinu baklju koju smo imali. Taj ko bi se prihvatio toga, pogotovo na gostovanju, unapred bi sebi prepisao dobre batine od murije. Tako je i bilo, visoki Denis ju je zapalio nakon pobedonosnog gola, a potom bio dobro ispendrečen.

Krajem jesenjeg dela sezone konačno smo se preselili na centralni deo istočne tribine, sa koje je proslavljena pobeda u poslednjem kolu protiv Partizana i jesenja titula. Te zime, u prodavnici sportske opreme Sport, preko puta Bazara, pojavili su se vuneni crveno-beli šalovi sa malim natpisom Vojvodina na jednom kraju. Naravno da smo ih svi pokupovali. Sad kada smo svi bili na istoku bilo je pitanje trenutka kada ćemo svi stati iza jednog naziva. Šima je sa još par momaka predlagao da se nazovemo Vojvode. Ime se svima svidelo. Bilo je srpsko, a i slično imenu našeg kluba, ali smo ubrzo u Sprintu pročitali pismo nekih navijača koji su se tako potpisali pa se od tog naziva i odustalo. Kako nam je uz fudbal muzika igrala sve značajniju ulogu u životu, bend Cockney Rejects jedan je od najzaslužnijih što smo masovno zavoleli West Ham.

Stalno nam se po glavi motalo ono njihovo ICF. Nas par, predložilo je Šimi da od njih i uzmemo naziv, ali da ne iskopiramo baš sve, već da umesto Inter City ubacimo Red. On je naravno to oberučke prihvatio i još dodao čekiće u sredinu. Prvu zastavu napravili smo od čaršafa i stolnjaka koje smo pomažnjavali u „Ribaru“ (crvene), „Lipi „(narandžaste) i „Dalmaciji“ (žute). Tim redom smo ih i poslagali na oba kraja, dok je u sredini bilo belo platno sa crvenim natpisom Red Firm. Zastavu je sašila Šimina mama Ratka, kao i većinu drugih koje su se tih godina kačile na ogradi. Ta žena je bila neverovatna. Mislim da nikada nisam upoznao strastveniju porodicu kada je u pitanju ljubav prema Vojvodini. Otac Nikola, non stop je išao na utakmice, a vikendom je često pravio turneje po novosadskim stadionima (sa Kabela, na Indeks, pa na Vošu, a sutradan na Slaviju…). Kad god bi ga pitali da prokomentariše novu Vošinu pobedu te sezone, samo bi skeptično vrteo glavom.

Stalno je glumio nezadovoljstvo, a u stvari se suzdržavao da ne eksplodira od sreće. I Šimine sestre Maja i Bilja, nisu propuštale ni jednu utakmicu. Ipak, keva je bila priča za sebe. 24 časa dnevno žena je bila za mašinom i šila zastave, barjake, kačkete… Bili su to oni legendarni kačketi u engleskom fazonu, kada smo svi pomažnjavali od kuće rendgen snimke i od njih pravili šiltove. Sa Šiminu kevu vezano je i nekoliko anegdota… Na jednoj tekmi protiv Partizana, dvojica grobara uletela su u teren i dotrčala do istočne tribine, pokušali su da pocepaju onu drugu, narandžasto-ljubičastu Red Firm zastavu. Žena, kada je videla šta se dešava, skočila je i izvukla skakavac. Psovala ih je u stilu: „Majku vam vašu, pa ja sam tu zastavu celu noć šila!“ Na sreću, panduri su zaustavili i njih i nju. Drugom prilikom, takođe protiv Partizana, dok se vraćala kolima kući ka železničkoj stanici, izvila se kroz prozor i dograbila grobarski šal iz kola koja su stajala na semaforu u traci pored. Nereteko je koristila i to što je bila žena u godinama, koju niko nije pretresao na ulazu, pa je unosila na tribine petarde i pirotehniku. Još jedan od legendarnih trenutaka vezanih za Šiminu kevu je i onaj kada joj je u goste došao brat iz Bosne, a ona ga dočekala na vratima, ostavila samog u stanu i otrčala na Vošu…

Da se vratimo formiranju Red Firma… Na istoku je u tom momentu bilo dosta manjih ekipa: Novo Naselje, Tulips, Beer Drinkers, Barabe, Red Fuckers, Red Crew, Liman boys i mnoge druge, ali je formiranje Red Firm-a konačno bio pravi potez. U toj prvoj ekipi bilo je nas 10-15: Šima, Mare, Sale Mandov, Sima, Đoka, Siks… Početkom aprila 1989, Vojvodina je igrala protiv Vardara, a mi smo jutro pre tekme, upali na neko gradilište u kvartu i pokrali široke vodovodne cevi. Isekli smo ih, izlepili platnom i izolir trakama i od njih napravili petnaestak bubnjeva. U međuvremenu, napravili smo i desetak šalova, kada smo na onim iz „Sporta“, uz pomoć šablona i autolaka ispisali Red Firm. Ubrzo su urađeni prvi kačketi i majice, bele sa crvenim natpisom grupe i siluetom skinheda pored kojeg je pisalo „Loud, Proud & Strong“. Iz utakmice u utakmicu broj članova Red Firma bivao je sve veći, da bi vrlo brzo taj naziv bio opšte prihvaćen od svih navijača Vojvodine.

Uz Šimu, u prvoj ekipi bilo je 50-tak starijih momaka, uz bar još toliko nas klinaca. Uz gore pomenute tu su bili i: Žip, Kiseli, Vuja, Pićuka, Kec, Deja, Tuzlak, Goran, Đole baletan, Dec, neizbežni veterani Ferika i Fale, kasnije i Sale Mostarac i mnogi drugi. Utakmica koja je odigrana na našem stadionu, u sredu 19. aprila 1989. ostaće urezana u srcima svih Vojvodinaša kao jedna od najveličanstvenijih. Igrali smo protiv cigana, koji su bili ubeđeni da će nas dobiti i prići nam na samo dva boda razlike. U prvom poluvremenu, Piksi je dobio nezapamćene batine na terenu, a potom su naši bekovi, Buda Vujačić i Mijić, projektilima zapečatili sudbinu cigana. Istok je bio u delirijumu. Ne pamti se da je stadion bio tako pun još od utakmice sa Seltikom 20-tak godina ranije. U jednom momentu upalili smo veliki broj rozih dimova, pa je i murija uletela sa pendrecima na tribinu. Velika pobeda od 3-1, proslavljena je u centru grada u kafanama „Ribar“ u Dunavskoj ulici i na Trgu mladenaca u „Marini“. Potom su usledila dva poraza na gostovanjima protiv Želje i Rijeke, nakon kojih su se cigani ponovo primakli na samo tri boda pet kola pre kraja.

Ipak, već u narednom meču stvari su legle na svoje mesto pošto je Vojvodina savladala Spartak sa 2-1, a Zvezda izgubila od Dinama sa 1-0. U momentu kada je spiker na stadionu objavio rezultat utakmice u Zagrebu, jedan deo nas počeo je da skandira „Dinamo, Dinamo!“ vodeći se isključivo navijačkom strašću. Nakon toga, grupa lokalnih grobara i cigana, osetila se uvređenim, što smo mi, navijači Vojvodine, skandirali protiv Zvezde. Malo nam je bila muka od svega toga i sagledavanja situacije na taj način. Bilo nam je jedino bitno da Zvezda (koja je većinu utakmica tog proleća dobila pod čudnim okolnostima) izgubi od bilo koga, i da Vojvodina konačno osvoji toliko željenu titulu. Ti paćenici su, umesto da bodre svoje timove, na poslednje dve utakmice koje su igrane na našem stadionu, protiv Čelika i Slobode, išli na sever i navijali protiv Vojvodine. Ipak, Voša je zahvaljujući fenomenalnim partijama kod kuće (15 pobeda, 1 remi i 1 poraz) u pretposlednjem kolu, protiv Slobode slavila sa 4-2 i obezbedila titulu. Trenutak za istoriju. Sudija svira kraj – mi svi ulećemo u teren i počinje neviđeno slavlje. U svoj toj gužvi podeljeno je i par šamara nekolicini najbučnijih sa severa. Bila je to naša velika pobeda. U sezoni kada smo osnovali Red Firm, Vojvodina je osvojila titulu!

Taj prvi Red Firm transparent, bio je kratkog veka, pošto je na glup način izgubljen u Beogradu nakon utakmice poslednjeg kola protiv Partizana. Bili smo smešteni na severu stadiona JNA, kada je tokom utakmice upala grupa cigana. Dule Francuz, pevač Anateme, sam je uleteo među njih i bukvalno ih razjurio. Ubrzo se tu stvorila i murija i sve se smirilo. Kada se tekma završila krenuli smo ka Prokopu. Jedan od mlađih momaka, baš onaj kod kojeg je stajala zastava, izdvojio se iz grupe i zastao da piša. Spustio je ranac pored sebe, kada su mu s leđa pritrčala dvojica cigana i maznuli mu ga. On je sam krenuo za njima, ali su oni imali uigranu varijantu, pa su ranac prebacili trećem liku koji se nalazio sa druge strane ograde neke škole. Naša kolona je već dobro odmakla, a svega par najsporijih ukapiriali su da se nešto dešavalo tad već daleko iza njihovih leđa. Kada su videli o čemu je reč, pojurili su nazad. Momak koji je ostao bez zastave, uspeo je da skine jednog cigana sa ograde, dok su ostali pobegli sa plenom i ostavili svog drugara.

Taj nesretnik dobio je takve batine, da ga je bukvalno deset ljudi izgazilo i ostavilo bez svesti da leži u krvi. Većina grupe, tek u vozu je saznala da se nešto uopšte i desilo, ali to su još uvek bila vremena kada se o takvim stvarima nije vodilo puno računa. U vozu je potom bila blesava atmosfera, niko nije puno mario zbog izgubljene zastave, svi smo još uvek bili opijeni slaviljem zbog pet dana ranije osvojene titule. U jednom momentu, neko je u svom tom pijanstvu i ludilu, zapalio dimnjak, uleteli su panduri, pa je došlo i do makljaže u jednom delu voza, kada je jedan Firmaš aktivirao protivpožarni apart. Leo s Naselja je tom prilikom, bežeći od murije kroz vagon, otvorio vrata i dok je voz još uvek bio u pokretu, nerazmišlajući iskočio i jedva preživeo. U novu sezonu, ušli smo sa novim drugačkim Red Firm transparentom, narandžasta podloga – ljubičasta slova (nemam pojma kome je na pamet pala ideja da izabere te boje, ali su u to vreme ograde tribina na svim stadionima bile šarene), a napravljeni su i prvi veliki barjaci. Potom je na red došla ona, verovatno najlepša, Red Firm Novi Sad, čije štampanje je pomogao veliki Vojvodinaš Bare, vlasnik komisiona Renesansa. Ubrzo se Jugoslavija raspala, a naša navijačka grupa, poput većine drugih, time mnogo izgubila. Usledio je težak period preživljavanja u svakom smislu… ​

Na samom početku osnivanja Red Firm ipak je ostala inicijativa da se grupa naziva na našem jeziku, pa je tako i krenula priča o Firmi kao prevodu sa engleskog na srpski jezik naravno bez onog „Crvena“. Dakle, Red firm i Firma su bili ista stvar, koja će, na neki način zbog različitog gledišta starih pripadnika i novih nadolazećih generacija u jednom razdoblju tumačiti kao 2 odvojene grupe, što su naravno one i svojim postupcima kasnije i dokazale kroz odvojeno delovanje sa različitih tribina. U burnoj istoriji naše grupe ipak je sve leglo na svoje, tu gde treba i da bude, Firma i Red Firm opet čine jednu celinu.